Неко ко је у једном веку, само, доживео династичку смену са краљеубиством, па  Балканске ратове, па Први светски рат са албанском голготом и  четворогодишњим избивањем из Отаџбине, па формирање Нове државе, па друго краљеубиство, па Други светски рат и Јасеновац, па Тита и Голи оток, па комунистички експеримент, па распад државе  у  крви и пепелу, бомбардовање и  комадање територије, не може се плашити митологемама, ни библијско-куранским, ни  таблоидним. Страху су склони они којима је основни проблем недостатак путера у фрижидеру или број лешника у чоколади. Ипак смо ми „потомци оних што су голоруки устајали против царевина“

Репертоар београдских позоришта већ две пуне године указује на то како српска престоница поново постаје центар некакве „југословенске културе“. Анонимни хрватски писац Штикс добија чак предност у односу на Нушића, и то у години када се обележава његов јубилеј. Зашто, по вашем мишљењу, српска културна елита осећа потребу за поновним оживљавањем југословенског културног модела?
Ако под репертоаром једног позоришта подразумевате  јасно вођену интелектуалну и естетску мисао  којом ви  полемишете са својим временом, бранећи га или га нападајући, коментаришући насловима комада његове врлине и мане, хвалите га и кудите, дајући свој позоришни  коментар и печат економским, социјалним, политичким или моралним регулама једног времена, афирмишући при том уметничке потенцијале  свог позоришта, његове глумце и ауторе, тражећи актуелне комаде међу класичним писцима, али једнако тако и међу својим савременицима, афирмишући и стимулишући, опет, драмску школу властитог града или језика, играјући и добре стране комаде, тек да се не зачауримо и да се међусобно можемо упоређивати, ако тако, дакле, посматрате  позоришни репертоар, а једино тако можете, онда одговорно тврдим да НИЈЕДНО београдско позориште нема репертоар. Ниједно није у диспуту са временом, политиком, нормама, светом… Постоје позоришта  која имају наслове које играју, али то није репертоар као естетска или драматуршка категорија. То је пре принцип „како падне“, као са точеним пивом. Нешто јефтино, а да буде добро. И гледано. И да, обавезно, није тешко. Ми смо једини народ у Европи који нема свој театар националне драме, а при том имамо две одличне  драмске школе у престоници. Само у Београду живи и ствара  више драмских списатељица, даровитих жена, различитих поетика и генерација, него у целој Европи. Управо тако, у целој Европи. И ниједно позориште не посвети  бар једну сезону савременом српском драмском писцу. Није проблем што се игра Штикс, уметност је флуктуирајућа, то је једна од њених основних особина, један смо језик и један културни образац, није проблем што се „тамо“ недовољно играју  наши писци, моји студенти Ива Модли и Душан Спасојевић играни  су у Загребу и Ријеци, није проблем ни у томе што је у Београду, задњих година, одиграно више хрватских писаца  него у Загребу, проблем је што се овде не играју  српски писци у мери у којој је то потребно, уобичајено, стимулишуће и у мери у којој то својим квалитетом заслужују… Говорим дакако о савременим писцима, младим људима, чије су фиоке пуне одличних комада. Проблем је и што ми немамо позориште које игра само комаде  Бранислава Нушића, што немамо позориште српске  комедије, а имамо један изванредни вишевековни, непрекинути низ, формирану националну комедијску поетику, у том низу се један на другог наслањају Стерија, Трифковић, Нушић, Поповић, Лукић, Ковачевић, Ромчевић, што немамо развијену свест о властитој посебности… Зато се као последица и јавља један специфичан вид  историјског, политичког и уметничког мазохизма и самонегације, иманентан само нама. Готово да смо развили поступак самопонижавања. У њему барјактаре они који жале за Ровињем, али не и за Грачаницом. Кориговаћу, ако дозвољавате, ваше питање. Кажете српска  културна елита осећа потребу за оживљавањем  југословенског културног простора. Само  мањи део и недаровитији део  културне елите. Они којима је важније да гостују у Сарајеву или Пули, него у Сомбору или Нишу. Они даровити побеђују у Кану и Москви, гостују у Стокхолму и Лесковцу. Нажалост, ровињски фанови  сада су на челу институција. А што се тиче југословенског  културног простора, он је постојао  цео један век у форми државног устројства, још дуже као тежња и идеја, и немогуће га је укинути, као што га је немогуће и насилно оживети. Он ће да буде реанимиран кроз један природни процес, а да би се то догодило потребна је једнака воља и у Београду, и у Сарајеву, и у Загребу  и у Бањалуци. Gens una sumus.

Зашто се, према Вашем виђењу, сада на сценама београдских позоришта инсистира на постављању пројеката преко којих се ми, наводно, „суочавамо са сопственом прошлошћу“, а заправо су то по правилу темати који додатно сатанизују српски народ, приказујући га као „главног кривца“ за распад некадашње земље? Таква пракса у земљама бивше СФРЈ не постоји. Да ли смо најпаметнији – или најглупљи – када то чинимо?
Суочено са  властитом прошлошћу друштво, самоанализирајући се уметничким средствима, долази до тако  преко потребне катарзе, која ће опет да спречи понављање таквих грешака  у будућности. Корекције су могуће у оној мери каква је и снага  медија који служи за преиспитивање. У том смислу, сигуран сам да се значај позоришта, у овом времену, прецењује. Српско друштво храбро се хватало у коштац, преиспитујући често, без временске дистанце властиту прошлост и садашњост, кроз романе, позоришне представе, филмове, телевизијске серије… Апсолвирани су тако Други светски рат, Голи оток, истеривање Бога, утеривање комунизма, најновији распад земље… Права уметничка дела остајала су да трају, потпуно естетски валидна и за данас и за будућност, памфлети рађени  од стране недаровитих политиканата завршавали су тамо где им је и место, без обзира на неке државне или фестивалске награде добијене од стране истих таквих подгузника. Дакле, да одговорим конкретно на ваше питање. Када то раде даровити људи попут Боре Пекића, Аце Поповића, Емира Кустурице, Живојина Павловића, Срђана Драгојевића и  када иза њих остају валидна  уметничка дела, као белези једног времена, онда смо у праву и онда смо паметни… Када то ради недаровита квазиуметничка боранија, која је до тих позиција дошла захваљујући махању  жуто-плавим заставицама на предизборним митинзима, онда јесмо најглупљи. А што се тиче криваца за распад  бивше земље, они главни, укључујући ту и извршиоце и инспираторе, немају београдске адресе. То колико је  Југославија вешто и паметно, благовремено и одлучно брањена, то је друго питање.

Да ли домаћи позоришни редитељи уништавају савремену српску драму, али и српску класику, насилним редитељским „иновацијама“ које готово у потпуности мењају суштину комада – само зарад сензационализма или стваралачке немоћи? Да ли то скрнављење ауторских права ико спречава? Зашто се средствима из буџета града и државе финансира таква очигледна узурпација националног културног простора, неповратно тиме контаминираног лошим укусом и дилетантизмом?
Даровити је афирмишу, недаровити, недобронамерни или неспремни је, како ви кажете, скрнаве и обогаљују. Они то раде и са Шекспиром. А што се тиче финансирања од стране државе, финансира она много горе ствари од лоших позоришних представа. Имбецилни филмови, непотребне рекламне кампање, радна места за корејске и немачке компаније, неке невладине организације, на пример… И још штошта.

Између осталог, ваше стваралаштво обележава и уметничка провокација („Свети Сава“). Да ли је у том кључу могуће посматрати онај део савремене српске уметности који упорно потенцира ново читање националне прошлости, на основу којег произлази да је порив за злочином историјска константа и доминанта српског народа?

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Највећи проблем који имамо на земљи данас је тај што људи мутирају у корпоративни систем мишљења, где сви слично мисле и раде што год од њих захтевају њихове институције и цркве, синагоге, џамије које су у ствари контролисане од стране владара светом, заједно са владама земаља којима припадају

Џордан Максвел, један је од најзначајнијих независних истраживача на пољу филозофије и утемељења религије, астротеологије, светских мистерија, древне науке и технологије,  древних симбола и тајних друштава и њиховог утицаја на светска збивања. Током три године налазио се на месту уредника за религију магазина „Тру сикер“(„Truth Seeker“). Изванредна предавања, радијске и телевизијске емисије и документарне серије за ЦБС мрежу, укључујући и петоделну серију о древним мистеријама („Ancient Mystery Series“), раритетне фотографије и документи  којима је поткрепио своје увиде, сведоче о једном од најпоузданијих тумача тајне историје цивилизације: света речи, термина, концепата и веровања који су током 2.000 година скривани у циљу контроле људског рода.

