Зашто српски савремени писци амбасадори не могу да следе примере наших некадашњих књижевних великана ангажованих у дипломатији?

Да ли ангажман српских писаца у дипломатији представља наставак, иначе изузетно успешне праксе, поготово у периоду између два светска рата, која се заснивала на претпоставци да ће истакнути интелектуалци репрезентовати нашу земљу на најбољи могући начин? Или је именовање „угледних професора и писаца“, као и других некаријерних дипломата (професионално необучених), како тврди Синдикат дипломата Министарства спољних послова (СД МСП), такође „манифестација партократије, дискриминације, самовоље и бирократске ароганције у одлучивању“, потврда да је последњих година дошло до „драматичног урушавања професионалног карактера и ефикасности дипломатске службе уз све последице које то има на спољнополитички положај и безбедност земље“?
Ову дилему у српској јавности изазвало је пре свега објављивање „Информације“ СД МСП-а, после чега је у појединим медијима дошло до оштре полемике. Али, уместо да се у МСП-у покрене озбиљна истрага о томе да ли су тачне тврдње Синдиката дипломата да се у „раду кадровске комисије веома  често не поштују основни критеријуми: образовање и струка, као и професионално усмерење“, да се у амбасадама запошљавају особе које немају никаквог искуства у дипломатском раду (а неки су чак и страни држављани), да су за избор кадрова пресудни „партијска подобност, групни и лични интереси, утицаји и везе“ – „стручна јавност“, у намери да оповргне аргументе „синдикалаца“ из МСП-а наметнула је једно сасвим друго питање. Ако је Србија (односно Југославија) у прошлом веку имала веома велике користи од ангажовања наших истакнутих књижевника у дипломатији (Милан Ракић, Иво Андрић, Милош Црњански, Јован Дучић, Растко Петровић), због чега је спорно то што су током протекле деценије за амбасадоре постављани наши писци попут Светислава Басаре (Кипар), Кринке Видаковић Петров (Израел), Виде Огњеновић (Норвешка и Данска), Драгана Великића (Аустрија), Душана Ковачевића (Португалија)?
По много чему, и тога је свестан свако ко иоле познаје историју српске дипломатије и историју српске књижевности.

НЕДОСТИЖНИ ДУЧИЋ И РАКИЋ

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

У понедељак, 23. јануара 2012. године, на Кеју жртава рације у Новом Саду, код споменика Породица, у организацији Православне епархије бачке и Јеврејске општине Нови Сад, одржан је молитвени помен житељима Новог Сада који су пре седамдесет година пострадали од стране мађарских окупационих. Пред неколико хиљада Новосађана, потомака и поштовалаца невино страдалих у Новосадској рацији, помен је, у име СПЦ-а, служио Његова светост патријарх српски господин Иринеј, а саслуживали су му митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије и епископи: зворничко-тузлански Василије, новограчаничко-средњозападноамерички Лонгин, бачки Иринеј, осечко-пољски и барањски Лукијан, врањски Пах.
Присутнима се обратио и Ефраим Зуроф, директор Центра „Симон Визентал“ из Јерусалима, и поред тога што су челници градских власти (који су Новосадску рацију обележили дан раније), из редова Демократске странке (градоначелник Новог Сада Игор Павличић) и Лиге социјалдемократа Војводине (председник Скупштине града Александар Јовановић), покушали да га спрече да узме учешће у главном програму. Поменути челници Новог Сада, најпре су, без одобрења организатора и мимо званичног протокола, покушали са својом пратњом да се силом пробију до говорнице, а када им је то онемогућено покушали су да спрече Зурофа да то учини, желећи да прекину молитвени помен.
Помену су присуствовали и амбасадори Мађарске (Оскар Никовиц) и Израела (Јозеф Леви), али окружени градоначелниковом свитом нису успели да уђу кроз службени улаз, иако су изразили жељу да учествују у званичном програму. Због инцидента многим званицама Епархије бачке и Јеврејске општине у Новом Саду није омогућено да учествују у молитвеном помену.
Иначе, незадовољство градских челника Новог Сада (незадовољних што је Епархија бачка одлучила да могу да присуствују помену само као обични грађани) ескалирало је дан пре, у недељу 22. јануара. Тада је, наиме, у организацији градских власти – у време док је у „Српском народном позоришту“ Епархија бачка организовала  академију „Деца бесмртности“, посвећену Рацији у Бачкој 1942. године (којој нико од градских функционера није присуствовао) – преко видео бима, на Тргу Слободе (надомак позоришта), пуштан јавни пренос фудбалске утакмице Арсенал-Манчестер јунајтед (којем готово нико од Новосађана није присуствовао).
Рација, која је у јужној Бачкој  спроведена од стране мађарских фашиста у раздобљу од 6. до 23. јануара 1942. године однела је преко 5.000 живота. У селима Шајкашке области страдало је, према евидентираним именима, 2. 425 људи: највише Срба (2.173), Јевереја (154), Рома (64), Русина (29), док је у укупно три дана покоља у Новом Саду убијено је најмање 3.330 особа (од тога 168 деце).
Постоји неколико облика одавања поште жртвама: споменицима подигнутим само жртвама јануарске рације 1942, споменицима жртвама фашизма 1941-1944. године, у које су уклопљене и жртве рације, и споменике жртвама фашизма и борцима НОР-а.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

