Neprimereno je, smatram, ocenjivati jedan nedeljnik koji se bavi političkim, ekonomskim, društvenim i kulturnim problemima i spoljno-političkim odnosima Srbije, a ne odrediti se barem nekim opštim pitanjima, ako to ne mogu argumentima, prema temeljnim odrednicama našeg egzistencijalnog stanja.

Na primer, srpski narod i posle dva veka izgibije za državu još nema međunarodnim pravom definisanu teritoriju, a Vlada, odnosno, Narodna Skupština, pored „nerešenog“, to jest izgubljenog Kosova i Metohije, bez protesta gubi etničku teritoriju najmanje 46 kilometara dubine Srbije uz Ibar sa južnim rudnim delom najveće srpske planine Kopaonika; dakle, Albanci anektiraju srpsku etničku teritoriju na nekim mestima do srpsko-turske granice važeće do Berlinskog kongresa 1878. godine, a Srbi ćute i sanjaju Evropu bez granica.

Dok međunarodni činioci ozakonjuju albansku aneksiju od Ibarskog Kolašina do Raške i ruba opštine Novog Pazara, srpska vlada, Parlament, „proevropska demokratska koalicija“, predsednik Republike, ozakonjuju birokratsku autonomiju Vojvodine i politički trasiraju vojvođanski separatizam, utemeljen na Brionima 1974. godine. Istovremeno, ignorantski tolerišu internacionalizaciju „sandžačkog pitanja“, inače oslobodilačkim ratom rešenog 1912. godine, i čine legitimnom otomanizaciju Balkana, odnosno Srbije, Bosne i Hercegovine, javno, zvanično, u Sarajevu jesenas deklarisanog cilja neosmanske Turske. A sve se to zbiva neposredno posle secesije Crne Gore, nerešenog srpskog pitanja u Crnoj Gori i prekida diplomatskih odnosa sa tom „bratskom“ državom.

Koja je to svetska sila i EU zahtevala od srpske Vlade takvu rizičnu, raskolnu, kratkoumnu nacionalnu i državnu politiku? Ako jeste, u šta ne verujem, neka se to javno saopšti da se ovako polupismeni i lakoverni više ne svađamo zbog politike, slobode, građanskog i nacionalnog suvereniteta, pa da svoje kolektivno postojanje prepustimo zloj sudbini na koju smo se odavno navikli.

Neprincipijelno, ravnodušno prema istinama Bosanskog rata, galantno, „emancipovano“, prihvatamo džihadsko-fundamentalističke bošnjačke propagandne laži o srpskom genocidu u Bosni i Srebrenici, nesavesno neodgovorno izjednjačavamo svoje ratne zločine sa tobožnjim „holokaustom“ nad muslimanima, brojimo i umnožavamo svoje zločine, a prećutkujemo o bošnjačkim i hrvatskim – čime i naše potomke činimo pripadnicima genocidnog naroda ravnog sa nacističkom Nemačkom. Od koga je dobijen mandat za takvu evropeizaciju Srbije, koju zastupaju nedorasli političari, korumpirani intelektualci i neki mediji?

U ime kakve demokratije, tranzicionog reformizma, civilizacije, 10 godina stranački vahabiti legitimno, „novodemoratski“ feudalizuju Srbiju, osvajaju i razdeljuju vlast da je upotrebljavaju za svoje privilegije i pljačku srpske sirotinjske imovine stečene boljševičkim terorom seljaka, znojem radnika i znanjem domaćih stručnjaka?

Takozvana „petooktobarska“ vlast koja se najavila kao reformska u privredi, u školstvu, zdravstvu, državnoj upravi, kulturi, koje je to pozitivne reforme sprovela za deset godina demokratske vladavine? Koja su to opšta dobra i kakav je to duhovni i moralni preporod doživela Srbija posle kobnog titoizma i Miloševićevog režima?

Kada će zvaničnici Republike Srbije i Republike Srpske da se umore od burazerskog grljenja i popovskog ljubljenja i započeti ozbiljno, radnu, svestranu saradnju i principijelnu odbranu dejtonske BiH od gaulajterske samovolje, džihadskih i proustaških rušenja jednog za sada nužnog državnog provizorijuma proizašlog iz građanskog i verskog rata?