Један од ваших најновијих пројеката представља ДВД о  тријумфу „Сунчевог поретка“, по којем се реализује агенда Новог светског поретка. „Зора новог дана“ је кључна синтагма у овом процесу.
На ову тему постоји огроман број књига, али је „Fire and the minds of man“ Џејмса Билингтона једна од најзначајнијих. Билингтон је, да ствар буде интересантнија, водећи библиотекар  „Конгресне библиотеке“ у Вашингтону. Ради се о естаблишментском историчару који је написао књигу која је апсолутно фасцинантна по начину на који је истражила како елите моћи размишљају и историјат начина на које су људи манипулисани и експлоатисани, на који су тајна друштва деловала иза сцене како би утицала на људске ставове, уверења и мишљење, као и начине на које су људе наводили да прихвате идеје, концепте, ратове и религије. Ради се, дакле, о веома интересантној и интелигентно написаној књизи  која открива како се креира и спроводи политика. Веома је тешко објаснити поредак сунца вербално. Много је лакше то урадити путем слика и симбола како би се видела јасна веза међу појавама. Никада нећете знати ко влада Земљом, никада владаре нећете видети, нити ћете чути њихова имена. Људи које видите у новинама и медијима, политичари, лидери, религијске вође, они су лидери у очима јавности, али то није место на којем се налази власт већ марионете постављене да глуме носиоце власти, свесне да су само менаџери, радници у глобалној корпорацији Новог светског поретка. Праву власт имају људи који поседују компанију, а прави власници корпорације налазе се у различитим земљама и поседују и вашу владу. А ко поседује вашу владу, поседује и вас, заправо. Ако не верујете: уђите у сукоб са вашом владом, па погледајте шта ће вам урадити. И то је интересантна прича о томе како зора новог дана оперише, како ради.

Шта се догодило током вашег телефонског гостовања у емисији Џорџа Норија: „Фром коаст то коаст“, априла 2005. године?

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

„Печат“ је у прошлом броју ексклузивно објавио делове из књиге „Зашто Србија а не Европска унија“ која је настала из разговора који је Војислав Коштуница водио са члановима Фонда „Слободан Јовановић“. Председник ДСС-а одговарао је на питања која се тичу односа Србије и Европске уније, Сједињених Америчких Држава и Русије, Косова и Метохије као преломне тачке српске политике, улоге које су у друштвеном животу наше земље одиграли благопочивши патријарх Павле и председник Русије Владимир Путин…
За ову прилику издвојили смо сегменте књиге у којима Коштуница говори о предстојећим парламентарним изборима и односима са Српском напредном странком и Демократском странком.

Србија се приближава новим изборима. Шта ти избори могу да донесу Србији?
Избори су увек прилика да се изабере најбољи пут и уједно искушење да се пође странпутицом. Код нас видимо да се пре него што су и расписани избори претерује и ствара атмосфера бити или не бити. Власт говори, а можда стварно тако и мисли, да би у Србији настао потоп ако они изгубе власт. Ова прегрејаност једним делом замућује видик и трезвеност у сагледавању аргумената и чињеница о томе који је пут у овом тренутку за Србију најбољи. А трезвен приступ нас упућује да иза мандата садашње власти подвучемо црту и видимо шта су обећавали и шта су стварно урадили. С друге стране, исти приступ нас обавезује да видимо шта опозиција нуди грађанима, који су то њени програми и идеје.
Демократска странка Србије ће се држати овог приступа. Изнећемо чињенице о политици и грешкама досадашње власти, и предложићемо грађанима да подрже политику коју заступамо. И у овом разговору сам изложио у једној можда и изоштренијој форми начела програма и политике ДСС-а. Мислим да народ у Србији зна која је наша политика и како видимо будућност земље. У време избора планирамо да обиђемо Србију и да разговарамо са грађанима о политици за коју сматрамо да је у најбољем интересу земље.
Нимало не сумњам да ће стране силе покушати да поново увуку своје прсте и усмере развој догађаја на изборима и после избора током образовања нове Владе. Јасно је да постоје страни планови да Србија мора да уђе у НАТО и да буде чланица ЕУ. Опет, мислим да наша јавност, поготово после Викиликса, има више него довољно искуства о томе да препозна спољно уплитање у нешто што би морало бити пре свега наша ствар, а то су избори.
Било како било, Србија ће на изборима одабрати којим путем треба да идемо даље. Демократска странка Србије ће изнети своје аргументе грађанима зашто је политичка и војна неутралност најбољи пут који можемо да изаберемо. Грађани ће чути и глас странака које мисле да је НАТО најбоља опција за Србију. Чуће и пропаганду странака које кажу ЕУ нема алтернативу, па макар и Европска унија наставила да пропада или нестала. Биће и понуде да је најбоља политика и ЕУ и Косово. Грађани о свим овим политикама треба добро да размисле, добро да одмере и одлуче шта нам је као земљи и народу најбоље.
Све идеје и политике су пред нама, није истина да су све исте, и није истина да нема разликовања и да нема могућности избора. Ако Србија после бомбардовања треба да уђе у НАТО, то је ствар избора. Ако после отворених уцена и притисака које Брисел врши треба да будемо чланица ЕУ, и то је ствар избора. Исто тако, ако после свега неко и данас заступа политику и ЕУ и Косово, и то је ствар избора. Ми сматрамо да је дошло време за политику неутралности, како би Србија скренула са пута без алтернативе и вратила се самој себи. Разуме се да ћемо поштовати сваку одлуку коју народ донесе на изборима.

Једна од главних тема уочи сваких избора у Србији јесте ко ће са ким, односно ко са ким неће? Па да кренемо редом, какви су односи Демократске странке Србије према Српској напредној странки?

Самим тим што су Демократска странка Србије и Српска напредна странка опозиционе странке, тај нас опозициони статус ставља у једну формално заједничку раван спрам странака које су на власти. Али постоји и друга дубља садржинска страна која се тиче политичких програма и циљева које свака странка заступа. Ми смо у овом разговору покренули сва важна политичка питања са којима се Србија у овом тренутку суочава. Говорили смо о економији, Уставу, Косову, политичкој и војној неутралности, Европској унији, Војводини, Рашкој, Републици Српској, говорили смо о националној култури, језику, писму, говорили смо о политици великих сила према Србији, САД-у, Русији, о важним јавним личностима, о медијима, и младима у политици. Дакле, о свим важним темама Демократска странка Србије има потпуно јасан став и утемељену политику.
Какав онда однос ДСС може да има у изборној кампањи према СНС-у? Па јасно је и природно да наш однос искључиво зависи од утврђивања и разјашњавања пред грађанима у чему се политике две странке слажу, а у чему се разликују. Што се тиче ДСС-а за нас је пре свега и изнад свега битно да се разјасне политички ставови око најважнијих питања, и то опредељује да ли ће две странке, ако грађани буду гласали за њих, моћи да сарађују после избора.

На која питања конкретно мислите?
Већ сам их набројао. ДСС одлучно заступа став да не постоји ниједан ваљан разлог да се мења Устав Србије. Ми смо данас заправо уставобранитељска странка. С друге стране, чињеница је да је СНС поднео захтев за промену Устава. Верујем да постоји подударност наших ставова када је реч о војној неутралности Србије. Већ када је реч о проглашавању политичке неутралности Србије, ту опет постоји разлика јер је СНС за приступање Србије Европској унији. Чини ми се да када је реч о економској и социјалној политици ту имамо много тога заједничког, иако разлике око приступања ЕУ у значајној мери усмеравају и разлике у економској и социјалној политици. Можда највеће разлике постоје око гледања две странке на однос ЕУ према Србији. ДСС сматра да ЕУ отворено, да не кажем брутално покушава да отме Косово од Србије, док СНС не види тај проблем и сматра да је могућа политика и Косово и ЕУ.
Познато је да је ДСС покренуо пред Уставним судом предлог за оцену уставности и законитости Статута Војводине. Сматрамо да је Статут, као и Закон о утврђивању надлежности Војводине, неуставан. А СНС истиче став да се залаже да се сачувају не стечена права, већ позиције које је Војводина стекла на противуставан начин. Ствари стоје другачије и боље када је реч о ставовима две странке у погледу Републике Српске. Али, опет настају разлике када СНС препознаје партнере у лидерима у Рашкој и Црној Гори који су се истакли не само у реторици, већ и политици која оштро оспорава вредности српског народа и српске државе. И током овог разговора много сам говорио о томе колико нам значе Српска православна црква и наши писци и песници који су се нашли на удару власти у независној држави Црној Гори.
Већ из овог сумарног прегледа види се да постоје значајне разлике, као и подударања у политикама ДСС-а и СНС-а. Желим да на овим изборима ДСС пред грађанима у потпуности расветли сва политичка питања и да буде јасно да ли и у којој мери постоји минимум заједништва у политикама ДСС-а и СНС-а, који опредељује да ли ове две странке могу после избора да сарађују.