„Операцију потковица“ некадашњи председник СР Југославије Слободан Милошевић је на суђењу у Хашком трибуналу окарактерисао као „фабриковање немачког Министарства одбране“  

Сведоци смо још једне преваре западних моћника у координацији са њиховим партнерима на Балкану. С тим што је та превара коштала Србију на хиљаде невиних жртава и материјалне штете мерене у десетинама милијарди долара – једном речју злочиначке НАТО агресије 1999. године.
Бивша бугарска министарка спољних послова Надежда Нејински признала је да је сагу о „Операцији потковица“, непосредно пре рата на Косову и Метохији, начинила влада те државе, као и да је тај план, не залазећи у веродостојност података, предала Немачкој. Због ове мапе наводна акција Слободана Милошевића, тадашњег председника СР Југославије, названа је „Потковица“.

ПРОТИВНИЦИ АГРЕСИЈЕ

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

У посредној и запретаној вези са Црњанским, Раичковићеви дневнички стихови се појављују као прецизни – јер су готово прозни, испрекидани прозним реченицама, расути – и у камену клесани трагови основног искуства

Недавно је – на Калемегдану – постављен споменик Стевану Раичковићу: песникова камена глава налази се преко пута песничке бисте Милоша Црњанског. Тај избор – нехотичан или намеран – има своје песничко оправдање. Јер, обојица песника припадају сродној песничкој линији у српској књижевности. Давно је – и тачно – речено како се један меланхолични тон провлачи од Бранкове кантилене о мртвој драги, преко Војислављевих елегија и Дисове поезије, до модерне меланхолије Црњанског и Раичковића. Ова меланхолична сродност двојице модерних песника припада њиховој песничкој младости: о њој сведочи и Раичковићев запис који је настао – 1977. године – као опроштај са Црњанским. Није без значаја, међутим, њихова позна сродност: као моменат у којем се сáмо песничко искуство подвргава једном дубоко скептичком погледу.

ПРОДОР ПРИПОВЕДАЊА У ПЕСНИШТВО
Увек је занимљив тренутак у којем песник напушта поезију. Шта, после тог одлучујућег преокрета, значе узгред забележене речи, остаци стварности или уломци живота, трагови времена записани изненада, између два заборава? Ни песник, чак ни он, остатак остатака крилатог сина романтичарске културе, не помишља да о цигарети, коју је „прву без неког исувише великог и додатног хрипања до краја исцимао“, казује у стиховима, па је његов дневник – какав смо пронашли у Раичковићевим „Стиховима из дневника 1985–1990“ – повезан за стиховима на начин који није случајан, већ намеран. Јер, на делу је нов начин сагледавања песништва.
Одједном стихови више нису довољни, они то, строго узев, нису одавно, али сада престају да буду уопште довољни, па зазивају нешто да их учврсти, чак да их осмисли. Шта је то? То је живот као доживљај: појединачан и нестваран. Или живот као догађај: стваран и општи. Сублимација живота, симболизовање, његово претапање у многозначност, постали су недовољни. Зашто? И сам се језик у стиховима раздешава у сувопарни говор прозе, из које чили ритам, па у потоње песничко искуство незаустављиво продире приповедање. Он је знак да је у животу остало нечег горког и густог као талог. То исувише искусно, озбиљно, сагорело, исувише дубоко, не може се исказати. Очигледност се вратила у свет.
Шта је, дакле, стих пред егзистенцијалним тренутком који свест само опажа: „стајати пред црвеним семафором“? Да ли се ненадано, из дневника, у потоњем песничком искуству, поезија однекуд обесцењује? Судбина поезије је, понекад, судбина самог песника. Ког? Оног који зна да је пред дневником, можда први пут, „ослобођен“. Од чега? Не само „од нагомиланих закона поезије“, већ и, у последњем животном времену, „њених иреалних амбиција“. Нема више уметности, нема песничких законитости, па ни амбиција као присуства једне старинске – или високо модерне – таштине. Чак је и сујета, иако последња, одлутала. Избило се, јер „нема нијанси ни стрмог пута“, на чистину са које се, као са „само равног и голог места“ пита: „из каквог ли сам света изашао“, јер „у какав ушао“? Чистина је неискушана.
Зашто се не пита: куда? Свест кружи око покрета тела, „будити се и пушити“, или знакова духа, она описује „празно место“ које је „стакленим погледом“ опазила у часу када је напустила поезију, јер више „нема звука ка коме тежити“, као што нема „језика, ни речи из успомена“. Она се – кроз свој повратак стиховима – не пита о томе куда стиже искуством у које сада ступа: не пита се, дакле, о смрти. То је неповратни удес поезије који се одиграо у духу, даху, па слуху и виду песника остављеног да гледа, и да трепће, и да се чуди. Шта нам може казати било које од безбројних песничких имена којих се Стеван Раичковић дотакао у овом часу? Шта нам, тада, казује име Милоша Црњанског?