Postoje li u Srbiji neke društvene, klasne, staleške, kulturne organizacije koje rade tako uspešno, kako uspešno rade neke „nevladine organizacije“?

Jedno naivno pitanje postavio bih i briselskoj centrali evrobirokratije, dobro znajući za njenu ciničnu ravnodušnost prema istini i pravdi. Naime, zašto je prema Srbiji i srpskom narodu od 1990. godine Evropska zajednica vodila nedemokratsku, kažnjeničku, ratobornu politiku prema narodu koji je u Jugoistočnoj Evropi ispoljio najveći slobodarski, demokratski, antifašistički, antistaljinistički kapacitet u 20. veku, žrtvujući skoro četvrtinu svoje populacije u dva svetska rata za odbranu one Evrope koja je zapadnoj civilizaciji branila njene najveće vrednosti?

Ako je takvu politiku vodila EU i Amerika i prvom ratnom upotrebom NATO pakta ubijajući hiljade srpskih civila, rušeći mostove, škole i bolnice, samo zbog nesrećnog i za Srbiju kobnog režima Slobodana Miloševića i zbog dva osumnjičena haška optuženika, 10 godina držala u getu i izolaciju državu od 8-9 miliona, onda su EU i SAD sasvim moralno i politički porekli onu Evropu koja je od stare Atine do Aušvica bila čovečanstvu stvaralačka matica osnovnih ljudskih vrednosti zapadne civilizacije. Na kraju sebi i svim čitaocima „Pečata“ postavljam pitanje u šta smo utrošili 20. vek? Šta sve treba da činimo i konačno zaustavimo svoje nazadovanje da kao značajna nacija ne nestanemo u 21. veku?

Ne verujem da samim učlanjenjem u EU, ako i prestanu da nas ucenjuju dvojicom haških optuženika, započinje srpski preporod. Preporod počinje najpre u samom čoveku, u njegovom umu, u srcu i duši njegovoj, a ta velika mena u Srbima i Srpkinjama još se nije okazala.

Okazaće se! Jer mi možemo i više no što možemo.

Da ovde stanem sa svojim nespokojnim upitanostima i odgovorim na Vučelićevo pitanje o „Pečatu“. Onoliko koliko stižem da pratim nedeljnike, imam utisak da je u ovim danima „Pečat“ najozbiljnija, najsadržajnija i najaktuelnija novina na srpskom jeziku. Zaslužuje da se s pažnjom čita jer se u njoj mogu saznati istine koje se ne znaju ili koje se pogrešno tumače. Neki „Pečatovi“ saradnici, da ih ne nabrajam, i zaboravom ne ogrešim se o nekom, svrstavaju se u vrh srpskog novinarstva.

Redakcija i oni znaju šta u „Pečatu“ može i treba da bude bolje i neophodnije srpskoj čitalačkoj javnosti.

Neophodan je da jednom nedeljno prene javnost iz nametnutog dremeža i brižljivo usmerenog ideološkog, od šablona. To objašnja uspeh „Pečata“ i njegovo trajanje. On danas zamenjuje čitavu poplavu opozicionih medija koja je plavila Srbiju u vreme „medijskog mraka“. Pre takozvanih demokratskih promena. Zato uz čestitke za stoti broj pozdravljam „Pečat“:

„Živeo, napredovao i cvetao“ (Vivat, , frescat, floreat)

„Pečat“ je nešto poput vrapca. Ne šepuri se i nije fensi kao golub, ali kad dođe stani pani, goluba nigde nema, a vrabac se osovi i postane džin.

Mogao bih da nazovem list „Pečat“ najpametnijim listom, a njenog urednika najkompetentnijim što ne bi bilo korektno s obzirom da je to jedino izdanje u Srbiji sa kojim sam imao sreću da sarađujem. To je izdanje sa kojim i u budućnosti računam da dugoročno sarađujem.

Jedino što mogu da poželim je uspeh u svemu.