Мислите ли да ћете успети да у мирном и одговорном приступу расправите сва ова питања са Српском напредном странком?
Разговор који управо водимо најбоље показује да постоји важна потреба да грађанима у потпуности разјаснимо да ли две странке имају и да ли могу да дођу до језгра заједничке политике, која омогућава сарадњу после избора. Дакле, овде се не ради о било којој врсти личних односа или проблема, нити се ради о кадровским питањима. Реч је о начелним политичким питањима. Самим тим не видим ниједан разлог који би могао да утиче да кроз разговор не утврдимо и не разјаснимо питања на која у овом тренутку различито гледамо. Допринос том разјашњавању представља и овај разговор. Сувише су велики проблеми, сувише велики изазови и велики спољни притисци на Србију, да би могао да изостане озбиљан разговор о томе како ове проблеме треба решити.
Ништа, заиста ништа не добијамо ако најважнија питања остану да лебде у ваздуху. И сувише су очигледни ставови Брисела о Косову да би могли да пређемо преко тога и не расправимо какав став Србија треба да заузме према ЕУ. Европска комисија је у свом извештају којим препоручује давање кандидатуре Србији навела као нужан услов да би Србија требало да нормализује односе са Косовом у духу добросуседске сарадње. Две државе могу и треба да буду добри суседи и да нормализују своје односе, али Косово није држава, није наш сусед, и због тога не можемо ни да нормализујемо односе. Ми смо отворени за разговор са СНС-ом око свих питања.

Питање је и да ли СНС уопште намерава и рачуна на могућу сарадњу са ДСС-ом?
Подразумева се да свака странка одлучује да ли хоће и да ли има интерес да сарађује са другим странкама. Овде сам изнео гледиште ДСС-а и како ми видимо теме за разговор са СНС-ом, ако и код њих буде постојала потреба да разговарају са нама. Могуће је, а и легитимно је да СНС има своје теме за разговор. Ако дође до разговора и ово што сам навео као наше теме и оно што СНС сматра да треба размотрити, биће обухваћено. У сваком случају ДСС излази пред грађане са јасном политиком и исто тако јасно саопштавамо на који начин и на којим основама видимо могућу сарадњу са другим странкама.
Грађани који буду гласали за Демократску странку Србије могу да буду потпуно сигурни да са њиховим гласом ДСС може бити део само владајуће коалиције која ће се за бољу Србију борити политиком у основи сагласном са начелима националне политике коју сам изложио. Када гласа за ДСС грађанин поуздано зна за коју политику и за какву могућу Владу је дао свој глас. И СНС треба да зна шта о сваком питању ми мислимо и ДСС треба да зна коју политику заступа СНС.

А шта кажете о односима Демократске странке Србије и Демократске странке?
Мислим да смо сада дошли до оног тренутка када се политика Демократске странке Србије готово у потпуности и у свим стварима разликује од политике Демократске странке. Реч је, дакле, о две потпуно супротстављене политике. ДС има идеолошки  однос према ЕУ и мислим да најдубље верују у догму да ЕУ нема алтернативу. Из тог веровања у догму о ЕУ, за политику ДС је прихватљиво и пожељно све што из те догме произлази. Ако Брисел каже да Србија треба да мења Устав, онда ће и ДС бити за промену Устава. Или, ако ЕУ подржава и хвали Статут Војводине којим се разграђује уставни поредак Србије, ДС ће спровести план Брисела. Видели смо да ни тешка светска економска криза није могла да утиче на власт да се замисли, застане и избегне једнострану примену Споразума о стабилизацији и придруживању, која је убрзала пустошење српске привреде. Да не говорим о прихватању ЕУЛЕКС-а, тражењу мишљења од Међународног суда правде о томе да ли је Косово наше или није, па све до последњих противуставних уредби у које су преточени договори Стефановић-Тахири.
Када заступате политику да ЕУ нема алтернативу, онда безалтернативни пут постаје својеврсни политички екстремизам. И заиста шта је политички екстремизам ако не проглашавање да политика коју водите нема алтернативу. А шта ако се то што нема алтернативу распадне или преуреди? Комунизам није имао алтернативу, али је једини проблем што је нестао. Србија треба са нарочитом пажњом да прати идеје које се јављају унутар саме Европске уније о њеном преуређењу. Ваљда неће неком пасти на памет да свако, па и неко трећеразредно, по Србију неповољно место у ЕУ, прогласи за свети, неприкосновени циљ и политику без алтернативе.

Другим речима, не видите да би ДСС после избора могао да прихвати сарадњу са ДС-ом?
Ми смо једном били у заједничкој Влади и та Влада није потрајала јер су се испоставиле суштинске разлике између нас. Нови проблеми који су искрсавали пред Србијом те разлике су учиниле већим и непремостивим. Те разлике не повлаче никакав лични или емотиван однос, већ се ради о начелно супротстављеним политикама. При оваквим разликама није могуће говорити, нити размишљати о сарадњи. ДСС се учвршћује у политици неутралности, а ДС у политици приступања ЕУ по сваку цену. То су два пута и два различита схватања будућности Србије. Остаје да се види да ли ће евентуално радикални резови и промене у Европској унији утицати на ДС да промени своју политику или је њихово опредељење трајно ма шта се дешавало са ЕУ.

А да ДСС промени своју политику и да предност уласку Србије у Европску унију?
Не. ДСС је увек и у свакој прилици полазила од интереса Србије, а интереси Европске уније и Србије око многих питања су директно супротстављени. При томе политичка и економска криза унутар ЕУ, која подрива саме темеље Уније, биће дуготрајна и неизвесна. Европска унија онаква каква је до јуче постојала готово извесно више неће постојати. И када видите како се тај велики брод насред мора заљуљао, природни инстинкт вас упозорава да дигнете руке од укрцавања баш на њега.
Више пута сам помињао како се Норвешка успешно развија иако није у Европској унији. На то је долазио приговор како је Норвешка за разлику од Србије богата. Када човек о томе боље размисли, онда види да Норвешка није спремна да своје богатство макар и мало умањи и буде чланица ЕУ. А Србија би, иако много сиромашнија, требало да уђе у ЕУ под ризиком да се то сиромаштво још више увећа. Код нас никада није направљена озбиљна економска анализа колико су Србију до сада коштале евроинтеграције, колико нас кошта примена Споразума о стабилизацији и придруживању и колико ће нас коштати наставак тих интеграција. Можда би нам анализа помогла да видимо да је наш интерес већи од интереса Норвешке да останемо политички неутрална земља.

Да ли се и на овим изборима може поновити, као и на прошлим, да се иза леђа грађана направи непринципијелна владајућа коалиција за коју нико од грађана није гласао?
Када су на претходним изборима грађани били обманути, то је све било објашњено и позлаћено потврдом из Брисела и Вашингтона да је Влада проевропска и да је на проевропском курсу. И таквој власти је са становишта западних интереса све допуштено, а шта се уопште тиче ЕУ и САД што су грађани у Србији обманути. Тиме је направљена грдна штета самој Србији. А ако би се нешто слично поновило и после избора то би онда у потпуности подрило поверење у демократију и обесмислило би саму слободу грађана да бирају своју власт. Чему онда уопште избори? У том случају уместо избора би било једноставније да поверимо Бриселу и Вашингтону да изаберу српску Владу.
Када сам говорио да су важни разговори између странака, мислио сам и на важност појашњавања пред грађанима на којим основама и на којим политикама је могуће правити послеизборне савезе. Када једна странка јавно саопштава да неће после избора правити Владу са неком другом странком, то може да представља важан разлог зашто грађани баш тој странки дају свој глас. Поигравати се са народном вољом и после избора проналазити разлоге и позивати се на више циљеве зашто се ипак мора правити коалиција са странком која је током изборне кампање била неприхватљива, није обична превара, него превара властитог народа који вам је поверио глас и то по страном налогу. Једино морално и политички прихватљиво решење да странке уђу у Владу, иако такав савез нису најавиле својим бирачама, јесте ситуација када околности налажу да се образује концентрациона влада, односно влада националног јединства.