ДУХ „ПОСЛЕДЊЕГ ИСКУСТВА“

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Ову, 2012. годину, тачно сто година после славног ослобођења Косова и Метохије (1912), дочекујемо са луменима који у Турској виде савезника, и уживајући у милим нам турским серијама због чега се јунаци са Куманова преврћу у својим гробовима…

Како је кренуло Руси и Срби ће јубилеје својих победа ове, 2012. године, прославити „радно“. Као што је познато, 1812. године на Русију је насрнуо Наполеон, са 600 хиљада војника (такозвана „најезда дванаест народа“), да би јој, наравно, шта би друго, донео европске вредности („слобода“, „једнакост“, „братство“). Освојио је Москву, али је претрпео пораз: како од руске зиме, тако и од руске војске и народне гериле, па се у Француску вратио са 60 хиљада изнемоглих и рањених. Два столећа касније, НАТО армада би поново могла да насрне на Трећи Рим (не поштују демократска изборна правила и „људска права“, зар не?) Уосталом, маг Трилатерале, Збигњев Бжежински, то је јасно дефинисао у својој студији „Велика шаховска табла“, захтевајући да се руски простор конфедерализује у „Европску Русију, Сибирску републику и Далекоисточну републику“. Тако разграђена Русија „биће мање способна за империјалну мобилизацију“, а да и не говоримо о њеним ресурсним потенцијалима, отвореним за експлоатацију западних мултинационалних компанија. Дакле, 1812-2012. године: Запад против Русије, друго полувреме.
А што се тиче Србије, у њу се враћају Турци. Американци напуштају базу Бондстил покрај Урошевца, и ето опет Турака на Косову и Метохији. Њима је намењен Бондстил. Сто година после песме „За Косово-Куманово“ историја се враћа уназад. Разлози? Године 1993, у часопису „Војно дело“( 1-2/1993), у тексту „На бранику Европе, против новог светског поретка“, Драгош Калајић је писао: „У формално модерној и прозападној фасади турске државе, вашингтонски стратези виде идеалну алтернативу исламизму Ирана и потенцијални формативни, те информативни центар условљавања и окупљања целокупног исламског света. Турска је виђена и као идеални пол привлачења бројних исламских република бившег СССР-а у орбиту сопствене хегемоније или псеудоимперије, ‘од Кинеског зида до Јадрана’(…) Признањем Босне и Херцеговине као суверене државе вашингтонска политика је изнудила и могућност за стварање прве исламске државе у Европи (…) Пројект успостављања прве исламске државе у Европи изискује и непосредне или посредне просторне везе с Турском. Посредне везе могу омогућавати Бугарска и такозвана ‘Македонија’, под управом изрођених и проамеричких политичких (псеудо)елита, које се одржавају на власти захваљујући пресудној подршци муслиманских мањина. У вашингтонским пројекцијама непосредне везе могу омогућити – силом своје потпуне припадности исламском свету – Албанија и политичке аутономије Косова и Метохије и Рашке, односно Санџака. У том домену је и један од битних разлога настојања вашингтонске политике, да од Југославије и Србије изнуди статус политичких аутономија за Косово и Метохију и Рашку“. Осамнаест година после Калајићевог текста, Турска стиже у Бондстил, да би цементирала изградњу „зелене трансверзале“.
Но, то није разлог да се не сећамо своје победе у Првом балканском рату, ослобођења Старе Србије и да се не поздрављамо са „Догодине у Призрену“. Планови Империје су ипак само планови; народна мудрост каже: „Ал не рече Туре: ако Бог да“. Макар да на власти у Србији то Туре ипак има и своју коалицију, звану „За Европску Турску“ (пардон, „Србију“).

„БОЛЕСНИК НА БОСФОРУ“

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Западни Нострадамус ексклузивно за „Печат“ предвиђа шта ће нам се дешавати 2012. године

„Када би Нострадамус данас био жив, тешко би могао да одржи корак са Џералдом Селентеом, NY Post оснивачем Истраживачког института „Тренд“, издавачем истоименог журнала током више од три деценије. Селенте испоручује своје увиде на време, како би могли да видите шта ће будућност садржати и шта треба да учините како би се најбоље припремили за њу.“
Са интернет сајта Истраживачког журнала „Тренд“

Џералд Селенте, директор и оснивач Института „Тренд“, човек је који је са својим тимом стручњака последње три деценије са великом прецизношћу предвиђао економске, финансијске и политичке догађаје, међу којима и распад СССР-а и актуелну економску кризу. Са др Селентеом разговарамо о предвиђањима за предстојећу 2012. годину, као и о банкроту МФ „Глобала“ на Вол стриту, који је протекао без велике медијске пажње, иако је реч о осмом највећем банкроту у историји САД-а и највећем од колапса „Лехман брадерса“ („Lehman Brothers“) 2008. године. МФ „Глобал“ је био примарно инвестициони фонд који се бавио шпекулацијама дериватима. На челу МФ „Глобала“ био је Џон Корзајн, бивши челни човек „Голдман Сакса“. Високоризичну зону финансија представљале су „опкладе“ – инвестиције које су се плаћале позајмљеним новцем, а МФ „Глобал“ је био усредсређен на „опкладе“ које је стављао на европске државне обвезнице, што изванредно указује на скривене узроке кризе евра које треба видети у великим шпекулацијама дериватима против укупног европског дуга.
Џералд Селенте који се бави и куповином и продајом злата пословао је са МФ „Глобалом“ и новац са његовог одвојеног рачуна је нестао. Реч је о значајној суми и догађају који је парадигма овог „пословања“, али пре него што му посветимо заслужену пажњу, нашем саговорнику постављамо питање из домена  који интересује најшири круг читалаца.

Ви сте за 2012. годину предвидели глобални финансијски и економски Армагедон библијских размера. На који начин ће се он одиграти?