Евроскепса ДСС везана је за приступање једном парадржавном мегасистему, толико сличном некадашњој Коминтерни, само је центар сада у Бриселу, а не у Москви, али је он једнако бирократизован, једнако централизован, једнако пренормиран, једнако тром и гломазан, једнако искључив и једнако осветољубив

„Знате ли где су данас организатори некадашњих штафетних конака и слетова? Па дабоме, у врху власти. И данас они воле Европу више од  нас!? Готово као што су волели Броза. До избезумљења, до оргазма…Што се мене тиче, мени Европа без Косова и не треба. А то ће бити коначан услов, живи били, па видели. Ако Србија може без Косова, може и без мене…“
Ове речи недавно је изговорио Синиша Ковачевић, славни драмски писац, универзитетски професор и члан Председништва демократске странке Србије, наш саговорник у овом броју. Наводимо их као својеврсну и актуелну илустрацију његове неувијене и бескомпромисне, а деценијски  у јавном животу присутне критичке речи. Како је говор „без длаке на језику“ – о питањима не само из стваралачког и уметничког, већ подједнако и из друштвеног, идеолошкополитичког  и историјског дискурса, неодвојив део  ангажмана овог интелектуалца од полемичког нерва, наша питања нису заобишла не само многе подразумевајуће и актуелне, него,  понекад,  и тзв. „непријатне теме“!

Својевремено сте изјавили да је, теоријски посматрано, демократија јако лош политички систем. Чини нам се, међутим, да у пракси у Србији начела демократије никада у потпуности нису ни остварена. Поготово у последње четири године, када је, најпре, непосредно после избора поништена воља бирача, да би, током времена, и сам Парламент престао да буде место где се доносе политичке одлуке. Како би дефинисали наш политички систем?
Изјавио сам да је демократија најмање лош  друштвенополитички систем и да човечанство, трагајући  за адекватним одговором, уморно од експеримената одустаје, нажалост, од даљег тражења. Мислим и данас да је  најбоље резултате показао, како у малим срединама, тако и на империјалном плану, просвећени апсолутизам. Али он има један непремостив хендикеп. Наследан је. Позваћу се сада на сремачку пословицу да хуља роди човека, а човек хуљу и  на готово неопозиву чињеницу да откад је историје,оца са префиксом Велики наслеђује потомак са префиксом Мали или неким још горим. Можда је  пут  ка доброј друштвеноорганизационој основи у просвећеном апсолутизму изборног типа. У сваком случају, демократија пада већ на чињеници да пет шоферских полегуша надгласавају четири факултетски образоване калуђерице или на податку да  глас стогодишњака вреди једнако као и глас некога ко је јуче угасио осамнаест свећица на рођенданској торти. Онај први  не одлучује ни о квалитету властите сахране, други одлучује о квалитету сопствене будућности. О другим могућностима злоупотребе у демократијама, укључујући  ту и оне са дугом традицијом, најбоље говоре скандали којима смо сведочили као модерно друштво. Могућности злоупотреба драстично се мултиплификују појавом савремених медија, попут телевизије или Интернета, који су готово по правилу у рукама  оних чији етички потенцијал није одговарајући. Тамо где је јавно мњење  у рукама медијских магната,који се њиме играју као вешти пекари са тестом,месећи га и обликујући онако како њима  или некоме изнад њих одговара, демократија  више не станује. Ипак,у овом тренутку, цивилизација не познаје, нажалост,бољи друштвенополитички модел.
Ви сада замислите колико је демократија код нас аутентична, а да, при том, српска политичка пракса никада још није успела да оствари ни основна демократска начела. Замислите демократију у којој ви неколико минута после завршених избора, у којима вам је главни предизборни постулат био забрана клања стоке и прелазак на вегетаријанску исхрану, на главном градском тргу  кољете волину  и натичете га на ражањ,поништавајући тако у потпуности вољу  бирача који су гласали за вас, бирача вегетаријанаца, негирајући тако  саму сврху постојања Парламента…Тако се на концу само поставља питање времена када ће Парламент  да престане да буде место доношења валидних  или правно и демократски ваљаних одлука. Дакле,тренутно смо у систему у којем месари доносе одлуке о судбини вегетаријанаца,  а далтонисти одлучују ко ће да буде примљен на сликарство.

Члан сте партије која је најпре афирмисала европске вредности, да би данас постала уочљиво прожета евроскептицизмом.  На то је свакако утицао став већине чланица Европске уније према Косову и Метохији. Но, поред тога, актуелна дешавања у самој ЕУ, поготово после економске кризе и смене европских лидера, сведоче да су у европским државама грађанске слободе ограничене, да је суверенитет предат финансијским олигархијама, територијални интегритет НАТО снагама, а природни ресурси мегакомпанијама. Зашто би за Србију било добро да уопште икада ( независно од статуса КиМ) постане део таквог система вредности?
Демократска Странка Србије је и даље странка која промовише европске вредности ако под њима подразумевате индивидуалне слободе, демократска начела, однос према најнезаштићенијим слојевима друштва, радне и хигијенске навике, синдикално организовање и аутентичну снагу тих истих синдиката у заштити радничких права, светост  својине, стваралачку слободу, однос према мањинама,однос према вери…
Многи од нас живели су или живе на Западу,тамо су студирали или  подучавали,наша је евроскепса везана за приступање једном парадржавном мегасистему,толико сличном некадашњој Коминтерни, само је центар сада у Бриселу, а не у Москви, али је он једнако бирократизован, једнако централизован, једнако пренормиран, једнако тром и гломазан, једнако искључив и једнако осветољубив. Чак је и новоговор врло сличан, иза форме такозване „политичке коректности“ крију се све мање сакривени системи опструкције слободе мишљења и говора, а у новојезику се појављују рогобатине попут драматуршкиње или педагошкиње. Укидају се и сада као некада, госпођице, само се не уводе другарице и другови и не укида Бог, све друго је готово идентично. Укључујући и исте људе и њихове биолошке или политичке продужетке. Нека им Бог да здравља, њима и њиховом истанчаном смислу за власт. Оно што нам је очеве слало на Голи оток, а дедовима чупало бркове, утерујући их у комунизам, сада нас несмањеним ентузијазмом  на исти начин гони у европско благостање, показујући исту мржњу према неистомишљеницима као и онда када су нас терали на слетове, клањали се бронзаном  фалусу  којем су тепали штафета и клицали Белој љубичици…Дабоме и Плавој, показујући и данас исту спремност за коначни обрачун са неистомишљеницима.
ДСС не жели у такву Европу, не жели међу оне који вам отимају део  територије, који са разлогом сматрате олтаром државе и нације, не жели у брод који тоне, неће да буде попут оних  који су куповали  карту за Титаник  када је већ увелико  био насељен рибама…Не постоји мултинационална и мултиконфесионална империја  која се није распала  у крви и пепелу,од Вавилона до Совјетског Савеза. ДСС не жели међу оне који прво подигну авионе да бомбардују суверене земље, а онда смишљају више или мање уверљиве разлоге, не жели међу оне који мртве лидере суверених земаља, ма какви они били, излажу голе у расхладним витринама провинцијских самопослуга, неће међу оне који уринирају по мртвим телима својих противника…Напокон, нећемо ни међу оне који суспендују демократију, проглашавајући са комитетском супериорношћу нове премијере које нико осим њих није бирао, предајући  тако, заувек, глобалистичкој пошасти себе, своју децу  и унуке…
У неопозиво и вечито власништво, за тепсију рибе или просјачку сузу, финансијској олигархији и наднационалним мегалокомпанијама поклањају  се властито небо, воде и обрадиве површине, продајући тако у бесцење властити суверенитет и идентитет. Никада у историји,осим за време Хитлера и можда у време Наполеоновог експанзионизма, Европа није била у таквој моралној  кризи, суочена са таквом кризом критеријума и на таквој  историјској странпутици. Моје је мишљење, издвајам га као лични став, да Србија не треба да уђе у Европу чак и када би Брисел сутра рекао – Косово је српско и само српско. Европа је гробница за мале народе, за њихове културе и економије, додуше комфорна гробница, али ипак гробница. Немојте ми рећи да са правом једнаког одлучивања  наступају једна Немачка и једна Словенија или једна Француска и Летонија. Не верујете ли ваљда у ту политичку перверзију. И наградно питање за крај овог дугог одговора: Шта остаје од Европе када из ње одстраните Велику Британију и Француску?Ви то зовите како хоћете, ја то зовем „Четврти Рајх“.

Демократска странка Србије је једна од ретких политичких снага која окупља интелектуалце који су спознали не само политички, него и историјски и културолошки значај Косова и Метохије за Србију. Да ли је косовски завет један од темеља без којег је незамислив српски национални идентитет?

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Ко је одговоран за озбиљно нарушено здравствено стање др Војислава Шешеља, како се десило да лекар у Хашком трибуналу ништа не зна о таблети коју је лидер радикала добио уз уобичајену терапију, да ли је посреди тихо убијање или тек спонтани ток болести?

Постоји необична веза између болести др Војислава Шешеља и одлуке Трибунала да му ускрати сваку комуникацију са правним тимом и пријатељима.
Када томе додамо мистериозни лек који је без лекарског одобрења добио да попије, а сетимо се случаја Слободана Милошевића за кога стручњаци кажу да је сем терапије коју је примао као срчани болесник, добијао и лек који њихово дејство поништава,закључујем да је превише случајности, а које не би указале на  радњу са предумишљајем, каже у интервјуу за „Печат“ Борис Алексић, посланик СРС-а.

Какво је тренутно стање лидера радикала, колико дуго су трајали преговори око лечења и ко је ту диктирао правила?
Здравље Војислава Шешеља је озбиљно нарушено и тим лекара које је тражио лидер радикала креће за у Хаг. Први пут дата је дозвола да се уради преглед од стране независног тима лекара по његовом избору.
Што се тиче преговора око лечења они трају годинама и увек су били на штету др Шешеља. Досад је имао две операције, аблацију срца која је била пре скоро годину дана, и друга, извршена 12. јануара када му је уграђен пејсмејкер или дефибрилатор. До 12. јануара, када му је уграђен пејсмејкер у Универзитетској болници „Лајден“ у Хагу, здравствено стање Шешеља званичници Трибунала оцењивали су као стабилно. После операције веома брзо је враћен у притворску јединицу са третманом потпуно здравог притвореника. Међутим, како му се стање нагло погоршало пребачен је у болницу ван Хашког трибунала. Према нашим подацима, њему је срце стало на одређени период због лоше здравствене неге, лошег односа који има у Хашком трибуналу и начина на који се они односе према њему. Тек у уторак, 23. јануара, у притворску јединицу допремљен је уређај који региструје да ли пејсмејкер ради правилно или не, што је застрашујуће, јер му је у међувремену два пута позлило. Дакле два пута је хитно пребациван, и то у поподневним часовима, у болницу због аритмија које су се појавиле.

Која институција је директно одговорна за здравствено стање лидера СРС-а?

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Посебно је Балкан подручје где је Русија увек у прошлости или добивала статус велике светске силе, или га ту привремено губила.Како год се буде развијао однос између Сједињених Држава и Атлантског пакта са Русијом, ми ћемо бити лутка која ће избијати на позорницу, а да никад на њој нећемо играти неку јачу улогу. Бићемо поводи и уводи разним кризама, малим и великим

O нашем водећем  историчару академику Милораду Екмечићу (1928), „Печатовом“ уваженом и драгоценом саговорнику и у јубиларном 200. броју, одавно је речено да служи  „предано своме народу и науци, као што је према Цицероновој речи ‘саветима, опрезношћу и беседама’ стари Катон служио Риму“. Уверени да је у овој надахнутој опасци сажета прецизна одлика његовог великог и  живог ангажмана и добродошлог промишљања  и „разбистравања“ судбине српског народа у свету антагонистичих сударања моћних сила које му нису наклоњене, са академиком Екмечићем разговарамо о проблемима који у овом тренутку одређују контекст у којем се (раз)решава садашњост и будућност не само Србије.

Преломни тренуци у историјском бићу Србије неретко су били само рефлексија сличних, а већих догађаја у свету. Постоје ли у историји случајности, те могу ли оне чинити логичну целину?
Понекад покушавам да се имагинарном руком, у мислима, потегнем за уши, што не одбијам од себе помисао да нашим злом неко у свету из подрума управља. Све су теорије завере подлегле чињеници да збирка случајности у историјском збивању може да сачињава логичну целину. Али и те ми случајности не дају мира. Већ давно сам написао (22. априла 1994. године) да је криза југословенске државе, а и историјски суноврат српског народа у њој, почела у Москви 18. јануара 1989. године. Присетимо се да је званична криза Југославије почела годину дана после тога, 20. јануара 1990. године. Тада је на Конгресу Савеза комуниста Југославије словеначка делегација напустила конгрес и тиме срушила кичму те државе. Изашли су из Центра „Сава“ као пачићи у колони по један, пред занемелим телевизијским аудиторијем од неколико милиона преплашених људи. Годину дана пре тога, поменутог 18. јануара 1989. године у Москви је једна делегација Трипартитне комисије (Дејвид Рокфелер, Жискар Дестен) посетила генералног секретара КП СССР Михаила Горбачова. Мора да су с њим имали и раније пословне додире. Пре тога је месец дана боравио у Великој Британији, а Гвоздена леди, Маргарет Тачер, оценила је да с тим интересантним човеком треба разговарати. После се исповедао како је био у званичној посети Италији. Водили су га у Тоскану, у Сан Ђиминиано, на ручак. Гледао је куле из средњег века, један балкон са којег је Данте у XIII веку држао говор. Све сам то и ја раније гледао, после ручка са италијанским научницима. Горбачев се исповедао да је у души тада делио мишљење своје супруге, Рајсе, да је комунизам пропала ствар. Гледајући тосканске винограде, још омеђене катастром из XV века, жваћући сендвич (из знатижеље) са одреском печене свиње, пред којом је писало да је то посебни тип свиње без сланине, и ја сам тада жалио наш комунизам као промашену ствар. Један је наш научник развио такву свињу у Земуну, почела је производња, па је све пропало.
Делегација Трипартитне комисије, коју иначе зову „Светском владом“ је ишла у Москву да са Горбачевом расправи могућности стварања Европске заједнице, западних земаља и СССР-а. Пре него до тога дође, требало је дозволити да неке комунистичке државе из Варшавског пакта приступе Европској заједници, остављајући гаранције војне безбедности Совјетском Савезу. Сумњичен да је тада свесно разорио Совјетски Савез, Горбачов је 1993. године у часопису „Светска економија и међународни односи“ објавио стенограм тих разговора са Рокфелером и Дестеном. Нудили су му да се укључи у Трипартитну комисију, а за њим ће то одмах учинити и Дестен и Кисинџер. Ефекат тог објављивања је био обратан од намера издавача. Читаоци су постајали уверенији да је Горбачев приступио тој комисији, барем је касније био присутан у местима где је одржавала своје састанке.

Чини се да наоко неповезане догађаје увек „изда“ неки заједнички именитељ. Сетимо се песнице „Отпора“ која је прокрстарила свет, а испловила из Србије.
Плашим се да ћу имагинарном руком истеглити уши, да не подлегнем теоријама завере. После тог збивања су све интелигенције водећих комунистичких земаља пале на испиту историје у уверењу да је организација „Отпор“ настала у њиховим кафанама и да је демократија почела од њих. Кад се бела стиснута песница на црној подлози (или обратно) после Београда појавила у Кијеву, затим у Грузији, потом у Москви, па у ланцу арапских престоница, устала је узбуна у свести људи који су наивно веровали да се демократија не извози, као што су пре тога веровали да се ни револуција не извози.
Хоћу да кажем да се историјска криза српског народа, која нас никако не напушта, стално и даље одвија. Недавно сам прочитао да су председници влада Грчке и Италије, изабрани да реше финансијску кризу задуживања, такође чланови Трипартитне комисије. Ево, опет се имагинарном руком потегох за уши. Решавање наше кризе се развија уз стално, перманентно постављање услова које Срби морају да испуне.
Имали су право они (Ричард Каплан) који пишу да више нема међународног права, него да је уместо тога дошла „политика условљавања“. Варамо се, ми Срби, кад мислимо да ће нам се прогледати кроз прсте и решити наши захтеви кад испунимо још један услов. Берђајев је једном умно рекао да се „Са крста не силази. Са крста сносе“. Разапети на крсту, ми сами с њега нећемо сићи кад испунимо све услове који нам се постављају. Нас ће скинути, уз наду да после можемо доживети ускрснуће, са развојем нових догађаја у свету.

Да ли увлачење Турске као фактора решавања Балканске кризе може бити догађај који ће покидати или,пак, укуцати нове ексере на нашем крсту?
Врло сам сумњичав према томе. Да би постојао неоосманизам, мора да има Неоосманлије. Не изгледа као да у Републици Турској цветају руже, иако их заиста има подоста. Не изгледа да данашња неоисламистичка идеологија има дубљи корен у прошлости, без обзира на то што ће се у будућности увек највише на њу позивати, као завет који се не може избећи. Нова турска влада ради као све сумњиве владе у свету – сјајем успеха у спољној политици покривају беду у унутрашњој. Неоосманизам је данас само спољни програм процеса претварања модерне турске државе од лаицистичког друштва ка новом исламском поретку. Понавља се слика развоја модерне Персије у потоње време цара Резе Пахлавија. Претила је опасност да се многоетничка држава распадне. Данас Турска прелази кроз ту фазу. Она се не може модернизовати без прављења уступака националним мањинама. Само Курди претендују да издвоје готово трећину државне територије, а рачуна се да сваки трећи становник код куће не говори турским језиком. Као у персијском случају, ислам у Турској је такође интегративни фактор који уједињава различито становништво.
Не зна се да ли су, ако уопште јесу, Сједињене Државе напустиле своју политику подржавања исламског фундаментализма, као што су радиле раније. Ову је политику француски научник Александар дел Вал по кованици Перенсела Игоа, 1997. године назвао „Исламерика“. Председник Клинтон је у марту 1995. године говорио о новом исламистичком покрету као остварењу идеала западне демократије. „Ислам може бити једна моћна снага у служби толеранције и умерености у свету… Он не познаје никакве границе националности, расе и религије. То су вредности које ми сви делимо.“
Цела филозофија почива на великим бројевима. Данашња Турска и Персија, са земљама Централне Азије, имају 270 милиона становника. Исламска северна Африка је 1994. године имала 191 милион људи. Рачуна се да ће до 2025. године порасти на 351 милион, док ће цела Европа добити само 11  милиона глава. Сама Турска се развија у нацију од око сто милиона људи, иако се демографска експанзија у последње време смањила. У економском погледу се ради о модернизованом друштву које мало шта има заједничко са бившим султановом монархијом. Ако је 1910. године водећи западни стручњак за турске студије Мартин Хартман сматрао да је главни турски утег о врату шеријатски закон и владање турским народима, данас се обе стране тог некада оловног бремена доживљавају као решење за будућност.