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

При крају 19. века, отварање Србије према „Европи“, тј. Аустроугарској царевини, учинило је да благородни, простодушни, сиромашни, незлобиви Божић Бата изгуби примат пред појавом римокатоличког Вертепа. Једноставно, Божић Бата је проглашен старомодним и одстрањен из наше традиције

Христос се роди. Мир Божји свима! А како је Србима?
Срби воле да празнују. Од свих празника Божић најрадосније прослављају. „Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића“, записао је Његош. Божић је породични празник, а како су у српској породици деца најважнија, њима се о овом празнику посвећује највећа пажња. Зато се деца празнику Христовог рођења највише и радују. Како се ми односимо према сопственој вери и духовном наслеђу, тако ће се и други односити према нама. Ако ми празнике и веру не чувамо, зашто би очекивали да их други чувају. Празнике и обичаје смо дужни да чувамо. Због нас и нашег потомства. Зато, ни под каквим условима не смемо наследницима да ускратимо право на духовне вредности сопствене културе. Лепота српских обичаја јесте у шароликости и различитости ритуала. То је предност. Никако мана. Први је то уочио Вук Караџић написавши знамениту реченицу: „Колико села – толико адета“.
Божићни симболи у народној традицији су: Бадњи дан, последњи дан пред Божић. У народу се сматра истим празником што показује пословица: „Они су као Бадњи дан и Божић“, а односи се на врло блиске пријатеље који се увек виђају заједно. Положајник је прва особа која уђе у породични дом на Божић. Положајник долази сам или је унапред одређен од стране домаћина. Бадњак је младо, здраво храстово, церово, буково или јаворово дрво које домаћин ујутру на Бадњи дан сече у шуми или забрану. У граду се бадњак купују на пијаци. Чесница је обредни хлеб који се меси само за Божић. У чесницу се ставља новчић, комадић дрена,сламе и бадњака. По томе ко пронађе који симбол тако ће му бити до наредног Божића. Сламу и просипање сламе по кући етнолози тумаче жељом да наредне године жито боље роди. Теолози тумаче уношење сламе као поштовање јасли у које је положен и повијен тек рођени Исус. Печеница је крвна жртва која се приноси Богу и њено порекло се налази у времену пре Новог Завета. Божић Бата је прерушено божанство које у ноћи пред Божић долази у кућу где се слави Божић да награди децу. Божић Бата, скоро потпуно заборављен у данашњој српској обичајној пракси, спадао је у добронамерна божанства. Тешко је разабрати кад Божић Бата почиње да нестаје из српске народне традиције. Мени се чини да је при крају 19. века, отварање Србије према „Европи“, тј. Аустроугарској царевини, учинило да благородни, простодушни, сиромашни, незлобиви Божић Бата изгуби примат пред појавом римокатоличког Вертепа. Једноставно, Божић Бата је проглашен старомодним и одстрањен из наше традиције. Додуше, борио се Божић Бата. Није се дао лако. Пре Другог светског могао се срести на школским приредбама, али је губио примат и од другог светитеља, Светог Николе, који је преузео већину атрибута Божић Бате. После Другог светског рата, Свети Никола и Вертеп ће нестати пред Деда Мразом, мрзовољним пијанцем, непознатих родитеља. Тако ће по ко зна који пут бахата страна придошлица однети победу над домаћином.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Да ли управо потписани билатерални Споразум САД-а и „државе“ Косово о заштити културног наслеђа упозорава како заборав, пропусти и превиди, уз често бесмислену кооперативност наше државе, па и цркве, могу једног дана учинити да буде и оно што бити не може: да српске светиње и културни споменици на Косову, под патронатом Запада, буду преименовани у „културно и историјско наслеђе косметских Албанаца“?

Тренутак када је прошле недеље Хилари Клинтон готово у заносу, јавно и званично, проговорила о својој опчињености лепотом српског средњовековног манастира Грачаница, могао је бити тренутак за извесно задовољство и душевно смирење света (свакако оног дела који живи на изможденом и разваљеном Балкану). Трачак оптимизма могао је синути већ и зато што је секретаркино признање могло да значи да се и високи конзули Империје, сасвим људски, ето, одазивају зрачењу православне духовности, па се неотпорни на моћ велике уметности и сами понекад поведу и препусте „несавршеној, а хуманој природи својој“. Све је то „могло“, али – авај – није. Истина беше другачија, будући да је државна секретарка САД-а Грачаницу, српску од заклетве, злата и чемера јабуку, тако топло поменула у такозваном „ширем контексту“, а његово пак значење никако није у служби вере и доброте. „Шири контекст“ упозорио је (Србе, али и друге сведоке и посматраче) да је у сплету похвала Грачаници и другим неземаљским лепотама, реч заправо о отимању и крађи, превари и злочину, распамећивању и провокацији! Могло се стога разумети да под патронатом и надгледањем званичника најмоћнијег глобалног анђела чувара правде и демократије, од бољег света, за сада, нема ништа, као и да Срби, чијој су историји, наслеђу и култури упућене поменуте нимало светле намере силе коју секретарка представља, и даље не морају да стрепе да ће лепота и љубав спасити свет! (За Албанце, привидно, у овом часу важи нешто друго).