Исцртавајући границе некадашњег османског царства модерна Турска отворено пропагира  експанзионизам и исламски фундаментализам. Да ли је неоосманизам покушај шминкања мртваца или реална претња?

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Књига „Зашто Србија а не Европска унија“ је настала из разговора који је Војислав Коштуница водио са члановима Фонда „Слободан Јовановић“. У књизи су размотрене многе важне теме са којима се Србија суочава. Реч је Косову, Европској унији, привредном развоју, Републици Српској, великим силама, затим о националној култури и значајним личностима као што су патријарх Павле, Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Емир Кустурица. Оно што повезује и чини суштинску нит у целом разговору јесте питање будућности Србије, односно став да политичка и војна неутралност представља најбољи и најсигурнији пут којим Србија треба да иде. „Печат“ објављује делове који су садржани у више поглавља књиге.

ОДНОС СРБИЈЕ И ЕУ
Односи Србије и ЕУ биће несумњиво стална и важна тема у српској политици.
Данас је питање односа Србије и ЕУ сведено на површну пропаганду и примитивни обрачун власти и њеног „невладиног сектора“ са свима који би хтели да поставе разумно питање о месту Србије у Европској унији. Док се у самим чланицама ЕУ води одговорна и отворена расправа о односу суверених држава према бриселским институцијама и бриселској бирократији, као и о судбини саме ЕУ, дотле се код нас може чути само снисходљиво и поданичко заклињање да Србија неће скренути са европског пута.
Погрешно је и кратковидо однос Србије и Европе свести на данашњу идеолошку и пропагандну буку да ЕУ нема алтернативу. Србија је стара европска држава, никада у историји није била изван Европе, као што је и сама Европа старија од Европске уније. Због тога треба увек на уму имати разлику између појма Европе и бирократије ЕУ. Од самог настанка српске државе отворено је суштинско питање на који начин Србија треба да уреди своје односе према Европи и европским државама. Морамо узети у обзир да се питање нашег националног идентитета вековима прелама између осталог и кроз утицај важећих европских мерила и начина на које је Србија кроз историју реаговала на европске утицаје. Заблуда је мислити да је током историје европски утицај и притисак на Србију био мањи него што је то данас. Али, истина је да је у прошлости српски народ проналазио прави начин и меру да сачува свој национални идентитет. Развијена и напредна Европа је увек представљала снажан магнет који је привлачио Србију. Истовремено, постојала је свест о самобитности српског народа и снажна воља да се сачувају темељне националне вредности. У том распону између привлачности развијене Европе и националне самосвести да се сачува наш идентитет тражио се најбољи одговор за проналажење правог места Србије у Европи. Током историје у нашем народу је било широко прихваћено схватање и став да је Србија Исток Западу и Запад Истоку, а тај став сведочи о томе да је тражена и проналажена права мера и место Србије у Европи.

Ако се имају у виду најновија искушења и проблеми у односима са Европом шта би могла да буде основа нове политике Србије према Европској унији?
Уверен сам да је то политика трајне политичке и војне неутралности Србије. Најпре, да пођемо од тога да нас неутралност не конфронтира, већ напротив омогућава сарадњу са ЕУ. Сада је наравно главно питање какву врсту сарадње између Србије и ЕУ подразумевамо под политиком неутралности. Мора бити јасно да је то сарадња на основу чистих рачуна. Дакле, реч је пре свега о економској сарадњи, а чист рачун је алфа и омега сваке успешне економске сарадње. У нашем националном и државном интересу је да имамо развијене и што боље економске односе са Бриселом. Исто тако нема сумње да трговина и посао не познају границе, односно да ће свака западна фирма која може да заради у Србији, руковођена логиком профита и те како хтети да послује у нашој земљи.
Другим речима, политичка и војна неутралност нам омогућава да истовремено чувамо своје националне интересе и да имамо развијену сарадњу са ЕУ. Та политика омогућује такође стално струјање утицаја и идеја са Запада, као и да Србија сачува своју самобитност, свој национални идентитет, националну културу и своје традиционалне вредности. Нема сумње да у савременом свету и модерној комуникацији развијена економска сарадња повлачи за собом и културну, научну, просветну, уметничку сарадњу. И то је добро и важно. Али земља која је прогласила и којој је међународно прихваћена и призната политичка и војна неутралност, све те природне утицаје може да сабере и одржава у доброј равнотежи која доприноси њеном развоју, а не доводи у питање њену посебност, вредности и традицију.
Активна политичка и војна неутралност може снажно да подстакне развој Србије и не треба имати било каквих илузија да је одбрана државних интереса могућа без снажног привредног развоја. Заштита државних интереса не може се свести само на економску рачуницу, јер би то било погрешно, али је истина да је економски развој земље најбољи начин да се бране појединачни интереси грађана и целе Србије.

Заступници евроатлантских интеграција у Србији пак сматрају да је реалност да Србија постане не само члан ЕУ, већ и члан НАТО.
Разумљиво је да велике силе имају своје интересе и да по правилу не бирају средства да их остваре. Најједноставније је прогласити да су интереси великих сила реалност, а српски интереси – илузије. Али, ево, пођимо и од тих претпоставки. Ако су интереси великих сила реалност, живот нас учи да се реалност мења. Нису Вашингтон и Брисел прве и једине силе које познаје историја. И пре њих Србија се суочавала са разним силама које су кроз историју биле реалност, па је реалност света и реалност тих сила била привремена. Многи српски интереси су сматрани илузијама, а испоставило се да су наши национални циљеви, па и снови постајали стварност. Шта су све велике силе 1804. године мислиле о моћи Турске и илузијама српских устаника? Реалност је дуго и стрпљиво мењана, а онда је 1912. године малтене преко ноћи започело успостављање нових, природних граница српске државе. Другим речима, политичка и историјска реалност се ствара и мења, а она се не може ни стварати, ни мењати у нашу корист ако немамо неопходно национално самопоуздање и самосвест о нашим легитимним интересима, који су утемељени у вековном постојању српске државе.
Данас није на дневном реду и не тражи се на делу херојство са којим је обновљена српска држава пре два века. Реч је сада о једној сасвим другачијој потреби, потреби вођења разумне политике неутралности. Рећи да је нереално да водимо политику неутралности своди се на нешто што се не може другачије дефинисати него као комплекс инфериорности. Тврдити да је политика неутралности нереална значи исто што и рећи да Србија не може нормално да сарађује са САД-ом и ЕУ, већ да мора да прихвати њихово старатељство и да мора да буде под њиховим сталним надзором.
Када би Народна скупштина поред војне неутралности, коју је прогласила својом декларацијом крајем 2007. године, прогласила данас и политичку неутралност Србије, какав приговор би западне силе могле да упуте Србији? Политичка неутралност не садржи ни најмању претњу било коме и не подразумева ни најмањи степен агресивности. Напротив, реч је, како и само име каже, о неутралности. Шта је онда у томе нереално и екстремно? Због тога нам ипак ниједна држава, па ни највеће, не могу стављати оправдане приговоре.

Када говорите о политичкој неутралности стиче се утисак да тежиште стављате пре свега на односе са Европском унијом?
Тачно, зато што је садашњи циљ Србије да постане чланица ЕУ. У односу на тај циљ нова политика би се састојала у формалном проглашавању политичке неутралности. Наравно, политичка неутралност Србије умногоме је шири појам од односа који треба успоставити између Србије и ЕУ, али политику неутралности треба започети најпре према Европској унији и доследно је проширити на друге државе и њихове савезе.
Постојећа војна неутралност Србије се пре свега односи на НАТО, јер другог војног савеза данас у свету и нема. Начелно гледано наша земља је војно неутрална и према свим новим и могућим војним савезима. А када се постави питање шта смо изгубили тиме што смо већ четири године војно неутрални, одговор је јасан да не може бити јаснији. Не само да нисмо ништа изгубили, него смо на  добитку. Тако би ствари стајале и да смо пре четири године прогласили политичку неутралност. Ниједан грађанин Србије не сме и не треба да гине по ратиштима широм света зарад туђих геостратешких интереса. Треба првенствено да бринемо о развоју и безбедности Србије. А то можемо ако смо војно и политички неутрални. Временом и велике силе могу пронаћи добре стране политичке и војне неутралности Србије.

СРБИЈА, САД и РУСИЈА

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

„Нама је остао само још један простор који је нажалост већ угрожен, али у чијем пространству можемо да врдамо, а то је духовни простор. Можемо да га бранимо полугама демократских достигнућа ‘слободног’ света – личним тврдим унутрашњим правом на слободно мишљење“, каже у разговору за „Печат“ наш највећи црквени градитељ и професор Академије СПЦ-а

Др Предраг Пеђа Ристић, инжењер архитектуре и професор Академије СПЦ-а за уметност и консервацију у пензији, убраја се у наше најзначајније црквене градитеље последњих педесет година. Рођен је и растао у Београду, у породичној кући у Сењачкој 3, која је после рата конфискована и никад није враћена. Отац Петар му је био солунски борац, инжењер, врхунски стручњак за централно грејање и клима-уређаје, а мајка Марија потомак чувене породице Табаковића, архитеката и сликара. Растао је дружећи се са децом царских Руса, којих је био пун предратни Београд,  а 1946. године је био и првак Србије у пливању, оставивиши за собом глумца Северина Бијелића, који му је и дао надимак Пеђа Исус, по којем га многи и данас знају. Сећа се и послератне сталне полицијске присмотре под којом је живео, јер му је отац робијао као непријатељ комунизма и умро од последица затвора, а он је више пута привођен, затваран, као и сви који су потицали из ,,сумњивих“ породица, као и дружења са истомишљеницима из којих је настала чувена Медијала. Дипломирао је архитектуру 1956. године, пројектом цркве, коју је морао да пријави као концертну дворану, а докторирао у Грацу, на немачком језику, реконструкцијом Лепенског вира. Добитник је „Награде принца Чарлса“ за пројекат црквеног дома у Бирмингему, „Ордена Светог Саве другог реда“ и награде „Стефан Првовенчани“.
Пројектовао је преко 90 цркава и црквених објеката, који се налазе свуда где Срби живе, од Аустралије до Канаде, а у ратовима деведесетих уништено је 14 његових цркава. Неконвенционалан по природи и упоран у настојању да се идеја пројекта што верније реализује током градње, наилазио је и наилази на многа оспоравања и препреке, па се дешавало и да не буде у прилици да остане до краја при реализацији објекта. Он неуморно истрајава на сваком пројекту, трудећи се да ни у најмањем детаљу не изађе из оквира догматике и канона, дубоко свестан да црква није обична грађевина, већ ,,брод у којем се људи спасавају“.

Поштовани г. Ристићу, целог живота сте првенствено црквени градитељ, са око 90 реализованих црквених објеката, а рекли сте једном за архитектуру да је врло сложено-проста наука. Када и како је она постала Ваше опредељење?
То је вероватно предодређено још пре мог рођења, зато што сам четврта генерација дипломираних архитеката у мојој породици по мајци, рођеној Табаковић, из Арада (данас у Румунији), не рачунајући претке који су били тесари или дунђери.
Поред наслеђа са мајчине стране, и мој отац је био инжењер централног грејања, па сам врло често њему цртао планове инсталација у зградама, а на крају незавршеног ланца ме наслеђује син Сава и изгледа да ме добро превазилази. Данас углавном радимо заједно. Свака част изузецима, међутим, ове „ђавоље“ вештине, да би биле успешне треба одгајати генерацијама
После рата, пријемни испит уведен је тек 1949. године само на неке факултете, док је анонимна политичка карактеристика примењивана свуда. Пошто сам био заљубљен у математику, израдио свој телескоп и вршио већ неке прорачуне и посматрања, конкурисао сам на астрономију. Међутим, нисам примљен иако квота није била попуњена, јер сам однекуд добио лошу карактеристику. Григорије Самојлов, Рус, пријатељ мог оца хитно је јавио да је на архитектури уведен пријемни испит, из математике и цртања. Из математике за десетак минута решио сам све за мене лаке и наивне задатке, и после једног сата досађивања предао рад. Био сам позван од проф. Радивоја Кашанина, јер сам једини у генерацији решио један проблем. Постављено питање је било без објашњења: А=Б, а одговор је био Б=А. Благодарећи проф. Кашанину карактеристика није имала дејство, код њега нису могли да прођу такозване „партизанске“ дипломе и Кашанин је спасао част БУ.
Због свега изнетог такав факултет је за мене био нужно зло кроз које сам имао жељу само да се провучем. Било је то време ударника, а на обавезну праксу већ после прве године смо слани декретом. Ванпартијци су добијали забачену унутрашњост, а комунисти центар града. Изгледа да сам био вешт, па сам успевао и ту да се извучем. „Илегално“ сам терао по свом слободном избору, а то значи да сам се бавио свим и свачим, почев од спорта, па до биологије, физике, астрономије, до више математике, возио сам чамцем ловце, поправљао часовнике, штимовао клавире, радио на грађевинама, и немам појма како сам имао снаге и одакле сам црпео енергију да не посустанем у безмало никаквим материјалним условима, са оцем који је био на робији. То је, међутим, било неопходно, јер је архитектура у основи свеобухватна, али је истовремено и веома просто сложена, зато што је она у том простом сажетом збирном облику иконостас свих наука у којој свакодневно живимо. Ми носимо титулу „инжењер архитектуре“, па за нас инжењери кажу да смо луди уметници, а уметници да смо хладни инжењери.

Ситуација на КиМ је све неизвеснија и драматичнија, како за српски народ који тамо живи, тако и за наше културно и духовно наслеђе, претежно власништво СПЦ-а, за које озбиљно прети опасност да буде преименовано у „косовско“. Шта можемо очувати и да ли постоји политичка воља да се размотре предлози компетентних људи из разних области?

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Наши савремени културни чиновници, у демократско рухо преобучени идеолози, држе српску културу под пуном контролом, да не би дошло до скретања са пута глобализације. Ни у једној области нема толико манипулација као у области културе

(Наставак из прошлог броја)

На самом почетку овог века закључили сте да је политичка елита у Србији поразила интелектуалну. Чини се међутим да су данас наше елите, односно „владајуће класе“ вољније за сарадњу, али да је реч о специфичном, интересима мотивисаном заједништву?
Интелектуална елита је доживела пораз. Неки су се приклонили  власти, неки су се примирили, док је немали број појединаца, забринутих за опстанак народа и државе, онемогућен да се огласи због строго контролисаних медија, посебно електронских. Завладао је мук, апатија и малодушност, што не слути на добро. Земља је опустошена, народ осиромашен, незапосленост огромна, село уништено, предузећа растурена и упропашћена, држава презадужена, банкарство разорено, темељне вредности одбачене… Потребан нам је не само економски препород, него и културни и морални, у здравству и у образовању.
Узнемирујућа је индиферентност Срба према кључним проблемима са којима се држава данас суочава, као што су окупација Косова и Метохије, политичке амбиције муслиманске заједнице у Рашкој области и јачање сепаратизма у Војводини. Док је у државама насталим распадом Југославије пренаглашен патриотизам и национални ентузијазам, иако су без државотворних традиција, дотле је у Србији све израженија апатија и незаинтересованост за сопствену будућност. Изузетак су Срби у Републици Српској и на Косову и Метохији, код којих је развијено патриотско осећање и јака воља за опстанак на својој земљи.
Наша најзначајнија научна и културна установа, „Српска академија наука и уметности“, изоловала се и изван је друштвеног контекста, с девизом да не треба да се бави дневном политиком. Код нас друге политике нажалост и нема осим дневне, од данас до сутра. Зар је опстанак народа и државе дневна политика? Зар је драма Срба на Косову и Метохији дневна политика?
Очигледно да су Срби на Косову и Метохији препуштени милости и немилости пројектаната нове албанске државе на Балкану. Кад су то схватили, окренули су се себи и организовали одбрану својих кућа, својих породица, својих светиња, своје слободе. Срби на Косову и Метохији данас су последња одбрана Српства.