БИЛАТЕРАЛНА ПОДВАЛА
Вест која је поменуто потврдила, обишла је свет и узбудила духове, посебно на Балкану, али њена изузетност, морална и политичка „коректност“, заслужују да се понови: државна секретарка Хилари Клинтон и председница Косова Атифете Јахјага потписале су у Вашингтону билатерални Споразум о заштити културне својине и наслеђа на Косову. Како су пренеле агенције, Клинтонова је навела је да САД имају интерес да помогну у очувању културног наслеђа у земљама широм света. „Договор који потписујем обавезује владе наше две земље на заштиту и очување, без дискриминације, локација културног наслеђа националних, верских и етничких група које су биле жртве геноцида у Другом светском рату“, изјавила је Хилари, сликајући се потом у одећи боје кардиналског пурпура, са изразом, такође кардиналски узвишеним, и тренутку примереним. Њена мање разметљиво костимирана саговорница, „косовска председница“ Јахјага, зурећи захвално пут овог надменог лика, оценила је, антологијски: „Косово је млада земља са дугом историјом, а њено богато културно наслеђе, изражено у архитектури и верским објектима различитих религија је сведочанство да се вековима ту живело заједно. Споразум са САД-ом је још једно сведочанство решености Косова да пригрли културну толеранцију и мултикултурализам, без обзира на етничку или верску припадност“.
Једна реч, једно име и именица, као и придеви и појмови који би се могли из тог имена извести, били су брижљиво избегавани, ревношћу која је пре личила на страх од могућег рањавања и опекотина језика него на амнезију… Речи избегаване међу саговорницама – државницом и „државницом“, као и вероватно у документу тамо потписаном (наводно, у званичном Београду није га још нико видео) биле су Србија, „српски“, „српско“. Могло се, дакле, разумети, да то велико и драгоцено споменичко, верско и културно-историјско наслеђе – у славу чије заштите и чувања билатерални Споразум и би потписан, нема ама баш никакве везе са српском државом, историјом, вером, културом и народом. Попут кошмарног „дежа-ви“ призора који је подсетио на „филм“ игран јуна ове године у Паризу, када је на заседању УНЕСКА тек тешким дипломатским (да ли закаснелим?) ратом Србије и неколико наклоњених јој земаља са проамеричким блоком у овом телу УН спречено номинално отимање и преименовање српске баштине у – косовску, и овог децембра виђено је исто. Што, дакако, озбиљно упозорава да је реч о постојаним и чврстим намерама савезника такозване „државе Косово“. Истрајаће се, поручило се овог пута из Вашингтона, у намери да се изгради нов, не само културни, већ и историјски и цивилизацијски идентитет косовских Албанаца, а на темељу потирања, негирања и гушења српског идентитета, историјског и културног споменичког наслеђа. Значи ли то и да ће Албанци, полажући право на величанствене православне и српске средњовековне манастире, у једном тренутку, себи и свету, сензационално открити како су током своје историје били и православци, па потом конвертити? Није, међутим, прилика за спрдњу, већ се може рећи да – ко не верује да је тако нешто могуће, и ко се – у име цивилизацијских норми и начела која наводно уважава и на којима почива савремени свет, а поготово „међународна заједница“ – овом „сценарију“ подсмехне, може бити, за коју годину или деценију свеједно, у прилици да закључи како је био наиван или, пак, луд! На наивност и лудост немају право, међутим, они који би морали да је осујете и да бизарне обрте учине апсолутно немогућим… У минулој деценији, понашање званичног Београда и учињене грешке не уливају оптимизам да ће „нормалност“ и разум, да не кажемо – истина, победити! Управо су пропусти српске стране, а неки међу њима и тешко разумљиви, посебно када је на заседању УНЕСКА пре три године у Канади пропуштена прилика да се озбиљно онемогући настојање Албанаца да украду туђ идентитет (али не у холивудском трилеру, већ у стварности), кумовали лошем развоју догађаја.
Из перспективе најновијих збивања умесно је питање да ли су српски државни званичници, али и достојанственици СПЦ-а, и сами допринели самопоуздању албанских савезника да су на добром путу када оваквим међународно лобираним и помаганим „програмом“ настоје да ојачају неспорно крхки културно-историјски идентитет косовских Албанаца?

АХТИСАРИ ЈЕ БИО БОЉИ?

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Како се „Хришћански културни центар“ Радована Биговића укључио у ЕУ пропаганду у Србији?

Заједно смо јачи: професор др Радован Биговић и Венсан Дежер у Београду

Готово сва истраживања показују, а скоро сви медији преносе да број евроскептика у Србији из месеца у месец расте, и да данас, после бриселског одбијања српске ЕУ кандидатуре, односно после потпуног краха политике „И Косово и ЕУ“ безмало 60 процената грађана наше земље не види своју отаџбину у оквиру Европске уније. Ипак, постоје и испитивања јавног мњења, започета, истина, непосредно пре 9. децембра 2011. године, у којима се тврди сасвим супротно. Једно од њих, парадоксално, спровео је „Хришћански културни центар“ (ХКЦ-а), на челу са професором Радованом Биговићем. Или, то и није парадокс, имајући у виду да је истраживање спроведено уз сву логистичку подршку Фондације „Конрад Аденауер“ и „Центра за европске студије“.
По резултатима ХКЦ-а, који су, уз присуство шефа Делегације Европске уније у Србији Венсана Дежера, презентовани 14. децембра 2011. године под називом „Религиозност у Србији и процес европских интеграција“, чак 54 процената грађана Србије подржава улазак у Европску унију, од чега се њих 89 процената изјашњавају као традиционални верници (пре свега православне вероисповести). Из ових резултата произлази запањујућа претпоставка да највећи број еврофила чине управо православни верници, док су евроскептици већином атеисти или припадници несрпске националности.
Зашто је тешко поверовати у поузданост Биговићевог истраживања?

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Главна тема Врзићеве књиге „Викиликс: тајне београдских депеша“ јесте Косово, односно преговори о будућем статусу Косова које су водеће западне земље завршиле грубим прекидом без икаквог објашњења, а затим и противправним и насилним признањем једнострано проглашене независности Косова, такође без икаквог ваљаног објашњења

Војислав Коштуница и Никола Врзић

Да би се једно време упознало и разумело о њему треба знати што више. А са Викиликсом, са његових преко четврт милиона поверљивих депеша разаслатих из америчких амбасада широм света о нашем времену зна се много више, али наравно још увек недовољно. Ма колико модерна технологија пружала неограничене могућности да се манипулише јавним мњењeм, та иста технологија је послужила Викиликсу и Џулијану Асанжу да немали део тих манипулација разобличи. У свом сјајном обраћању поводом доделе „Нобелове награде“ за књижевност Харолд Пинтер је рекао: „Да би се моћ одржавала, кључно је да људи остану у незнању, да живе незнајући истину, па чак ни ону њиховог живота. Због тога смо и окружени, и хранимо се, огромном таписеријом лажи“. Та таписерија лажи захваљујући Викиликсу је подерана и део истине о нашем времену допро је до јавности.
Како је Викиликс дочекан у Србији? У први мах је у медијима примљен са не малим интересовањем. Појава Викиликса је деловала као једна занимљива филмска прича о борби усамљеног и храброг појединца који се бори за истину. Али када је постало јасно шта садрже и шта све могу да крију Викиликсове београдске депеше завладао је углавном добро организовани и контролисани мук. Како је на Западу један од метода обрачуна са политички неподобнима њихова криминализација, Асанж је преко ноћи добио криминални досије и тај досије, уместо самог дела Викиликса, постао је скоро искључиви предмет медијског интересовања.
Никола Врзић је код нас тај медијски мук храбро разбио прво написима у „Печату“, а затим и објављивањем књиге која је пред нама. Он је затим ту огромну грађу из Викиликса која се тиче Србије успео да сабере, пребере и сажме. Није подлегао томе да од дрвећа не види шуму. Успео је и да све уобличи у нешто што је и добро сложено и занимљиво штиво, вешто написан криминални роман, додуше како и сам каже, „не за оне са слабијим стомаком и живцима“.
Главна тема Врзићеве књиге „Викиликс: тајне београдских депеша“ јесте Косово, односно преговори о будућем статусу Косова које су водеће западне земље завршиле грубим прекидом без икаквог објашњења, а затим и противправним и насилним признањем једнострано проглашене независности Косова, такође без икаквог ваљаног објашњења. Сила и силници не трпе аргументе и немају потребу за аргументима. Да би преговори о Косову са становишта Запада добили жељени исход било је потребно, наравно тајно, а не јавно укључити велики део београдских власти у овај подухват, упослити и неке од највиших државних званичника на пословима и задацима филијале Стејт департмента, америчке амбасаде у Београду. Викиликс је практично једним потезом учинио да све оно што је било тајно постане јавно. Показало се да за разлику од правде која је често спора и недостижна, истина може да буде и брза и достижна. Као што је баш Косово, не први пут у нашој историји имало улогу вододелнице и „грдног судилишта“.
Посебну пажњу привлачи и изузетно је важан у Врзићевој књизи одељак под насловом „Стратегија К1 (Косово – споразум и последице)“. Реч је овде о стратегији америчке амбасаде формулисаној у депешама из 2006. године. Та стратегија је на делу до данас и своди се на то како да се Срби убеде да им Косово није важно. Стратегија је формулисана у тренутку када су започели преговори о будућем статусу Косова и најсажетије изложена има четири фазе:
1) Утицај на избор кооперативне, демократске владе, 2) Смиривање српске реакције на отмицу Косова, 3) Поткупљивање посткосовске Србије и 4) Усмеравање Србије ка евроатлантским интеграцијама. Текући новоговор западне дипломатије је још једноставнији и сводио се на то да Косово вуче у прошлост, да је Косово изгубљено, а на званичној Србији је да припреми јавност на тај губитак, објашњавајући јој да се губитак претвара у добитак чим Србија препозна своју евроатлантску будућност.
Као председник Владе Србије у овом тешком и пуном искушења времену сматрао сам да се западној стратегији отимања Косова, чији су се обриси назирали и пре него што смо се упознали са Стратегијом К1 из дипломатских депеша, мора супротставити такође одговарајућом стратегијом. Та стратегија косила се са западним плановима, као што је јасно да је њу део владајуће коалиције у Београду невољно и неискрено прихватио. Да је тако било и зашто је тако било сведоче и Викиликсове депеше.
Контрастратегија коју сам изградио насупрот западној имала је четири фазе: 1) Доношење Устава Србије, 2) Одбацивање Ахтисаријевог плана, 3) Сарадња са Русијом у одбацивању у Савету безбедности нове западне резолуције и 4) Неучествовање у стварању нелегалне државе Косово. Али пођимо редом и подсетимо се овог следа догађаја.

НОВИ УСТАВ
Било је пре свега неопходно уставом заокружити државност Србије, заштитити њену државну целину због тога што је време увелико превазишло Устав из 1990, посебно после референдума о отцепљењу Црне Горе у пролеће 2006. године. И поред тога што је први нацрт Устава  Влада Србије упутила и Скупштини и јавности на расправу у лето 2004, као да је све било прече од тога да Србија добије нови Устав. Поједине јавне личности су се изругивале самом залагању за то да Србија добије Устав, као да је природно да једна држава нема устав, а не да га има. До тешко изнуђеног заокрета је ипак дошло 12. септембра 2006, када је усвојена одлука Скупштине Србије о неопходности доношења Устава. Та одлука је садржавала и преамбулу будућег уставног акта, у којој је потврђено да је Косово саставни део Србије, не само са историјског становишта и унутрашњег права, већ и са становишта међународног права, као што је утврђена  и уставна обавеза свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима.
Пошто је Устав усвојен једногласно у Скупштини и пошто је био брана отимању Косова, на Западу, али и у самој Србији озбиљне наде су полагане у неуспех уставног референдума. На Западу се одмах огласила Међународна кризна група која је исправно оценила да је „циљ новог устава да покаже непријатељски став према независности Косова и да створи нове правне баријере за независност Косова“. Са циљем да референдум пропадне мање-више све агенције за истраживање јавног мњења у Србији, сем једне, гарантовале су да ће референдум успети и да је било каква кампања за референдум излишна. Опрезности ради, референдум је ипак расписан у два дана. Показало се да је таква одлука била исправна јер је првог дана гласало свега 17 одсто уписаних бирача. Једна од великих странака је распустила своју страначку организацију у дане референдума, а поједини њени функционери су изругивајући се тврдили да ако и референдум не успе биће организована уставотворна скупштина. Референдум је ипак успео и тешко је не сетити се колико је за тај успех био важан чин патријарха Павла, његова одлука да први пут у животу гласа и његов лични позив грађанима да гласају.

ОДБАЦИВАЊЕ АХТИСАРИЈЕВОГ ПЛАНА
Пре него што је усвојен нови Устав, скоро годину дана раније, за специјалног изасланика Генералног секретара УН за преговоре о будућем статусу Косова одређен је Марти Ахтисари. Преговори су започели фебруара 2006. године да би били завршени годину дана касније објављивањем Свеобухватног предлога решења статуса Косова, односно Ахтисаријевог плана. На предлог Владе, 14. фебруара 2007. године, Скупштина Србије је усвојила Резолуцију којом се одбацује Ахтисаријев план о распарчавању Србије, отимању Србији 15 одсто територије и промени њених међународно признатих граница, да би затим и Преговарачки тим Србије крајем марта у Бечу такође одбацио тај план. Марти Ахтисари, тобожњи посредник у преговорима, претходно председник Међународне кризне групе и потоњи нобеловац је и сам јавно говорио да је суштина плана у надзираној независности Косова. Његов план су водећи стручњаци у области мировних студија, Јохан Галтунг и Јан Оберг одмах, кратко и јасно оценили као „наручен, неправедан, интелектуално неодбрањив и неодржив“.
Стратегија западних сила да Косово отму милом, подсећа нас на један други покушај, две године раније да Косово отму силом. Реч је о масовном, добро припремљеном насиљу косовских Албанаца над Србима 17. и 18. марта 2004. године, који је несумњиво за циљ имао етничко чишћење Косова. Већ тада се указивало, и то у западној јавности, да без подстицаја и подршке неког од међународних, страних чинилаца на Косову такав степен организованости у походу на Србе није био могућ. Тако се показало да западне силе могу да мењају стратегије у отимању Косова, али да све те стратегије повезује један заједнички циљ: независно Косово, тачније Косово као НАТО држава. Да је марта 2004. године највероватније на делу био, не само удар на Косово као део Србије, већ и на Србију саму указује податак да је покушај погрома над Србима извршен две недеље пошто је новоизабрана Влада Србије 3. марта положила заклетву у Народној скупштини.

РУСКИ ВЕТО
Пошто је Ахтисаријев план у Србији у целости одбачен, западне чланице Контакт групе покушале су у лето 2007. године да његове најважније делове о цивилној и војној мисији унесу у нову резолуцију Савета безбедности, којом би важећа Резолуција 1244 била стављена ван снаге. Захваљујући руском вету шест верзија тих резолуција, последња од 14. јула, нису прихваћене у Савету безбедности.
Прва неформална иницијатива за нову резолуцију покренута је 12. маја, о чему ме је одмах обавестио наш амбасадор у УН. Тада сам упутио лично писмо председнику Путину, а са њим сам се и срео у Санкт Петерсбургу 10. јуна. Требало је још једанпут уверити руског председника, у неком смислу дати му реч, да Србија неће одустати од одбране Косова. Разлога за руске сумње било је довољно, о чему више него подробно сведоче Викиликсове депеше. Уосталом, сам руски председник је када су започели преговори о Косову почетком 2006. године упутио логичну поруку да Руси не могу да буду већи Срби од Срба. Истог дана када сам се срео са председником Путином, амерички председник Џорџ Буш је 10. јуна у Тирани, окружен одушевљеном албанском масом, славодобитно саопштио да ће Косово бити независно. Позиције две велике силе биле су потпуно јасне. При томе, све време са Запада су нам долазиле поруке да је пријатељство Русије према Србији мит, да ће нас Русија у одсудном часу издати. У исто време западни званичници и дипломати су убеђивали Русе да ће Србија прихватити Ахтисаријев план, да ће Србија издати. У овој западној агитацији и пропаганди учествовали су и наши званичници и дипломатски представници. Тако су они, како је то и описано у Врзићевој књизи, наше пријатеље претварали у непријатеље, а наше непријатеље у пријатеље. Што је и логично пошто су у нашим непријатељима нашли своје пријатеље.
Пошто је Ахтисаријев план два пута одбачен, први пут током преговора, а затим одбацивањем нове резолуције у Савету безбедности, било је јасно да за западне државе једино и право решење представља једнострано наметање Ахтисаријевог плана. Зато сам у августу 2007. године покренуо кампању против анекса 11 Ахтисаријевог плана, по којем је НАТО „коначан орган“ власти у једној квазидржави каква је требало да буде независно Косово. Требало је до краја разобличити праву природу нелегалне „државе Косово“. Да је за ту кампању и те како било разлога потврдиће италијански министар спољних послова Масимо Далема на састанку министара НАТО-а, марта 2008. године: „Независност Косова није рођена из унилатералне иницијативе народа на Косову, већ је настала унутар НАТО-а. Да је реч о унилатералном акту нико не би узео у разматрање проглашење независности“.
Иако је Ахтисаријев план два пута одбачен, у преговорима о Косову и у Савету безбедности, чиме је тај план правно непостојећи, он данас представља камен темељац косовске квазидржаве. Ахтисаријев план је највиши у хијерархији косовских правних прописа. У члану 143 Устава Косова стоји да ће се „сви органи у ‘републици Косово’ чврсто придржавати Свеобухватног предлога решења статуса Косова од 26. марта 2007. године“ (Ахтисаријевог плана). Тиме је до краја и без остатка разоткривен прави карактер и смисао Ахтисаријеве посредничке мисије.

Са промоције књиге

ПРОТИВ СТВАРАЊА НЕЛЕГАЛНЕ ДРЖАВЕ
Пре него што су започели нови преговори о Косову уз посредовање Тројке (САД, ЕУ и Руска Федерација), представник ЕУ, немачки амбасадор Волфганг Ишингер предложио је неуспешно да Србија и Косово склопе међудржавни уговор о нормализацији односа, какав су склопиле Савезна Република Немачка и Демократска Република Немачка 1972. године. Ваља подсетити да се „нормализација односа“ и „добросуседски односи“ помињу и у Споразуму о стабилизацији и придруживању и у недавном мишљењу Европске комисије о кандидатури Србије. Мој одговор је тада био крајње јасан: две Немачке су државе, Косово није. Не може Србија склапати међудржавни уговор са својим делом, са својом јужном покрајином.
Преговори уз посредовање Тројке требало је да започну 28. септембра 2007, али је очигледно баш зато амерички државни секретар Кондолиза Рајс три дана раније изјавила: „Како ћемо до тога доћи остаје да се види, али Косово ће бити независно. Ми смо томе посвећени“. Пред сам крај преговора, почетком децембра, Рајсова је на састанку шефова дипломатија ЕУ и НАТО  извршила одлучујући притисак на „европске пријатеље“. Под тим притиском у ЕУ долази до договора да се убрза и боље „координише“ независност Косова, уз покушај да се истовремено створи „привид поштовања међународног права“. Преговори су прекинути 14. децембра на Самиту ЕУ, уз оцену да су могућности да се дође до компромиса исцрпене. Тобожњи компромис према САД-у и ЕУ значио је да Србија прихвати Ахтисаријев план о надзираној независности и сагласи се са одузимањем Косова. Треба и то рећи да је у овој фази преговора Србија изашла са конкретним предлогом једног легалног, компромисног, функционалног и одрживог решења за Косово, заснованог на поштовању, а не кршењу међународног права.
Када су преговори о будућем статусу Косова једнострано прекинути вољом Вашингтона и Брисела и када је већ на помолу било једнострано проглашење независности Косова, на ситуацију у Србији се није могло гледати као на нормалну и редовну. Та ситуација није претпостављала већ је искључивала расписивање  избора и било какве изборне активности, о чему сам тада јавно говорио. Упркос томе у Србији су расписани председнички избори. Хронологија догађаја пре и после избора најбоље сведочи о чему је овде реч. Други круг председничких избора окончан је 3. фебруара 2008. године када је Србија добила председника који ће заклетву положити 15. фебруара, два дана пре противправног и једностраног проглашења независности Косова. После једностраног проглашења независности Косова сматрао сам да је неопходно да Скупштина Србије усвоји резолуцију којом се утврђује да сваки споразум са ЕУ мора да буде у функцији очувања територијалног интегритета Србије. За ту резолуцију више није било ранијег консензуса и националног јединства. Зато сам 8. марта вратио мандат народу, како не бих био саучесник у стварању нелегалне државе Косова. У том процесу садашња власт у Србији учествује од 29. априла 2008. године, када је потписан Споразум о стабилизацији и придруживању, до дана данашњег када се тај процес убрзано можда приводи крају.