Закључак да је Србији потребан нови стратешки правац и да чланство у ЕУ није од пресудне важности, данас је постао „опште место“. Идеја „европских интеграција“ потрошила је међутим огромну друштвену енергију, средства и време, а под притисцима и уценама већ је плаћена за њу висока цена. Како је ова модерна српска химера тако дуго потрајала?
Европска унија је једини политички идеал власти у Србији и сталним постављањем нових услова, понижавању и исцрпљивању овог народа као да нема краја. Реторика политичара пуна је еуфемизама, ствари не називају правим именом, што је очигледан вид манипулације. Како Европска унија слаби, пољуљана унутрашњим противречностима и глобалном светском кризом, тако су српски политичари нестрпљивији према другачијем и трезвенијем мишљењу. Колико је њена судбина неизвеснија, толико су стремљења владајуће класе ревноснија, а политички потези све нервознији и ужурбанији. Нема услова које власт неће испунити зарад неизвесне будућности у раштимованој Европској унији.
За поједине политичаре улазак у ЕУ нема алтернативу, уместо да се трезвено приђе том питању, без журбе и без понижавања сопственог народа. Може се економски боље сарађивати са појединим њеним чланицама, у заједничком интересу, уместо неизвесног уласка у њу, јер је јасно да је услов за улазак Србије у ЕУ признавање независне државе Косово, што не гарантује да после тога неће доћи на ред нови услови. Према признању министра спољних послова Србије Вука Јеремића, шеф дипломатије једне велике европске земље изјавио је да ће његова земља сматрати даље инсистирање Србије на Резолуцији 1244 актом непријатељства према њој. Такође, по изјави Јеремића, четири министра спољних послова земаља ЕУ, рекла су отворено да Србије не може ући у Унију без формалног признања независности Косова.
Недавни споразум Клинтон-Јахјага о културној баштини на Косову, што је тек увод у преотимање српског културног и духовног наслеђа, затим посета Ангеле Меркел Косову, као и отпор да се нацрт резолуције о трговини људским органима на Косову стави на дневни ред у Савету безбедности УН, показују праве намере међународне заједнице.
Чекајући улазак у ЕУ, ми ћемо као народ остати сами без себе.
Равнодушни смо према пријатељима, сервилни према непријатељима. Петер Хандке, велики немачки писац, у једном интервјуу у „Вечерњим новостима“ изјавио је да бар два-три пута годишње дође на Косово и Метохију, у Велику Хочу, да се усами и размишља.
Зашто Хандке долази на Косово и Метохију, зашто подржава Србе кад у својој земљи због тога има велике неприлике? Одузета му је велика књижевна награда „Хајнрих Хајне“, скинута позоришна представа са репертоара у Берлину итд. Зато, рекао је, да би био уз народ који пати и страда. И зато је уз њега. Изгледа да чак и странци боље знају од нас шта за Србе значи Косово и Метохија!

Може ли, и како, Србија да се развија без тешњих веза са ЕУ, оријентисана, можда, на Евроазијску унију у коју је већ позвана или на земље БРИКСА, или пак на неки нови, за сада недефинисани избор?

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Да ли је Божић 2012. ближи витлејемској ноћи од других Божића у новом веку, да ли је он позив да се интегришемо у оно једино преостало – породицу, како ће се празник славити на Космету, те није ли баш на Божић судбина дала Србима да буду разапети између очувања своје православне хришћанске вере и лажних понуда о уласку у земаљски рај?

Сваки Божић после оног првог Божића подсећање је на њега, а сваки са собом, без изузетка, доноси радост и чак када би имали великих разлога за тугу током целе године, а знајући да је Божић пред нама и да ћемо га доживети, имамо разлога за радовање. Јер Божић је обнова нове ствари, познање да нам се Бог јавља и да нас није оставио, да нас анђели нису оставили, да нас Пресвета Богородица није оставила, да нас светитељи нису оставили, да су небо и земља са нама, каже у интервјуу за „Печат“ његово високо преосвештенство епископ банатски Никанор.

Чини се да је Божић 2012. године, ипак, по много чему ближи невиној сцени из Витлејема него и једне друге године у новом веку?
Ако је сваки други Божић после првога доносио радости, мир међу људе и слогу, и ако је Богомладенац долазећи на овај свет себе предао за живот света, за обнову сваке ствари, и ако нас сваки Божић приближава Богу и Бога нама, и не само то, него и сједињује Бога са човеком и човека са Богом, онда и овај Божић јесте у броју свих празника рођења Христовог. Сваки је Божић најсвечанији и сваки Божић је обнова природе и сећање на његово рођење. Сигурно да можемо да кажемо да због проблема са којима се сусреће наш народ овај Божић има посебно значење, али баш из тог разлога ми верујемо да ће Господ доласком међу нас људе многе проблеме отклонити и неизвесности решити и поставити нас да заједно са њим, Богом нашим, духовно напредујемо, остављајући у другом плану проблеме који нам често сметају или нас бар заустављају у духовном напредовању у којем нам сам Господ помаже доласком својим.

Ако је Божић на симболичан начин указање којим путем породица треба да иде, шта та симболика треба да значи српском народу у тренутку када је све доведено у питање, па чак и породични живот?
Због превелике љубави Божје према нама људима Господ је послао сина свог Господа Исуса Христа међу нас, да поживи са нама, и на тај начин нам је показао да је Божић породични празник, празник породице и знак да би породица требало да се угледа на ону прву породицу, Богородицу, Јосипа и све оно што су они чинили за Богомладенца. Овај празник нас подсећа на пресудно важну улогу родитеља и њихову бригу, на значај духовног јединства и телесног међу родитељима, путоказ је који води до прве породице Богородице и Богомладенца. Дакле овај нас празник учи како да се владамо, чак иако знамо да су испред нас страдања, искушења и проблеми, јер знање да Господ доноси мир и наша чврста вера учиниће да проблем који угрожава тај мир нестане. Није за похвалу и ми се не радујемо, бар не у Цркви, што се у последње време говори и разговара о такозваним „сигурним кућама“. Мислим да је то трагедија за целу државу, трагедија за цео народ, трагедија за породицу. Лично сматрам да би много срећнија наша породица била и напреднија наша држава и радоснија наша Црква када би се налазио начин како да се сачува наша породица, а не да се изналазе начини како ћемо саградити сигурну кућу. Сама та идеја буди у породици немир. Сигурна кућа, кажу, заштитиће једно од брачних другова, најчешће жену, а ми знамо да је она супруга и мајка велики ослонац породице. Дете без мајке је као дрво без доброг одгоја и узгоја. Оно може донети плод, али резултате разједињена породица врло тешко ће донети. Породица може бити срећна само онда када доживљава Бога, када се угледа на прву породицу Богородицу и Богомладенца, Јосипа праведног и све оно што се догађало у тој витлејемској ноћи, ноћи рођења сина Божјег.

Божић нас упућује и на божићне дарове. Јесу ли они помало постали део такозване „масовне потрошачке културе“ и шта треба чинити да би схватили да је највећи дар Божји у љубави према ближњем свом?
У витлејемској ноћи највећу радост добио је цео свет и тада су индивидуално, вођени руком Божјом, мудраци са Истока дошли и поклонили се Богомладенцима носећи собом дарове.
Они који су дошли да се поклоне Богу миломе и донесу му дарове, били су на неки начин представници целога рода људског. И ти дарови јесу симболика и указују како и ми, свако појединачно и сви заједно, као народ Божји треба да будемо захвални за његову љубав, за његово милосрђе, за његов долазак међу нас. Наши дарови Богу нису потребни, али ми на такав начин, нашим даровима Богу чинимо жртву и исказујемо наше поштовање, благодарност и захвалност за све оно што је Он чинио за нас.
А Божић, највећи празник, поготово у нашем српском народу, али и код других народа – обележава се у обиљу хране и потрошњи новца. Зато се сетимо речи нашег почившег патријарха Павла да би требало да будемо реални, нерасипни људи, како би жртва коју чинимо Богу била пријатна. Велика је потрошња појединаца, некада и већа него што је потребно, али, опет кажем, ако се све то чини празника ради онда можемо бити и задовољни, и условно рећи да то толеришемо. Ипак, не заборавимо да је најважније у те велике дане порадити на себи, својој породици и целоме друштву, на духовној обнови, старајући се да се духовно, што више се припремајући, удостојимо да ми сами себе предамо Богу, уместо ових земаљских материјалних добара. То ће Богу бити најдража жртва. Како ми то можемо да учинимо? Можемо да учинимо уклањањем свега онога што је лоше, а ако се тако нешто и догоди ми треба да се покајемо, да се присајединимо са Богом, да се у тајни покајања исповедимо и ослободимо себе онога што нам смета за духовно напредовање. То ће бити највећа жртва Богу коју он од нас и тражи.

Ваше преосвештенство, вековима још од Отоманске империје, па све до ослобођења у Балканским ратовима, Срби на Космету славили су Божић кријући се. Хоће ли се и у новом веку, на срамоту хришћанске Европе, овај празник на нашој светој земљи славити кришом?

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike