I Srbi i njihovi neprijatelji znaju: dok god postoji jedinstvena Srpska pravoslavna crkva, dotle komadanje srbskog nacionalnog bića nije završeno. Ako je to tako, onda ne smemo biti beslovesni pred procesima koji se, kad je Crkva u pitanju, odvijaju sve brže i brže. Jedan od procesa koji može imati dalekosežne posledice, ne samo po opstanak SPC-a, nego i svih pravoslavnih pomesnih crkava, upravo je u toku i odvija se paralelno sa pripremama za održavanje Vaseljenskog sabora

Uloga Srbske Pravoslavne Crkve u narodnoj istoriji tolika je da se ne može preceniti. To su znali (i znaju) svi srbski neprijatelji: hrvatski geopolitičar, dr Ivo Pilar, koji je 1917. u Beču objavio habzburgofilnu studiju o južnoslovenskom pitanju (preštampali su je u ustaškom Zagrebu 1942) tvrdi da su Srbi kao narod neporaženi dok god imaju Crkvu i kult Svetog Save. Mogu da izgube sve druge ustanove, pa i vojsku i državu, ali Crkva će ih očuvati.
Ipak, ma koliko naša Crkva bila jaka duhovno, podrška srbske države nije bez značaja. Ne zaboravimo: čim je pala slobodna Despotovina Đurđa Brankovića 1459. godine, srbske crkvene oblasti našle su se pod vlašću grčke Ohridske arhiepiskopije (1459-1557). Godine 1531, mitropolit smederevski Pavle odmetnuo se od Ohrida i, oslanjajući se na ugledne Srbe, a podmićujući moćne Turke, sebe proglasio Pećkim patrijarhom. Ohridski arhiepiskop ga je prokleo, a carigradski patrijarh svrgao i konačno ukinuo Pećku patrijaršiju. Tek 1557. godine, kada je najmoćniji čovek na sultanovom dvoru bio Srbin Mehmed paša Sokolović, Pećka patrijaršija je obnovljena, a na njeno čelo je došao Mehmed pašin brat Makarije. Veliki vezir srbske krvi je razmišljao ne toliko krvlju, koliko mozgom: u borbi protiv Habzburga i Mletaka, iza kojih je stajao Vatikan, njemu je bio potreban, bar delimično zadovoljan statusom, mnogobrojni srbski narod, od Marče i Gomirja do Vidina i Ohrida. Logika je prosta: ne treba ih duhovno tlačiti, da ne bi ratovali na strani Zapada.
Međutim, SPC se kasnije ipak uključila u ratovanje Srba za slobodu, i podstakla svoj narod da se s Austrijancima bori protiv sve nazadnije turske vlasti. Kao što je carigradski patrijarh priznao obnavljanje Pećke patrijaršije 1557. godine pod pritiskom turske državne vlasti, tako su Turci i Fanar (naziv istambulske četvrti u kojoj se nalazi središte Patrijaršije) dogovorili da smire nesmirene Srbe, i 1776. Pećka patrijaršija je opet ukinuta. Period fanariotske uprave nad Srbima (u Staroj Srbiji, Bosni i Hercegovini, centralnoj Srbiji i drugde), čuveni istoričar naše Crkve, Radolsav Grujić, opisuje ovako: „Još su fanarioti nastojali da pogrče Srpsku Crkvu, a onda postepeno i narod. Stoga se u svima južnim krajevima našim istisli slovensko bogosluženje i uveli grčko; a vladike su i po drugim krajevima služili samo grčki. Stare rukopise i knjige, slovenski i srbuljski pisane i štampane, palili su i uništavali. A da ubiju narodnu svest i ponos zabranjivali su proslavljanje Krsnog Imena i srpskih svetitelja!“
Srbi koji nisu bili pod vlašću fanariota nalazili su se u raznim crkvenim oblastima i pod različitim jurisdikcijama, i tek je sa nastankom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kao i zalaganjem kralja Aleksandra, Pećka patrijaršija obnovljena ne samo kao crkvena autokefalija, nego i kao nacionalna institucija.
I Srbi i njihovi neprijatelji znaju: dok god postoji jedinstvena Srpska pravoslavna crkva, dotle komadanje srbskog nacionalnog bića nije završeno. Zato to jedinstvo treba razbiti. Dr Predrag Nikolić, predsednik Spoljnopolitičkog odbora Srpske demokratske stranke, s tim u vezi dalekovido zaključuje („Vidovdan“, br. 1/2010):
„Sve je podređeno slabljenju naše nacionalne energije i kapaciteta za djelovanje, i uklapanju Srba (i drugih perifernih naroda tek donekle na drugačijim osnovama) u evroatlantski svjetski poredak. Cilj je, stiče se utisak, i da se razbije Srpska pravoslavna crkva, i podijeli na Pravoslavnu crkvu u Srbiji, Pravoslavnu crkvu u BiH, Pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, itd. Drugim riječima, da se etnički karakter crkve zamjeni teritorijaljnim, a da sve nasljednice SPC-a budu dio nekakve anacionalne „evropske pravoslavne crkve”. Tako bi izgubili bazičnu nacionalnu instituciju, koja je opstajala i kada su nestajale naše države, a dobili bismo nove činioce naše ideološke obrade, u skladu sa voljom samozvanih gospodara svijeta.“
Ako je to tako, onda ne smemo biti beslovesni pred procesima koji se, kad je Crkva u pitanju, odvijaju, na žalost – sve brže i brže.
Ovaj članak je mali doprinos razmatranju date teme. On ne pretenduje na sveobuhvatnost i nepogrešivost, ali nudi niz činjenica osvetljenih iz „mističko – geopolitičkog“ ugla. Ko zna bolje, široko mu polje.

VATIKANSKI AĐORNAMENTO
Dok među pravoslavnim Srbima i dalje traju trvenja i napetosti oko uklanjanja vladike Artemija sa uprave Eparhije raško-prizrenske („To je gore od zločina – to je greška“, rekao bi maršal Fuše), u pravoslavnom svetu javljaju se tokovi koji mogu imati dalekosežne posledice, ne samo po Srbsku Crkvu, nego i po sve ostale pomesne Crkve. Pre svega, inteziviraju se pripreme za održavanje Vaseljenskog sabora (koje je započeo još dvadesetih godina prošloga veka carigradski patrijarh Meletije Metaksakis, izazivač kalendarskog raskola u Grčkoj). U nedavnoj poseti Moskovskoj patrijaršiji, današnji prvi među jednakima na Istoku, patrijarh Vartolomej, istakao je da taj Sabor mora da se održi u najskorije vreme – između ostalog, da bismo dokazali inoslavnima kako smo spremni za tako važan događaj i kadri da ga organizujemo.
Vaseljenski sabori u istoriji Crkve održavani su, pre svega, radi učvršćivanja pravoslavne vere i svedočenja dogmatsko-duhovnih istina, a organizaciona rešenja, formulisana u kanone, proisticala su iz predanjskih rešavanja primarnih – dakle, verskih – crkvenih pitanja. U središtu svakog Vaseljenskog Sabora bilo je tumačenje Ličnosti Hristove i čovekovog spasenja u Njemu. Zato je svaki Sabor bio borba protiv neke od opasnih hristoloških jeresi, od arijanstva do ikonolomstva. Nameravani vaseljenski sabor, međutim, karakterističan je po dogmatskom „minimalizmu”. Njegove teme su uglavnom organizacione: pitanje pravoslavne dijaspore, način proglašavanja autokefalije i autonomije, poredak pominjanja poglavara autokefalnih crkava, promene bogoslužbenog kalendara, pitanja sklapanja braka (drugobračja sveštenstva), skraćivanje postova. Tu su i odnosi pravoslavnih i inoslavnih, to jest ekumenizam. Deseta tema iz kataloga zvuči globalistički aktuelno: „Doprinos pomesnih pravoslavnih crkava ostvarenju hrišćanskih ideala – mira, slobode, bratstva i ljubavi među narodima i ukidanju rasne diskriminacije“.
Mnogi kritičari ovog kataloga tema, među kojima je bio i Sveti Justin Ćelijski, ukazivali su na to da Vaseljenski sabor mora da jasno osudi velike jeresi koje su se pojavile nakon Sedmog vaseljenskog sabora (u 8. veku): papizam i protestantizam, kao i „svejeres” ekumenizma, pokreta za ujedinjenje hrišćanskih konfesija bez obzira na Istinu. Međutim, glasovi upozorenja nisu uslišeni. Zato savremeni analitičari, od Atine do Tbilisija, ukazuju da bi budući Sabor mogao da bude sličan modernističkom Drugom vatikanskom koncilu, koji je za posledicu imao etički relativizam, bogoslužbeni haos i masovno napuštanje rimokatolicizma od strane razočaranih vernika. I zaista: ako su uvođenje novog kalendara, skraćivanje postova i drugobračje sveštenstva „nasušna“ pitanja za Pravoslavnu Crkvu u doba antihrišćanske globalizacije, onda bi Sabor koji se sprema više ličio na vatikanski „ađornamento“ nego na Sabor Crkve od Istoka.
Bilo kako bilo, pošto je pitanje pravoslavne dijaspore prvo na listi tema budućeg Sabora, na njemu se najozbiljnije radi, i to već skoro dve decenije.
Za nas Srbe, to pitanje je sve, samo ne uzgredno. Jer, dijaspora ne samo da materijalno pomaže maticu, nego je i duhovno povezana s njom. Jedina pak ustanova koja objedinjuje Srbe svuda gde žive jeste Srbska Crkva. Ona, rekosmo, nikad nije bila jedino verska, nego je i nacionalna ustanova, koja je svoju pastvu učila sa je Srbstvo Hristovo, ali da, u Hristu, pripada i Sv. Savi, knezu Lazaru i Jasenovačkim Novomučenicima. Nijednom rodoljubu ne bi bilo milo da srbsko rasejanje, u kanonskom smislu, prestane da pripada svetosavskoj duhovnoj zajednici. No, turbo globalizacija zahvata sve segmente našeg postojanja, pa nas ni u toj oblasti neće poštedeti.
Da vidimo konkretne plodove predsaborskog rada.

Ruska Crkva je istakla da pitanje dijaspore preti „jedinstvu pravoslavlja“, i osudila „nemotivisane i jednostrane pretenzije Carigradske patrijaršije“: Patrijarh RPC-a Kiril

CARIGRAD: IZAZOVI I ODGOVORI
Prestonica pravoslavnog, Istočnog Rimskog carstva, Vizantije, države koja je trajala najduže u istoriji čovečanstva (Konstantinopolj – Carigrad – Drugi Rim), ima neprocenjivo mesto u istoriji svih pravoslavnih naroda, a naročito Slovena, kojima je poslala Svetu braću Kirila i Metodija. Justinijanova Sveta Sofija, crkve i oltari, mošti i ikone, podvižnici i mučenici Carigrad čine drugim Jerusalimom. Nema pravoslavnog hrišćanina koji tron carigradskog patrijarha ne priznaje za prvi među jednakima na Istoku, i koji duboko ne tuguje kad vidi u kom je položaju Konstantinopoljska patrijaršija u današnjoj Turskoj. Taj položaj je strašan: lišena svih prava (čak i na svoj Bogoslovski fakultet na Halki), ona tavori dok Turska zatire tragove pravoslavnog hrišćanstva na svojoj teritoriji.
Još tridesetih godina 20. veka, pravoslavni kanonolog Sergije Trojicki je upozoravao: „Nema sada ni velikog grada Sv. Konstantina, o kojem govore kanoni Pravoslavne Crkve, nema centruma pravoslavlja, Carigrada, a postoji turska varoš Stambul, koja je čak u Turskoj izgubila položaj prestonice. Patrijarh carigradski ne samo da je izgubio svoju titulu i prava etnarha, nego mu se osporava i sama titula patrijarha, i krajem 1930. godine turske su vlasti zvanično objavile, da u Stambulu ne postoji „Rum – patrikahane”, tj. grčki patrijarh, nego postoji samo „rum-bašpapazlik“, tj, grčki poglavica popova, koji nema nikakve vlasti, čak ni čisto religijske, van granica Turske republike“.
Zato je sasvim razumljivo da je Fanar morao da traži moćne zaštitnike van Turske. Našao ih je u SAD-u, gde je veoma snažna grčka dijaspora, čiji se glas pažljivo sluša u Beloj kući, Senatu i Kongresu, i čiji naznačajniji predstavnici imaju počasne titule „arhonata“ Carigradske patrijaršije. Ali, ne samo u Vašingtonu, nego i u Vatikanu, čiji politički uticaj u svetu, čak ni danas, nije zanemarljiv. Još od doba carigradskog patrijarha Atinagore i pape Pavla VI, koji su (prvi od pomenutih bez konsultovanja ostalih Pomesnih Crkava) skinuli anateme iz 1054. i izdali tzv. „Tomos ljubavi” teče proces približavanja Fanara i Vatikana, koji je 2007. dao svoj plod u italijanskom gradu Raveni, kada je Mešovita pravoslavno – rimokatolička komisija za bogoslovski dijalog stavila u izgled papi rimskom da bi opet, u „ujedinjenoj crkvi” ekumenske budućnosti, mogao da bude prvi. I to ne samo prvi među jednakima! To se vidi iz dokumenta o ulozi rimskog pape u prvom milenijumu, koji treba da bude razmatran u Beču 2010, i u kome se tvrdi da je papa pre 1054. godine imao ne samo prvenstvo časti, nego i izvesnu vlast u Crkvi.
Ovoliko druženje s predstavnicima papizma kao da je uticalo i na jerarhe s Fanara (koji redovno posećuju Vatikan, i obrnuto, bar jednom godišnje!), makar kada je doživljaj vlasti u Crkvi u pitanju.
Carigradska patrijaršija danas sebe ne shvata samo kao „prvu među jednakima“, nego i kao Crkvu koja ima „isključivu privilegiju da deluje u vanteritorijalnom kapacitetu u odnosu na Crkvu u Dijaspori, kao i da ima pravo da sudi u sporovima. Ovo pravo Crkvi Konstantinopolja daje 28. kanon IV vaseljenskog sabora održanog u Halkidonu 451. godine“ (tako piše u tekstu „Kanonska crkvena jurisdikcija Vaseljenske patrijaršije“, koji se nalazi na zvaničnoj internet prezentaciji Carigrada.) Ovu tezu zagovaraju carigradski kanonolozi, poput Vlasija Fidasa i najvećeg pravoslavnog ekumeniste, titularnog (bez pastve) mitropolita pergamskog Jovana Zizjulasa, koji je još 1993. godine izražavao nadu da će nova situacija u svetu (očito, izazvana globalizacijom) navesti sve Pomesne Crkve da se okrenu Carigradu kao svom središtu, čime će Konstantinopoljska patrijaršija postati ne samo „posrednik u nesporazumima“, nego i „koordinator i glasnogovornik ujedinjenog Pravoslavljaž“ („Teološki pogledi“, 1-4/1998, Beograd).

Čini se da su za Srpsku crkvu značajnija trvenja i napetosti oko uklanjanja vladike Artemija sa uprave Eparhije raško-prizrenske, nego posledice budućeg Vaseljenskog sabora: Patrijarh SPC-a Irinej

PRAVOSLAVNI GLOBALIZAM
Ovakve, kriptopapističke pretenzije odavno su naišle na kritike drugih Pomesnih Crkava. Već pomenuti Sergije Trojicki, ruski emigrant i ugledni profesor Pravnog fakulteta u Subotici, ukazivao je na to da Carigradu nijedan vaseljenski sabor nije dao pravo upravljanja i suda nad drugim Pomesnim Crkvama, nego da je Četvrti vaseljenski sabor ovaj patrijaršijski tron  izjednačio s tronom rimskog episkopa, pape (koji je u to vreme bio pravoslavan) – po časti. Zašto? Zato što su u Konstantinopolju, Drugom Rimu, bili car i njegov senat (dakle, iz političkih, a ne „mističkih” razloga). Trojicki je, na osnovu kanonskog predanja Crkve, dokazao da Carigrad nema prava ni na jednu od dijaspora drugih autokefalnih Crkava, mada je to pravo pokušao da pribavi već pomenuti patrijarh Meletije Metaksakis, krivac za grčki kalendarski raskol, ubeđeni ekumenista i protestantofil na jednoj i panhelenistički šovinista na drugoj strani.
Poznati ruski teolog Aleksandar Šmeman, ukazivao je na činjenicu da su pretenzije Fanara zasnovane na zaboravu osnovne činjenice – od 1453, Carigrad je Istanbul, i nije više prestonica Vizantije. Svima pravoslavnima je žao što je tako, ali je tako; težak položaj Carigradske patrijaršije ne može biti opravdanje za njene vatikanolike pretenzije na prvenstvo vlasti u Crkvi od Istoka – jer, ponovimo, u njoj prvenstva vlasti nikad nije bilo.
I među srbskim sveštenicima i teolozima postoje kritičari ovakvog kvazivaseljenskog shvatanja prava Konstantinopolja. Pokojni kanonolog, dr Dimšo Perić, u svom članku „SPC i njena dijaspora“, ukazao je na kobnu ulogu Metaksakisovu, a dr Miodrag M. Petrović, u svom članku o dijaspori, objavljenom u časopisu „Država“ 1994. godine naročito je podvukao uzajamnu jednakost svih episkopa, ističući da „nije slučajno da je Sv. Teofan Ispovednik (+817), sve patrijaršije nazvao vaseljenskim kao i to što se ni u kanonima niko od episkopa ne naziva vaseljenskim. Apostoli, koji su vlast predali episkopima, nisu imali jednog predstavnika, glasnogovornika ili koordinatora, nego su, svi skupa, bili „učitelji vaseljene“.
Vrlo ozbiljnoj kritici je carigradske pretenzije izložio sveštenik i teolog iz Australije, Srboljub Miletić, u svom ogledu „Dijaspora, međucrkveni odnosi i vaseljenske hipoteze“ („Hrišćanska misao“, 5-9/2000.) Kritikujući „teoriju nadjurisdikcijske vlasti Carigrada”, koji, pozivajući se na ranohrišćansko učenje o Crkvi, u stvari pokušava da centralizuje i „disciplinuje“ autokefalne Crkve pravoslavnih naroda, Miletić ukazuje da je pitanje pripadnosti dijaspore bilo kakvom svevlasnom centru – krajnje nelogično: „Jer, Dijaspora može biti to što jeste – Dijaspora, samo u odnosu na pripadnost nekoj jurisdikciji (na primer, srpska dijaspora, ruska, grčka, itd.), inače se uopšte ne bi mogla nazvati Dijasporom, već stanovništvom određenih zemalja./…/ Ako bi sve pravoslavne pripadnike raznih pomesnih Crkava u dijaspori mogli zajedničkim imenom da nazovemo „Pravoslavna dijaspora“ i potom jednim potezom rešimo njihovu sudbinu, zašto sutra ne bismo mogli to isto da učinimo i sa svim ostalim pravoslavnima, bez razlike?“
Miletić je u svemu prepoznao tendencije „pravoslavnog“ globalizma koji radi na potiranju nacionalnih razlika i svojevrsnoj unifikaciji radi pacifikacije.
Da ove teze nisu neozbiljne, vidimo iz sledećeg slučaja.
Godine 1993, u novembru,  u centru Carigradske patrijaršije u Šambeziju, potpisani su dokumenti o pravoslavnoj dijaspori i autokefaliji. U ime Srbske Crkve, potpisali su ga jedan episkop i jedan jeromonah (sada i on episkop), a da SA Sabor SPC o tom „strateškom papiru“ suštinski nije raspravljao.
U Šambeziju je tada odlučeno da se cela dijaspora podeli na osam administarivnih oblasti – Severna i Centralna Amerika, Južna Amerika, Australija, Velika Britanija, Francuska, Belgija i Holandija, Austrija i Italija, Nemačka, čiji bi posebni upravni organi bili episkopski sabori. Svaki sabor bi imao poseban „ustav“ ili pravilnik, a predstavnici svih Pomesnih Crkava bi o svim pitanjima koja zahtevaju „svepravoslavno suočavanje“ konsultovali samo carigradskog patrijarha. Tačka 5. obavezuje sve pomesne Crkve da ne ometaju „opisani hod“ uspostavljanja „normalnog poretka“ u dijaspori.
Ovaj dokument je izazvao negodovanja Grčke Crkve, koj je ustvrdila da ovde nije reč samo o dijaspori, nego o uzajamnim odnosima autokefalnih Crkava, pri čemu se, po grčkom Sinodu, pitanje dijaspore koristi da bi se „posredno doveo u pitanje osveštani kanonski poredak Pravoslavne Crkve“.
Ruska Crkva je istakla da pitanje dijaspore preti „jedinstvu pravoslavlja“, i osudila „nemotivisane i jednostrane pretenzije Carigradske patrijaršije“. Rumunska Crkva, je tvrdila da su sve Pomesne Crkve, bez obzira na drevnost i mesto u diptisima, jednake, i da svaka ima pravo da vodi brigu o svojoj dijaspori, što je rečeno i u saopštenju Poljske Crkve.
Ipak, formiranje episkopskih konferencija u Evropi i svetu nastavlja se; svakoj od njih presedava episkop iz Carigradske patrijaršije. Fanar je još 1993. pokazao i svoju konkretnu moć, kada je od 30. do 31. jula, održao suđenje patrijarhu jerusalimskom Diodoru, navodno zbog njegovih „nekanonskih“ postupaka koji ugrožavaju jurisdikcije Carigrada. Diodor je, sa dvojicom episkopa, osuđen na „raščinjenje“ ako se ne „pokaje“. Sam patrijarh jerusalimski (sada već pokojni), poznat po svom antiekumenizmu, odbio je da se pojavi na saboru (gde su učestvovali i jerarsi iz drugih pomesnih Crkava grčkog jezika)  tvrdeći  da može da mu sudi samo Vaseljenski sabor. Kasnije je došlo do kompromisa, ali, pošto je jedno od ključnih pitanja bilo „mešanje“ Jerusalimske patrijaršije u crkvena pitanja u Australiji jasno se pokazalo da Fanar svu dijasporu smatra „svojom“.
To se vidi i u odnosima Carigrada i Moskve.

Srpski patrijarh Varnava tražio je još tridesetih godina prošlog veka od Vaseljenske patrijaršije da ne skreće sa kanonskih osnova u svojim odnosima prema ostalim autokefalnim crkvama

PANHELENSKI EKUMENIZAM
Sukobi oko jurisdikcijske nadležnosti između Drugog i Trećeg Rima traju od pada Ruske monarhije i uspostavljanja SSSR 1917. godine. Meletije Metaksakis je, koristeći boljševičke progone protiv Ruske Crkve,  1923. potčinio sebi ruske eparhije u Finskoj i stvorio autonomnu Finsku Crkvu u okviru Carigradske patrijaršije. Iste godine potčinjava i Estoniju, a zatim od Moskve odvaja i Poljsku pravoslavnu Crkvu. Njegov naslednik, Grigorije VII, pokušava da smeni Svetog Tihona Ispovednika, patrijarha moskovskog i sve Rusije i šuruje sa „živocrkvenicima”, raskolnicima bliskim bezbožnom režimu. Patrijarh carigradski Vasilije borio se protiv Ruske Zgranične Crkve, tvrdeći da se svi pravoslavci van svojih matičnih država moraju potčiniti Konstantinopolju.
Godine 1931, patrijarh Fotije II pod svoju jurisdikciju prima ruskog mitropolita Evlogija (Georgijevskog) i njegovu pastvu u Evropi, a na protest Moskovske patrijaršije odgovara da „ carigradski Presto ima kanonsko pravo suda nad parohijama u dijaspori” i da je njemu „povereno opšte staranje o potrebama pravoslavnih crkava svuda”.
I Srpska Crkva se suočavala sa agresivnom politikom panhelenističkih ekumenista: zvanični časopis Aleksandrijske patrijaršije, kojom je u to vreme upravljao zlosrećni Metaksakis, 1932. je tvrdio da je Carigrad srpskoj Crkvi dao autokefaliju samo na teritoriji Kraljevine Jugoslavije, i da ona nema prava da osniva svoje eparhije u dijaspori. SPC je, u ono vreme, bila nezavisna u svojoj politici, i patrijarh srpski Varnava  ustao je u odbranu prava Moskovske patrijaršije, oštro osudivši mešanje Konstantinopolja u njene unutrašnje stvari (već pomenuti slučaj mitropolita Evlogija u Parizu). U pismu Ruskom episkopu litvanskom Elevteriju, patrijarh Varnava je jasno rekao: „Srpska Crkva, kojom ja presedavam, tražiće od Vaseljenske patrijaršije da ne skreće sa kanonskih osnova u svojim odnosima prema ostalim autokefalnim crkvama”.
Posle raspada SSSR-a 1991. godine, neprijatelji Rusije su činili sve da Rusku Crkvu, jedan od najvažnijih faktora jedinstva ruskog naroda, raslabe i podele. Došlo je i do novih trvenja između Drugog i Trećeg Rima. Sredinom devedesetih godina 20. veka, na kratko vreme čak je bilo prekinuto i njihovo molitveno opštenje: Carigrad je preuzeo odbegle parohije Moskovske patrijaršije u Estoniji pod svoju jurisdikciju. Do oštre prepiske između Carigrada i Moskve (opet oko pitanja dijaspore), došlo je u periodu od 2002. do 2004. godine. Patrijarh Aleksej II je jasno poručio: „Konstantinopoljska Crkva nema u zemljama dijaspore privilegije veće od Ruske Crkve ili bilo koje druge pomesne Crkve” (pismo od 27. jula 2004.).
Donedavni rusofobski predsednik Ukrajine, Juščenko, pokušao je da stvori Ukrajinsku pravoslavnu Crkvu, koja bi bila pod carigradskim uticajem i konačno odvojena od Moskve. Nadao se da će u tome uspeti 2008, povodom 620-godišnjice krštenja Rusa u Kijevu. Ukrajinski šovinisti, čiji je Juščenko bio vođa, zasnivali su svoje nade na činjenici da je Ukrajina do 17. veka bila pod crkvenom jurisdikcijom Carigrada.
Naravno, poduhvat nije uspeo: patrijarsi Vartolomej i Aleksej služili su zajedno Arhijerejsku liturgiju, a patrijarh Vartolomej je, svojom besedom, u kojoj se pozvao na crkvenu slogu i jedinstvo, razočarao Juščenka i kompaniju. Odnosi između Carigrada i Moskve su, za sada, u mirnoj fazi. Ipak, desna ruka patrijarha moskovskog Kirila, arhiepiskop Ilarion (Alfejev), u intervjuu datom „Interfaksu”, aprila 2009, upozorio je da Carigrad ostalim pomesnim Crkvama pokušava da nametne vatikanski model – „model krajnje centralizovane crkvene vlasti na čelu s jednim episkopom, koji je poglavar Vaseljenske Crkve”.

ZAJEDNO SMO JAČI?
Ove, 2010. godine, 27. i 28. maja u hotelu Helmsli Park Lejn u Njujorku, održan je Prvi episkopski sabor kanonske pravoslavne jerarhije Severne i Centralne Amerike, uz učešće episkopa iz Carigradske, Antiohijske, Ruske (uključujući i Rusku Zagraničnu), Srpske i Bugarske Crkve, kao i iz Pravoslavne Crkve Amerike (čiju samostalnost priznaje Moskovska, ali ne i Carigradska patrijaršija). Skupom je presedavao arhiepiskop Dimitrije (Konstantinopoljska patrijaršija), a potpredsednici su bili mitropolit Filip iz Antiohijske i arhiepiskop Justinijan iz Moskovske patrijaršije. Iz Srpske Crkve bili su prisutni mitropolit Hristifor i episkop Maksim, dok vladike Longin, Georgije i Mitrofan nisu.
Ovaj skup je ukinuo dosadašnje savetodavno telo pomesnih Crkava na Novom kontinentu: Stalnu konferenciju pravoslavnih episkopa u Americi (SCOBA – Standing Conference of  Orthodox Bishops in America). Konferenciju je, još 1960. godine, osnovao arhiepiskop Jakov (Carigradska patrijaršija) radi koordinacije aktivnosti pomesnih Crkava u SAD, Kanadi i drugde, kao i zbližavanja njihovih episkopata. SCOBA je uvek  imala samo savetodavni, ali ne i „naredbodavni”, karakter (političkim rečnikom rečeno, bila je to „labava konfederacija”.) Međutim, njeno ukidanje (kome se, neuspešno, protivio antiohijski mitropolit Filip Samba, pošto je on sa arhiepiskopom Jakovom i osnovao SCOBA) ukazuje na to da će nova struktura davati ne samo savete, nego i donositi obavezujuće odluke, što pojedinačni komentatori već tumače kao dodatni korak ka stvaranju jedinstvene američke pravoslavne Crkve (verovatno, pod snažnim uticajem Carigradske patrijaršije.) Na skupu se srpski mitropolit Hristofor založio za osnivanje Američke Crkve, ali carigradski arhiepiskop Dimitrije je rekao da je „prerano” za tako nešto.
Predviđeno je da se, za razliku od „pokojne” SCOBA, novo telo redovno sastaje. Po svešteniku Atanasiju Hadsonu: „Episkopsko sabranje više funkcioniše kao Sabor i zato ima više mogućnosti nego što ih je SCOBA ikad imala”.
Očito je da na Novom kontinentu napreduje jedan proces koji nije započeo skoro. Ako se ne upoznamo sa predistorijom istog, nećemo znati ni zbog čega je srpski mitropolit Hristofor bio za stvaranje jedinstvene američke Crkve što pre.

Mitropolit Hristifor, sa sedištem u Libertivilu, i sam rođen u Americi, bio je sklon sazdavanju crkvene zajednice nezavisne od Beograda

SRPSKA DIJASPORA U AMERICI
Još 1994. godine, dopisnik kragujevačkih „Pogleda” iz Njujorka, dr Petar Pavlović, u svom tekstu „Bog Svami!” („Pogledi”, br. 145/1994.) ukazao je na to da se u srpskom rasejanju u SAD nešto sprema – barem kada je u pitanju dalja „amerikanizacija” pastve. Naime, na jednom saboru, održanom u Detroitu 15. septembra 1994. bilo je traženo da se ukinu srpske bogoslovije u Libertivilu i mestu Tri jezera u Ilinoju (bogoslovija Novogračaničke mitropolije), a da se obrazovanje srpskih bogoslova nastavi u Ruskim i Grčkim školama. Drugi predlog je bio da se Kanadska eparhija oslobodi učešća u centralnoj crkvenoj kasi (što bi je uklonilo i iz učešća u radu svesrpskog crkvenog sabora na severnoameričkom kontinentu). Iako prvi predlog nije prošao, a drugi je bio zaogrnut filantropskim plaštom, videlo se da se nešto sprema. Pavlović je upozorio da ne treba zaboraviti prostu činjenicu – Srbi u Kanadi su mnogo više vezani za maticu, i živo zainteresovani za zbivanja u njoj, dok rasejanje u SAD polako gubi vezu s korenima, i amerikanizuje se. Mitropolit Hristifor, sa sedištem u Libertivilu, i sam rođen u Americi, po Pavloviću, bio je sklon sazdavanju crkvene zajednice nezavisne od Beograda. U dopuni pravilnika za funkcionisanje crkveno-školskih opština, usvojenom na skupu u Detroitu, naglašavana je njihova potčinjenost jerarhiji SPC u Americi i Kanadi, ali ne i Patrijaršiji u Beogradu.
Pavlović je istakao da se u crkvenim krugovima govori o mogućnosti stvaranja Američke patrijaršije, u koju bi se, po njemu, uključile sve dijaspore pravoslavnih jurisdikcija na teritoriji SAD: „Takvom reorganizacijom, jasno je da bi američki Srbi izgubili svaku kanonsku i duhovnu vezu sa Srpskom Patrijaršijom, a njihova ovdašnja crkvena organizacija izgubila bi svaku osnovu na kojoj bi mogla da specifično zastupa interese srpskog naroda”. Bilo da je u pitanju lična ambicija pojedinih episkopa (kakav je vladika Hristifor), ili neki širi plan (po Pavloviću, „bezbojno američko pravoslavlje” koje bi se zatim lako dalo uklopiti u šire ekumenističke tokove”) – „takvom reorganizacijom i ukidanjem naglašenog dijaspornog karaktera, ovdašnja SPC postala bi mnogo podložnija manipulisanju njenih akcija na način koji bi najviše odgovarao dnevnim interesima američke politike”.
Petnaest godina kasnije, u vrlo uputnom članku „Nove nevolje u Crkvi” („Pečat”, br. 63/15. maj 2009.), prof. dr Kosta Čavoški je analizirao dalji proces odvajanja srpske dijaspore od crkvene matice, putem dokumenta pod nazivom Ustav Srpske pravoslavne crkve u Severnoj i Južnoj Americi, koji je podnet na usvajanje SA Saboru SPC u maju 2009. godine. Dr Čavoški je pokazao da uvođenje Episkopskog saveta (za srpske parohije na oba Američka kontinenta) kao još jedne crkveno – jerarhijske upravne vlasti (pored SA Sabora i SA Sinoda SPC) ukazuje na, u budućnosti moguću, separaciju američkih eparhija od Patrijaršije u Beogradu. Takođe, iščezavanje Novogračaničke mitropolije, protiv koga je, svedoči dr Čavoški, bio i blaženopočivši patrijarh Pavle, seje seme sumnje i razdora među srpsku pastvu u dijaspori – pogotovu onu koja se u jedinstvo sa SPC vratila iz tzv. „Dionisijevog raskola”, i koje je ta Mitropolija obuhvatala.

TENZIJE U DIJASPORI
Dr Čavoški je sa čuđenjem konstatovao da član 5. spornog Ustava određuje engleski kao prvi zvanični jezik SPC na severnoameričkom i južnoameričkom kontinentu (pa tek onda srpski). S obzirom da je SPC ne samo u zemlji nego i u inostranstvu najpouzdaniji čuvar srpskog nacionalnog identiteta, čiji je bitan elemenat, pored pravoslavlja (uključujući i svetosavlje) i kosovskog zaveta, i sam srpski jezik, onda bi taj jezik uvek morao biti na prvom mestu kao službeni jezik, pa tek onda neki drugi jezik”, smatra dr Čavoški.
Najznačajniji uvid Koste Čavoškog je, međutim, ovaj:
„Da bi se bolje shvatilo do čega bi to moglo dovesti uzećemo, kao hipotetički, primer Crne Gore, Republike Srpske i Hrvatske. Šta bi, recimo, dogodilo kada bi tri episkopa u Crnoj Gori, odnosno pet episkopa u Republici Srpskoj od svojih eparhija konstituisali – ne daj Bože! – Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, odnosno Srpsku pravoslavnu crkvu u Bosni i Hercegovini. Tada bi i poslednji srpski pastir odmah shvatio da je ne samo reč o crkvenom raskolu, ugrožavanju kanonskog jedinstva svepravoslavno priznate Srpske Crkve, nego i o razbijanju srpskog pravoslavnog naroda. U Hrvatskoj to, nažalost, nije bila samo hipotetička mogućnost, nego i stvarnost pod Antom Pavelićem, kada je konstitutivna nekakva Hrvatska pravoslavna crkva sa Hermogenom kao poglavarem.
Ni na pamet nam ne pada da tvorcima Ustava Srpske pravoslavne crkve u Severnoj i Južnoj Americi pripisujemo nečasne, a kamoli neke opakije i dalekosežnije namere. Verujemo da je po sredi puka nesmotrenost, a možda i mala nepromišljenost. No, kako naši arhijereji, klirici i mirjani u SAD i Kanadi veoma dobro poznaju tamošnji precedentni pravni sistem, valja ih ipak opomenuti da bi konstituisanje posebne Crkve za Severnu i Južnu Ameriku mogao biti neugodan, pa i opasan presedan za Zapadnu Evropu i Australiju; o Hrvatskoj, Republici Srpskoj i Crnoj Gori i da ne govorimo.“
Kod nas se malo zna da je do tenzija u SPC u dijaspori već došlo – u Kanadi i Australiji su počele podele, i odvajanje pojedinih parohija od Majke Crkve. Sukoba ima i u Švajcarskoj i Nemačkoj. Kuda će sve to voditi, ostaje da se vidi.

ZAKLJUČAK
Sve više Srba je ozbiljno zabrinuto za sudbinu svoje Crkve. Oni, kao što smo već videli, slute da bi razgradnja našeg nacionalnog bića mogla dovesti do nastanka „regionalnih” pravoslavnih Crkava na prostorima bivše Jugoslavije. I, jednog ružnog dana, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Vojvodina – mogli bi postati „dijaspora”. A vlast nad dijasporom – ko zna čija.
Potpisnik ovih redova zna da će najveći broj čitalaca ovog teksta reći: „Nemoguće!” Ali, ko je, čak pre pet godina, mogao da nasluti da će srpski jezik, kojim govori 70% stanovništva Crne Gore, biti izbačen iz škola u Njegoševoj postojbini, da bi na njegovo mesto bio uveden nepostojeći „crnogorski”? Ili da će „međunarodna zajednica” Gračanicu, Pećku patrijaršiju i Dečane nazivati „kosovskom”, a ne Srpskom kulturnom baštinom?
Nadajmo se da će nas ova gorka čaša mimoići. Ali, ne nadajmo se da će se to desiti bez nas. Bog će pomoći, ako bude imao kome, govorio je blaženopočivši patrijarh Pavle.

Ovaj prilog, nastao povodom povratka imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi, trebalo bi da nas podseti na hrišćanske ideale – od rane Crkve, preko srednjeg veka, do danas. U njemu su date kako svetopredanjske osnove „socijalne teologije“, tako i živi primeri milosrđa i staranja za bližnje

Direktor Direkcije za restituciju Vladimir Todorović izjavio je da bi u 2009. godini mogao da bude donet opšti zakon o restituciji. Prema njegovim rečima, proces vraćanja imovine crkvama i verskim zajednicama, na osnovu zakona koji je donet 2006. godine, nezaustavljiv je. Todorović je precizirao da crkve i verske zajednice potražuju oko 83.000 hektara zemljišta, oko 1.300 stambenih objekata, 712 poslovnih objekata, 249 grobalja i 145 matičnih knjiga. Po njegovim navodima najviše potražuje sremska eparhija Srpske pravoslavne crkve i dodao da se najveći deo njenih zahteva odnosi na zemljište i šume na Fruškoj gori. On je takođe istakao da će biti problema prilikom vraćanja stambenih objekata crkvama i verskim zajednicama jer je između 95 i 98 odsto tih objekata u međuvremenu privatizovano. Pri tome je ocenio da proces restitucije crkvene imovine nije takav da bi mogao da ugrozi nacionalne resurse.
Pomoćnik ministra vera Dragan Novaković rekao je da je Srbija donošenjem Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama poštovala svoje međunarodne obaveze i dala važan doprinos harmonizaciji domaćih propisa sa propisima Evropske unije. Dodao je da će se, ukoliko proces restitucije crkvene imovine bude na vreme završen, smanjiti i budžetska izdvajanja za delovanje crkava i verskih zajednica.
Dakle, povratak imovine Srpske crkve je na pomolu.

ŠTA ĆE SE DOGODITI SA CRKVENOM IMOVINOM?
Šta će se, međutim, dogoditi sa vraćenom imovinom? Hoće li ona biti izvesna šansa opljačkane i ojađene zemlje, ili još jedan povod za ogorčenje među potomcima Svetog Save? Vraćanje imovine Crkvi može da postane važno ako Crkva ono što joj se vraća uloži u svoj narod, omogućujući mu da se greje toplinom hrišćanskog milosrđa, ali i da stekne šansu za rad i život dostojan čoveka. Jer Crkva će, kao zemaljska ustanova – njen „mistički“ aspekt se tu ne računa! – svakako postati jedan od bitnijih „poslodavaca“ u Srbiji. Takođe, ona će moći da bude ozbiljan pregovarač sa državnom vlašću u oblasti socijalne politike, ne dozvoljavajući partijskim gaulajterima da donose zakone za dalje obespravljivanje žrtava tranzicije – običnih ljudi i njihovih porodica, Hristove male braće, sestara i dece.
Međutim, ako Crkva (ponavljam: kao zemaljska ustanova!) bude dopustila da njenom imovinom manipulišu tajkuni, bestidni pljačkaši srpske sirotinje, koji će se maskirati u „pobožnjake“ i, recimo, nemilice sekući crkvene šume, u isti mah odvajati poneku paru za hramove i luksuzne eparhijske dvorove – onda će se pokazati da je današnje pokolenje naslednika Svetog Save, pre svega u vrhu Crkve, nedostojno svog nasleđa. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog zaborava hrišćanskih ideala, kojima se može i mora pristupati kao večno živom izvoru nadahnuća za delanje u sadašnjosti.
Nažalost, mi smo već videli da se novac za ovu ili onu crkvenu potrebu prima od svih i svakoga, što nije bilo pravilo rane Crkve. Kada je gnostik Markion, u II veku, Rimskoj crkvi dao 200 hiljada sestercija (ogroman prilog!), sve mu je bilo vraćeno – jer je dotični bio lišen crkvenog opštenja. Ranohrišćanski dokument, „Apostolske ustanove“, definiše od kojih lica (zbog nehrišćanskog načina zarađivanja) ne treba primati priloge za Crkvu: od krčmara (jer su kafane bile leglo nemorala), lopova, bludnika, varalica, nesavesnih advokata, vajara idolskih figurica, trgovaca koji zakidaju na meri, pijanaca, dželata, ubica, potkupljivih sudija. Na spisku onih od kojih se ne smeju primati prilozi nalaze se i ugnjetači sirotinje, oni koji zlostavljaju sluge i zelenaši. „Apostolske ustanove“ izričito kažu: „Ako je Crkva u teškoj situaciji, bolje je da propadne nego da primi nešto od neprijatelja Božjih“. A šta je ogroman broj srpskih novobogataša? Zar to, uglavnom (čast izuzecima!) nisu ugnjetači sirotinje, zlostavitelji svojih radnika i zelenaši raznih vrsta i boja?
Zato je pred Srpskom crkvom ogroman izazov. Veliki vizantijski kanonista Zonara učio je da je imovina Crkve imovina siromaha. Ako tako ne bude i sada, kada Crkva u Srbiji povrati svoju imovinu, ne samo da će se desiti promašaj evanđeljskog cilja, nego će i narod izgubiti poverenje u tu poslednju ustanovu srpstva u koju se ima poverenja. A onda će „neki novi klinci“ ponovo pomisliti da je „religija opijum za narod“, i ponovo će početi da nedostojanstvo hrišćana smatraju lažnošću samog hrišćanstva, uz sve radikalno što uz takav stav ide.
Zato i tekst koji sledi ima za cilj da nas podseti na hrišćanske ideale u ovoj oblasti.
U Rusiji je milosrdno-misionarski rad danas mnogo širi i ozbiljniji. Ruska Crkva osniva svoje školske ustanove (od vrtića do Univerziteta, a Moskva je puna pravoslavnih gimnazija), grade se domovi za decu bez roditeljskog staranja, a sveštenici, nadahnuti idealom svoje vere, okupljaju besprizorne mališane i gaje ih, uz pomoć svojih parohijana, koji pomažu materijalno, ali i radom. Crkveni autobusi po Moskvi i drugim gradovima idu i sabiraju beskućnike pijance, spasavajući ih od smrzavanja. Sveštena lica (lekari i psiholozi) bave se pravoslavnom psihoterapijom i lečenjem narkomana (jeromonah Anatolije Berestov jedan je od najpoznatijih boraca protiv narkomanije).
Ne može se reći da u Srpskoj crkvi nema svetlih primera (sestrinstvo manastira Ravanica, koje u manastiru Sv. Petke Izvorske, neguje decu s teškom mentalnom zaostalošću; manastir Kovilj brine o lečenju narkomana, a jedan takav pokušaj ostvaruje se i u blizini Crne Reke) Ali, nažalost, ovo su pojedinačni primeri, i još uvek nema sistematičnosti u radu.
Ovaj tekst je tu da bi nas podsetio na hrišćanske ideale – od rane Crkve, preko srednjeg veka, do danas. U njemu su date kako svetopredanjske osnove tzv. „socijalne teologije“, tako i živi primeri milosrđa i staranja za bližnje. (Naravno, tih primera je bilo mnogo više u povesti Crkve no što ih ima u ovom ogledu; recimo, Sveti Jovan Milostivi, patrijarh koji je plakao kad god je prošao dan a da nekom ne učini milostinju. Mi smo se ovom ogledu ograničili samo na „paradigmatične“ slučajeve.)
Posebnu celinu naših razmatranja čini pogled na „Osnove socijalne koncepcije Ruske pravoslavne crkve“, na dokument koji je usvojen na jubilarnom Svetom Arhijerejskom Saboru Ruske crkve 2000. godine. U njemu je podrobno izloženo, pored ostalog, pravoslavno učenje o radu i svojini, ali i pogled na razaranje životne okoline zahvaljujući bezumlju ideologije tzv. „neograničenog rasta“, te stav prema globalizmu kao poslednjoj metastazi kapitalizma. Učenje Ruske crkve, koje jeste stav Crkve u celini, stavljeno je na početak ogleda, jer ono daje najširu osnovu za dalja, pojedinačna razmatranja.

Redak primer milosrdno-misionarskog rada u Srpskoj pravoslavnoj crkvi: manastir Kovilj brine o lečenju narkomana

UČENJE CRKVE O RADU, SVOJINI I GLOBALIZACIJI

Učenje Crkve o radu
Pravoslavna crkva je, oslanjajući se na Sveto pismo i Predanje, odavno visoko uzdigla ljudski rad. Jer, i Bog u kojeg ona veruje je postavši čovek Isus Hristos, bio radnik – stolar koji je svojim rukama izdržavao svoju majku i sebe. Suštinu pravoslavnog učenja o radu i njegovim plodovima iskazala je Ruska pravoslavna crkva, u svom zvaničnom dokumentu „Osnovi socijalne koncepcije“. Evo tog učenja:
„Rad je organski element ljudskog života. U Knjizi postanja kaže se da ne beše čoveka da radi zemlju (1. Mojs. 2; 5). Stvorivši rajski vrt, Bog je u njemu nastanio čoveka da ga radi i da ga čuva (1. Mojs. 2; 15). Rad je stvaralačko otkrivanje čoveka kojem je zbog prvobitne bogopodobnosti dato da bude saradnik i satrudnik Gospodnji. Međutim, nakon čovekovog otpadanja od Tvorca izmenio se i karakter rada: Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah i u prah ćeš se vratiti (1. Mojs. 3; 19). Oslabilo je stvaralaštvo, koje čini sastavni deo rada; rad je za palog čoveka prevashodno postao način da se domogne sredstava za život.
Reč Božija ne samo da pažnju ljudi obraća na neophodnost svakodnevnog rada, nego mu postavlja i određeni ritam: Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi i svršuj sve poslove svoje, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim (2. Mojs. 10; 8-10). Tom zapovešću Tvorca proces čovečijeg rada dovodi se u vezu s božanstvenim stvaralaštvom, koje je postavilo početak stvaranju sveta. Naime, zapovest o praznovanju šestog dana /…/ zasniva se na tome što je Bog prilikom stvaranja sveta blagoslovio sedmi dan, i posvetio ga, jer je u taj dan otpočinuo od svih dela svojih koja učini (1. Mojs. 2; 3). Trebalo bi da taj dan bude posvećen Gospodu, kako svakodnevne brige ne bi čoveka odvratile od Tvorca. Uporedo s tim, delotvorno ispoljavanje milosrđa i nesebična pomoć bližnjima ne predstavljaju kršenje zapovesti: subota je radi čoveka, a ne čovek radi subote (v. Mt. 2; 27). Od apostolskih vremena, u hrišćanskom predanju je dan, koji je slobodan od rada, postao prvi dan sedmice – dan Vaskrsenja Hristovog, odnosno nedelja.
Usavršavanje oruđa i metoda rada, njegova profesionalna podela i prelazak od njegovih jednostavnijih oblika ka složenijim potpomogli su poboljšanju materijalnih uslova čovekovog života. Međutim, zavaravanje civilizacijskim dostignućima udaljuje ljude od Tvorca i vodi ka prividnom trijumfu razuma koji nastoji da zemaljski život uredi bez Boga. Ostvarivanje sličnih težnji se tokom istorije čovečanstva uvek tragično okončavalo.
U Svetom pismu rečeno je da su prvi ustrojitelji zemaljske civilizacije bili Kainovi sinovi: Lameh i njegovi sinovi izumeli su i stvorili prva oruđa od bakra i gvožđa, pokretne šatore i različite muzičke instrumente. Oni su bili rodonačalnici mnogih zanata i umetnosti (v. 1. Mojs. 4; 20-22). Ni oni, međutim, isto kao ni drugi ljudi, nisu uspeli da izbegnu sablazni: Svako telo pokvari put svoj na zemlji (1. Mojs. 6; 12). Zbog toga je, prema volji Tvorca, civilizaciju Kainovaca okončao potop. Najslikovitiji biblijski primer pokušaja palog čovečanstva da „stvori sebi ime“ predstavlja izgradnja Vavilonske kule, čija će visina „dosezati do neba“. Građenje kule postalo je simbol ujedinjenja ljudskih napora na dostizanju bogoprotivnih ciljeva. Gospod je prekoreo gordeljivce: pomešavši jezike, onemogućio im je da razumeju jedni druge i rasejao ih po čitavoj zemlji.
Sa hrišćanske tačke gledišta, rad sam po sebi nije bezuslovna vrednost. On postaje blagosloven onda, kad se pokaže kao satrudništvo Gospodu i kad potpomaže ispunjenju Njegove zamisli o svetu i čoveku. Rad, međutim, nije blagosloven ukoliko je usmeren na služenje egoističnim interesima ličnosti ili ljudske zajednice, a takođe i na udovoljavanje grešnih potreba duha i tela.
Sveto pismo svedoči o dva moralna podsticaja na rad: raditi, da bi čovek samoga sebe prehranio i da nikoga ne bi opterećivao i raditi, da bi se pomoglo onima, kojima je to potrebno. Neka se trudi da radi svojim rukama ono što je dobro da bi imao davati onome, kome je potrebno (Ef. 4; 28). Takav rad odgaja dušu i ukrepljuje čovekovo telo, dajući hrišćaninu mogućnost da svoju veru projavi u bogougodnim delima milosrđa i ljubavi prema bližnjima (v. Mt. 5; 16 i Jak. 2; 17). Svi dobro pamte reči apostola Pavla: Ako neko neće da radi neka i ne jede (2. Sol. 3; 10).
Sv. Oci i učitelji Crkve neprestano su podvlačili etički značaj radnih procesa. Tako je Kliment Aleksandrijski nazvao rad „školom društvene pravednosti“. Sveti Vasilije Veliki je tvrdio da „nije namera pobožnosti da posluži kao izgovor za lenjost i bekstvo od rada, nego podsticaj na još veći rad“. Sveti Jovan Zlatousti je pozivao da se „bezbožništvom ne smatra rad nego besposličenje“. Monasi mnogih manastira podvizavali su se radom. Njihova delatnost je po mnogo čemu bila primer za podražavanje. Pored najvišeg duhovnog autoriteta, osnivači velikih monaških obitelji uživali su i slavu vrednih radnika. Široko je poznat usrdan rad prepodobnih Teodosija Pečerskog, Sergeja Radonješkog, Kirila Bjelojezerskog, Josifa Volockog, Nila Sorskog i drugih ruskih podvižnika.
Crkva blagosilja svaki rad, koji je upravljen ka dobru ljudi. Pri tom se ne daje prednost nijednoj od ljudskih delatnosti, ukoliko ona odgovara hrišćanskim moralnim normama. U svojim pričama, naš Gospod Isus Hristos neprestano pominje razna zanimanja, nikada ne izdvajajući nijedno od njih. On govori o radu sejača (Mk. 4; 3-9), sluge i upravitelja (Lk. 12; 42-48), trgovca i ribara (Mt. 13; 45-48), domaćina i poslenika u vinogradu (Mt. 20; 1-16). Međutim, savremeno doba uslovilo je razvoj čitave industrije, specijalno usmerene ka propagandi poroka i greha, na zadovoljavanje pogubnih strasti i navika, kao što su pijanstvo, narkomanija, blud i preljuba. Crkva svedoči o grešnosti učestvovanja u takvoj delatnosti, budući da ona ne izopačuje samo radnika nego i društvo u celini.
Radnici imaju pravo da koriste plodove svoga rada: Ko sadi vinograd i ne jede od roda njegova? Ili ko čuva stado i od mleka stada ne jede? Koji ore, treba u nadi da ore, i koji vrše, treba da vrše u nadi da će primiti po svojemu nadanju (1. Kor. 9; 7, 10). Crkva uči da odbijanje da se plati častan rad nije samo prestup protiv čoveka nego i greh pred Bogom.
Sveto pismo kaže: Nemoj uvrediti najamnika, siromaha i potrebitoga između braće svoje… podaj mu najam njegov isti dan, da ne bi zavikao na tebe ka Gospodu i bilo bi ti greh (5. Mojs. 24; 24-25). Teško onome koji se služi bližnjim svojim ni za što i plate za trud njegov ne daje mu (Jer. 22; 13).
Uporedo s tim, zapovest Božija nalaže onima koji rade da se brinu o ljudima koji iz različitih razloga ne mogu sami da zarade za život – o slabima, bolesnima, došljacima (izbeglicama), siročadi i udovicama – i da sa njima dele plodove svog rada, da bi te blagoslovio Gospod Bog tvoj u svakom poslu ruku tvojih (5. Mojs. 24; 19).
Nastavljajući na zemlji služenje Hrista, koji je sebe poistovetio upravo sa unesrećenima, Crkva svagda stupa u zaštitu nemoćnih i slabih. Ona zbog toga poziva društvo na pravednu podelu proizvoda rada, pri čemu će bogati podržavati siromašnoga, zdravi bolesnoga, a sposobni za rad – prestarelog. Duhovno blagostanje i samoočuvanje društva mogući su samo u onom slučaju ako se obezbeđenje života, zdravlja i minimalnog blagostanja svih građana smatra bezuslovnim prioritetom prilikom raspodele materijalnih sredstava.“

Učenje Crkve o svojini
Pravoslavna crkva ima razrađeno učenje o svojini, i izražava ga kako kroz dela Svetih Otaca, tako i u praksi. Najkraća i najpreciznija formulacija ovog učenja data je u „Osnovama socijalne koncepcije Ruske pravoslavne crkve“, objavljenim na jubilarnom Arhijerejskom saboru 2000. godine.
„Prihvaćeno je da se pod svojinom (vlasništvom) podrazumeva društveno priznata forma odnosa ljudi prema plodovima rada i prirodnim resursima. Među osnovne punomoći vlasnika obično se uključuju pravo gospodarenja i korišćenja, pravo upravljanja i dobijanja prihoda, pravo na otuđenje, gubitak, promenu ili uništenje predmeta svojine.
Crkva ne određuje pravo ljudi na svojinu. Međutim, ni materijalna strana ljudskog života ne ostaje izvan njenog vidokruga. Pozivajući nas da najpre tražimo Carstvo Božije i pravdu njegovu (Mt. 6; 33), Crkva ne zaboravlja ni potrebu za hlebom nasušnim (Mt. 6; 11), smatrajući da bi svaki čovek trebalo da ima dovoljno sredstava za dostojanstven život. Uporedo s tim, Crkva upozorava na prekomernu privučenost materijalnim dobrima, bogatstvom i slastima ovoga života (v. Lk. 8; 14). U stavu Pravoslavne crkve prema svojini nema niti ignorisanja materijalnih potreba niti suprotne krajnosti, koja bi veličala težnju ljudi ka zadobijanju materijalnih dobara kao najvišeg cilja i vrednosti postojanja. Imovinski položaj čoveka sam po sebi ne može da se posmatra kao svedočanstvo o tome da li je on ugodan Bogu ili nije.
Odnos pravoslavnog hrišćanina prema svojini mora se zasnivati na evanđelskom načelu ljubavi prema bližnjem, izraženom u Spasiteljevim rečima: Zapovest novu dajem vam – da ljubite jedni druge (Jn. 13; 34). Ta zapovest je osnova moralnog ponašanja hrišćana. Trebalo bi da za njih a, sa crkvene tačke gledišta, i za sve ostale ljude, ona služi kao imperativ u sferi regulisanja međuljudskih odnosa, uključujući i svojinske.
Prema učenju Crkve, ljudi sva svoja materijalna dobra dobijaju od Boga, kojem i pripada isključivo pravo na njihovo posedovanje. Spasitelj je mnogo puta u svojim pričama ukazivao na relativnost čovekovog prava na svojinu: to je ili vinograd, koji je dat na korišćenje (Mk. 12; 1-9), ili talenti koji su raspodeljeni među ljudima (Mt. 25; 14-30), ili imanje, koje je dato na privremeno upravljanje (Lk. 16; 1-13). Izražavajući Crkvi svojstvenu misao da je Bog apsolutni vlasnik svega, sv. Vasilije Veliki pita: „Kaži mi, šta je to uistinu tvoje sopstveno? Odakle si ga uzeo i doneo u život?“ Grešan odnos prema svojini, koji se projavljuje ili u zaboravljanju ili u svesnom odbacivanju tog duhovnog načela, rađa podelu i otuđenje među ljudima.
Materijalna dobra ne mogu čoveka učiniti srećnim. Gospod Isus Hristos upozorava: Čuvajte se svake gramzivosti, jer niko ne živi od imovine svoje što je suviše bogat (Lk. 12; 15). Trka za bogatstvom pogubno se odražava na čovekovo duhovno stanje i može da dovede do potpune degradacije ličnosti. Apostol Pavle ukazuje da koji hoće da se bogate, upadaju u iskušenje i zamku, i u mnoge lude i pogubne želje, koje guraju ljude u propast i pogibelj. Jer je koren sviju zala srebroljublje, kojemu neki predavši se zastraniše od vere i navukoše na sebe muke mnoge. A ti, o čoveče Božiji, beži od toga (1. Tim. 6; 9-11). U besedi s mladićem, Gospod je rekao: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom (Mt. 19; 21). Hristos je zatim te reči razjasnio svojim učenicima: Teško je bogatome ući u Carstvo nebesko… Lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatome ući u Carstvo Božije (Mt. 19; 23-24). Evanđelista Marko precizno kaže da je ulazak u Carstvo Božije težak upravo onima, koji se ne uzdaju u Boga nego u materijalna dobra: Onima koji se uzdaju u bogatstvo (Mk. 10; 24). Samo su oni, koji se uzdaju u Gospoda kao Gora Sion; neće se pokolebati doveka (Ps. 124; 1).
Uostalom, i bogataš može da se spase, jer što je ljudima nemoguće Bogu je moguće (Lk. 18; 27). U Svetom pismu se ne može naići na kuđenje bogatstva kao takvog. I Avram i starozavetni patrijarsi bili su imućni ljudi, kao i pravedni Jov, Nikodim i Josif iz Arimateje. Posedujući značajnu imovinu, neće sagrešiti onaj što ju koristi saglasno volji Boga, kojem pripada sve postojeće, niti će sagrešiti onaj što ju koristi po zakonu ljubavi, jer radost i punoća života nije u sticanju i posedovanju nego u darivanju i žrtvi. Apostol Pavle poziva da se opominjemo reči Gospoda Isusa koju On reče: Blaženije je davati nego primati (Dela ap. 20; 35). Sveti Vasilije Veliki smatra da je lopov onaj, koji ne daje deo svog imetka kao žrtvenu pomoć bližnjem. Istu misao ističe i sv. Jovan Zlatousti: „Ne davati od svoje imovine takođe znači pljačku“. Crkva poziva hrišćane da svojinu razumeju kao dar Božiji, koji im je dat da bi ga koristili za svoje i dobro svojih bližnjih.
Istovremeno, Sveto pismo priznaje čovekovo pravo na svojinu i osuđuje svaki nasrtaj na nju. U dve od deset zapovesti Dekaloga neposredno se govori o tome: Ne kradi… Ne poželi kuće bližnjega tvojega, ne poželi žene bližnjega tvojega, ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvojega (2. Mojs. 20; 15,17). U Novom zavetu je sačuvan takav odnos prema svojini, ali je dobio i dublju, moralnu utemeljenost. U Evanđelju se o tome govori na sledeći način: Ne ukradi… ne poželi tuđe i bilo koja druga zapovest, ispunjava se u ovoj reči: Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe (Rim. 13; 9).
Crkva priznaje postojanje raznolikih formi svojine. Državna, društvena, korporativna, lična, kao i mešoviti oblici svojine su tokom istorijskog razvoja u različitim zemljama zadobili i različitu ukorenjenost. Crkva ne daje prednost nijednoj od tih formi. U svakoj od njih moguće su kako grešne pojave – pljačka, gramzivost i nepravedna raspodela plodova rada – tako i dolična i moralno opravdana raspodela materijalnih dobara.
Sve veći značaj dobija intelektualna svojina, čiji su predmet naučni radovi i izumi, informativne tehnologije, umetnička dela i druga dostignuća stvaralačke zamisli. Crkva pozdravlja stvaralački rad koji je upravljen ka društvenom dobru, osuđujući narušavanje autorskih prava na intelektualnu svojinu.
Uopšteno govoreći, Crkva ne može da odobri otimanje i preradu svojine, uz gaženje prava njenog zakonitog vlasnika. Izuzetak može da bude samo ono oduzimanje svojine na osnovu odgovarajućeg zakona koje, budući obrazloženo interesima većine ljudi, prati pravedna kompenzacija. Iskustvo otadžbinske istorije pokazuje da narušavanje tih načela nužno vodi ka socijalnim potresima i ljudskim stradanjima.
U istoriji hrišćanstva, za mnoge zajednice bili su karakteristični objedinjenje imovina i odricanje od ličnih vlasničkih težnji. Takav karakter imovinskih odnosa potpomagao je jačanju duhovnog jedinstva verujućih i u mnogim slučajevima bio je ekonomski efikasan. Kao primer za to mogu da posluže pravoslavni manastiri. Međutim, odricanje od lične svojine u prvoapostolskoj opštini (Dela ap. 4; 32), a kasnije i u opštežiteljnim manastirima, imalo je isključivo dobrovoljni karakter i bilo je povezano s ličnim duhovnim izborom.
Posebnu formu svojine predstavlja svojina religioznih organizacija. Ona se stiče na različite načine. Međutim, osnovnu komponentu njenog formiranja predstavljaju dobrovoljni prilozi verujućih ljudi. Saglasno Svetom pismu, žrtva je svetinja i u neposrednom smislu pripada Bogu; onaj koji prinosi žrtvu daje Bogu a ne svešteniku (v. 3. Mojs. 27; 30 i 1. Jezdr. 8; 28). Žrtva je dobrovoljni čin, koji verujući savršavaju s religioznim ciljevima (Nem. 10; 32). Žrtve ne treba da izdržavaju samo sveštenoslužitelje nego i ceo narod Božiji (v. Filiplj. 4; 14-18). Budući da je posvećena Bogu, žrtva je neprikosnovena i svaki, koji je ukrade, dužan je da vrati više nego što je ukrao (3. Mojs. 5; 14-15). Prinošenje žrtava (odnosno davanje priloga) ubraja se među najvažnije zapovesti koje je Bog dao čoveku (Knj. Sir. 7; 30-34). Na taj način je prinošenje žrtava (davanje priloga) poseban primer socijalnih i ekonomskih odnosa. Usled toga, na njih ne mogu automatski da se primene zakoni koji regulišu državne finansije i ekonomiju, a posebno državno oporezivanje. Crkva kaže da, ukoliko ovaj ili onaj njen prihod ima preduzetnički karakter, on može biti oporezovan. Međutim, svaki nasrtaj na žrtve (priloge) verujućih predstavlja prestup pred ljudima i Bogom.“

Crkva o posledicama liberalnog kapitalizma
Liberalni kapitalizam se, u svojoj poslednjoj, terminalnoj fazi, zove globalizam. Njegove posledice se svakodnevno vide i osećaju. A Ruska pravoslavna crkva ne može i neće da ćuti pred tim posledicama. Ona je, još 2000. godine, jasno definisala svoj odnos prema globalizmu. Da je čujemo:
„U međudržavnim trgovačkim i ekonomskim odnosima trebalo bi da se primenjuju ona ista moralna pravila kakva važe i za privredno-preduzetničku delatnost čoveka uopšte. Saradnja naroda i država u datoj sferi mora se zasnivati na poštenju, pravednosti i težnji da svi učesnici u zajedničkom radu postignu prihvatljive rezultate. Pozdravlja se međunarodna saradnja u kulturnoj, naučnoj, prosvetnoj i informativnoj oblasti, ukoliko se ona gradi na ravnopravnosti i uzajamnom uvažavanju i ako je usmerena ka tome da se svaki narod koji je u nju uključen, obogati iskustvom, saznanjima i plodovima stvaralačkih dostignuća.
Tokom 20. veka, mnogostrani međudržavni sporazumi doveli su do stvaranja razgranatog sistema međunarodnog prava, obaveznog za sve zemlje – potpisnice određenih sporazuma. Države su stvorile i međunarodne organizacije, čije su odluke takođe obavezujuće za zemlje-učesnice. Nekim od tih organizacija vlade predaju punomoći koje se tiču ekonomske, političke i vojne delatnosti, što u značajnoj meri zadire ne samo u međunarodne odnose, nego i u unutrašnji život naroda. Fenomen pravne i političke regionalizacije i globalizacije postaje stvarnost.
S jedne strane, takav razvoj međudržavnih odnosa pomaže aktiviranju trgovačke, proizvodne, vojne, političke i druge saradnje, čiju neophodnost uslovljava prirodno jačanje međunarodnih veza i potreba za zajedničkim odgovorom na globalne izazove savremenog doba. U istoriji pravoslavlja postoje primeri pozitivnog uticaja Crkve na razvoj regionalnih međudržavnih veza. Međunarodne organizacije doprinose rešavanju različitih sporova i konflikata. S druge strane, ne sme se potceniti opasnost od razmimoilaženja volje naroda i odluka međunarodnih organizacija. Te organizacije mogu postati sredstva za nepravednu dominaciju jačih zemalja nad slabijima, bogatih nad siromašnima, tehnološki i informacijski razvijenijih nad zaostalima. Osim toga, moglo bi doći do dvojnih standarda u primeni međunarodnog prava a u interesu najuticajnijih država.
Sve to podstiče Pravoslavnu crkvu da procesu pravne i političke internacionalizacije pristupi sa kritičkom opreznošću, pozivajući vlastodršce kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou, na pojačanu odgovornost. Svaka odluka, vezana za zaključenje sudbonosnih međunarodnih sporazuma, a takođe i za određenje stava zemlje u okvirima delatnosti međunarodnih organizacija, mora se prihvatiti samo u saglasnosti sa voljom naroda, zasnovanom na potpunoj i objektivnoj informisanosti o suštini i posledicama planiranih rešenja. Prilikom sprovođenja politike vezane za prihvatanje obavezujućih međunarodnih sporazuma i sa delovanjem međunarodnih organizacija, vlade moraju odbraniti duhovnu, kulturnu i svaku drugu samobitnost zemlje i naroda, kao i zakonite interese države. U okvirima samih međunarodnih organizacija nužno je da se obezbedi jednakost suverenih država u pristupu mehanizmima donošenja odluka i u pravu na odlučujući glas, pa u tom smislu i prilikom određenja osnovnih međunarodnih standarda. Konfliktne situacije i sporove treba rešavati samo uz učešće i saglasnost svih zemalja, čiji se životni interesi dotiču u konkretnom slučaju. Prihvatanje obavezujućih odluka bez saglasnosti države na koju te odluke vrše neposredan uticaj moguće je samo u slučaju agresije ili masovnog ubijanja ljudi unutar zemlje.
Imajući ia umu nužnost duhovno-moralnog uticaja na postupke političkih lidera, saradnje sa njima, zastupanja potreba naroda i pojedinih ljudi, Crkva stupa u dijalog i saradnju sa međunarodnim organizacijama. U okvirima tog procesa ona nepokolebivo svedoči o svojoj ubeđenosti u apsolutni značaj vere i duhovnog delanja za čovekov rad, odluke i odredbe.
Globalizacija nema samo političko-pravnu nego i ekonomsku i kulturno-informativnu dimenziju. U ekonomiji, ona je povezana sa pojavom trans-nacionalnih korporacija, u kojima su usredsređeni značajni materijalni i finansijski resursi i gde radi ogroman broj građana raznih zemalja. Lica koja su na čelu međunarodnih ekonomskih i finansijskih struktura usredsređuju u svojim rukama ogromnu vlast, koja nije pod kontrolom naroda pa čak ni vlada i koja ne priznaje nikakve granice – bilo da su to državne granice, etničko-kulturni identitet ili nužnost očuvanja ekološke i demografske stabilnosti. Ta lica ponekad ne žele da uzmu u obzir tradiciju i religiozna načela onih naroda, koji su uvučeni u ostvarivanje njihovih planova. Crkvu uznemiruje i praksa finansijskih spekulacija koje ukidaju zavisnost prihoda od uloženog truda. Jedan od oblika tih spekulacija su i „piramidalne banke“, čije rušenje izaziva potrese širokih razmera. U celini posmatrano, slične promene u ekonomiji dovode do gubitka prioriteta rada i čoveka nad kapitalom i sredstvima proizvodnje.
U kulturno-informativnoj sferi, globalizacija je uzrokovana razvojem tehnologija koje olakšavaju premeštanje (preseljenje) ljudi i predmeta, širenje i dobijanje informacija. Društva, koja su nekada bila podeljena razdaljinom i granicama i zbog toga većim delom istorodna, sada lako dolaze u dodir jedno s drugim i postaju polikulturna. Međutim, dati proces prati pokušaj da se uspostavi dominacija bogate elite nad ostalim ljudima, jedne kulture i jednog pogleda na svet nad drugim, a što je posebno neprihvatljivo u religioznoj sferi. Kao rezultat, zapaža se težnja da se kao jedina moguća predstavi univerzalna, neproduhovljena kultura, zasnovana na pojmovima palog čoveka o slobodi. Takav čovek ni u čemu ne ograničava sebe, budući da se smatra apsolutnom vrednošću i merilom istine. Mnogi u hrišćanskom svetu porede takav razvoj globalizacije sa izgradnjom Vavilonske kule.
Priznavajući neminovnost i prirodnost procesa globalizacije, koji u mnogo čemu pogoduju opštenju među ljudima, širenju informacija i efikasnosti proizvodno-preduzetničke delatnosti, Crkva istovremeno obraća pažnju na unutrašnju protivurečnost tih procesa i opasnosti koje su s njima povezane. Kao prvo, globalizacija, uporedo sa promenom uobičajenih načina organizacije privrednih procesa, počinje da menja i tradicionalne načine organizovanja društva i ostvarenja vlasti. Kao drugo, mnogi od pozitivnih plodova globalizacije dostupni su samo nacijama koje čine manji deo čovečanstva, ali koje imaju slične ekonomske i političke sisteme. Čini se da su drugi narodi, koji čine pet šestina od ukupnog stanovništva na planeti, odbačeni na rubove svetske civilizacije. Oni padaju u dužničku zavisnost od finansija nekolicine industrijski razvijenih zemalja i nisu u stanju da stvore dostojne životne uslove. Među njihovim stanovništvom raste nezadovoljstvo i razočaranje.
Crkva postavlja pitanje o svestranoj kontroli nad transnacionalnim korporacijama i nad procesima koji se odigravaju u finansijskom sektoru ekonomije. Takva kontrola, čiji bi cilj moralo da bude potčinjavanje svake preduzetničke i finansijske delatnosti interesima čoveka i naroda, mora se ostvariti posredstvom svih mehanizama, koji su dostupni društvu i državi.
Duhovnoj i kulturnoj ekspanziji, obremenjenoj totalnom unifikacijom, moraju se suprotstaviti zajednički napori Crkve, državnih struktura, građanskog društva i međunarodnih organizacija, da bi se u svetu ustanovila uistinu ravnopravna i uzajamna kulturna i informativna razmena, sjedinjena sa zaštitom samobitnosti nacije i ostalih ljudskih zajednica. Jedan od načina da se to postigne moglo bi da bude i osiguranje pristupa zemalja i naroda osnovnim tehnološkim resursima, koji daju mogućnost globalnog širenja i primanja informacija. Crkva podseća na to da mnoge nacionalne kulture imaju hrišćanske korene i da su sledbenici Hristovi pozvani da doprinesu učvršćivanju uzajamne povezanosti vere i kulturnog nasleđa naroda, odlučno se pri tom suprotstavljajući pojavama antikulture i komercijalizacije informativno-stvaralačkog prostora.
U celini posmatrano, izazov globalizacije zahteva dostojan odgovor od savremenog društva, zasnovanog na brizi o očuvanju mirnog i dostojanstvenog života svih ljudi, sjedinjene sa težnjom ka njihovom duhovnom usavršavanju. Osim toga, neophodno je da se dostigne takvo uređenje sveta koje bi bilo izgrađeno na načelima pravednosti i jednakosti ljudi pred Bogom, a što bi isključivalo gušenje njihove volje od strane nacionalnih ili globalnih centara političkog, ekonomskog i informativnog uticaja.
Savremeni međunarodni pravni sistem zasniva se na prioritetu interesa zemaljskog života čoveka i ljudskih zajednica u odnosu na religijske vrednosti (posebno u onim slučajevima kada prvo i drugo dođu u konflikt). Takav prioritet utvrđen je u nacionalnom zakonodavstvu mnogih zemalja. On je često položen u načela regulacije različitih oblika delatnosti organa vlasti, izgradnje državnog obrazovnog sistema, itd. Mnogi uticajni društveni mehanizmi koriste to načelo u otvorenom suprotstavljanju Crkvi i veri, usmerenom ka njihovom potiskivanju iz društvenog života. Te pojave stvaraju opštu sliku sekularizacije života države i društva.
Prihvatajući da i nereligiozni ljudi imaju pravo da izaberu pogled na svet i da utiču na društvene procese, Crkva istovremeno ne može kao pozitivnu da shvati takvu izgradnju svetskog poretka pri kojoj će se u središte svega postaviti ljudska ličnost pomračena grehom. Ostavljajući otvorenu mogućnost za saradnju sa ljudima nereligioznih ubeđenja, Crkva upravo zbog toga teži potvrđivanju hrišćanskih vrednosti u procesu donošenja najvažnijih odluka kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou. Ona se bori za priznavanje legitimnosti religioznog pogleda na svet kao osnove za društveno značajna dela (pa samim tim i državna) i kao suštinskog faktora koji bi trebalo da utiče na formiranje (promenu) međunarodnog prava i na delatnost međunarodnih organizacija.“

Ekološka kriza
Jedna od posledica globalizacije je ekološka katastrofa neviđenih razmera. Multinacionalne kompanije su, zarad profita, spremne da unište čitavu planetu. I tu je Ruska crkva iznela hrišćanski stav u svojim „Osnovama socijalne koncepcije“:
„Budući svesna svoje odgovornosti za sudbinu sveta, Pravoslavna crkva je duboko uznemirena zbog problema koje stvara savremena civilizacija. Među njima, važno mesto pripada ekološkim problemima. Danas se lice Zemlje unakažava u planetarnim razmerama. Pogođena je utroba Zemlje, tlo, voda, vazduh, biljni i životinjski svet. Priroda koja nas okružuje praktično je u potpunosti uključena u obezbeđivanje života čoveka, koji se više ne zadovoljava raznolikošću njenih darova nego neobuzdano eksploatiše čitave eko sisteme. Delatnost čoveka, koja je dostigla razmere kakve se mogu uporediti s biosfernim procesima, stalno narasta zahvaljujući ubrzanju tempa razvoja nauke i tehnike. Sveobuhvatno zagađenje prirodne sredine industrijskim otpadom, nepravilna agrotehnika, uništavanje šuma i zemljišnog pokrivača, dovodi do gušenja biološke aktivnosti, do stalnog smanjenja genetske raznolikosti života. Iscrpljuju se nenadoknadivi mineralni resursi Zemljine utrobe, smanjuju se zalihe čiste vode. Pojavljuje se mnoštvo štetnih materija, od kojih se mnoge ne uključuju u prirodno kruženje i nagomilavaju se u biosferi. Narušena je ekološka ravnoteža, čovek je postavljen pred činjenicu pojave nepovratnih pogubnih procesa u prirodi, uključujući i podrivanje njenih reproduktivnih sila.
Sve se to odigrava na pozadini neviđenog i neopravdanog porasta društvene potrošnje u visokorazvijenim zemljama, gde je težnja ka izobilju i raskoši postala životna norma. Takva situacija stvara prepreke za pravednu raspodelu prirodnih resursa, koji predstavljaju opštečovečansko nasleđe. Posledice ekološke krize pokazale su se kao nezdrave ne samo za prirodu nego i za čoveka, budući da je on organski sjedinjen s njom. Kao rezultat svega toga, Zemlja se našla na ivici globalne ekološke katastrofe.
[...]
Ekološka kriza primorava nas da preispitamo svoj odnos prema svetu koji nas okružuje. Danas se sve češće kritikuju koncepcije čovekovog gospodarenja nad prirodom i potrošački stav u odnosu na nju. Svest o tome da će za dobrobit civilizacije savremeno društvo platiti isuviše visoku cenu izaziva protivljenje gospodarskom egoizmu. Tako se razotkrivaju oni vidovi delatnosti koji nanose štetu prirodnoj sredini. Istovremeno se razrađuje sistem njene zaštite, preispituju se metodi gospodarenja nad njom, preduzimaju se pokušaji stvaranja tehnologija za očuvanje resursa i stvaranja proizvoda bez otpada – koji bi se istovremeno mogli „ugraditi“ u prirodno kružno kretanje! Sve se više razvija ekološka etika. Društvena svest, koja njome rukovodi, ustaje protiv potrošačkog načina života i zahteva da se poveća moralna i pravna odgovornost za štetu nanesenu prirodi, predlaže da se uvede ekološka obuka i vaspitanje, poziva da se na bazi široke međunarodne saradnje objedine napori na očuvanju prirodne sredine.
Pravoslavna crkva ceni napore usmerene na prevazilaženje ekološke krize i poziva na aktivnu saradnju u društvenim akcijama čiji je cilj zaštita tvorevine Božije. Uporedo s tim, ona ističe da će napori te vrste biti plodotvorniji ukoliko temelji, na kojima se gradi čovekov odnos prema prirodi, ne budu imali samo izrazito humanistički nego i hrišćanski karakter. Kao jedno od osnovnih načela stanovišta Crkve u pitanjima ekologije jeste i načelo jedinstva i celovitosti od Boga stvorenog sveta. Prirodu koja nas okružuje pravoslavlje ne posmatra izolovano, kao zatvorenu strukturu. Biljni, životinjski i čovečiji svet uzajamno su povezani. Sa hrišćanske tačke gledišta, priroda nije ostava (skladište) resursa, predodređenih za egoističnu i neodgovornu potrošnju, nego i dom u kojem čovek nije gospodar nego upravitelj. Pored toga, priroda je i hram u kojem je on sveštenik, ali u kojem ne služi prirodi nego Tvorcu. U osnovi shvatanja prirode kao hrama nalazi se ideja teocentrizma: Bog, koji sam svima daje život i disanje i sve (Dela ap. 17; 25) jeste izvor postojanja. Zbog toga život, u svojim raznolikim projavama, ima osveštani karakter i predstavlja dar Božiji; njegovo gaženje je izazov koji nije upućen samo Božijoj tvorevini nego i samom Tvorcu.
Po svojoj suštini, ekološki problemi nose antropološki karakter, budući da ih je stvorio čovek a ne priroda. Zbog toga se odgovori na mnoga pitanja, koja postavlja kriza okolne sredine, nalaze u čovečijoj duši a ne u sferama ekonomije, biologije, tehnologije ili politike. Priroda se uistinu preobražava ili propada ne sama po sebi nego pod uticajem čoveka. Njegovo duhovno stanje igra odlučujuću ulogu, jer se odražava na prirodnu okolinu, kako prilikom spoljašnjeg delovanja na nju, tako i u odsustvu tog delovanja. Crkvena istorija poznaje mnoštvo primera kada su ljubav hrišćanskih podvižnika prema prirodi, njihova molitva za okolni svet i njihovo sastradanje sa tvorevinom na najblagotvorniji način uticali na živa bića.
Uzajamna veza antropologije i prirode otkriva se krajnje jasno upravo u naše vreme, kada svet istovremeno preživljava dve krize: duhovnu i ekološku. U savremenom društvu, čovek ponekad gubi svest o životu kao o daru Božijem, a ponekad i sam smisao svog života, koji se povremeno svodi na fizičko postojanje. Kada postoji takav odnos prema okolnom svetu, čovek prirodu ne shvata kao dom, a posebno je ne shvata kao hram, nego samo kao „sredinu u kojoj boravi“. Duhovno degradirana ličnost dovodi do degradacije i prirodu, jer je nesposobna da pokaže preobražavajuće dejstvovanje na svet. Čovečanstvu koje je zaslepljeno grehom ne pomažu ni kolosalne tehničke mogućnosti: ukoliko je ravnodušno prema smislu, tajni i čudu života ono ne može da donese istinsku korist i često nanosi štetu. Kad je u pitanju čovek čija delatnost nije duhovno orijentisana, tehnička moć kao po pravilu stvara utopijske nade u bezgranične mogućnosti čovečanstva i u silu progresa.
Nezamislivo je da u uslovima duhovne krize dođe do potpunog prevazilaženja ekološke krize. Ta tvrdnja nipošto ne znači da Crkva poziva na odbacivanje delatnosti usmerene ka očuvanju prirode. Međutim, nadu u pozitivnu izmenu uzajamne veze čoveka i prirode ona povezuje sa težnjom društva ka duhovnom preporodu. Antropogena osnova ekoloških problema pokazuje da mi okolni svet menjamo u skladu sa svojim unutrašnjim svetom i da zbog toga preobražaj prirode treba da počne od preobražaja duše. Prema misli prepodobnog Maksima Ispovednika, čovek će biti u stanju da čitavu zemlju pretvori u raj tek onda  kada raj bude nosio u samome sebi.“

RANA CRKVA: BOGOSLOVLJE MILOSRĐA

Svetootačko učenje o moralnim osnovama ekonomskog života
Hrišćanski ideal pravednog društva zasniva se na činjenici da su Bogu svi ljudi jednaki, jer ih podjednako voli i ukazuje im milost. Pred Bogom su siromašni samo oni koji su ubogi u vrlinama, a bogati su  čestiti i pošteni, ma kakvog imovnog stanja da su.
Sveti Oci govorili su da bogatstvo može biti od Boga samo ako je bogataš dobar i milosrdan prema sirotinji. Ali, ako je pljačkaš došao do bogatstva i zlostavlja sirotinju, on je bezumnik koji gubi dušu i na sebe i svoje potomstvo navlači večno prokletstvo.
Novcem se treba služiti kao gospodar, a ne biti njegov rob, pa Sveti Amvrosije Milanski podseća da postoje dve vrste trošenja novca: dobra širokogrudost i zla raskalašnost. Širokogrud rado prima putnike namernike, odeva uboge, daje milostinju, a raskalašan troši na gozbe i skupa vina.
Hrišćanin ne sme da očajava kad gubi zemna blaga – važno je da ne izgubi dušu.
Čovek je dužan da radi da bi se izdržavao: „Radi neki posao da bi te đavo uvek nalazio zaposlenim. I – apostoli su radili svojim rukama, da ne budu drugima na teretu, iako su imali pravo da žive od propovedi Evanđelja“ govorili su Oci.
Zlatoust veli: „Neka se ne stidi niko od onih koji se bave zanatima, nego neka se stide džabalebaroši i lenjivci, koji imaju mnogo slugu /…/Jer hraniti se stalnim radom je vid filosofije; takvi imaju duše čistije, karaktere jače.“ Sv. Vasilije dodaje: „Zar mora da se kaže koliko je zlo – lenjost, ako apostol jasno veli: „Ko ne radi, da ne jede“? Kao što je svakom neophodna svakidašnja hrana, tako mu je neophodan i rad po meri snaga.“
Sveti Oci su zabranjivali davanje novca u zajam s kamatom. Sveti Vasilije Veliki je grmeo: „Zaista je vrhunac nečovečnosti kad neko, imajući potrebu za nečim neophodnim, traži novac u zajam, da bi se održao u životu, a drugi, nezadovoljan svojim kapitalom, hoće da od nesreće siromaha sebi uveća prihode i bogatstvo“. Sveti Grigorije iz Nise je kamatarenje nazivao pljačkom koja se ni po čemu ne razlikuje od drumskog razbojništva. Koreći bogataše, Sveti Amvrosije Milanski kaže da oni koji daju novac u zajam s kamatom umesto leka daju siromahu otrov – jer traže da im procenat daje onaj koji nema hleba da jede.
Kanoni Crkve takođe zabranjuju kamatarenje, jer je ono Bogom zabranjeno još u Starom Zavetu (Zakoni ponovljeni 23, 19; Ps. 14, 1,5). Bankarstvo kao fenomen javlja se na Zapadu tek kada strogost hrišćanskih pravila popušta pred „pragmatikom“.
Jedan ruski mislilac, sumirajući svetootačko učenje, kaže: „Bezgranična sloboda i vlast kapitala koji ne zna ni otadžbinu, ni moralne zakone – to je ideal ovoga sveta. Materijalizam, koji je pokrenuo razvoj nacije i ostvario velike uspehe u oblasti tehnike, zavladao je i čovekovom dušom, ubio joj slobodu, nasrnuo, u gordosti, na Tvorca. Nema se kuda dalje. Za zapadnu civilizaciju  počinje tama, ništavilo. Čovečanstvo s nadom očekuje narednu civilizaciju.“

Sveti Vasilije Veliki i osnivanje bolnica
Govoreći o Svom drugom i slavnom Dolasku, kada će svako ljudsko biće biti podvrgnuto proveri svoje večne odgovornosti, Hristos kao ključni kriterijum Suda postavlja milosrđe. Pravednici će biti spaseni, pre svega, zbog delatnog milosrđa prema bližnjima:
„Hodite blagosloveni od Oca mojega, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta. Jer ogladneh i dadoste mi da jedem; ožedneh i napojiste me; stranac bejah i primiste me; nag bejah i odenuste me; bolestan bejah i posetiste me; u tamnici bejah i dođoste meni… Zaista Vam kažem: kad učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste.” (Mt 25, 34-36, 40)“
U Crkvi postoji i posebna vrsta svetih: bezsrebrnici i čudotvorci, lekari koji su besplatno lečili bližnje ispunjavajući zapovest Hristovu (Sveti Kozma i Damjan, Kir i Jovan, Pantelejmon, Agapit Pečerski, i mnogi drugi.) Oni su pomagali bližnjima, ispunjavajući zapovest Božju, lekovima i molitvom.
Hrišćanstvo je zaslužno za institucionalizaciju milosrdne delatnosti, ali i za osnivanje prvih bolnica. Prvu bolnicu u današnjem smislu te reči osnovao je Sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop Kesarije Kapadokijske u Maloj Aziji. U predgrađu Kesarije osnovao je tzv. „Vasilijadu“, centar humanitarnog rada. Tu su se nalazile bolnice, sirotišta, stranoprijemnice, odmarališta, zanatske škole – čitav jedan novi grad. Upravu svih ovih ustanova Sv. Vasilije poverava monasima. Monasi tu i služe bližnjima – neguju bolesnike, staraju se o sirotinji. Vasilije od crkvenog novca plaća lekare koji se brinu o potrebitima. I njegovi episkopi pomoćnici osnivaju bolnice, i Sv. Vasilije utiče na državu da oslobodi poreza sve dobrotvorne ustanove.
On je nalagao monaštvu da se, pre svega, stara o siročadi, ali i o obolelima, jer po njemu „ništa nije tako svojstveno našoj prirodi kao međusobno opštenje i uzajamno pomaganje i ljubav prema bićima istog roda“. Prvobitne, interne bolnice za monaštvo proširuju se na čitavu okolnu zajednicu.

Javno govorio protiv bogataške nebrige prema sirotinji, kao i protiv svake vrste raskoši, prekorevajući bogataše i upozoravajući ih da su siromasi – Hristos: patrijarh carigradski Jovan, prozvan Zlatousti

Sveti Jovan Zlatousti – život i stradanja siromaholjupca
Patrijarh carigradski Jovan, prozvan Zlatousti (zbog svojih blistavih beseda i pouka), bio je rodom iz Antiohije, gde je, kao đakon i sveštenik, pomagao episkopu Flavijanu. U Carigrad je, kao već čuven propovednik i podvižnik, stigao 397. zauzevši patrijaršijski presto u doba kada je hrišćanstvo od religije mučenika i ispovednika postalo religija cara i dvora; samim tim, u Crkvu su se ulile mase onih koji su podržavali cara i njegov izbor i postajali hrišćani više iz pragmatičnih razloga, nego iz vere i uverenja. Zlatoust je to znao, i nije se s tim mirio. U njegovo vreme episkopi su već počeli da žive nehrišćanski. Neki raskolnički arhijerej, Sisinije, voleo je sjaj i raskoš, odevao se luksuzno i dva puta dnevno išao u javno kupatilo, odgovarajući na kritike tvrdnjom da bi išao i tri puta, ali ne stiže.
Zlatoust je, od početka svog patrijarhovanja, ustao u odbranu evanđeljskog ideala milosrđa. Javno je govorio protiv bogataške nebrige prema sirotinji, kao i protiv svake vrste raskoši. Bio je strog i prema sveštenstvu – đakona Jovana odlučio je od službe zato što je ovaj tukao svog roba. Tri dvorske dame, Marsa, Katricija i Evgrafija, mrzele su ga zbog propovedi protiv ženskog kinđurenja, a carica Evdokija ga je omrzla zbog zastupanja ljudi na koje je pao njen gnev, i čiju je imovinu želela da otme.
Zlatoustove propovedi bile su jasne i odlučne – smatralo  se da je u jednoj od njih caricu uporedio sa Irodijadom, odgovornom za smrt Jovana Krstitelja.
Pošto je Zlatoust bio omiljen u Crkvi i narodu Konstantinopolja, carica Evdokija je sabrala sabor episkopa – neprijatelja Zlatoustovih, kojima je predsedavao Teofil Antiohijski. Teofil se naljutio na Zlatousta jer se zauzeo za neke monahe koje je Teofil nepravedno gonio, i rado je učestvovao u nepravednom sudu. Glavni tužitelj Zlatoustov bio je sušta suprotnost njemu – voleo je raskoš, i, poput faraona  (kaže Paladije u „Lavsanku“) – želeo je da podiže raskošne zgrade. Sav novac, koji je narod prilagao za sirotinju, Teofil je trošio na luksuz i graditeljstvo. Očito, takav nije mogao da voli Zlatousta – zastupnika siromašnih.
Osuđen nepravedno, Sv. Zlatoust je umro u izgnanstvu 407. godine, da bi 438. godine njegove mošti, s najvećim počastima, bile vraćene u Carigrad.

Sveti Jovan Zlatousti kao prorok milosrđa
Veliki učitelj Crkve, Sveti Jovan Zlatousti, postavio je trajne orjentire u oblasti socijalne teologije. On je bio najradikalniji predstavnik hrišćanskog učenja o ljubavi prema bližnjima. Jer, kako kaže otac Georgije Florovski: „Voli bližnjeg svoga kao samog sebe“ što ne znači da volimo bližnje kao što volimo sebe, nego da volimo bližnje jer su oni naše istinsko ja.“
Zato je patrijarh carigradski svagda prekorevao bogataše, upozoravajući ih da su siromasi – Hristos. Evo tih reči:
„Gospod tvoj ide gladan, a ti živiš u raskoši! I nije  samo to čudno, nego još i to, što živeći u raskoši, usuđuješ se da Ga prezreš, uz to, On ne traži ne znam šta, nego samo komad hleba, da bi utolio glad. On ide drhteći od hladnoće, a ti, odeven u svilene haljine, ne obraćaš pažnju na Njega, ne pokazuješ nikakvo saosećanje, nego bez ikakvog milosrđa prolaziš pored Njega. Kakvo izvinjenje to može da zaslužuje?… Radi čega, kaži mi, nosiš svilenu odeću, jašeš na zlatom ukrašenim konjima i iskićenim mazgama? Mazga ukrašena odozdo; zlato i na sedlu njenom; beslovesne mazge nose na sebi dragocenosti, imaju zlatnu uzdu; beslovesne mazge se ukrašavaju, a sirotan, mučen glađu, sedi pred vratima tvojim, Hrista muči glad… Pokaži mi ruku žene koja voli nakit, i videćeš da je ta ruka spolja pokrivena zlatom, a iznutra podvrgnuta opsadi. Vlasništvo kolikog broja bednih nosi tvoja ruka? … Ti, okupavši se u toplom kupatilu, oblačiš meku odeždu, i vraćaš se kući sa radošću i veseljem, žureći se na pripremljen ručak, a siromah, stalno mučen glađu i hladnoćom, luta po svim trgovima oborene glave, pružajući ruku, čak od straha i ne smejući ni da pomene sitome neophodnu hranu, i često odlazi obasut prekorima. Zato, kada se vratiš doma, kada legneš u postelju, kada u domu tvome bude upaljena blistava svetlost i postavljena raskošna trpeza, seti se toga sirotoga i nesrećnoga, koji slično psima luta u mraku i blatu po uličicama, i  otuda, veoma često, ne odlazi domu svome, svojoj ženi, u svoju postelju, nego na naramak sena, slično psima koji laju po svu noć … Kakva zver treba da je čovek pa da ne bude poražen takvim okolnostima?“
Zlatousti je surovo razobličavao nastojanje bogataša da se okruže što većim brojem luksuznih predmeta. To živog čoveka pretvara u materijalnog roba, u idolopoklonika koji zaboravlja na bližnjeg:
„Zidovi obloženi mermerom; a kakav je odnos prema čoveku koji živi među njima? Tavanice pozlaćene: kakav je odnos prema njihovom vlasniku? Kapiteli stubova zlatni: kakav je odnos prema glavi domaćina, oskvrnjenoj grehom? Pod čist? Ali savest nije čista… Ako vidiš nekoga odevenog u blistavo odelo i okruženog gomilom telohranitelja, onda otvori njegovu savest, i naći ćeš unutar njega mnogo paučine i mnogo prljavštine… Ne gledaj na raskošno odelo bogatih, nego otvori njihovu dušu i pogledaj, nije li puna mnogobrojnih čireva, nije li ona odevena u rite, nije li usamljena i bez ikakve zaštite? Kakva je korist od te bezumne vezanosti za spoljašnje? Kudikamo je bolje biti siromašan, a živeti vrlinski, nego biti car, a živeti poročno.“
On je upozoravao na to da  bogatstvo ne donosi štetu duši samo ako bogataš shvata da je to što ima – Božje vlasništvo, i da je on samo ekonom koji upravlja tuđim – pa je dužan da pomene sirotinju:
„Kao što čuvar carske riznice, koji je dobio na raspolaganje državni novac, ako ga ne da kome je naređeno, nego ga potroši na sopstvene prohteve, biva kažnjen i pogubljen; isto je tako i bogataš neka vrsta primaoca novca namenjenog sirotinji, kome je izdato naređenje da ga razdeli onima koji ga potrebuju iz „njegovog okruženja; zato, ako on potroši na sebe više no što je neophodno, biće podvrgnut  najžešćoj odgovornosti za otimačinu, jer njegovo bogatstvo ne pripada njemu lično, nego njegovom okruženju .“
Na načelne stavove carigradskog patrijarha o bogatima i siromašnima ukazao je naš poznati vizantinolog, dr Dimitrije Bogdanović.

Ostacima shvatanja koja nisu bila u skladu sa hrišćanskim učenjem o odnosu prema čoveku – unetim u Nomokanon iz Mojsijevog i drugih zakonodavstava – suprotstavio je, već u uvodnom delu (Nomokanona), učenje o socijalnoj pravdi: Sveti Sava

IZ  ISTORIJE SVETOSAVSKOG MILOSRĐA

Sveti Sava i „Oče naš“ kao osnova društvenog uređenja
Vizantijsko monaštvo je mnogo polagalo na tvorenje dobrih dela. U pitanju manastira Presvete Bogorodice Evergetide (dobrotvorke), nastalom u Carigradu u XI veku, velika pažnja se posvećuje milosrdnom radu. Monasi su bili dužni da dele milostinju ubogima (na veće praznike više, običnim danima manje), kako u novcu, tako i u hrani, a manastir je imao osmokrevetnu bolnicu sa kupatilima i naročitim režimom ishrane za bolesne.
Manastir Pantokrator, koga je Jovan II Komnin sagradio u XII veku, imao je bolnicu i starački dom, kao i leprozorijum – za negovanje gubavaca. Bolnica Pantokratora imala je pedeset kreveta, sa lekarima i profesionalnim osobljem. Manastir je posedovao pekaru za sirotinju.
Sveti Sava je, svakako, bio vaspitan na klasičnom uzoru vizantijske pravoslavnosti, i nastojao je da je prenese u Srbiju, pa i kad je u pitanju haritativna delatnost.
Sveti Sava je veoma voleo Svetog Jovana Zlatousta i njegovo tumačenje molitve „Oče naš“, u kojoj Zlatousti insistira i nastoji da pokaže da Hristos nije rekao „Oče moj“, nego „Oče naš“, i time ukazao na činjenicu da su svi ljudi braća, čiji je Otac Bog. Zato je staranje o sirotinji i nemoćnima zapovest Božja.
Stvarajući Hilandarski i Studenički tipik po uzoru na pravila carigradske obitelji Bogorodice Evergetide, Sv. Sava je preneo i njegove odredbe o milosrđu. Evo 33. poglavlje Studeničkog tipika:
„A ono što će biti rečeno, i što vi treba veoma da čuvate, nemalu korist i spasenje vam umnožava. A šta je to? Na vratima davanje stranim i nemoćnim, koji su nas pokoja radi posetili, zbog njih i gostionicu sazidasmo… u kojoj ćemo stranoj braći odmora dati i nemoćnima da leže, koliko moć dopušta da ih udostojimo brige. A nage i bose odevati i obuvati starom vašom odećom i obućom, što nećete vi sami davati jer to ne dozvoljavamo nego iguman. A treba hraniti gladne i duši davati, kao što rekosmo, uzakonjenim hlebom i vinom i sočivom nekim od hrane vaše pretekle… A ovo treba od uzdržljivosti vaše da bude, a ako nije moguće, a ono neka od suviška bude. I Bogu je milo ako je moguće. A i umrle treba sahranjivati. Groblje za strance je radi njih podignuto (…) A ne treba sahranjivati tek kako bilo i kao slučajno, već prvo vi, otpevavši pogrebne pesme i drugo dostojno zbrinuvši, ništa ne izostavljajući, najčistije od svega treba prema stranoj našoj braći čistotu ukazati, da i mi čistu i bogatu milost za njih od Boga primimo. A ne volimo da ikoga sa vrata naših praznog otpustite.“
U 40. poglavlju Studeničkog tipika o bolnicama i bolničarima piše sledeće:
„…Zapovedamo dakle da se izabere bolesnima ćelija koja je po izgledu dobro odabrana i uspela bolnica; i postelje postaviti bolesnima za ležanje i odmor, i bolničara im dati kako bi im pomagali u svemu. Ako li … mnogi u bolest padnu, da im se daju dva bolničara, arula velika, tj. ognjište od metala skovano i prenosivo. A na njemu ćete bolesnima ukrop topiti i drugo što im je za utehu, po mogućstvu, što je za jelo i piće i za ostale potrebe. Iguman svagda, a ne retko u bolnicu neka dolazi i svesrdno posećuje bratiju i svakome donosi potrebno…“

Sveti Sava i ozakonjeno milosrđe
Ne treba zaboraviti ni najvažniji pravni dokument srbskog Srednjeg veka – Zakonopravilo Svetog Save, nastalo po vizantijskim uzorima, ali za potrebe njegovog naroda. U Nomokanonu je niz crkvenih pravila o pomoći sirotinji i potrebitima. Pre svega, tu je 59. apostolsko pravilo koje određuje najstrožu kaznu za episkopa ako odbije da pomogne siromašnom svešteniku – sve do raščinjenja. Vizantijski kanonista Zonara to pravilo tumači ovako: „Crkveno bogatstvo Sveto pismo naziva bogatstvom siromašnih i treba ga razdeliti siromašnima.“ Sveti Teofilo Aleksandrijski, svojim 11. pravilom, kaže: „Siromašni… da se hrane u crkvi, i da im se ukaže svako staranje/…/“ Sedmi kanon Sardikijskog sabora nalaže da je episkop dužan da zastupa one kojima se čini nepravda, i da, u takvim slučajevima, mora da se obrati samom caru. U Crkvi je, u ranovizantijskom periodu, bila  uspostavljena služba ekdika, episkopskih pomoćnika, koji su imali zadatak da se „suprotstave nasilju i mučenjima od strane bogatih i odbrane siromašne od nasilja“. Ekdike su birali episkop, sveštenstvo i predstavnici naroda, a njihovu ulogu je, 385. godine, objasnio car Teodosije I, u pismu ekdiku Teodoru, rekavši mu da mu je dužnost da bude kao otac prema narodu i „da ne dozvoli ugnjetavanje zemljoradnika i građana porezima; da pomaže službenicima u suzbijanju drskosti arhonata, čuvajući poštovanje njihove časti… i da ih štiti (narod, nap. V. D.) kao decu.“
Episkopi su, po Justinijanovom zakonodavstvu, morali da se staraju o siromašnima. Velika briga posvećivana je i udovicama, koje, po 11. kanonu Teofila Aleksandrijskog treba da se hrane od crkve i primaju od nje pomoć. Pažnja je posvećivana i otkupljivanju zarobljenika (ta tradicija pravoslavnih ostala je snažna i kasnije. Knez Ivo od Semberije otkupljuje, trošeći svo imanje, srbsku nejač zarobljenu od Turaka, i Filip Višnjić veli: „To će Ivi Gospod  ‘Ristos platit’/ kada Ivo bude na istini“.)
Nomokanon nalaže, u skladu sa Mojsijevim zakonodavstvom, da gazda nadničaru mora odmah da isplati zaradu: „Da ne prenoći plata tvoga nadničara kod tebe do jutra, niti pak da lišiš plate siromaha… Istoga dana da daš platu njegovu pre zalaska sunca, jer je siromah i njoj se nada, da ne poviče ka Gospodu protiv tebe i biće ti greh.“ Pažnja je bila posvećena testamentarnoj volji onih koji su, posmrtno, zaveštali da se od njihovog novca podižu bolnice, stranoprijemnice, sirotišta, narodne kuhinje itd.
Nomokanon je, podsećajući na to da su zlostavitelji oca i majke u Starom zavetu bili kažnjavani smrću, decu nasilnike lišavao nasledstva, kao i decu koja su zanemarivala roditelje u slabosti i nemoći. Kažnjavani su i roditelji koji zanemaruju decu.  Kanon   14. Gangrskog sabora proklinje sinove i kćeri koji ostavljaju, „pod izgovorom pobožnosti“ (odlaska u manastir), nezbrinute oca i majku, a 17. Kanon tog istog sabora proklinje one koji ne vaspitavaju svoju decu i „ne hrane ih do potpunog uzrasta“, nego ih napuštaju.
Učenje Nomokanona o zaštiti socijalno ugroženih dr Miodrag Petrović ukratko izlaže ovako:
„Ostacima shvatanja koja nisu bila u skladu sa hrišćanskim učenjem o odnosu prema čoveku – unetim u Nomokanon iz Mojsijevog i drugih zakonodavstava – Sveti Sava je suprotstavio, već u uvodnom delu (Nomokanona), učenje o socijalnoj pravdi. Takvo učenje je, znači, izloženo ne samo pre svih građanskih i crkvenograđanskih propisa, nego i pre Kanona, za koje treba reći da su rasprostiranjem hrišćanske ideologije o čovekoljublju (filantropija) postepeno potiskivali iz građanskog zakonodavstva odredbe nehrišćanskog sadržaja. Dugo je trajao taj proces, jer su nosioci vlasti u Vizantiji vodili brigu  prevashodno o državnim interesima, a ovi su se jednim delom zasnivali na robovlasničkom sistemu koji se održavao strogim zakonskim merama. Neke od tih mera su se našle i u Nomokanonu. Drugačije nije ni moglo da bude s obzirom na to što je uključivan integralni tekst pojedinih zakona kao, na primer, Prohirona. Zauzvrat, Sveti Sava je u Nomokanon uneo, između ostalog, 35. novelu cara Aleksija I Komnina iz 1095. godine o zaštiti robova.
Posebnu pažnju pobuđuje raznovrsnost propisa koji do tančina zadiru u socijalna pitanja čoveka od rođenja i pre, tj. od začeća pa do smrti. Složenost ovih pitanja je zastupljena naročito u okvirima Porodičnog prava, ali i u obavezama društva prema pojedincu. Porodica se sve češće štiti zakonom i postavlja, za razliku od Rimskog prava, na čvršće pravne temelje. Istovremeno se ispoljava visoka svest o značaju uzajamnih socijalnih obaveza roditelja i dece, o složenoj ulozi majke, o statusu supruge. Udovicama je posvećena izuzetna pažnja; o brizi prema njima govori se prvenstveno u kanonima, koji samo potvrđuju, odnosno nadovezuju se na bogatu tradiciju – da one „treba u crkvi da se hrane i da im se ukazuje svako staranje“. Podjednako se brinulo i o siromašnim devojkama.
U tesnoj saradnji sa nosiocima građanskih vlasti Crkva se starala o osnivanju „časnih domova“: staračkih, sirotinjskih, za bolesnike, za nezbrinutu decu, za ljude sa strane i dr. Ovi domovi su imali svoje administrativno i upravno osoblje; pokretnu i nepokretnu imovinu, koja se sticala i putem zaveštanja. Poslovanje u tim institucijama milosrđa odvijalo se pod opštim nadzorom episkopa, čiji je zadatak bio, između ostalog, da „zastupaju siromašne, teže ožalošćene, brane one kojima se čini nasilje“. Kao ugroženi pominju se i ljudi sa telesnim manama: slepi, gluvi, nemi, hromi i dr.
Njih štite prvenstveno crkveni kanoni, a pod njihovim uticajem i građansko zakonodavstvo. Razgranata socijalna delatnost i sve veće potrebe pokazale su da episkopi ne stižu svuda da se odazovu, radi čega su konstituisani defensores ecclesiastici.“

Naslednici Svetog Save
U narodnoj pesmi „Sveti Savo i gospoda ‘rišćanska“ pitaju slavnog Nemanjića gde je njegov otac potrošio „sedam kula groša i dukata“, a on im odgovara da ih nije trošio „na nadžake, ni na buzdovane“, nego na zidanje crkava i manastira, ali i drugih zadužbina – ćuprija i česmi. I, naravno, delio je „kljastu i slijepu“ da bi „duši mjesto u’vatio“. Nemanjićka Srbija, tako zapamćena u narodnoj pesmi, zaista je nastojavala na milosrđu kao modus  vivendiju u „mračnom Srednjem veku“. Za srednjovekovnog vladara „vizantijskog komonvelta“ (D. Obolenski), milosrđe je bilo i ritualizovano – da bi ga podsećalo na dužnosti. Tako je, po Georgiju Ostrogorskom, na svaki Veliki četvrtak vizantijski car obedovao za zlatnom trpezom (za kojom su, preko godine, sedeli samo on i patrijarh) sa dvanaestoricom najsiromašnijih Carigrađana, posle čega bi im car prao noge (po uzoru na Hrista) i delio obilnu milostinju.
Srpski srednjovekovni vladari išli su tim putem. Kralj Milutin je delio milostinju ne samo u Srbiji, nego i u Jerusalimu. Podigao je bolnicu i stranoprijemnicu pored manastira Sv. Arhangela Mihaila i Gavrila u Svetom Gradu, kao i bolnicu u Carigradu, pored crkve Prodroma („mnoge vešte lekare našavši dade im mnogo zlato i što im je na potrebu da neprestano nadziravaju bolesnike lečeći ih“ /…/ i do danas se svaki dan iznosi na portu obilje vina i hleba i druge različne hrane, radi dovoljnog davanja niščima i stranima, i svakome koji potrebuje“, veli Danilo II u „Žitiju kralja Milutina“)
Sveti Stefan Dečanski je, pored Dečana, podigao manastir u kome su negovani gubavci. Car Dušan je u manastiru Sv. Arhangela kod Prizrena takođe podigao bolnicu, a knez Lazar je to uradio u Ravanici. Despot Stefan Lazarević je bolnicu i stranoprijemnicu podigao u Beogradu.
Milosrdni rad je, pre svega, bio briga Crkve, i to je jasno definisano 29. članom Dušanovog zakonika, u kome piše: „I po svim crkvama da se hrane siroti kao što su ktitori zapovedili. Ko ih od mitropolita, episkopa ili igumana ne bude hranio, da se odluči od čina“.

Smatrao je da hrišćanski ideal pravednog društva svakako jeste prva hrišćanska zajednica u Jerusalimu, gde su ljudi imali jedno srce i jednu dušu, i gde im je imovina bila zajednička: Vladika Nikolaj

Vladika Nikolaj i milosrdni rad
Vladiku Nikolaja su, još za života, poredili sa Svetim Jovanom Zlatoustim – po lepoti njegovih beseda i pouka, koje zaista dostižu vrhove srpske retorike. Ali, Nikolaj se na Zlatousta ugledao i po delatnom milosrđu, kako u ličnom životu, tako i u pastirskom radu. Što se ovog prvog tiče, Milan Jovanović Stoimirović, autor jednog od najpotpunijih svedočanskih zapisa o Velimiroviću, kaže da ga je narod ohridsko-bitoljske eparhije prosto obožavao, upravo zbog njegovog hrišćanskog milosrđa. Nikolajev đakon je svedočio da je vladika jednom krenuo iz Ohrida ka Bitolju s torbom novca (1.200.000 dinara), namenjenog zidanju njegove zadužbine u Leliću. Uz put su ih sretali prosjaci, i dok su došli do Bitolja potrošili su preko 200 hiljada dinara (đakon je to znao jer je on nosio torbu s novcem). Kada ga je upozorio da, ako tako nastavi, nikad neće završiti zadužbinu u svom rodnom selu, Nikolaj je rekao đakonu da to nije đakonova briga i da ko je poslao taj novac, poslaće i drugi.
Prota Milivoje Maričić iz Čačka prisustvovao je trenutku kada je Nikolaj skinuo obuću s nogu i dao je jednom siromahu. Posle Drugog svetskog rata, vladika žički je srpskoj sirotinji u Titovoj Jugoslaviji slao pakete s hranom, lekovima, odećom i obućom, odvajajući od svojih usta da bi pomogao. No, on se nije ograničio samo na lični primer. Kao čelnik Pravoslavne hrišćanske zajednice (popularnog Bogomoljačkog pokreta), podsticao je hrišćanski solidarizam na svakom koraku, pre svega kroz pomaganje sirotinje, ali i svečarstvo, zadužbinarstvo i mobarstvo. Bratstva bogomoljaca u Kraljevini Jugoslaviji bilo je preko 500, a njihov list „Misionar“ izlazio je u 50 hiljada primeraka. Bogomoljci su svuda i na svakom koraku nastojali da čine dobra dela, a pošto je pokret uglavnom bio seljački, to je značilo i obnovu zadrugarskog duha.
Takođe, vladika Nikolaj je organizovao pomoć najsiromašnijim slojevima svoje eparhije. Pošto su ga mnogi znali i cenili u Americi i Engleskoj, jednom je uspeo da se dogovori s nekom grupom posetilaca iz Amerike da polovnu odeću, namenjenu preradi, pošalju u Ohrid, da bi se njome odenula romska ohridska sirotinja, koje je bilo mnogo. Ohridski Cigani su godinama blagodarili Nikolaju što ih je obukao.
Milan Jovanović Stoimirović svedoči da je ban Vardarske banovine jednom došao u Kruševo,  pa učinio posetu i Nikolaju. Posle pozdrava, Nikolaj je rekao okupljenom narodu: „Reci, narode, gospodinu banu sve što te tišti! Požali mu se na nepravde – on je dužan da ih ispravi, zato je ban! On treba da te zaštiti od rđave administracije i nesavesnih činovnika – to je njegova dužnost. A ja znam da će vas gospodin ban saslušati i razumeti. On je zato i došao ovde k vama“. Kada se ban naljutio na Nikolaja zbog ovih reči, on mu je rekao: „Treba služiti narodu, gospodine bane. Treba stalno popravljati ponešto. Treba neumorno raditi. Treba stalno okajavati i pokajavati neki greh!“
Vladika Nikolaj je naročito mislio o deci siromaha i deci bez roditeljskog staranja. U Bitolju je 1935. godine osnovao dečje hranilište „Bogdaj“, na čijem čelu je stajala Nada Adžić, potonja igumanija manastira Vraćevšnice, Ana. U hranilištu su se nalazila deca pravoslavne i muslimanske veroispovesti (njima je davana hrana u skladu sa islamskim verskim propisima.) Priloge za „Bogdaj” obezbeđivao je narod, a pomagale u i lokalne vlasti. Bilo je i priložnika sa strane. Vladika Nikolaj je spevao himnu „Bogdaja“, koju su deca rado pevala, i u kojoj su se nalazili, između ostalog, stihovi: „Učimo se dobri biti, / i svom rodu koristiti.“ Dobrotvorima bogdajskim Nikolaj Velimirović je govorio „kad pružaju hleb gladnoj deci, samome Hristu pružaju. Kada služe deci, samome Hristu služe. Kad goste decu, samoga Hrista goste.“
Slična hranilišta vladika Nikolaj je osnovao i u Žičkoj eparhiji: u Čačku, Kraljevu, itd. U Ovčar Banji je podigao „Vilu siroticu“, na imanju manastira Blagoveštenja, da bi siromašni ljudi imali gde da bespltno noće i da se banjaju radi zdravlja.
Kada je obnovio manastire u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, dao im je zadatak da posle službe Božje uvek ugoste okupljene, makar oni, kao monasi, i oskudevali. Ovi narodni manastiri i danas ispunjavaju zapovest vladike Nikolaja: za trpezama ljubavi nedeljom i praznikom ugoste se na stotine poklonika.

Na pomaganje sirotinje trošio je celu svoju platu, a često je sa sebe skidao cipele i vraćao se kući bos: Sveti Jovan Kronštatski

MILOSRDNI RAD U RUSKOJ CRKVI

Sveti Jovan Kronštatski: primer delatne ljubavi
Pravoslavlje su, na Zapadu, često zvali „jovanovskim hrišćanstvom“, aludirajući na apostolovoj ljubavi, Svetog Jovana Bogoslova, koji je rekao: „Bog je ljubav“. Jedan od novijih svetih Jovana Crkve od Istoka, Sveti Jovan Kronštatski (+1908) to je najbolje dokazao.
Ovaj parohijski sveštenik službu je služio u najsiromašnijem gradiću oblasti Sankt Peterbuga, Kronštatu, gde su, u ogromnoj bedi, živeli lumpenproleteri i ubožjaci svih vrsta. Gradić je imao 50 hiljada stanovnika kada je u njega došao otac Jovan. Kakav je bio njegov pastirski rad tamo, opisuje nam prota Živan Marinković:
„Čim je došao na parohiju, on je požurio da što pre upozna svoju pastvu i u tom cilju počeo ovu da posećuje u njenim kolibama i zemunicama, da poučava, urazumljava, teši i pomaže. Pun ljubavi Hristove, duboko je saosećao sa svima nedaćama pastve i nastojao je da je duhovno preporodi i podigne. U tome nije žalio ni trud ni sredstva, ne samo moralna nego i materijalna. Na pomaganje sirotinje trošio je celu svoju platu, a često je sa sebe skidao cipele i vraćao se kući bos. Ispočetka njegovi parohijani, surovi i gruba srca, nisu razumevali plemenite pobude i postupke svoga dobrog pastira, pa su ga popreko gledali i čak se neprijateljski odnosili prema njemu. Ali, vremenom, njegova ljubav i dobrota, a osobito njegova dobročinstva, razmekšala su gruba srca pastve i ona je počela da uviđa da joj je Bog u licu njihovog pastira poslao iskrenog prijatelja i dobrotvora.
Ni njegovi sapatnici nisu ga razumeli, naročito njegovo razdavanje plate i skidanje sa sebe odela i obuće. Kad god bi on ovo učinio, oni su sa ironijom govorili njegovoj supruzi: „Tvoj muž opet je danas došao bos kući“. Da bi mu onemogućili činjenje dobročinstava, koja su teško pekla njihove savesti, oni su izradili kod crkvene vlasti da se njegova plata ne daje njemu nego njegovoj kući. Ali Bog nije hteo da ostavi svoga pastira bez materijalnih sredstava za dobročinstva. Ubrzo potom otac  Jovan postavljen je za honorarnog nastavnika veronauke u gimnaziji, i on je sav honorar trošio na pomaganje sirotinje.
Ali kako honorar nije stizao da podmiri sve mnogobrojne potrebe, on namisli da protiv beda i nevolja u gradu mobiliše sve ljude dobre volje i na taj način doće do većih materijalnih sredstava. U tu svrhu on sastavi i u mesnom listu „Kronštatski vesnik“ za 1872. godinu objavi dirljiv apel, u kome je opisao nevolje sirotinje i njene mnogobrojne uzroke, i ukazao na moralnu obavezu društva da sirotinji pritekne u pomoć. Na kraju je pozvao sve ljude dobre volje da se udruže i zajedničkim naporima porade na iznalaženju materijalnih sredstava i načina na koje bi se siromašnima priteklo u pomoć. Njegov apel naišao je na odziv i ubrzo je obrazovano društvo, koje je, uz pomoć mesne gradske vlasti, počelo sa pribiranjem sredstava. Društvo je pošlo od pravilnog zaključka, da je najbolja pomoć siromahu – dati mu mogućnost da poštenim trudom zaradi svoj hleb, pa je sakupljenim sredstvima podiglo veliku, četvorospratnu zgradu i dalo joj ime: „Dom trudoljublja“. U njemu su bili smešteni: 1. drvodeljska radionica, u kojoj je preko godine radilo do 25.000 ljudi; 2. ženska radionica sa tri odeljenja: modnim, belog rublja i veza; 3. obućarska radionica; 4. trpeza u kojoj su služeni obroci hrane po minimalnoj ceni, a nedeljom se izdavalo besplatno po nekoliko stotina; 5. prenoćište po ceni od 3 kopejke (pare); 6. besplatno prihvatilište siromašnih žena; 7. besplatna ambulanta za lečenje; 8. sala za besplatna predavanja iz oblasti religije, istorije, literature itd.; 9. besplatna osnovna škola; 10. večernji kursevi ručnog rada; 11. kurs ženskog ručnog rada; 12. besplatna dečja biblioteka; 13. besplatna narodna čitaonica; 14. nedeljna škola; 15. kurs crtanja; 16. prihvatilište sirotinje i dečje obdanište; 17. dečje prihvatilište. A izvan varoši društvo je podiglo „Dom milosrđa“, koji je služno kao dečje letovalište – itd.
Na taj način je „Dom trudoljublja“ hiljadama siromašnih pružio posla i utočišta. Vremenom Dom se proširivao doziđivanjem novih zgrada i narastao u čitav mali grad.“

Sveta prepodobna mučenica Jelisaveta
Sestra poslednje ruske carice, Aleksandre, Jelisaveta (Fjodorovna) je, posle pogibije svog muža 1905, velikog kneza Sergeja, napustila dvorski život i posvetila se milosrđu, osnovavši u Moskvi manastir Svete Marte i Marije, čije su monahinje imale zadatak da se posvete sirotinji i bolesnicima. Žiteljke ovog manastira obučavane su osnovama medicine. Glavni zadatak im je bio obilazak bolesnika i siromaha, briga o napuštenoj deci, pružanje medicinske, moralne i materijalne pomoći. U bolnici manastira su radili (besplatno) najbolji moskovski lekari.
Pri obitelji Sv. Marte i Marije radila je i narodna kuhinja. Bio je otvoren dom za devojčice – siročad. Pred Božić je kićena velika jelka za siromašnu decu i darivani su im pokloni u igračkama, slatkišima i toploj odeći. Na adresu manastira stizalo je i do 12.000 molbi za pomoć godišnje.
Najsiromašniji deo Moskve bila je Hitrova pijaca. Monahinja Jelisaveta, bivša velika kneginja, u pratnji neke od svojih sestara, išla je od udžerice do udžerice i sakupljala decu ljudi sa društvenog dna, obezbeđujući im dalju ishranu, negu i vaspitanje. Policija ju je upozoravala da u tom delu grada ne može da joj pruži zaštitu, ali je ona odgovarala da je njena zaštita Bog. Nije se plašila ni prljavštine, ni psovki, ni izgleda nesrećnika od kojih su mnogi  u bedi izgubili ljudsko obličje. Govorila je da bogosličnost čovekova može biti pomračena, ali ne i uništena.
Pored smeštanja dece u domove za siročad, „matuška“ Jelisaveta, kako su je zvali, napravila je i radnu zadrugu moskovskih kurira, sastavljenu od  negda besprizornih  dečaka.
Po hladnim podrumima moskovske sirotinje nalazila je majke koje umiru od tuberkuloze, smeštala ih je u bolnice, a njihovoj deci obezbeđivala budućnost. Čak i kad je izbila  revolucija, niko je nije dirao. Nova vlast joj je u prvo vreme slala lekove i sredstva za higijenu. Ali, kada je rešeno da se Romanovi uklone, Sv. Jelisaveta je uhapšena (u aprilu 1918. godine) i ubijena u Alapajevsku na Uralu, 18. jula te iste godine. Manastir milosrđa je zatvoren, da bi, krajem XX veka, bio obnovljen i nastavio sa svojom delatnošću – pomaganju sirotinji i bolesnicima.

DA LI JE MOGUĆA „HRIŠĆANSKA EKONOMIJA“?

Šta nam se sprema?
Globalni kapitalizam je neviđeno zlo, čiji je cilj „atomizacija čovečanstva“ (M. S. Marković) i razgradnja svega što je čovek boreći se protiv entropije sazidao: religije, porodice, države, kulture. Svi treba da postanu potrošačka stoka kojom se upravlja iz jednog centra: Otkrovenje Jovanovo svedoči da, u globalnom carstvu antihrista, niko neće moći ni kupiti, ni prodati, osim ko ima žig zveri na desnoj ruci ili na čelu.
U nekim zemljama (SAD, Meksiko, Brazil) u ljude se masovno (za sada dobrovoljno) ugrađuju „biočipovi“, koji se mogu GPS sistemom, redovno pratiti. Planovi za budućnost globalističke elite odavno su jasni. Žak Atali, svojevremeno na čelu Evropske banke za obnovu i razvoj, u knjizi „Linija horizonta“, tvrdio je, još 80-ih godina  XX veka, da će, u budućnosti globalnog GULAG-a, svi ljudi postati elektronski praćeni, s čipom u telu, „novi nomadi“ u potrazi za poslom i nezagađenim delovima planete.
Kakve sve ovo veze ima sa hrišćanskim shvatanjem ekonomije i društvenog solidarizma?
Ima, i to velike.
Jer, ako se čovek bude klanjao mamonu i zlatnom teletu, stavljajući ekonomiju iznad bogolikosti, svet će postati konclogor neviđenih razmera, ono što je Dostojevski slutio u „Legendi o Velikom Inkvizitoru“, gledajući mravinjak pod vlašću mračne globalne elite „prosvetljenih“. U svojoj studiji „Zapad“, Aleksandar Zinovjev je video da je „globalni čovečnik“ već rođen, i da nam predstoji ogromna borba da bismo sačuvali elementarnu ljudskost.
A čovečanstvu se, pod vidom „svetske ekonomske krize“ i njenih posledica, spremaju neviđena stradanja, apokaliptičkih razmera. Cilj je, mistički govoreći,  unus mundus: svet pod vlašću Zveri, poslednjeg lažnog mesije u zlu ujedinjenog čovečanstva.
Zato Crkva mora da se bori i za zdravu ekonomiju. Ona ne može da kaže: „To nije dužnost Crkve!“ Jer, prepustiti svet silama zla još je krajnje nehrišćanski.
A šta se to tako apokaliptično sprema čovečanstvu?
Ruski ekonomista Mihail Hazin (u ovom trenutku jedan od najčitanijih stručnjaka iz ove oblasti u Rusiji) objavio je (na opšte zaprepašćenje!) još 2003. godine studiju „Sumrak dolarske imperije i kraj Pax Americana“. U njoj je predvideo ogromnu ekonomsku krizu 2008/2009, i slom dolarskog svetskog sistema.
U svojim novim prognozama, Hazin je nemilosrdan. Kapitalizam je zapao u terminalnu krizu još sedamdesetih godina XX veka, zato što, kako su klasici ekonomije uočili u XX veku kapital raste brže nego što rastu plate za najamni rad. Zbog toga se javlja višak robe koja se nema kome prodati. Upavši u krizu, američki kapitalisti se odlučuju na novi korak: štampaju dolare bez pokrića zlatnom podlogom, i, nezasnovana na realnosti, potrošnja raste. Predsednik SAD Karter i njegov saradnik Tom Voker usmeravaju dolare u kreditiranje stanovništva SAD.
Mehur od sapunice buja: potrošnja je sve veća, ali i dugovi Sjedinjenih Država. Domaćih resursa nema. Postojale su dve mogućnosti – ili prestanak emisije dolara, i put ka ozdravljenju privrede (1929. godina i Ruzveltov „Nju dil“) ili hiperinflacija.
Ali, izabrana je treća. Hazin jasno kaže  da je 11. septembar 2001. i rušenje „Kula bliznakinja“ bio “rijaliti šou“, odnosno „paljenje Rajhstaga“ da bi se, osvajanjem Avganistana i Iraka u borbi protiv mitske Al Kaide, polumrtva američka privreda pridigla. To nije bio prvi put: SAD su 1898. uništile sopstvenu oklopnjaču „Men“, optuživši za to Španiju i zaratili, otimajući staroj kolonijalnoj sili Kubu i Filipine. Godine 1941, američko rukovodstvo je znalo za budući japanski napad na Perl Harbur. Sklonili su nosače aviona iz luke i dopustili da izginu američki vojnici. Američki građani, do tada, skloni nemešanju SAD u rat (Hitler protiv Engleske i SSSR-a) postali su zastupnici ratne opcije. Majkl Hosudovski, poznati antiglobalista, kanadski ekonomista i čelnik sajta „globalresearch.ca“, pisao je da su američke tajne službe planirale, još 1962, operaciju  Nortvuds“, da bi opravdale američki napad na Kastrovu Kubu. Trebalo je potopiti američki brod u bazi Gvantanamo i izvršiti pokolj među antikastrovskom  kubanskom emigracijom u Majamiju, a zatim za sve optužiti Havanu i napasti je. Plašeći se nuklearnog rata sa SSSR-om, Kenedi je plan odbio. Dakle, „11. septembar“ je stari, oprobani metod.
Hazin podseća da su ekonomski pokazatelji avgusta 2001. u SAD bili očajni, a da su posle 11. septembra te godine, zatvorili berzu na nekoliko dana („da bi se sve sredilo“) , a zatim je američka privreda počela da se uspravlja „odozgo“, da bi se izbegle štetne posledice terorističkog akta. Privredom SAD, kaže Hazin, sad upravlja država i Sistem federalnih rezervi (centralna banka u rukama najmoćnijih kapitalista.)
Sada je na redu novi „Rajhstag“. Uostalom, svi kritičari kapitalizma su uočili da je rat ključno sredstvo za pomoć posustaloj privredi. U SAD je ratna psihoza posle 11. septembra 2001. već dovela do stvaranja policijske države (FBI  čak ima pravo da u bibliotekama traži izveštaje šta građani čitaju – možda čitaju knjige o pravljenju bombi, recimo nuklearnih), a novi 11. septembar bi SAD zauvek pretvorio u GULAG sa maskom Diznilenda, što je Solženjicin odavno prorokovao.
U svom izlaganju na skupu „Svetosavlje danas: izazovi i odgovori“, održanom u Pančevu 28. septembra 2008, u organizaciji Eparhije banatske, politikolog Branko Radun se založio za udruživanje svih domaćih antiglobalista, boraca protiv nečovečne pljačke Srbije, maskirane u „tranziciju“ Po Radunu, i iskreni svetosavski hrišćanin i iskreni levičar brinu o čoveka, i žele da ga spasu od ropstva metastaziranog kapitalizma, koji razara planetu i svim narodima donosi zlo. I zaista: ako se tako zbijanje snaga  ne desi, i ako se ne pruži odlučan otpor globalističkoj tiraniji, ni Srbiji ni svetu ne piše se dobro.
Zato je pred čitaocem nekoliko razmišljanja o mogućnosti hrišćanski utemeljene privredne  delatnosti, čiji je cilj da kapital podredi čoveku, spasavajući čovečanstvo od konačnog ropstva. Utopija? Ne! Utopija je, i to krvava, totalitarni globalizam, a ovo je mogućnost hrišćanskog odgovora na savremene izazove.

Kao radikalni kritičar obezduhovljenog sveta u kome je novac bog, ponudio je viziju ekonomskog života zajednice zasnovanu na hrišćanskom solidarizmu: Aleksandar Solženjicin

Solženjicin o „Trećem putu“ hrišćanske ekonomije
Najneposredniji nastavljač ekonomskog učenja ruske hrišćanske emigracije u oblasti ekonomije bio je Aleksandar Isaijevič Solženjicin. Proteran  iz Sovjetskog Saveza zbog borbe protiv „Arhipelaga GULAG“, on je došao na Zapad (prvo u Švajcarsku, pa u SAD). Svi su očekivali da će on pojati himne zapadnom tipu partijske demokratije, pluralizmu i kapitalizmu, ali Solženjicin je postao radikalni kritičar obezduhovljenog sveta u kome je novac bog. Naljućeni ideolozi „najboljeg od svih mogućih svetova“ Rax Americana počeli su da ga oštro napadaju, nazivajući ga „ruskim Homeinijem“. Solženjicin na to nije obraćao pažnju. U svom tekstu „Kako da preuredimo Rusiju?“, nastalom uoči povratka u Otadžbinu, ponudio je, između ostalog, viziju ekonomskog života zajednice zasnovanu na hrišćanskom solidarizmu.
„Treba dati prostora zdravoj privatnoj inicijativi i podržavati i štititi sve vrste malih preduzeća, na njima će najverovatnije i procvetati svaki kraj – ali čvrsto ograničiti zakonima mogućnost nezadržive koncentracije kapitala, ni u jednoj  grani ne dozvoliti stvaranje monopola, kontrolisanje jednih preduzeća od strane drugih. Monopolizacija preti da pogorša stanje robe: firma može sebi dozvoliti, da tražnja ne bi jenjavala, proizvodnju robe koja ne traje dugo. Vekovima su se firme i vlasnici ponosili robom koja ne dotrajava, dok je sada (na Zapadu) – zaglušujući niz stalno novih, novih drečavih modela, dok zdrav pojam popravke nestaje: jedva nešto malo pokvarena stvar se mora odbaciti i kupiti nova – upravo suprotno ljudskom osećanju samoograničavanja, pravi pravcati razvrat.
Tome treba dodati i psihološku kugu rasta cena – i to u razvijenim zemljama: uz porast produktivnosti rada – cene ne padaju, već rastu! proždirući ekonomski plamen, a ne progres. (Stara Rusija je i čitav vek živela s nepromenljivim cenama.)
Ne sme se dozvoliti navala vlasništva i koristoljubivosti – do socijalnog zla koje razara zdravlje društva. Antimonopolskim zakonodavstvom treba u okviru svake vrste proizvodnje prekomeran rast regulisati jako povećanim porezima. Banke su potrebne kao operativni centri finansijskog života, ali – ne dati im da se pretvore u zelenaške izrasline i postanu potajne gazde čitavog života.
Isto tako se sve u svemu čini jasnim da naš izlazak iz komunizma ne treba da bude po cenu izrabljivačke podele stranim kapitalistima ni našeg rudnog bogatstva, ni površine naše zemlje, ni, pogotovo, šuma. To je izuzetno opasna ideja: ono što je upropašćeno našom unutrašnjom nesređenošću – sada pokušavati da spasavamo kroz strani kapital. On će nam poteći onda kada kod nas otkrije visok prinos za sebe. Ali ne treba da zapadni kapital domamljujemo pod uslovima koji su za njega povoljni, a za nas ponižavajući, samo dođite i vladajte nad nama -  takva se rasprodaja kasnije ne može popraviti, pretvorićemo se u koloniju. (Premda: tokom sovjetske tri četvrtine veka smo se srozali na stupanj kolonije, a kako inače to nazvati?..) Dopuštati ga – u čvrstom koloseku: da ekonomsko oživljavanje koje donosi ne premaši ni izneta dobit, ni razaranje naše prirodne sredine. Onda ćemo i mi ubrzati naše kvalitativno izjednačavanje s razvijenim zemljama.
Ali – da nisu konačno ugušena ni zaboravljena radna svojstva našeg naroda. Vidimo kako su Japanci zaustavili pad i čak se uzneli ne inostranim ubrizgavanjima, već sopstvenim visokim radnim moralom. Čim se ukine državni jaram nad svakom našom radnjom i plaćanje postane pravično – odmah će porasti kvalitet rada i svugde će zablistati naše umeće. Ako i nećemo uskoro dostići takav stupanj da naše robe imaju međunarodnu tražnju – za zemlju naše veličine i bogatstva moguće je da se duže vreme zadovolji i unutrašnjim tržištem.“

Srednji sistem vladike Nikolaja
Vladika Nikolaj je smatrao da hrišćanski ideal pravednog društva svakako jeste prva hrišćanska zajednica u Jerusalimu, gde su ljudi imali jedno srce i jednu dušu, i gde im je imovina bila zajednička. Bilo je onih koji su pokušavali da ga ponovo ostvare – poput ruskog filantropa, Nepljujeva, koji je stvorio tridesetak hrišćanskih komuna u Rusiji, Belgiji i Holandiji, ali, nepomognut od države i od Crkve, umro razočaran 1905. godine.
Srbi su, sa svoje strane, imali nešto drugo: tzv. „srednji sistem“, koji ih je spasavao od ekonomskih i agrarnih ratova, razornih po Evropu. Srednji sistem se sastojao od upotrebe lične i kolektivne imovine (familijarne, seoske, opštinske i državne utrine i šume, na primer). Kao pomoć siromašnima postojala je koševska hrana, koja je sakupljana u jesen od imućnijih seljaka, da bi se u proleće prehranjivala sirotinja.
U gradovima  su postojali esnafi, koji su od svoje zajedničke imovine pomagali bolesne ili imovno posrnule članove, kao i njihovu decu, koju bi odškolovali do sticanja majstorskog prava i pomagali im da otvore radnju. Imućni članovi esnafa su najveći deo svoje imovine ostavljali esnafskoj kasi radi pomoći sirotinji.
Vladika Nikolaj o tom dobu srpske istorije kaže:
„Ovakav ekonomski stroj kod Srba bio je prožet skroz duhom hrišćanske čovečnosti i uzajamne ljudske odgovornosti, po savesti, a ne po spoljašnjoj sili i pritisku. I pri takvom stroju svaki se čovek osećao slobodnim čovekom, a ne robom. Jer je postojala individualna i kolektivna svojina. Onaj ko je izgubio svu ličnu svojinu, bilo zbog nekog svog poroka, ili neveštine, ipak je imao oslonca u kolektivnoj svojini. Nije odsecan od ljudskog društva, niti se osećao bespomoćno i izlišno. Pomognut kolektivnom imovinom, on je uvek živeo s nadom, da će moći doći i do lične imovine. Za kartele bogataša nije se znalo, niti za glad siromaha. Moram da kažem da je Srbin uvek prezirao čoveka koji nema ništa, mada ga je pomagao i hranio. Prezirao je onoga, koji nije imao ništa, a mrzeo je onoga ko ima suviše. To je srpska crta karaktera odvajkada.
Još ti moram reći, da je post kod Srba bio značajan ekonomski faktor. Post kao uzdržljivost od jela čeličio je karakter i u isto vreme značio štednju. A post je od Boga zapoveđen kao uslov spasenja. Zato je Bog blagosiljao narod koji je postio. Ljudi koji su zapamtili patrijarhalno vreme kod Srba mogu posvedočiti, da je u to vreme narod sa manje bio sitiji i zadovoljniji nego u naše vreme sa mnogo više, ali bez posta. Hrana koja je mogla biti dovoljna za trideset lica kad se postilo, danas je jedva dovoljna za deset lica. Ipak su onih trideset bili zdraviji i snažniji i zadovoljniji, nego ovih deset u naše vreme. Tako je Bog blagosiljao naše pretke zbog posta. A s nama koji ne postimo biva ono što je rekao Jevrejima: „Ješćete, ali se nećete nasititi.“
Velike porodične zadruge kod Srba bile su u stvari male hrišćanske komune. Zajednička je bila imovina, zajednički trud, zajednička trpeza, zajednička molitve. Sloga i jedinstvo u tim zadrugama nisu se održavali  samo krvnim  srodstvom. Postojao je još jedan činilac, važniji od krvi, pa kad je ovaj činilac oslabio, krv nije bila u stanju da održi jedinstvo zadruge, ni da spreči raspad tih divnih porodičnih komuna. To je onaj isti činilac, koji je bez obzira na krv, držao i prvu hrišćansku komunu u Jerusalimu.
Taj moćni činilac jeste hrišćanska vera i hrišćanska moralnost. Strah od Boga i stid od ljudi. Vizija nebeskog sveta i svest o bliskoj smrti, koja je značila ne svršetak života zanavek, nego početak jednog novog života, zavisnog od ljudskih dela na zemlji. Kada je taj činilac oslabio, onda su se u zadrugama pojavila ona dva poznata zla, koja oduvek podgrizaju i ruše svaku ljudsku zajednicu: nepoštenje i nepoverenje. Skoro sto godina opirale su se srpske porodične zadruge – te male crkve, male hrišćanske komune – da ih ona dva crva ne razore. No, malo pomalo pa su podlegle, i ostale su u sećanju naroda kao slatka vilinska priča, koja se sa bolom priča i prepričava.“
Taj zadružni duh „srednjeg sistema“, po Nikolaju, razorili su srpski intelektualci školovani  u inostranstvu „po narodima ekstremnih ekonomskih teorija i praksi“. Zbog svoje sebičnosti i plitkih partijskih interesa, oni su uništili načela zadružnog hrišćanskog solidarizma i kolektivne svojine, koji su Srbe zaštitili od robovanja čoveka čoveku („kartelske plutokratije“, to jest, današnjim rečnikom rečeno, vlasti multinacio-nalnih kompanija) i robovanja čoveka državi (nasilni kolektivizam).
Srednji sistem i povratak hrišćanskom solidarizmu bio bi moguć, kako uz pomoć države, tako i – pre svega! – uz spremnost imućnih da se odreknu dela svoje imovine radi opšteg dobra. Bogataški karteli služe „za neograničenost sticanja lične imovine“ i time razaraju društvo. Bogataši i njihovo potomstvo moralno propadaju, i još više doprinose kidanju uzajamnosti u zajednici. Samo obnova zajedničke imovine i staranje o dobru sviju, domaćinski duh i briga o sirotinji, mogu Srbima (i ostalima) pomoći da se vrate Bogu i sebi.
U (neobjavljenom za života) nacrtu za obnovu srpske države, Nikolaj Velimirović je rekao da njeno geslo mora biti: „Čovek iznad svega, a Bog iznad čoveka“. Srednji ekonomski sistem je, po njemu, bio sredstvo da se ovaj ideal vaspostavi u punoći svog društvenog značenja.
Ako ovaj ideal ne bude rukovodio Svetosavsku crkvu, kojoj imovina treba da bude vraćena, slom srpskog naroda je bliži nego što i slutimo. Jer, zapamtimo: Crkva je još uvek jedina ustanova u koju narod ima poverenja, i njena moralna uloga je nešto što narodu i dalje budi nadu da nije sve propalo. Nije se igrati s narodnim nadama, pogotovu u doba sveopšteg beznađa.

_________________

Literatura

A. N. Lebedev: Sveštenstvo drevne vaseljenske Crkve od apostolskih vremena do X veka, ZepterBook World, Beograd 2002; Osnovi socijalne koncepcije Ruske pravoslavne crkve, U senci Vavilonske kule, Obraz svetački, Beograd 2004; Zlatousti propovednik vaskrsloga Hrista / Sv. vladika Nikolaj u sećanjima savremenika, Lug duhovni, Kragujevac 2003; Ruska ideologija i novi milenijum, Front slobodne Rusije, Moskva 2001. (na ruskom); Vladimir Vukašinović: Liturgija i kultura, Hrišćanski kulturni centar, Beograd 2007; Miodrag Petrović: Krmčija Svetoga Save o zaštiti obespravljenih i socijalno ugroženih, izd. Dragomir Antonić, Beograd 1990; I. V. Popov: Sveti Jovan Zlatousti i njegovi neprijatelji, Prolog, Vrnjačka Banja 2007; Sv. Jovan Kronštatski – prorok pravoslavne Rusije, Obraz, Beograd 1996; Vladika Nikolaj: Srpski zavet na razmeđi svetova, Svetigora, Cetinje 2001; Mihail Nazarov: Iz riznice ruske emigracije, u „Trijumf svetske zakulise“, Ruske ideje, Moskva 1996. (na ruskom); A. I. Solženjicin: Kako da uredimo Rusiju, Dveri srpske 3/2007; Dr Dimitrije Bogdanović: Osnovi socijalne teologije Sv. Jovana Zlatoustog, Pravoslavna misao 1-2/1968.

Pozicija i deo opozicije smatraju da je ulazak Srbije u Evropsku uniju put „bez alternative“, iako tvrde da teritorijalni integritet ne može biti doveden u pitanje. Uvereni smo da nacionalno odgovorna državna politika mora da razmotri i druge solucije, prihvatajući i to da tzv. „evropska budućnost Srbije“ bude solucija broj jedan

Srbija se mora i u tom smotreniju (pogledu prim. O.A.) u red ostalih evropejskih država postaviti, stvorivši jedan plan za svoju budućnost, ili tako reći da sastavi sebi jednu domaću politiku po kojim glavnim načelima treba Srbija kroz više vremena stalno da se vlada i sve svoje poslove po njima postojano da upravlja.
Ovo je prva rečenica „Načertanija“ Ilije Garašanina, donetog u vremenu velikog napora da se Srbija, posle više vekova, ponovo vrati u evropske duhovne i političke tokove. Te, 1844. godine donet je na Blagovesti i „Zakonik građanski za Knjaževstvo Srbsko“, što je takođe bila potvrda velikog napora Srbije da se ponovo nađe među evropskim prosvećenim narodima (takve zakonike imale su dve tada najveće evropske sile – Francuska i Austrija, kao i Holandija koja je prihvatila francuski Građanski zakonik).
Treba, međutim, istaći da je i tada Srbija pomno pratila međunarodne odnose, tj. evropsku geopolitiku i razmatrala moguće alternative: kada je Napoleon zavladao gotovo čitavom Evropom knjaz Miloš je naložio da se prevede francuski Građanski zakonik koji bi poslužio kao model za srpski, ali kada je Austrija ostala kao najveća regionalna sila, za model je uzet austrijski Građanski zakonik. Drugim rečima, donošenje bilo kakve odluke koja ima političke posledice i na sledeće generacije mora se razmotriti sa svih aspekata, savesno, odgovorno, naučno, što podrazumeva i markiranje više mogućih solucija, od kojih, pak, treba dalje birati one koje su najmanje rizične, prilagodljive promenama međunarodnih okolnosti.
Pozicija i deo opozicije (makar u formalnom smislu) smatra da je ulazak Srbije u Evropsku uniju put „bez alternative“, „apsolutni prioritet“ i sl., iako tvrdi da teritorijalni integritet ne može biti doveden u pitanje. Iz poznatih razloga, iole dublje razmišljanje o ovome izgleda kao antinomija. S druge strane, uvereni smo da nacionalno odgovorna državna politika mora da razmotri i druge solucije, prihvatajući i to da tzv. „evropska budućnost Srbije“ bude solucija br. 1. Upravo iz tog razloga, posvetićemo najveći deo rasprave soluciji br. 1.

IDEJA EVROPSKIH INTEGRACIJA
U literaturi se najčešće navodi da je Evropska zajednica nastala 1967., spajanjem Evropske ekonomske zajednice, Evropske zajednice za ugalj i čelik i Evropske zajednice za atomsku energiju, te da je 1993. Evropska zajednica postala osnov Evropske unije, a Evropska ekonomska zajednica, preimenovana u Evropsku zajednicu. Pri tome se ističe da je velika zasluga g. Roberta Šumana, po čijem je planu (tzv. Šumanov plan iz 1950. koji predstavlja zalaganje za ekonomsko i vojno jedinstvo Evrope) 1952. osnovana Evropska zajednica za ugalj i čelik, čiji je cilj bio integrisanje industrije uglja i čelika u Francuskoj, SR Nemačkoj, Italiji, Belgiji, Holandiji i Luksemburgu, odn. ukidanje administrativnih barijera za trgovinu ugljem, koksom, čelikom, kao i sirovim i otpadnim gvožđem. Godine 1967. upravljačka tela ove organizacije spojila su se u Evropsku zajednicu. S druge strane, Evropska unija nastala je 1993.  Mastrihtskim ugovorom, ratifikovanim od strane svih članica Evropske zajednice, kao političko telo čiji je cilj nadgledanje njihove ekonomske i političke integracije.
Stiče se, dakle, utisak da je moderna ideja evropskih integracija začeta pedesetih godina prošlog veka. Ova ideja je, međutim, začeta znatno ranije nego što se to čulo i pisalo čak i u stručnim krugovima. Treba, pre svega, napomenuti da je začetnik ideje ujedinjenja Evrope bio nemački filozof Karl Kristijan Fridrih Krauze, profesor Univerziteta u Jeni, koji je 1814. objavio nacrt Saveza Evropskih Država. Ukoliko, pak, kao granicu savremene ideje ujedinjenja Evrope uzmemo XX vek, onda je jedan od prvih začetnika i branilaca ideje evropskih integracija bio je Srbin i „naprednjak“. Još je zanimljivije što su u to vreme, a to je bio sam početak XX veka, mnogi intelektualci upravo iz moćnih evropskih država, npr. iz Francuske ili Nemačke smatrali tu ideju utopističkom. Taj prvi srpski „evropejac“ bio je profesor beogradskog Pravnog fakulteta, poznati civilista, dr Živojin Perić. Profesor Perić je rođen u srpskom selu Stubline 1868., a umro je u švajcarskoj varošici Oberurnen, u kantonu Glaus 1953. Bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu od 1898. do 1938. Bio je dopisni član SANU i počasni doktor Lionskog univerziteta kao i profesor Haške akademije za međunarodno pravo. Bio je jedan od lidera Srpske napredne stranke i, kao ubeđeni legalista i pacifista gnušao se prevrata i ubistva kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage. Posle prevrata podnosio je krivičnu prijavu za ubistvo i stalno je obnavljao da ne zastari. Pored toga pisao je članke, ponekad pod pseudonimom (Garrick), u kojima je napadao radikale zbog njihove uloge u prevratu i pogubnih posledica koje su iz toga proizašle po ugled naroda i države u zapadnim zemljama, „koji je pokolebao ugled našoj mladoj državi pred obrazovanim svetom“. Naprednjaci odbacuju majski čin i srpskom biraču vele: „Traži ljude koji nisu gotovi da na vlast dođu i nasilnim i nepravilnim putem, bez obzira što time državi oduzimaju njeno pravno obeležje i što je pretvara u gomilu, u kojoj vlada onaj koji je najjači“. „Pokaži, da u Srbiji postoje o pravu i o moralu isti pojmovi, koji i u drugim obrazovanim državama“ (Objavljeno pod pseudonimom Garrick u Videlu, organu Srpske napredne stranke, br. 31, od 7. maja 1906., str. 1). Profesor Perić će ostati nepokolebljivi zastupnik evropskih integracija sve do kraja svog života, ali značajno je i poučno, istaći pre svega povod nastanka moderne inicijative evropskog ujedinjenja, kao i uslove pristupanja Srbije ovim integracijama koje su nam ostavili u nasleđe naši veliki preci.
Prof. Perić je bio učesnik I Kongresa evropskog saveza (Le Premier Congres de la Federation Europeenne) održanog od 16. do 20. maja 1909. godine u Rimu. Postavlja se pitanje zašto je baš te godine održan jedan tako veliki skup, koji je podrazumevao i značajna sredstva i ozbiljnu organizaciju, sa temom na koju se u evropskim vladama gledalo kao na nešto potpuno nerealno? Više je nego zanimljivo da je povod za sazivanje Kongresa bilo otvaranje srpskog pitanja zbog aneksije Bosne i Hercegovine, na osnovu jednostranog proglasa od strane cara Franje Josifa, 7. oktobra 1908. Aneksija je izazvala ozbiljnu međunarodnu krizu, posebno veliko ogorčenje u Srbiji i Crnoj Gori. Turska je priznala aneksiju 26. februara 1909., tek pošto je dobila odštetu od 52.000.000. kruna. Austro-Ugarska i Srbija su bile na ivici rata, što bi dovelo do evropskog (svetskog) rata, jer je Evropa bila podeljena na dva vojna bloka: Trojni savez (pakt) Nemačke, Austrije i Italije, s jedne, i Antantu, tj. savez Francuske, Rusije i Velike Britanije, s druge strane. Velike sile, posebno Antanta (jer nije bila spremna za rat), izvršile su pritisak na Srbiju koja je prvo poslala protestnu notu Austro-Ugarskoj, ali kasnije je nevoljno morala da izjavi da aneksija ne zadire u njene interese, iako je bilo jasno da su srpski nacionalni interesi u obe srpske države bili duboko povređeni. Aneksiona kriza je po prvi put u savremenoj istoriji Evrope izazvala opasnost po Evropu kao celinu, tj. opasnost od „jednog opšteg Evropskog Rata“. (Perić, Ž., Sjedinjene Evropske Države, Književni sever, Subotica 1927., knj. III, sv. 10, str. 419, prim. 5.)
Zanimljivo je, takođe, da je ideja za sazivanje Kongresa evropskog saveza potekla iz nevladinog sektora: inicijativu i finansijsku podršku za sazivanje Kongresa dao je engleski pacifista Maks Vehter (Max Waechter). G. Vehter je prethodno uputio apel svim evropskim državnicima u kojem je pozvao na stvaranje Evropske federacije, koja bi bila prvi uslov ostvarenja trajnijeg mira na Kontinentu i ne samo to, on je i lično obilazio evropske monarhije i republike iznoseći svoje ideje njihovim zvaničnicima. Ideju za stvaranje Evropske federacije g. Vehter je dobio analizirajući ekonomsko-finansijsko stanje SAD-a i Evrope, pri čemu je zaključio da su sve prednosti na strani SAD-a. Razlike na štetu Evropskih država, a u korist SAD-a, javljaju se naročito u sledećem: 1) u SAD-u je procentualno mali deo populacije angažovan u vojnoj službi, tako da ima dovoljno radne snage u proizvodnji; 2) industrija SAD-a nije pod pritiskom ogromnih troškova za naoružanje; 3) države članice SAD-a ne strahuju od međusobnog rata, pa otuda nema ni ograničenja za njihova preduzeća u ekonomsko-finansijskoj sferi. Naime, posle Rata Secesije (Američkog građanskog rata) 1862. g., SAD-a nije imao međusobne sukobe, a u Evropi je od 1862. bilo ratova „mnogih i strašnih“: Prusko-Austrougarski, Prusko-Francuski, dva Srpsko-Turska, Rusko-Turski, Bugarsko-Srpski i Grčko-Turski rat. Na svakih sedam godina po jedan rat. (Prvi Kongres evropskog saveza, izveštaj g. ministru prosvete i crkvenih poslova Ljubomiru Stojanoviću, od Živojina Perića, redovnog profesora prava na Univerzitetu, Beograd 1910., str. 5-8.) U Evropi je, dakle, prema g. Vehteru loše stanje, jer države moraju da se naoružavaju, gledaju se međusobno sa nepoverenjem i sumnjom, stalno su „na mrtvoj straži samo da bi mogle, na štetu svojih suseda, pribaviti sebi kakvu korist“. Preteški porezi zbog naoružanja „prouzrokovali su opšte nezadovoljstvo, stvorili socijalizam i druge doktrine koje prete da izazovu društvenu revoluciju i da unište sadašnju civilizaciju“. „Duh preduzimljivosti paralizovan je strahom od rata“… Svaka država ima svoju carinsku tarifu, „koja stavlja pregradu između nje i njenih suseda“. Posle ovih konstatacija g. Vehter je zaključio da u budućnosti može biti samo jedan rezultat: „evropski rat, katastrofa na koju niko ne može pomisliti bez groze, s pogledom na sadašnju usavršenost sredstava za uništavanje. Jedan takav rat srušio bi sasvim pobeđene, ostavljajući, u isto vreme, pobedioce u takvom stanju iscrpljenosti, da bi ma koja strana sila (izvan Evrope) mogla lako nametnuti svoju volju celoj Evropi“ (Prvi Kongres evropskog saveza…, str. 8-10).
Razume se da u to vreme, na samom početku XX veka nije bilo lako pretpostaviti da će rezultat Vehterove analize biti toliko tačan. Nekoliko godina kasnije izbio je Prvi svetski rat koji je opustošio Evropu, doveo na vlast socijalizam u Rusiji, a na mala vrata uveo bivšu evropsku koloniju, odn. vanevropsku silu u evropske poslove – SAD-. Samo dvadesetak godina kasnije još strašniji rat je zatutnjao Evropom, proširio je socijalizam i uveo na velika vrata SAD u sve evropske (i vanevropske) poslove, stavljajući dobar deo Evrope (i ne samo Evrope) u gotovo kolonijalni položaj od strane nekadašnje kolonije. Jedan od retkih Evropljana koji je, u to vreme, shvatio ozbiljnost Vehterove naučne analize i njenih rezultata bio je prof. Živojin Perić. Upravo zato je postao jedan od prvih velikih protivnika evropskih sukoba. U vreme Aneksione krize bio je jedini narodni poslanik koji je u Skupštini Srbije glasao protiv protestne rezolucije Austro-Ugarskoj. Zbog toga je i tada i kasnije trpeo žestoke kritike, jer obični ljudi nisu mogli da shvate ono što je prof. Perić odavno imao na umu i što je bila osnova njegovog pacifizma, a to je da evropski sukobi imaju najteže posledice i po Evropu i, naročito, po male narode. Između dva svetska rata dokazivao je da loše stanje u Evropi proizlazi iz raspada Austro-Ugarske i da bi trebalo, kao zamenu, stvoriti neku vrstu dunavske zajednice država. U takvim idejama bio je veoma uporan, tako da ga je, prema rečima profesora Milana Bartoša, „naša sredina često grubo ismejavala“.
Prof. Perić se u svojim radovima rukovodio idejom autoriteta državne vlasti, zatim idejom prava pojedinca, kao i idejom pacifizma. Otuda i njegov otpor upotrebi nasilnih sredstava, kao što su ratovi, revolucije ili državni udari. Poznato je da je bio protivnik kralja Aleksandra Obrenovića i da je odbio njegov poziv da bude ministar pravde, ali posle državnog udara i ubistva kralja i kraljice, bio je žestoki protivnik zaverenika, optužujući ih za delo ubistva u čemu je takođe bio dosledan do kraja, obnavljajući svake godine krivičnu prijavu, kako ne bi nastupila zastarelost  krivičnog gonjenja. To je činio sve do 1930., kada su novi krivični propisi uveli apsolutnu zastarelost. S druge strane, polemisao je sa revolucionarno nastrojenim studentima, ali ih je branio od progona vlasti, zalažući se za slobodu iznošenja različitih ideja, tvrdeći „da je propisivanje kazne protiv zločina zbog mišljenja zloupotreba vlasti“.

Stiče se utisak da je moderna ideja evropskih integracija začeta pedesetih godina prošlog veka. Ova ideja je, međutim, začeta znatno ranije nego što se to čulo i pisalo čak i u stručnim krugovima. Začetnik ideje ujedinjenja Evrope bio je nemački filozof Karl Kristijan Fridrih Krauze koji je 1814. objavio nacrt Saveza Evropskih Država

[...]

Na pomenutom kongresu prof. Perić je izložio i svoje neslaganje sa ujedinjenjem preko status quo-a, ističući da bi to „odvelo tome rezultatu da bi Srbi, koji su sada u Austro-Ugarskoj i Turskoj, ostali definitivno u tim državama. Treba, dakle, da se, pre opšte federacije, u Evropi svrši prvo sa procesom ujedinjenja pojedinih rasa, proces koji mora prethoditi federisanju. U ostalom, zašto bi Austro-Ugarska i Turska bile protivne unifikaciji srpske rase, kada će to tako ujedinjeno Srpstvo ući, kao autonomna država, u savez i sa jednom i sa drugom?“ Odgovor predsedavajućeg na ovo pitanje prof. Perića bio je vrlo zanimljiv. Predsednik je uveravao da ovo strahovanje mora da otpadne, jer kada, po njegovim rečima, Srbija bude u savezu sa Austrougarskom i Turskom, one ne bi imale razloga da stanu na put da se Srbiji, „kao autonomnoj-saveznoj državi, prisajedine srpske oblasti iz Austro-Ugarske i Turske“ (Prvi Kongres evropskog saveza…, str. 41).
Kongres je prihvatio potrebu formiranja jedne Evropske federacije koja bi doprinela opštem miru i odbrani zajedničkih interesa, putem „kolektivne akcije za moralno i socijalno razviće svakog naroda“. Uz to, Kongres je izrazio želju da se ustanovi „među državama u Evropi, jedan organizam, efikasniji od arbitraže, sa utvrđenim i za sve obaveznim pravilima, kako bi se ekonomski odnosi između tih država, kao i između njih s jedne i država ostalih kontinenata s druge strane, uredili jednom jednoobraznom konvencijom“. Zanimljivo je da je predsedavajući zamolio da se ublaži aluzija na borbu između starog i novog sveta (misli se na Evropu i Ameriku), kako se predloženi evropski savez ne bi shvatio „kao neko preduzeće u cilju rata“, što je i prihvaćeno. (Prvi Kongres evropskog saveza…, str. 42-43).
Druga, pravna, sekcija imala je da raspravi pitanje koji su to „ekonomski i socijalni predmeti za koje je neodložnije potrebno jednoobrazno međunarodno zakonodavstvo?“ U okviru rada ove sekcije prof. Živojin Perić je izložio rad pod naslovom: „Uticaj jedinstva građanskoga zakonodavstva na razvijanje solidarnosti među ljudima“.
Prof. Perić je u svom radu naročito istakao ideju da federacije ojačavaju duh solidarnosti među državama u savezu i dao primer Nemačke i Švajcarske. Međutim, prof. Perić nije bio za stupanje u saveze po svaku cenu, tj. po cenu poništenja narodnih i civilizacijskih interesa. U tom smislu se protivio engleskom projektu Balkanske federacije na čijem bi čelu bila Turska, smatrajući da je u pitanju nepomirljiva civilizacijska razlika između Turaka s jedne, i Srba, Grka i Bugara, s druge strane. „Zapadne sile, a na prvom mestu Engleska, u mesto što vređaju Južne Slovene, sugerišući im planove, koji ih mogu samo poniziti, trebale bi, ako su zaista prijatelji balkanskih hrišćanskih naroda i njihovog napretka, da im naprotiv pomognu, da oslobode Balkan…“, kako bi Balkansko poluostrvo pripalo Evropi ne samo geografski, već i kulturno. (Perić, Ž., Balkanski savez, Arhiv, Beograd 1912., br. 1, knj. XIV, str. 1-15.) S druge strane, pak, prof. Perić se zalagao, uprkos mnogim protivnicima takve ideje, za Austro-Ugarsko-Srpsku carinsku uniju, jer je smatrao da je to u srpskom nacionalnom interesu – Austro-Ugarska bi tada mogla da pomogne Srbiji u njenim aspiracijama prema jugu, kao i zaštiti Srba koji žive u Turskoj (Perić, Ž., Carinska unija između Austro-Ugarske i Srbije, Arhiv, Beograd 1911., br. 1, knj. XI, str. 25-36).
Opšta sednica Kongresa održana je 7. maja 1909., pod predsedništvom kneza od Kasana. Posle izjava zahvalnosti za doprinos u radu Kongresa, predsedavajući je podsetio skup da se sekcije izglasale određene odluke: 1) Rezoluciju o Evropskoj političkoj federaciji; 2) Želju da se u Rimu osnuje međunarodno društvo za izučavanje uporednoga prava; 3) Želju za ustanovljavanjem Najvišeg međunarodnog suda, koji će u poslednjem stepenu da sudi predmete iz privatnog prava koji su regulisani međunarodnim konvencijama; 4) Želju za stvaranje Međunarodne unije za zaštitu radnika, kako bi se primenili odgovarajući principi  socijalnog zakonodavstva u korist radničkih klasa. Sve navedene odluke su jednodušno usvojene na ovoj plenarnoj sednici. Zvanični jezik Kongresa bio je francuski, a govorilo se i na italijanskom i nemačkom jeziku. (Prvi Kongres evropskog saveza…, str. 66-72)
Profesor Živojin Perić bio je, dakle, jedan od pionira ideje formiranja Evropske unije. Kao ubeđeni legalista, evolucionista, pacifista i hrišćanin, za njega je ova ideja, ideja evropske federacije, za koju se borio u svakoj prilici, ipak bila samo prelazna faza ka, kako bi on to rekao Opštoj Državi Čovečanstva. Smatrao je da je Liga Naroda ne može biti zamena za jednu svetsku državu koja može obezbediti trajni mir. Naprotiv, to je moguće samo preko Opšte Države Čovečanstva, a do nje se može doći samo ukoliko se prethodno ostvare odgovarajuće federacije na svim kontinentima. Liga Naroda sastavljena je od sila pobednica u Velikom Ratu, s jedne, i pobeđenih, s druge strane, dakle, zaključuje prof. Perić, iz samih parničnih stranaka, te takvo stanje ne može održati mir, naprotiv. Nadmoćniji koriste takav svoj položaj, i u Ligi Naroda, i nameću svoju volju slabijem od sebe. Zanimljivo je da prof. Perić, kao primer ove zloupotrebe jačih, navodi tzv. zaštitu manjinskih prava. U Ligi Naroda, ali i u nekim drugim međunarodnim organizacijama, „pojedini članovi brane uvek svoje države kao ispravne u poštovanju prava manjina, a napadaju druge države, optužujući ih za povredu tih prava?“ (Živojin Perić, Društvo Naroda i Evropske Savezne Države, Beograd 1930., str. 5-8) U nekim segmentima, izgleda, vreme kao da ne teče. Ovome treba dodati i mišljenje prof. Perića da Velika Britanija treba da bude isključena iz evropske federacije. Ne ulazeći, naime, u pitanje da li je Britanija čini geografski sastavni deo Evrope ili ne, ona ne bi mogla biti član „Savezne Evropske Države iz tog prostog razloga što federativna organizacija Evrope nije u saglasnosti sa njenim interesima“, čak postoji jedna pretpostavka da je Velika Britanija pomogla osnivanje Društva Naroda kako bi sprečila federativnu organizaciju Evrope. I ne samo to, ukoliko bi se i usvojio koncept federalne Evrope, Velika Britanija bi se trudila da uđe u tu federaciju, „kako bi mogla motriti da Evropa, mada federisana, ne bude ipak ni dalje ništa drugo do ono što je bila u prošlosti tj. da i u buduće predstavlja dva tabora sila – rivala, da, drugim rečima, bude opet samo jedna igra politike britanske. Formalno, Evropa bi bila federisana, stvarno, to bi, u ovom slučaju, neprestano bio stari sistem ravnoteže u kojem bi jedna država samo, Velika Britanija, gospodarila. „Celokupna politička istorija Evrope pokazuje da su se simpatije Velike Britanije uvek protezale na stranu sistema evropske ravnoteže, to jest sistema u kojem bi evropske sile bile podeljene u dve protivničke grupe u ravnoteži, ili blizu tome, među sobom (Zweimaechtegruppensystem): sa jednim takvim sistemom, Velika Britanija bila je arbitar Evrope i njen gospodar, sudbina Evropskoga Kontinenta nije se nalazila u rukama ovoga, to su bile neevropske, preciznije antievropske, ruke koje su njima upravljale“ (Perić, Ž., Sjedinjene Evropske Države, Književni sever, Subotica 1927., knj. III, sv. 10, str. 418-419).
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i akademik SANU dr Živojin Perić, koji se od 1909., tj. od Prvog kongresa evropskog saveza, pa sve do svoje smrti, u svojim naučnim radovima neprekidno zalagao za ideju evropskog ujedinjenja čini ga, pouzdano, jednim od prvih promotora savremene ideje Evropske unije.
Karl Kristijan Fridrih Krauze, Maks Vehter, knez od Kasana, Živojin Perić su četiri imena koja, uz sve uvažavanje, Roberta Šumana i njegovog dela, treba da stoje ispred njegovog imena u spomeniku osnivača i promotora ideje Evropske unije. Ne može biti sporno da se i sam Šuman u svojoj mladosti nadahnuo idejama i naoružao argumentima svojih velikih prethodnika već u vreme Prvog kongresa evropskog saveza, jer je tada već imao 23 godine. Jedna od naših velikih mana jeste i odsustvo upornosti u ostvarivanju distributivne pravde: podržati, istaći, nagraditi svoje zaslužne građane. Za nas, nasuprot tome, i dalje važi ono Džubranovo pravilo: Slaba nacija slabi svoje jake ljude, a jača slabe ljude moćne nacije.

Oni koji zastupaju soluciju „Evropa bez alternative“, traže hitan ulazak u NATO, dakle i odricanje od Kosova i Metohije, a to pouzdano znači pogoršavanje odnosa sa Rusijom

PROBLEM „BEZ ALTERNATIVE“
Kada bi se kod starih Rimljana javio neki krupan politički problem oni bi se „vraćali“ poukama svojih predaka, tj. načelima i običajima koji su bili ugrađeni u temelje njihove države, jer su tu nalazili odgovor na izazove „nacionalnog interesa“. Pri tome nikada nisu bili „bez alternative“, osim kada se radilo o napadu neprijatelja na državnu teritoriju. Kada danas slušamo naše devojke i mladiće na važnim državnim funkcijama kako govore o putu koji „nema alternativu“, ne možemo a da se ne setimo njihovih majki i očeva koji su kao Titovi omladinci govorilo to isto za put u komunizam, socijalizam, samoupravljanje, društvenu svojinu… Bilo je dovoljno samo relativizovati takav put „bez alternative“, pa da zapadnete u velike nevolje. Politika u demokratskom društvu (ovde demokratsko znači suprotnost totalitarizmu i tiraniji) upravno podrazumeva ne samo alternativu, već često i više solucija. Jer, ako određena politika nema alternativu, onda je opoziciono delovanje „opasno“, „izdajničko“, „neprijateljsko“…, a mi se iskreno nadamo da su takva vremena ostala, možda ne toliko daleko, ali ipak iza nas. Ipak, ponekad nas pozicija demantuje. Npr. kada je najveća opoziciona stranka podnela veoma argumentovane, pravno utemeljene amandmane na Deklaraciju o Srebrnici, pozicija nije htela da izmeni ni jedno slovo (sic!) o jednom tako značajnom državnom problemu i to sa dalekosežnim posledicama.
Imajući u vidu sve što je već rečeno, može se zaključiti da su već naši prvi zastupnici ideje evropskih integracija, i pre sto godina, itekako vodili računa o srpskom nacionalnom i državnom interesu i taj interes stavljali kao uslov bez koga se ne može. I danas čujemo verbalno zalaganje za taj isti princip: ako nas stave pred dilemu Kosovo i Metohija ili Evropska unija, biramo prvo. Međutim, postavlja se pitanje da li je zaista tako? Vodeće države Evropske Unije priznale su nezavisnost južne srpske Pokrajine, čak sasvim otvoreno govore da je to pitanje rešeno, da je taj proces „nepovratan“ i da, čak, odluka Međunarodnog suda pravde tu neće izmeniti ništa! Ko je imao priliku da poseti briselsku administraciju mogao je da vidi u svim kancelarijama mapu „Kosova“ kao samostalne države. Ta ista administracija se nije mogla obuzdati u svojim provokacijama čak ni prema našim studentima koji obilaze institucije Evropske unije. Kod takvog stanja stvari, u najmanju ruku nije (politički) pametno govoriti o putu bez alternative, jer to znači samo jedno: odričemo se Kosova i Metohije.

PLAN ZA BUDUĆNOST
Pisati o srpskoj nacionalnoj strategiji, u bilo kom vremenu, naročito posle Drugog svetskog rata, značilo je izložiti se opasnosti ne toliko od kritičara, koliko od profesionalnih kritizera i njihovog etiketiranja. Neka za primer posluži Garašaninovo „Načertanije“ ili „Memorandum SANU“ – koji može samo da služi na čast Akademiji, jer su se analize pokazale potpuno tačnim, a na žalost i sva predviđanja i upozorenja. Razume se, bez trunke pretenzije na bilo kakvo poređenje sa navedenim spisima, namera nam je samo da relativizujemo „apsolutno“, odn. da ukažemo da je politika „bez alternative“ contradictio in adjecto, ništa drugo do apsurd; na jednom mestu u „Memorandumu“ se veli: „odluke se donose na brzinu, proizvoljno i pristrasno, bez prethodne javne diskusije, na osnovu nepouzdanih, jednostranih informacija i ne uzimajući u obzir moguće alternative“ (K. Mihajlović, V. Krestić, „Memorandum SANU“, Borba, Beograd, 2002, str. 166).
Nacionalna strategija mora imati ne samo u vidu, već i u planu svih analiza sva moguća rešenja:
1. Nemamo ništa protiv ulaska u Evropsku uniju, ali uz očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije. Radićemo i dalje na usklađivanju propisa, jačanju ekonomije i sl. sve u cilju dostizanja evropskih standarda, ali na isti način moramo da pristupimo i ustavnoj i nacionalnoj obavezi očuvanja integriteta državne teritorije. Ovo drugo podrazumeva pooštravanje mera protiv svih onih koji na unutrašnjem planu deluju protiv ustavnog poretka. U spoljnoj politici treba razmotriti primenu selektivnih mera u smislu favorizovanja onih država koje poštuju ustavni i pravni poredak Srbije (npr. diplomatska solidarnost pri odlučivanju u međunarodnim organizacijama, određene povoljnosti u nastupu na naše tržište, bliža saradnja svih državnih organa i sl.).
2. Postoji mogućnost da neko stavi veto na ulazak Srbije u Evropsku uniju ili mogućnost da u bližoj ili daljoj budućnosti nestane ta organizacija, što znači da se već sada mora ne samo razmišljati o tome, već i paralelno raditi na drugoj soluciji. To drugo rešenje jeste neutralnost i nezavisnost, odn. intenziviranje saradnje i učvršćivanje (vraćanje) pozicija u Nesvrstanima. U velikoj većini tih zemalja imamo neuporedivo bolje političke pozicije nego u velikoj većini zemalja Evropske unije. Oživljavanje naše posrnule privrede nije moguće na planu izvoza u zemlje EU. Naprotiv, ono je moguće samo u kooperaciji sa nesvrstanim zemljama bogatim sirovinama, ali sa nedovoljno školovanim kadrovima, slabijom tehnologijom i dr. Okretanje „ovoj alternativi“, a naša diplomatija je ovde pokazala, naročito u poslednje vreme, dobre učinke, moglo bi naročito na duži rok da pokaže izvesne prednosti čak i u odnosu na „prvu alternativu“.
3. Postoji i solucija još većeg približavanja Ruskoj Federaciji. Čini se da duhovni, kulturni i ekonomski odnosi nekako, nažalost, tradicionalno prednjače u odnosu na političke. Oni koji zastupaju prvu soluciju „bez alternative“, traže hitan ulazak u NATO, dakle i odricanje o Kosova i Metohije, a to pouzdano znači pogoršavanje odnosa sa Rusijom, prvo političkih, a zatim i ostalih. Druga solucija ne znači pogoršanje odnosa sa Rusijom, naprotiv, a ne znači ni pogoršanje odnosa sa zemljama EU. Znatno prisnije veze sa Ruskom Federacijom verovatno bi izazvale negativne reakcije u najuticajnijim zapadnim državama.
Odmeravajući iznete argumente, ali i trenutno stanje u međunarodnim odnosima (koje se već nekoliko decenija pokazuje značajnijim od međunarodnog prava), kao i tendencije u tim odnosima (jačanje pozicija Rusije i Kine i sve uticajnijih  zemalja trećeg sveta koje nam daju podršku, npr. Indija i Brazil), druga solucija zaslužuje barem istu pažnju kao i prva; sigurno i dublju analizu. Međutim, „prvi uslov našeg preobražaja i preporoda je demokratska mobilizacija celokupnih umnih i moralnih snaga naroda“ … „stvaranje programa i projektovanje budućnosti na demokratski način, čime bi se prvi put u novijoj istoriji na opštedruštvenom zadatku stvarno sjedinjavali znanje i iskustvo. Savest i hrabrost, mašta i odgovornost na osnovama dugoročnog programa“, stajalo je pre četvrtine veka pri samom kraju „Memoranduma“, a meni se čini da se tu ni danas nema šta dodati. Srbiji je zaista potrebna nova nacionalna politika i postizanje što većeg jedinstva (pozicije i opozicije) oko osnovnih političkih pitanja, jer kako je rekao najveći kineski mudrac „kada je narod ujedinjen, ne možeš ga nazvati malim narodom“.

Ovaj mađarski Jevrejin, u mladosti saradnik nacista, od trenutka kada mu početni kapital „pozajmljuje“ Džordž Karlvaj, desna ruka britanskog barona Edmonda de Roštilda i saradnik kontroverznog narko-trgovca Roberta Veskoa, počinje da se bavi različitim poslovima, od razaranja nacionalnih valuta, preko propagiranja eutanazije, do finansiranja međunarodnih kampanja za legalizaciju droge i uništavanja istočnoevropskih i balkanskih država, kao i država Trećeg sveta

Čarobni štapić u bajkama omiljeno je sredstvo pretvaranja junaka u ono što bi želeli da budu (a nisu). U poslednjih petnaestak godina, u Srbiji se, zahvaljujući nekom čarobnom štapiću, zbivaju neviđeni preobražaji: pepeljuge nacionalizma postaju princeze „otvorenog društva“, dr Džekili svetosavlja, mr Hajdovi liberalnog građanstva; ta pojava je sve raširenija…
Jedan od najboljih svedoka ovih neviđenih preobražaja jeste publicista i dugogodišnji urednik kragujevačkih „Pogleda“, Miloslav Samardžić. U svom tekstu „Bivši novinari ‘Pogleda’“, on je pokušao da nam dočara različite transformacije koje su se u nas desile sa nekim od predstavnika domaće “građanske opcije“, koji su nekad bili žestoki “nacoši“ (da upotrebimo njihov izraz)
Jedan od najupečatljivijih „transformersa“ Druge Srbije sin je čuvenog srbskog istoričara, dr Radovana Samardžića, dr Nikola Samardžić, i sam istoričar. Evo šta je Nikola Samardžić, vo vremja ono, pre no što je postao Čedin „’liberal-demokrata“ pisao.

O svim srpskim teritorijama: „Po etničkom pravu, u srpsku državu morale bi ulaziti sve one teritorije koje naseljavaju Srbi. U slučaju druge, komunističke Jugoslavije, to su, osim Srbije, Crna Gora, Istočna Hercegovina, veliki deo Bosne, delovi Makedonije, Baranja i nekadašnji granični pojas u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji… Uvek se zaboravlja pravim rečima objasniti da je na prostorima Stare Srbije, na Kosovu, Metohiji, i u okolnim oblastima današnje Srbije, Makedonije, Crne Gore i Albanije, u poslednja tri stoleća, izvršen genocid Albanaca i Arbanasa nad Srbima. Stoga Srbi Kosovo i Metohiju mogu smatrati isključivo kao oblast pod stranom i neprijateljskom okupacijom, gde je izvršen pogrom srpskog stanovništva, proterivanje, preveravanje, odnarodnjavanje, i uništenje sakralnih spomenika najviše umetničke vrednosti, zatim, srpske ratarske kulture, i, u novije vreme, materijalnih dobara, pre svega industrije.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 14. juna 1991.)
O domaćim izdajnicima: „Bestijalno šikaniranje svega što je srpsko dobilo je svoj pseudointelektualni i kvaziobjektivan izraz u jagmi za otkrivanjem ratnih zločinaca i ono potiče upravo iz onih komunističkih krugova koji su se, mučki prikriveni, umesto ogrtanjem nacionalnim plaštom (kao što je učinila njima suprotstavljena, danas vladajuća struktura), naoružali internacionalističkim legitimitetom overenim u ložama naredbodavaca svog univerzalnog poretka. Uspostavljajući ozbiljnu i čvrstu spregu s centralama svetske moći, oni su na čitavu srpsku naciju, kojoj većinom i sami pripadaju, prilepili kriminalnu poternicu. Decenijama duhovno potkupljivana /…/ stipendijama i bednim obećanjima, nova generacija jugoslovenskih boljševika našla je potpore i u poslenicima onih totalitarnih sistema i ideologija od pre pola stoleća, koji svoju krvavu misiju nisu uspeli do kraja ispuniti.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 30. oktobra 1992.)

Od Pogleda so Soroša: Biljana Srbljanović nikada se ne bi razmahala u Srbiji, pa i u inostranstvu, da nije bilo Sorošovog budimpeštanskog univerziteta

O muslimanskim azilantima: „Podižući bastione odbrane svoje škrte gramzivosti, ujedinjena Evropa je, međutim, ostavila prostrane breše prodiranju azilantskih masa svih boja i sa svih strana sveta. Uostalom, najcrnja od svih pokora koje su udarene na poraženu Nemačku, bila je obaveza prijema stranih azilanata. Stvaranjem EZ najbogatija područja evropskog kontinenta ostala su nepristupačna ogromnom broju samih Evropljana. Umesto osirotelim susedima, EZ je otvorila vrata, i pre svog zvaničnog osnivanja, poludivljim Azijatima i Afrikancima, nespremnim, nesposobnim ili nevoljnim da se prilagode civilizacijskim normama svog novog podneblja. Posle raspada svoje severnoafričke kolonijalne imperije, samo Francuska je uvezla stotine hiljada obojenih Frankofona. Pošto su francusku i svetsku prestonicu zanavek, možda, zagadili invazijom najcrnje prostote, u poslednje vreme počeli su se naseljavati i u unutrašnjosti zemlje… Masovno iseljavanje jugoslovenskih muslimana u zemlje EZ takođe je imalo svoj ekonomski smisao, budući da su azilantima tamo omogućeni uslovi života o kojima desetine miliona čestitih Evropljana mogu samo maštati. Politički cilj muslimanskog egzodusa takođe je nepogrešivo pogođen, naravno, blaćenjem isključivo srpske strane u jugoslovenskom sukobu i histeričnom drekom o pretežno izmišljenim srpskim zločinima.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 13. novembra 1992.)
O teroru nad Srbima: „Već treći put u istom stoleću, podvrgnuti smišljenim pogromima, Srbi su stekli ono višnje pravo da prekorače postupke koje im nameće najnužnija odbrana. To pravo, pošto im ga nije priznao niko, oni su počeli osporavati sebi samima. Neobično pokajanje koji se uvlači u narodnu dušu, makar u onim predelima koji su pošteđeni ratnih razaranja, samo je početak prihvatanja logike diktatora svetske moći, budući da je potiskivanje nacionalnih osećaja, kao i očigledno rasturanje nacionalnih kultura, jedan od osnovnih preduslova konstituisanja univerzalističkog carstva. Upravo na srpskom slučaju, za one nepoćudne se razrađuje sistem prinude, čija je sveukupnost metoda brutalno najavljena još u danima Zalivskog rata.“ (Nikola Samardžić u “Pogledima“ 13. novembra 27. novembra 1992.)
O evropskoj nedemokratičnosti: „Sumnje u demokratski karakter i kredibilitet Evropskog parlamenta potpuno su opravdane – ne postoji parlament koji je sposoban, niti približno, zastupati mišljenja i stavove stotina miliona ljudi.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 25. decembra 1992.)
O džihadu i Bošnjacima: „Jedan od njih je svakako izumitelj bošnjačke nacije i groteksni pseudointelektualac Muhamed Filipović, koji se zalagao za obustavljanje svih pregovora i nastavak rata, ili fizička i moralna nakaza oličena u figuri međunarodnog teroriste Jasera Arafata, koji je pretio osvajanjem Jerusalima. Konferencija je inače završena usvajanjem sramne deklaracije, na inicijativu islamskih zemalja, jednim džihadovskim pokličem u slavu naoružavanja bosanskih muslimana, dokumentom koji je, lišen bilo kakvih pravnih konsekvenci, još dublje srozao dronjavi ugled svetske organizacije.“ (Nikola Samardžić u “Pogledima“ 9. jula 1993)“

Veran Matić nikada ne bi uspeo da stvori RTV B92 da nije bilo novca iz Soroševog Instituta za otvoreno društvo koje je osnovano 1991. godine u cilju finansiranja "demokratskih promena" širom sveta, pa i u Srbiji

Da, čitaoče. Bio je to, negda, hrabar mlad čovek koji je mislio svojim glavom. Sada Čeda misli umesto njega.
Veran Matić je takođe sarađivao sa „Pogledima“. Radio je intervjue sa četničkim komandantima u emigraciji za B92, pa ih je prekucavao i slao Miloslavu Samardžiću. Predstavljao je „Poglede“ u Domu omladine. (B92 je bio glasilo Saveza socijalističke omladine Beograda sve do 1990. godine!)
Biljanu Srbljanović u „Poglede“ dovodi Isidora Bjelica. Preporučuje je to što joj je ujak Radovan Karadžić, a Isidora je predstavlja kao deo “naše“ (desničarsko-četničke) omladine. Biljana Srbljanović je, kao i Đorđe Milosavljević (koji je 2005. u predstavi “Kontumac“ Srbiju opisao kao, po Slobodanu Antoniću, „mračno i bolesno mesto na granici Evrope u kome cvetaju neznanje i zlo“), pisala u kulturnoj rubrici “Pogleda“…
Uz podsećanje na činjenicu da je Čedomir Jovanović svojevremeno bio „svetosavac“, noseći ikonu Trojeručice u studentskom protestu 1996–1997. godine, ove su činjenice dovoljan povod  da se zapitamo o čemu je reč.
Kako je bilo moguće da dr Nikola Samardžić pređe put od “Pogleda“ do „Peščanika“, što su ga pitali i novinari sarajevskih „Dana“? Samardžić je, na pitanje da li su mu neprijatna sećanja na „Poglede“, odgovorio: „Naravno. Imate stvari u životu kojih se stidite. Jedna od njih su ‘Pogledi’. Međutim, mislim da nije problem moja promena. Ona je logična. Ovde promenu mišljenja treba da doživi bar tri miliona ljudi, koji će jednom stati u red pred ‘Peščanikom’.“
Godine 1997, na „Studiju B“, u „Utisku nedelje“, kod Olje Bećković, gostovali su Biljana Srbljanović, Aleksandar Vulin (JUL) i Miloslav Samardžić. Do pola emisije, Samardžić i Biljana kritikovali su Vulina. Ali, od pola emisije, kada je Samardžić počeo da kritikuje Soroša, spisateljica “Pada“ se okomila na Samardžića. Bila je žešća no prema Vulinu. Osnovna argumentacija Biljane Srbljanović bila je jasna: „Da nije dobrotvora kakav je Soroš, mnogi umetnički talenti ne bi došli do izražaja“.
Naravno, ne samo umetnički talenti; dovoljno je videti “kurikulum vite“ mnogih mladih istoričara, sociologa, itd. Bez Soroševih para i njegovog budimpeštanskog univerziteta, ovi se nikad ne bi razmahali. Ni u Srbiji, ni drugde.
Da su „Pogledi“ imali pare kakve su imali u početku (a pojedinim saradnicima plaćali su i po 2000 maraka za članak), po Samardžiću, „stotine talenata razvijale bi se u dijametralno suprotnom pravcu“.
Dakle, vlasnik čarobnog štapića u Srbiji zvao se (i često se još uvek zove) Đerđ  (Džordž) Soroš. I ne samo u Srbiji.
Ali, da krenemo redom.

Čiji novac, njegova i muzika: zahvaljujući sredstvima Soroša svetosavac Čedomir Jovanović postao je zastupnik gej prava

ZVANIČNI SOROŠ
U knjizi američke levičarke Melise Rosi, „Šta svaki Amerikanac treba da zna o tome ko zaista vlada svetom?“, nalazi se i poglavlje o Džordžu Sorošu, u kome se zvanični podaci skladno dopunjavaju sa kritičkom analizom. Po njoj, Soroš je rođen 1930. godine u Budimpešti, kao Đerđ Švarc. Njegov otac, učitelj esperanta, promenio je porodično prezime u Soroš, što, na esperantu, znači „uzleteti, vinuti se“. Kad su nacisti ušli u Mađarsku, otac je porodicu rasporedio po kućama dobronamernih Mađara. Posle nacista, došli su komunisti, i mladi Đerđ napušta Mađarsku, pa stiže u London, gde u prestižnoj Londonskoj školi ekonomije stiče osnovna znanja i sreće filosofa Karla Popera, teoretičara “otvorenog društva“. Zatim prelazi u SAD, gde 1969. osniva Kvantum fond, čiji je cilj učešće u berzanskim špekulacijama većeg obima. Uoči raspada istočnog bloka, Soroš finansira disidentske pokrete – „Solidarnost“ u Poljskoj i „Povelju 77“ Vaclava Havela u Čehoslovačkoj. Godine 1991. osniva Institut za otvoreno društvo i finansira „demokratske promene“ širom Istoka, od Srbije do Rusije i Gruzije. Svoje aktivnosti prenosi i u SAD. Imovina mu se procenjuje na 7,2 milijarde dolara. Tvrdi se da je u pedesetak zemalja, u kojima se borio za „otvoreno društvo“, uložio oko 5 milijardi dolara.
Kvantum fond se smatra jednim od najuspešnijih investicionih fondova u istoriji. Kao berzanski špekulant, Soroš je postizao velike uspehe: 1992. godine špekulisao je oko britanske funte i zaradio preko milijardu dolara, a dobio je i nadimak „čovek koji je slomio Banku Engleske“. Njegove spekulacije oko tajlandske valute, bata, dovele su do velike azijske ekonomske krize 1997. godine. Soroševi simpatizeri kažu da je on u svemu „igrao pošteno“: samo je „predviđao“ događaje. Međutim, nije sasvim tako: francuski sud ga je 2002. godine osudio da plati 2 miliona dolara kazne zbog nezakonitih spekulacija u francuskom bankarskom sistemu 1988. godine.
Opisuju ga kao jedinu privatnu ličnost koja ima „sopstvenu spoljnu politiku“. Časopis „Američki dobrotvor“ naziva ga „jedinim Amerikancem koji se može takmičiti sa američkim filantropima 1890–ih“, poput Endrjua Karnegija i Džona D. Rokfelera. Svake godine on ulaže 450 miliona dolara u „popravljanje planete“.
Posle događaja od 11. septembra 2001, kada je Bušova neokonzervativna klika počela da uvodi totalitarne mere kontrole američkog društva i sprema rat protiv Avganistana i Iraka, Soroš je uložio 27 miliona dolara u svrgavanje Buša, tvrdeći da je „Amerika pod vlašću Buša opasnost za svet“. Govorio je da ga nametanje Patriotskog zakona i „antiteroristička propaganda“ podsećaju na njegova iskustva pod nacizmom i komunizmom.
U Njujorku, 3. juna 2004, Soroš je „ustao u odbranu Iraka“: „Ušli smo u Irak na osnovu lažnih pretpostavki. Nema veze između Sadama Huseina i Al Kaide. Nije bilo oružja za masovno uništenje…“ Republikanci su na TV Foksu, napali Soroša kao „levičarskog otkačenjaka“, „borbenog bezbožnika“, i „socijalističkog milijardera“.
Međutim, Sorošu nije bilo strano poslovanje sa familijom Bušovih. Godine 1986, njegova naftna kompanija, Harken, kupila je Spektrum 7, naftnu kompaniju Džordža V. Buša, a i Soroš i Džordž Buš Stariji su investitori u Karlajl grupi, u kojoj je Buš i konsultant.

Soroš je slomio Banku Engleske, a Božidar Đelić ekonomiju Srbije

NACI SOROŠ
Novi američki predsednik zove se Barak Obama. Srbima se crno piše. Ne zato što je Obama tamnoput, nego zato što su mu desna i leva ruka srbofobi iz doba Bila Klintona. Ali, ima nešto još važnije: iza Baraka Obame stoji Džordž Soroš, koji je učinio sve da Hilari Klinton ne bude demokratski kandidat na američkim presedničkim izborima u novembru 2008, sarađujući sa Hauardom Dinom, predsednikom Nacionalnog komiteta demokrata u saplitanju žene bivšeg američkog predsednika. Obama je uzeo Hilari za svoju najbližu saradnicu, ali da bi mogao da je neutrališe u pokušaju da ga ometa u sprovođenju „sorošizacije“ SAD-a.
Mutne aktivnosti se ne pripisuju Sorošu prvi put. Od kada mu je početni kapital „pozajmio“ Džordž Karlvaj, desna ruka britanskog barona Edmonda de Roštilda i saradnik kontroverznog narko-trgovca Roberta Veskoa, Soroš se bavi svim i svačim: od razaranja nacionalnih valuta, preko propagiranja eutanazije, do finansiranja međunarodnih kampanja za legalizaciju droge. Ko je ovaj čovek, koga nazivaju Golemom modernog kapitalizma? Kao tinejdžer, ovaj mađarski Jevrejin radio je, u svojoj otadžbini, pod dirigentskom palicom nacističkog generala Kurta Behera, zapovednika tzv. Ekonomskog odeljenja komande SS–a. Šta je radio? Popisivao je imovinu opljačkanih i pobijenih mađarskih Jevreja.
U emisiji na Wnwt/Thirteen TV, 15. aprila 1993. godine, pričao je o svojoj mladosti i načinu na koji ga je njegov otac, bogataš Tivador Soroš, spasao od sudbine siromašnih sunarodnika. Da ga čujemo: „Kad su Nemci ušli, on je (otac, V. D.) rekao: „Ovo je bezakonita okupacija. Normalna pravila ne važe. Zato treba da zaboravite kako ste se ponašali u normalnom društvu. Ovo je nenormalna situacija. Sredio je da svi dobijemo lažne papire, svi smo imali drugačije identitete. Mene je usvojio neki činovnik ministarstva poljoprivrede, čiji je posao bio da oduzima imovinu Jevrejima, tako da sam ja išao s njim i oduzimali smo veliku imovinu. Čudan je to život, čudan. Imao sam 14 godina“.
Ben Heht, autor knjige „Perfidnost“, izučavao je aktivnostinacističkog ekonomskog odeljenja u Mađarskoj. Esesovski ekonomisti su se, po Hehtu, bavili vađenjem zlatnih zuba mrtvih Jevreja; šišanjem Jevrejki čija se kosa u balama prevozila u Nemačku, za industriju kozmetike i mode; pravljenjem sapuna od jevrejskog sala; mučenjem Jevreja s ciljem da odaju gde im je novac. Mladi Soroš je bio tu negde. Nije bio dželat. Ali, učestvovao je u ovom strašnom procesu. Da bi, kako kaže, opstao.
U emisiji Stiva Krofta, čuvenih „60 minuta“ na CBS, 20. decembra 1998, Kroft je Sorošu puštao snimke Jevreja, koje, porodično odvoze u logore poput Aušvica. Evo razgovora vođenog tom prilikom.
Kroft: Ovo su slike iz 1944, slike o tome šta se desilo Soroševim prijateljima i komšijama /…/ Vi ste mađarski Jevrejin…
Soroš: Mmmm…
Kroft: Koji je izbegao holokaust…
Soroš: Mmm…
Kroft: Tako što ste se maskirali u hrišćanina.
Soroš: Da.
Kroft: Gledali ste mnoštvo ljudi koje odvoze u logore…
Soroš: Da. Imao sam 14 godina. I mogu da kažem da mi je to oblikovalo karakter.
Kroft: Kako?
Soroš: Da treba misliti unapred. Treba razumeti i – i predviđati događaje i to kad – kada si ugrožen. Bila je to užasna pretnja zla. Mislim, bilo je to vrlo lično iskustvo zla.
Kroft: Koliko razumem, vi ste se izvukli zahvaljujući svom zaštitniku koji se zakleo da ste mu kumče koje je usvojio.
Soroš: Da. Da.
Kroft: Izvukli ste se i učestvovali u oduzimanju imovine Jevreja.
Soroš: Da. Tačno. Da.
Kroft: Mislim, to zvuči kao iskustvo koje bi mnogo ljudi na mnogo godina poslalo kod psihijatra na lečenje. Da li vam je teško?
Soroš: Ne, ne, uopšte. Možda kao dete ne vidite – ne vidite vezu. Ali, to to mi uopšte nije pravilo probleme.
Kroft: Niste imali osećanje krivice?
Soroš: Ne.
Kroft: Na primer: „Ja sam Jevrejin, i ovde sam, i gledam kako vode ove ljude. Mogao bih lako i sam biti tamo. Trebalo bi da sam tamo“. Ništa slično?
Soroš: Pa, naravno, ja – ja sam mogao biti s druge strane, i od mene bi oduzimali imovinu. Ali nije bilo smisla u tome – jer, u stvari, na neki smešan način – to vam je kao na tržištu – jer, da, ja nisam bio tamo – naravno, ja to ne bih radio – ali neko drugi bi – bi – bi oduzimao tu imovinu, ipak… I to je – bio je tamo – ne bio, ja sam bio samo posmatrač, imovina je ipak oduzimana, bez obzira na mene. Tako da – nisam imao nikakvu ulogu u oduzimanju imovine. Nisam se osećao krivim.“
Soroševa familija pripadala je jevrejskoj bogataškoj „eliti“ u Mađarskoj – zato su i preživeli. Aleksej Ščerbatov, bivši pripadnik američke vojne kontraobaveštajne službe, svedočio je da je prvi Đerđov ortak bio njegov sunarodnik i zemljak, koji se u Belgiji bavio prodajom dragulja koje su nacisti oduzeli mađarskim Jevrejima tokom Drugog svetskog rata.

Deceniju posle Soroševog oduševljavanja mladim lavovima poput Mlađana Dinkića, Srbija je u ekonomskom pogledu potpuno mrtva zemlja

UČENIK SOROŠ
Na Londonskoj školi ekonomije, Soroš se sreo sa svojim učiteljem Karlom Poperom. Poper je bio pisac knjige „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“, u kojoj se bavio totalitarizmom – od Platona do Marksa. Knjiga je nastala 1943. godine, u doba kad je demokratija bila ugrožena u sukobu s Hitlerom. Pojam „otvorenog društva“, kao neke vrste ostvarene demokratije, Poper je univerzalizovao i instrumentalizovao, počeo da ga koristi za svoje poslovne ciljeve, maskirane ideologijom. Da li bi Poper i danas bio zadovoljan svojim učenikom, ne zna se. Soroš je, očito, zadovoljan ideološkim potencijalom pojma kojim se okitio u nazivu svog fonda.
U maju 1993, časopis „Tajm“ objavio je razgovor sa Sorošom, u kome ga novinar hvali: „Kao i mitski kralj Mida, i Džordž Soroš sve ono što dodirne pretvara u zlato. Ali, za razliku od te tvrdice iz mitologije, on se rado odvaja od svog blaga. Ovaj savremeni Robin Hud uzima iz trezora i džepova bogatog Zapada kako bi nabavio preko potrebni kapital za siromašni Istok“. Soroš je tom prilikom dao sliku svoje ideje otvorenih društava: „Postoje dva razloga zbog kojih se zalažem za otvorena društva. Jedan je mogućnost uticanja, pokretanja tragične situacije, a drugi je taj što istorija, jednostavno, nema kraja. Ljudi možda vide crnu rupu tamo gde je nekad bila Jugoslavija, ali, u budućnosti, ljudi će preživeti i javiće se neka vrsta organizacije. Ono što mi sada čuvamo i podržavamo, dobiće šansu kasnije“.
Smatrajući da su vrednosti otvorenog društva univerzalne, ali i da se „demokratija ne može nametnuti ediktom“, Soroš ipak misli da “NATO mora da se pretvori u instrument zaštite vrednosti i principa otvorenog društva, ne samo u okviru svojih granica, već i izvan njih“.
Tako se učenik ser Karla Rajmunda Popera opredelio za širenje ideje „otvorenog društva“ pomoću vojne sile. Humanistički, nema šta!

„HUMANISTA“ SOROŠ
Devedesete godine 20. veka. Tri meseca posle udara na britansku funtu, Soroš u Londonu objavljuje da će 50 miliona dolara priložiti Bosni u humanitarne svrhe. Da bi odobrovoljio Britance, najavljuje 230 miliona dolara pomoći Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i njegovoj katedri za engleski jezik. (Soroš ga je osnovao 1990. godine.) 100 miliona dolara pomoći siromašnim naučnicima u Rusiji! 250 miliona dolara razvoju humanitarnog obrazovanja u Rusiji! Soroš kliče: „Moj uticaj u Istočnoj Evropi neverovatno raste. I u Americi me prihvataju mnogo ozbiljnije! U Evropi takođe. Sposoban sam da razgovaram o mnogim pitanjima, kao na primer o Bosni, ukoliko to želim“.
Njegov drugar i sunarodnik, Morton Abramovic, hvali ga kao sjajnog ekscentrika i kao jedinog sposobnog čoveka u Americi za uspešno vođenje sopstvene spoljnje politike. Stroub Talbom, omiljeni Klintonov saradnik, rekao je da Sorošova spoljna politika nije istovetna politici SAD-a, ali da je „vrlo kompatibilna“ istoj, pri čemu Vlada SAD-a nastoji da svoju spoljnu politiku prema bivšim komunističkim državama uskladi sa Francuskom, Nemačkom, Velikom Britanijom, ali i sa Sorošom, koji je, prema mišljenju Talbota, „veliko nacionalno blago“.
Osnovna ideja Sorošovog „humanizma“, tzv. „otvoreno društvo“, svodi se na nametanje globalističkih načela ekonomije i „meltingpot“ – razaranje lokalnih kultura, pod izgovorom „multikulturalizma“. Svako društvo koje hoće da se zaštiti od pljačke koju, pod vidom globalizacije sprovode multinacionalne kompanije, jeste ZATVORENO DRUŠTVO. Treba ga, dakle „otvoriti“, milom ili silom. Soroš se opredelio za „milom“ (mada ne isključuje i „silom‛“, ako treba.) Njemu odgovara i jedno i drugo. Jer, kako on kaže, „kad fondacije mogu da sarađuju sa vlašću, efikasnije su; kad ne mogu, njihov rad je potrebniji i cenjeniji jer nude alternativne izvore prihoda za građansko društvo“. Pravilo je: što gora vlast, bolji rad soroševskih fondova, baš zato što ih podržava „građansko društvo“.
Godine 2002. Toni Bler, američki potrčko i kvazi-laburista, i Soroš  osnovali su Institut za transparentnost industrije sirovina. Cilj instituta je da države bogate naftom, prirodnim gasom i strateškim metalima podnose „transparentne“ izveštaje o svojim prirodnim bogatstvima i njihovom korišćenju, pisanje po međunarodnim standardima. Cilj je, navodno, da korumpirane vlasti, pre svega u zemljama Trećeg sveta, ne budu u mogućnosti da pljačkaju nacionalna bogatstva, i time ugrožavaju siromašno stanovništvo svojih zemalja. Uveden u 23 zemlje, EITI standard je, u stvari sredstvo kontrolisanja zemalja bogatih ključnim sirovinama globalne privrede. Toni Bler je, na Samitu UN-a u septembru 2005. godine, rekao: „Prvi put na ovom Samitu, složili smo se da države nemaju pravo da rade šta hoće u okviru svojih granica, nego da mi, u ime čovečanstva, imamo zajedničku dužnost da štitimo narode tamo gde njihove vlasti to ne čine“.
Kao što Toni Bler „brine“ o „jadnim“ narodima, tako je, u knjizi „Velika šahovska tabla“, Zbignjav Bžežinski „brinuo o Sibiru, tvrdeći da je Sibir dobro celog čovečanstva, a ne samo Rusije“.
A kakve su posledice Sorošovog humanizma, najbolje se vidi na primeru Poljske. Prvi postkomunistički premijer Poljske, Tadeuš Mazovjecki, bio je veoma blizak Sorošu i njegovoj poljskoj ispostavi „Stefan Batori“. Soroš u svom „Potpisivanju demokratije“ kaže da je on lično spremio nacrt ekonomske reforme u zemlji Adama Mickijevića; uz malu pomoć svog prijatelja, Džefrija Saksa sa Harvarda, Soroš se obratio i Međunarodnom monetarnom fondu, koji je odobrio program reformi (što da ne?), i one su počele, 1. januara 1990. godine. Soroš sa simpatijama piše: „Narodu je bilo teško, ali su bili spremni da istrpe mnogo bola da bi videli stvarne promene“. I videli su. Danas Poljska duguje svetskim bankarima 200 milijardi evra, a dvadesetak odsto Poljaka žali za komunizmom, u zemlji koja je oduvek bila antikomunistički orijentisana.

Nastavljač „sorošizacije“ SAD-a: iza američkog predsednika Baraka Obame stoji Džordž Soroš, tako da se Srbima crno piše, pre svega zato što su američkom predsedniku desna i leva ruka srbofobi iz doba Bila Klintona

DEMOGRAFSKI SOROŠ
Soroš je rešio da deo svog novca uloži i u zdravlje Istočne Evrope. Recimo, u zdravlje žena. Doduše, njegovo tumačenje „zdravlja“ vrlo je specifično: on je novac u Istočnoj Evropi ulagao u „popravljanje kvaliteta abortusa“. Podržavao je uvođenje kiretaže u Albaniji, Letoniji, Litvaniji i Slovačkoj, a vakuum–abortuse u Makedoniji, Moldaviji i Rusiji. Uz to, Sorošovi saradnici bacili su se i na odlučnu borbu protiv svih snaga u istočnoevropskim društvima koje su se borile za povećavanje nataliteta i ograničenje abortusa. Srđa Trifković kaže da prenaseljenost nije problem Istočne Evrope, i da Soroš očito ne brine zbog toga, jer je, prema izveštaju Ujedinjenih nacija, 2000. godine u Rusiji, Bugarskoj, Belorusiji, Rumuniji i na Ukrajini bilo više abortusa nego rođenja. Očito, dodaje Trifković, „jedini logičan razlog je [...] da Soroš želi da sve dođe što je moguće manje malih Rusa i ostalih“.
U tome, se potpuno slaže sa Hitlerom, koji je smatrao da niže rase treba da budu istrebljene. U Nemačkoj, abortusi su bili zabranjeni, a na okupiranim slovenskim teritorijama Poljske i Sovjetskog Saveza podsticani, kao i kontracepcija i pornografija. Hitlerovi naslednici su predstavnici današnjeg globalizma, a Soroš je jedan od njih. Ali ne samo Soroš: to je plan globalističke elite, koji se, sa uspehom, izvršava već decenijama.
I zato se stalno čuju priče o „prenaseljenosti“ (a zna se šta čeka one koji se nađu u „prenaseljenim zonama“ sveta.) Robert Miler, dugogodišnji funkcioner UN-a već je predložio tzv. „Bračni sertifikat Ujedinjenih nacija“: u bilo kom delu sveta, kad mladi stupaju u brak, treba da se obavežu pred Ujedinjenim nacijama da neće roditi više od jednog ili dvoje dece. Miler u svom ogledu „Dve hiljade ideja i snova za bolji svet“ (IDEA, 1024/1997.) hvali Ujedinjene nacije zato što su, svojom vešto vođenom politikom depopulacije, od 1952. uspele da spreče rođenje dodatnih dve milijarde i dvesta miliona beba, koje bi još više doprinele prenaseljenosti. Gorbačov je te iste, 1997, govorio da porodice u zemljama u tranziciji treba da imaju jedno dete, a kad se stanje na planeti stabilizuje – dva deteta. Ted Tarner, vlasnik CNN-a predlaže da se sadašnjih šest milijardi stanovnika smanji na dve milijarde na suptilan način. Obraćajući se „Nacionalnom savezu za planiranje porodice i reproduktivno zdravlje“ 1999, Tarner je rekao: „Možemo to uraditi na veoma human način – ako svako usvoji politiku rađanja jednog deteta u narednih sto godina“. On se nije zadržao na rečima, nego je činio i dela: Ujedinjenim nacijama poklonio je stotine miliona dolara za programe kontrole rađanja, uključujući 21 milion dolara za kontraceptivnu obuku devojčica širom sveta, od Malavija do El Salvadora, od Mongolije do Mauricijusa. Drugi donatori bili su Rokfelerova fondacija, Bil Gejts i, naravno, „usrećitelji“ iz Svetske banke.
Ujedinjene nacije ne štede pare kad treba „uštedeti“ na rađanju dece. Pakistan je dobio 250 miliona dolara zato što je pustio da se u školama đacima govori o dobrobiti malih porodica. Fond Ujedinjenih nacija finansira kineske „edukatore“ i operativce akcije „jedna porodica – jedno dete“. Daju se pare i za programe sterilizacije u Peruu.
Naravno da je reč o maskiranom hitlerizmu. Treći svet, svet „obojenih“ prvi treba da nestane. Robert Miler od UN-a traži da odredi koliko svaka nacija može da „izdržava“ stanovnika, pri čemu naročitu pažnju „zapadnog belog sveta“ obraća na „obojene“ iz nerazvijenih zemalja. „Beli“ izumiru, „obojeni“ se množe… Samo se čeka novi zapadni vođa, sa brčićima ili bez njih, ali svakako spreman na „očišćenje planete“.
U igri su zaista istrebitelji. Još 1991. „humanista“ Žak Iv Kusto dao je intervju „Kuriru UNESKO-a“ u kojem navodi šta je sve potrebno da bi se očuvala planeta sa njenom biološkom raznovrsnošću (setimo se, ovaj globalista – ronilac bio je omiljeni istraživač mora i okeana, koga smo sa uživanjem gledali na TV-u): „Stanovništvo sveta mora biti stabilizovano, i zato svakog dana treba da se eliminiše 350 hiljada ljudi. Tako je užasno razmišljati o tome da ne bi trebalo to ni da izgovorimo. Ali opšte stanje u kome smo se našli očajno je“. To bi, dakle, značilo: ako hoćemo ekoplanetu, moramo da ubijemo milijardu i 270 miliona ljudi za deset godina. Da se opet vratimo Tedu Tarneru, koji u intervjuu „E Magazinu“ (januar-februar 1999.) otvoreno kaže: „Možemo da imamo deset milijardi ljudi koji žive ispod crte siromaštva, ili dve milijarde ljudi koji žive dobro, imaju kolor TV i auto. Planeta može da podnese taj broj ljudi, i tako je bilo 1930… A kako to da postignemo – teško je reći. Treba mnogo obrazovanja i usavršavanja zdravstvene zaštite.“
Ernest Kalenbah, autor „Ekotopije“ i drugih ekobestselera, izdao je vodič kroz ekologiju u kojem kaže da više od milijarde ljudi (upravo zato što su ljudi skloni potrošačkom mentalitetu) ova planeta ne može podneti. Jan Franzen, demograf i bivši stručnjak UN Fonda za stanovništvo, govoreći pred Evroparlamentom 1999, tvrdio je da broj ljudi treba smanjiti na 700 miliona…
Dakle, Soroš se sasvim uklapa u priču o krvoločnim humanitarcima, rešenim da stanovništvo sveta svedu na „zlatnu milijardu“. Nije to samo zbog para. Kao i Raskoljnikov, oni hoće da se „usude“, da dokažu sebi da su „bogovi“, a ne „bube“; napoleoni, a ne podljudi. Pare im ne znače ništa ako nemaju moć da određuju sudbinu čovečanstva.

Godine 2002. Toni Bler i Džordž Soroš zajedno su osnovali Institut za transparentnost industrije sirovina, u cilju kontrolisanja zemalja Trećeg sveta bogatih ključnim sirovinama globalne privrede, naftom, prirodnim gasom i strateškim metalima

GEJ SOROŠ
Posle propasti socijalističkih sistema u Istočnoj Evropi iznenada je počela propaganda homoseksualnosti. Iako tradicionalnog morala, u kojima je ogromna većina stanovništva bila protiv bilo kakve legalizacije homoseksualnih brakova i sličnog, istočnoevropska društva bila su podvrgnuta žestokoj „gej“ (čitaj: pederskoj) propagandi, čiji je jedan od glavnih finansijera bio Soroš. Zašto? Na pitanje odgovara dr Srđa Trifković: „Tokom poslednjih godina, Sorošova mreža uspešno je pokrenula dotada nepostojeće ‘gej’ aktiviste u gotovo svim oblastima gde radi. Kampanjom „LBGT (lezbijskih, gej, biseksualnih i transseksualnih) prava“ upravlja se iz Budimpešte, gde je rad Mirijam Molnar, koji je objavio Institut za otvoreno društvo 1999. godine, definisao „problem“ kao diskriminaciju i nizak nivo prihvaćenosti, vidljivosti i političke reprezentativnosti homo-bi-i transseksualaca. Bilo je potrebno ili „ubediti ljude da prihvate članove LGBT zajednice kao jednake i pustiti da društvo izvrši pritisak na političare (preko medija) da promene zakone“, ili „ubediti političare da su članovi LGBT zajednice jednaki i da im je potrebna pomoć u ubeđivanju ostatka društva u to“.
Ukupni cilj bio je da se pokrene diskusija o LGBT identitetu u društvu, da se ti ljudi učine vidljivima i da se o njima stvori „pozitivna slika“, kao i da se ustanove redovni forumi za diskusiju sa drugim grupama u regionu.
Specifični zadaci bili su otvaranje Internet prezentacija na engleskom, sa potprezentacijama na lokalnim jezicima, formiranje radnih grupa koje treba da reaguju na sve „homofobične ispade“ u medijima u jednoj „Ružičastoj knjizi“ i organizovanje dvonedeljnih letnjih škola za nastavnike „o diskriminaciji LGBT ljudi, invalida, gojaznih itd“.
U novembru 1999. godine, počeo je pilot-projekat u Centru za razvoj izdavaštva (Institut za otvoreno društvo Budimpešta) o knjigama koje se bave homoseksualnošću u Bugarskoj, Češkoj republici, Mađarskoj, Sloveniji i Slovačkoj. Iste godine, „Naš svet“ gej i lezbijski centar objavio je da je registrovan kao nevladina organizacija u Ukrajini. Od tog momenta, ova grupa dobila je pravo da radi na dostizanju svojih deklarisanih ciljeva, uključujući „borbu protiv seksualno orjentisane diskriminacije, homofobičnih stavova u društvenoj svesti, kao i pomoć u povećanju samosvesti među članovima gej i lezbijskih zajednica, kao jednakih i korisnih članova društva“.
Grupa je izrazila zahvalnost za legalizaciju „ukrajinskoj grani Mreže Soroš fondacija (Fondacija Renesansa), koja je lobirala za naš cilj u Ministarstvu pravde i obezbedila nam pravnu pomoć“.
Gej.ru je moskovska nevladina organizacija koju finansira Soroš i koja se razvila u „etablirani i priznati ruski gej i lezbijski centar i okupljalište gej i lezbijskih grupa, rasutih po državi“:
„Održavamo kontakt sa svim postojećim gej i lezbijskim i AIDS organizacijama u Rusiji; održavamo prepisku i šaljemo redovne izveštaje međunarodnim gej i lezbijskim organizacijama… Imamo najveću biblioteku, sa više od 100 ruskih naslova i 50-ak klasičnih knjiga na engleskom koje se bave homoseksualnošću. Značajan doprinos ovoj biblioteci primerak je knjige Esencijalni zbornik gej i lezbijskih pitanja, koji smo dobili od Soroš fondacije 2000. godine. U Bukureštu, Monika Barkši iz lokalnog Soroš ogranka je protestvovala protiv činjenice da je ‘homoseksualni identitet stigmatizovan’ u Rumuniji, i da je jedan od glavnih razloga za nedostatak tolerancije i tretman pojedinaca kao ‘onih drugih’. Njihove porodice postaju žrtve predrasuda ’samo zato što je društvo nesposobno da prihvati legitimnost homoseksualnih odnosa kao normalne manifestacije’.“ Autorka navodi Rumunsku Pravoslavnu Crkvu kao glavnog krivca:
„Problem je u tome što mnoge pravoslavne i ostale studentske organizacije podržavaju crkvu“.
Ona ističe da su 1994. godine više od sto studenata teologije započeli seriju demonstracija ispred zgrade rumunskog parlamenta protiv homoseksualne propagande u medijima i skupljali su potpise za peticiju, zahtevajući da se homoseksualni odnosi stave van zakona. Barkši završava tekst standardnom „soroševskom“ izjavom:
„Članovima gej i lezbijskih zajednica potrebna su prava koja im garantuju slobodno javno ispoljavanje identiteta… Ozakonjivanje homoseksualaca, mogućnost da se kreću i pojavljuju u javnosti, da govore i rade zajedno, veoma je dobar pokazatelj otvorenosti društva. Ovo se može postići novim zakonima, donetim pod pritiskom od strane različitih organizacija koje se bave ljudskim pravima. Rumunija treba da iskoreni negativne reakcije većinske populacije na homoseksualnost… „Problemi“ postoje u društvu kao celini, a ono se ne može promeniti preko noći.“
Toliko o tome kaže dr Srđa Trifković. Sada je jasno kako je bivši „svetosavac“ Čeda Jovanović postao zastupnik „gej prava“. „Čiji novac, njegova i muzika“.

Autentična antiglobalistička levica odavno je „provalila“ Soroša i njegove marifetluke. Njega kao podršku „levičarima“ doživljavaju samo domaći kvazi-levičari poput Sonje Liht

NARKO SOROŠ
U Istočnoj Evropi, Soroš se trudio da pomogne marginalizovanim društvenim grupama, s ciljem da se sprovede njihova zdravstvena zaštita koja ima svoje specifičnosti. To je, konkretno, značilo da mu je cilj bio da zdravstveno zaštiti narkomane putem zamene igala i špriceva, kao i kroz tzv. „supstitucione terapije“ (metadon umesto droge). Cilj je „smanjenje štete“…
Da li?
U čuvenom časopisu Rokfelerove Trilateralne komisije, „Public Affairs“, 2004. Soroš objavljuje tekst: „Mehur od sapunice američke premoći“. U navedenom tekstu smelo je ustvrdio da rat protiv droga donosi više štete od same upotrebe droga. Jeste, od njih neki umiru; jeste, one mnoge onesposobljavaju, ali najveća opasnost je ugrožavanje slobodnog tržišta.
Preko svog Fonda za otvoreno društvo, Soroš već godinama radi na legalizaciji droge u SAD-u. Kampanju vodi preko Fondacije za politiku vezanu za droge (DPF – Drug Policu Foundation) i Lindesmit centra. Kada je rešio da rad Fonda za otvoreno društvo proširi na SAD, opredelio se pre svega za politiku u oblasti narkomanije, smatrajući da u SAD-u najveća opasnost za principe „otvorenog društva“ leži upravo u borbi protiv narkotika. Soroš je DPF iskoristio da podrži MMR (Policijski projekat za marihuanu), koji se zalaže za legalizaciju marihuane, i čiji je čovek, Berni Frenk, ušavši u strukture američke vlasti, uspeo da nametne HR 2618, kojim se dopušta „medicinska upotreba“ marihuane.
Soroševci su svojom kampanjom legalizovali „medicinsku marihuanu“ u Kaliforniji, Arizoni i Nevadi. U tekstu Aleksandre Perebikovski, „Da li Soroš ima problema s drogom?“, navodi se da veliki „filantrop“, preko svojih ispostava Human Rights Watch i Human Rights Watch/Americas podržava narko-terorističku gerilu u Kolumbiji, Peruu i Boliviji.
U Kolumbiji, Human Rights Watch kritikovao je vladine trupe zbog rata protiv narko-gerilaca. Čuveni Medlin narko–kartel još je u novembru 1990, tražio da se objavi izveštaj Human Rights Watch o borbi vladinih trupa protiv narko-mafije, čime se Kolumbijcima ugrožavaju „ljudska prava“. Huan Mendoz, čelnik kolumbijske Soroševe ispostave u svom „Americas Watch Report“  zahtevao je hitno razoružavanje kolumbijske vojske da bi droga mogle da se nađe na „slobodnom tržištu“.
Soroš je stajao i iza projekta „Koka 95“, finansirajući „Andski savet proizvođača lista koke“ i „Andsku komisiju pravnika“. Ove dve organizacije su se udružile u zahtevu da se tržište droga legalizuje. „Andska komisija pravnika“ organizovala je 13-14. marta 1996, „naučni skup“ o „efektima konzumiranja koke na ljude“. Učesnici su napadali vlasti, tvrdeći da one štetno utiču na „okolinu“ (time što se bore protiv narko-kartela?) Savet proizvođača kokinog lista čak je najavio i oružanu pobunu u Boliviji. Soroš je svojevremeno pomogao predsedničku kampanju Alehandra Toleda, koji se u Peruu zalagao za blaži pristup drogama od onog koji je imao predsednik Alberto Fuhimori.
Smatra se da je Soroš, kao agent porodice Rotšild, u isti mah i agent Velike Britanije. A Englezi su stari dileri. Britanska Istočnoindijska kompanija počela je da trguje opijumom sa Kinom 1715, ali je monopol na trgovinu drogom i robljem dobila nešto kasnije. Opijum je razarao čitave narode. Kineski car je, videvši kako njegov narod propada od britanskog opijuma, zaplenio svu drogu u državi i bacio u okove sve engleske narko–trgovce 1839. godine. Velika Britanija je, s oružjem u ruci, rešila da „oslobodi tržište“. Vođena su dva „opijumska rata“ (1839-1842 i 1858-1860), a cilj im je bio da se Kina „otvori prema svetu“. Soroš dobro zna da su SAD – „Velika Britanija“ 20. i (on se nada!) 21. veka, pa zato u knjizi „Džordž Soroš o globalizaciji“ kaže da „SAD, kao i Britanija u 19. veku, imaju interes da čuvaju međunarodna tržišta i opšta dobra, poput okeana, otvorenima za sve“… Narko-tržište je takođe tržište, zar ne?
Jedan od ključnih razloga za zapadni rat protiv talibanskog režima u Avganistanu bio je njihova zabrana proizvodnje hašiša. I tu je Soroš imao svog udela. U Avganistanu, naime, deluje još jedna od njegovih grupa za legalizaciju narkotika, „Simonu Senlis“. Misli se da je francuskog porekla, ali nije: reč je o engleskoj NVO. Ime je dobila po Simonu Senlisu,  koji se proslavio kao engleski vitez u 17. veku. Finansira je Sorošev fond za otvoreno društvo, kao što čini i sa mnogim drugim organizacijama koje se, iz Britanije, bore za legalizaciju droga (Beckleu Fondation, Releace, Drug Scope,  itd.) „Simon Senlis“ deluje u Londonu, Briselu, Parizu, Rio de Ženeiru, Otavi, Kabulu.
U Avganistanu su se, 2005. godine, založili za licenciranje „kultivisanja opijuma radi proizvodnje esencijalnih lekova kakvi su morfijum i kodein“. Obrazloženje? Rat protiv droge nije uspeo; narkomanija se proširila ne samo na Zapadu, nego i na Istoku – u Indiji, Kini, bivšem Sovjetskom Savezu. Zato sada treba krenuti drugim putem – putem legalizacije. I to, naravno, prvo treba početi od „medicine“. Da svi budu zdravi, zar ne?
Legalizacija droge namenjena je i za Sakašvilijevu Gruziju. „Fondacija Bekli“ svojevremeno je napadala predsednika Gruzije, Eduarda Ševarnadzea, kao komunistu koji je u Sovjetskom Savezu vodio borbu protiv „konzumenata narkotika“. Sakašvili više obećava; naime, on je Sorošu rekao da bi se u Gruziji pristup drogama mogao promeniti – sa prenaglašeno krivičnog na blaži, „građanskiji“. Legalizovanje droge u Gruziji značilo bi još lakšu trgovinu istima u Rusiji, jer gruzijska dijaspora u Moskvi i drugde velika je i sklona raznim vrstama „specijalnih“ načina zarade.
Frederik Greg, naučnik povezan sa Karnegijevom fondacijom za mir, pokazao je, u svom članku „Anatomija prevare: Simon Senlis u Avganistanu“ (objavljenom 2005.) da je glavni cilj priče o legalizaciji proizvodnja opijuma, iza koje stoje soroševci, vrlo providan (transparentan, reklo bi se u Srbiji danas): „U sadašnjoj situaciji ostvarenje Senlisovih preduslova vodilo bi pretvaranju Avganistana u narko-ekonomiju (što je, donekle, već sada), legitimizaciju položaja sadašnjih gospodara droge koji su nasledili gospodare rata u vladanju zemljom. Štaviše, Senlisove pretpostavke ništa ne govore o pitanju trgovine drogom…“
Osnovni trik soroševskih „legalizatora“ sledeći je: oni prvo govore o užasnim posledicama narkomanije; zatim tvrde da narko-mafiju nije moguće pobediti zato što trgovina drogom donosi mnogo novca. I ne samo trgovina – nego i proizvodnja. Seljaci koji proizvode opijum, zbog zarade koja ta proizvodnja donosi, ne žele da uzgajaju bilo šta drugo. Zato, legalizujmo drogu!
Stoga se Džoana Nejtan iz Međunarodne krizne grupe oštro suprotstavila uništenju opijumskih plantaža u Avganistanu putem raspršivanja, po opijumsku kulturu, otrovnih supstanci iz vazduha. Tvrdila je da bi to razgnevilo siromašne Avganistance i bacilo ih u naručje ustanicima protiv Amerikanaca. Zanimljivo je slučaj Majka Trejsa, Sorošovog čoveka u Fondaciji Bekli. Pod Sorošovim uticajem, ovaj „legalizator“ našao se na jednom od čelnih mesta Službe UN-a za kontrolu droga i kriminala, smeštenoj u Beču. Morao je da se povuče sa tog mesta posle izveštaja Nordijske mreže Hasela, švedske grupe koja se suprotstavlja zakonima za liberalizaciju droga. Dokumenti koje je objavila mreža Hasela dokazivali su da je Soroš ubacio Majka Trejsa u zvanični organ Ujedinjenih nacija s ciljem ublažavanja međunarodnih konvencija o trgovini narkoticima, koje je trebalo da budu razmatrane na skupu predstavnika UN-a u Beču u aprilu 2003. godine.  Nordijska mreža Hasel objavila je Trejsovo pismo Ajrahu Najeru, predsedniku Sorošovog Instituta za otvoreno društvo, u kojem Trejs obaveštava dotičnog da će delovati „iza scene“ kako bi međunarodne konvencije više pogodovale liberalizaciji trgovine i upotrebe narkotika. Trejs i Institut za otvoreno društvo sarađivali su sa grupom „Releace“, čiji je cilj bio propaganda narko-liberalizma, kroz projekat pod nazivom „Misliti unapred o drogama“.
Nedavno je Trejs, u intervjuu „Sandej Heraldu“, izjavio da Škotska, na strahovitom udaru heroina iz Avganistana, mora da bude „hrabrija i kreativnija“ u pristupu narko-problemu. Kako? Tako što će početi da otvara „sobe za upotrebu droge“, s besplatnim, čistim špricevima i potrebnom opremom. Trejs se sada nalazi na čelu „Međunarodnog konzorcijuma za politiku vezanu za drogu“, u okviru Fondacije Bekli.
„Simon Senlis“ se, u međuvremenu, trudi da angažuje što više uticajnih lica. Sarađuju sa švajcarskim industrijalcem Stefanom Šmidhejnijem, kao i sa Mrežom evropskih fondacija (koje se bave „filantropijom“), itd.
Godine 2002, u septembru, u mestu Arabida u Portugaliji sastala se grupa bivših evropskih političara, ambasadora, akademika, lidera „građanskog društva“ i pravnika. Među njima bili su i bivši predsednik Portugala, bivši predsednik Bundestaga, kao i bivši britanski ambasador u Kolumbiji. Okupili su se kao Komitet mudraca Mreže evropskih fondacija, i založili se za narko-liberalizam, za koji se zalaže i „Simon Senlis“. U međuvremenu, ministar unutrašnjih poslova Avganistana, Daud Daud, zabranio je rad „Simon Senlisa“, čije aktivnosti stvaraju ovoj nesrećnoj zemlji „složene probleme“. Naime, soroševci su podsticali avganistanske seljake na uzgajanje što više opijuma.
A kako je u Avganistanu pod okupacijom „međunarodnih snaga“?
General Berli Mek Kafri, koji se godinama bavio narko-problemima SAD-a, 30. jula 2007. godine podneo je izveštaj Odeljenju za društvene nauke čuvene akademije Vest Point. Istakao je da je situacija u Avganistanu užasna: „Avganistan je u bedi“, rekao je on. Jer, 68 odsto stanovništva nije zapamtilo mir, životni vek je 44 godine… Bezbednost je na nuli, poljoprivreda je razorena, vlast u haosu. Rat u Avganistanu se ne može dobiti pukim vojnim sredstvima: to će biti moguće tek ako se obnovi avganistanska poljoprivreda, od koje živi 82 odsto stanovništva, i ako prestane proizvodnja opijuma kojom se finansira terorizam. On je ukazao da su proizvodnja i prodaja istog enormno porasli od trenutka kada su SAD i saveznici ušli u zemlju 2001. godine. Da li se iko upitao šta sorošovci hoće kad traže da privredu Avganistana svedu na proizvodnju i prodaju droge?

Džordž Soroš je rado posećivao Beograd i tim prilikama redovno se susretao sa nevladinim sektorom kojem je davao uputstva kako da svoju delatnost usmere protiv interesa Srbije: Soroš i Nataša Kandić

MEĐUNARODNA KRIZNA GRUPA SOROŠ
Međunarodna krizna grupa je, sredinom 2003, objavila jedan od svojih izveštaja o Srbiji. U njemu su bile optužbe na račun povezanosti DOS-ovaca sa mafijaškim strukturama. Predstavnik MKG za Srbiju, Džejms Lajon, bio je veoma neprijatan u svojim tvrdnjama. To nije bilo prvi put – 2002. godine MKG optužio je Koštunicu i Đinđića za ilegalnu trgovinu oružjem. Mnogi dosovski političari pravili su se nevešti dajući izjave tipa: „Ko je taj Džejms Lajon i šta je ta Međunarodna krizna grupa? Prvi put čujemo za njih!“ Ranije, kad je ova grupa napadala Srpsku Pravoslavnu Crkvu, tvrdeći, u svom izveštaju o Srbiji posle Đinđića, da je reč o mračnjačkoj organizaciji koju treba modernizovati, jer se klanja antisemitima poput Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića (Nikolaj je, veli MKG, nosio i Hitlerov orden), niko od dosovaca nije se oglasio da kaže koju reč u odbranu najstarije ustanove srpskog naroda. Ali, kad je Lajon objavio svoj izveštaj o korupciji u vrhu vlasti, svi su graknuli da je to mešanje u naše unutrašnje stvari, da je izveštaj pun laži, itd. A onda se u „Vremenu“ od 10. jula 2003. godine pojavio tekst Nenada Lj. Stefanovića „Lajona niko ne sme da ljuti“ iz kojeg smo saznali da je Međunarodna krizna grupa veoma važna u svetskim političkim okvirima, da joj je na čelu Marti Ahtisari (onaj što je 1999. doneo NATO-ultimatum Miloševiću), da se njeni izveštaji pomno proučavaju među moćnicima širom sveta i da Lajonu dosovci mogu samo da pljunu pod prozor kancelarije (i to ako im on dozvoli).
Što se, pak, Međunarodne krizne grupe tiče, svi njeni izveštaji jasno govore da je reč o KRIZOGENOJ GRUPI (izraz vladike Atanasija Jevtića), to jest grupi za izazivanje kriza i destabilizaciju regiona. Vladika Atanasije je ukazao na činjenicu da njihove „antisrpske tirade nadvrhnjuju i otomanske i komunističke domete krivotvorenja, zakeranja i blaćenja“ i da je reč o „novostarim inkvizitorima“ koji su skrpili galimatijas od „zlonamernih, ali vešto sročenih dezinformacija“. (Recimo, tvrdili su da se, iz nacionalističkih razloga, u toku RTS-ove vremenske prognoze ne pominje Novi Pazar, „glavni muslimanski grad, koji je postao uspešan proizvodni i trgovinski centar“; naravno, ne pominju se ni Čačak, ni Gornji Milanovac, ali to nema veze s nacionalizmom, nego s meteorološkim stanicama.) Vladika Atanasije je uočio da iza ovakvog izveštaja uvek stoje „sufleri i došaptači [...] iz beogradskog grlatog, a subkluturnog, pravog palanačkog (nasuprot velegradske Evrope) i antiduhovnog podzemlja“, iz kojeg Međunarodna krizogena grupa regrutuje sve svoje „stručnjake“ za blaćenje Srpske crkve, države i naroda. Kada je, 2006. godine, Međunarodna krizna grupa odlazila iz Srbije, Džejms Lajon je novinarima cinično rekao: „Trebalo bi da ste zadovoljni našim odlaskom. Odlazimo u druge delove sveta, jer verujemo da smo ovde završili posao“.
Ugledni italijanski antiglobalista, dr Ugo Gaudenci, objasnio je ulogu Međunarodne krizne grupe u Srbiji, ali i u svetu („Evropa nacija“, april 2006. godine):
„Posle Miloševićevog pada, kome je izvežbano doprinela nevladina organizacija ‘Otpor’, majka svih NVO koje su od 2000. godine do danas pomagale ‘obojene’ državne udare u Gruziji, Ukrajini i u srednjoj Aziji, MKG je ostao u Beogradu da upravlja onim što je oteto i da nastoji da uguši i najmanji mogući pokušaj vraćanja nacionalnog suvereniteta. Program sekcije MKG u Beogradu i dalje podrazumeva pokvareni kriminalni uticaj kojim nastavlja da progoni Srbiju. MKG je ostao u Beogradu da bi olakšao konačni nestanak bazičnog srpskog identiteta i samostalnosti, koristeći dobro poznate instrumente kao što su „nezavisni mediji“ i „olakšavanje građanskih, institucionalnih i ekonomskih reformi“.
Osam godina takvih aktivnosti omogućilo je da se najzad dovede na mesto predsednika popustljivi Boris Tadić, ali, uprkos velikim finansijskim sredstvima datim u tu svrhu, nije se uspelo da se sruši prirodni konsenzus nacionalnog tipa koji nimalo ne ide niz dlaku mondijalističkim pravilima igre nametanim bombama. Prednjači u tome Srpska radikalna stranka, kao i još neke političke snage čiji su lideri optuženi u atlantskom haškom „sudu“.
Ovu bitku MKG je na duge staze izgubio, o čemu najbolje svedoči činjenica da je baš Srpska radikalna stranka prva po broju pristalica, pojedinačno daleko najjača politička partija u svim bitnim regionima, od Vojvodine do Kosova i Metohije. Takođe, u velikom porastu je broj pristalica SRS-a u velikim urbanim sredinama, gde su dosada navodno dominantni bili „treći sektor“ i proameričke „građanske snage“.
MKG je računao da će završiti ovakav svoj posao još 2003. godine, ali ubistvo premijera Srbije, Zorana Đinđića, nije dozvolilo da se taj predmet zatvori. O tome otvoreno svedoči Nikolas Vajt, direktor centralnog biroa MKG za Evropu sa sedištem u Briselu (pozicija tog sedišta već sama za sebe dovoljno govori).
„Ma kakvi oligarsi?! MKG finansiraju Evropska unija, Džordž Soroš, Bil Gejts. Nikada niko od njih nije vršio pritisak da se bavimo određenim pitanjima!“ Šef Međunarodne krizne grupe – na pitanje srpskog novinara da li je MKG finansiran iz nekog centra moći, recimo američkog – odgovara kao da je nepojamno nevinašce. Odgovor ipak, prevazilazi očekivanja, jer bilo bi očekivano da tvrdi da je MKG nezavisan, ali ne i da se kaže da ga finansiraju u najmanju ruku kontroverzne ličnosti, kao što je Soroš. Pa, ipak, nema mnogo mesta čuđenju, jer u njegovom izvršnom odboru nalaze se ličnosti Sorošovog kalibra, kao što su Morton Abramovic, Vesli Klark, Zbignjev Bžežinski, Lord Robertson of Port Elen, Marti Ahtisari, Ema Bonino. O prvome se zna sve, pa i to da njegov ‘Fond za otvoreno društvo’ finansira sve državne udare na istoku. Takođe, zašto ne reći otvoreno, to je i jedno od važnih uporišta CIA u Italiji. Abramovic nije svetac, već bivši savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji Džima Kartera, onaj što je u svoje vreme nabavio rakete ’stinger’ za Gulbudina Hakmatjara, ličnost vrlo blisku Osami Bin Ladenu, dok je ovaj još bio u milosti Vašingtona. Hakmatjar je gospodar rata u Avganistanu, krvoločni premijer pod predsedništvom Burhanudina Rabanija, koga je na vlast doveo SAD 1992. godine, posle rušenja prosovjetskog režima. Rakete ’stinger’ korišćene su kako bi sravnile sa zemljom Kabul. Tu nas trag vodi do Bžežinskog, koji je takođe bio savetnik za nacionalnu bezbednost kod Kartera i smatra se glavnim ‘teoretičarem’ razbijanja Sovjetskog Saveza. Uz njih se nalaze i lord Robertson, bivši britanski ministar odbrane, ali, i pre svega, generalni sekretar NATO pakta za vreme agresije na Srbiju, kao i Klark, komandant NATO snaga u istom periodu. Obojica su direktno odgovorna za namerno bombardovanje civilnih infrastruktura tokom agresije na Srbiju. Na njihovoj savesti posebno leže bombardovanja srpske televizije u Beogradu, pijace u Nišu, putničkog voza u Grdeličkoj klisuri, sela Koriša, zatim petrohemijskog kompleksa u Pančevu i postrojenja Rafinerije u Novom Sadu, sa tragičnim posledicama još nesagledivih razmera i trajanja. Sve je to obavljeno pažljivo odabranim kasetnim bombama, projektilima sa osiromašenim uranijumom i drugim strogo zabranjenim sredstvima. Što se tiče bivšeg finskog predsednika Ahtisarija, dovoljno je reći da je on sadašnji specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za Kosovo i Metohiju, odnosno onaj koji se predstavlja kao ličnost u stanju da posreduje u teškom rešenju kosovskog pitanja, iako je uvaženi savetnik u Međunarodnoj kriznoj grupi i ima čak i knjigu koja ga potpuno diskvalifikuje za jedno takvo mesto.“
Očito je da humanistička delatnost Džordža Soroša podrazumeva širok spektar delatnosti – od preuređenja tranzicionih društava do nabavke „stinger“ raketa. Što da ne? Novom svetskom poretku potrebni su takvi, davinčijevski, univerzalni geniji.

Sorošu je od posebne važnosti bilo da kontroliše što veći broj medija u Srbija: Džordž Soroš i Miša Brkić na bahanalijama u Beogradu

„SLOBODNA EVROPA“ SOROŠ
Iako radio stanica „Slobodna Evropa“ u svom statutu i dalje kao osnivača ima Vladu SAD-a, godine 1994. Soroš je, na bazi zajedničkih ulaganja, pri njoj otvorio Istraživački institut. Radio „Slobodna Evropa“ i Sorošov institut objedinili su se pod nazivom Otvoreni istraživački institut za medije. Upravni odbor je bio sastavljen od sedam članova: Soroš i dva njegova pomoćnika, plus jedan „nezavisni“ kandidat koga je predložio Soroš; ostali su bili iz Međunarodnog brodkastinga.
Tako je Sorošov Centralnoevropski univerzitet dobio ogromne količine informacija o istoriji Centralne i Istočne Evrope, kao i bivšeg SSSR-a, pod komunizmom. Čelnik ovog Univerziteta, Alfred Stepan, uočio je da je Soroš ovo shvatio kao odličnu priliku za formiranje informativne mreže. Reorganizovao je svoj Institut s ciljem da se rade redovne analize štampe i da se podaci šalju čelnicima Vlada i akademcima. Cirkulacija publikacija  ustostručena je.
Cilj je bio da se, u 24 zemlje sveta, slanjem doziranih informacija oblikuje javno mnenje, pre svega među elitom. Neki od zaposlenih u lokalnim Fondovima za otvoreno društvo žalili su Koni Bruk zbog činjenice da su omrznuti u zemljama u kojima žive i rade: „Nekolicina mi je priznala“, veli ona, „da je to ironično i da su oni najveći deo svog života proveli pod komunističkim režimom da bi na kraju postali partizani otvorenog društva, sukobljeni sa šefovim naredbama: „Kad bi ovaj program emitovao nečiju drugačiju istinu, to bi predstavljalo pravu katastrofu“.

PREDSEDNIK SOROŠ?
Jedna od ključnih organizacija koje su Baraku Obami pomogle da bude nominovan za demokratskog kandidata na predsedničkim izborima u SAD-u 2008. zvala se „Moveon.org“, i iza nje je, svojim novcem, stajao Džordž Soroš. Organizacija je počela sa radom 1998. godine, dobijajući prve priloge od demokratskih „jastrebova“, Džoa Libermana i Danijela Patrika Mojnihana. Godine 2004, Soroš je pokret kupio, uloživši u njega, od prethodne godine do tada, 6,2 miliona dolara. Na čelu pokreta našao se Hauard „Vrištavac“ Din, vešt demagog koga je Soroš odabrao s puno razloga – ne samo zbog uticaja na biračko telo, već i zbog lobiranja u samoj Demokratskoj stranci, koja je trebalo da nominuje Obamu umesto Hilari Klinton.
U okviru borbe protiv „odvratnih“, „konzervativnih“ Bušovih republikanaca, „Moveon.org“ poveo je kampanju protiv Bušove desne ruke, Dika Čejnija, i njegove kompanije Halibarton. Akcije Halibartona pale su sa 40 na 26 dolara, a Soroš ih je odmah kupovao. Tada je kampanja protiv Halibartona stala, a vrednost akcija porasla je na 50 dolara. Soroš je bio dobitnik u još jednom ekonomskom ratu. I Čejni, takođe. Godine 2005, Soroš, sa još 70 milijardera i mulitmilijardera, osniva Demokratsku alijansu, koja daje novac Demokratskoj partiji. Najmanji prilog DS-u iznosio je 200 hiljada dolara, a Soroš je bio jedan od tri najveća donatora.
Inače, „veliki meštar“ pomagao je Obami još kad je ovaj trebalo da uđe u američki Senat. Obama je bio jedini demokratski kandidat za senatora kojeg je Soroš lično primio u svom njujorškom stanu 2004. godine, i dao mu donaciju od 60 hiljada dolara. Sreli su se opet 2006, kada je Obama već bio senator, i to u Sorošovoj kancelariji na Menhetnu. On ga je upoznao sa bogatim finansijerima Orinom Kramerom i čelnikom Union švajcarske banke SAD, Robertom Volfom. Sedam dana kasnije, Volf je ručao sa Obamom u Vašingtonu, i razgovarali su o njegovoj strategiji u predsedničkoj kampanji.
Obama je svoju kandidaturu najavio januara 2007. Soroš i Volf su odmah priložili 500 hiljada dolara i obezbedili dotok novca koji je Obami pomogao da ukloni Hilari Klinton u okviru unutarstranačke borbe za nominaciju, a zatim pobedi na predsedničkim izborima.
Međutim, globalni kapitalisti razlikuju se samo u taktici, a ne i u strategiji. Zato je Obama uzeo Hilari Klinton za državnog sekretara, ali nije raskinuo ni sa pojedinim  „konzervativnim“ republikancima iz ekipa Buša Starijeg i Buša Mlađeg. Američka imperija previše je moćna da bi pravila radikalne zaokrete u svojoj unutrašnjoj i spoljnjoj politici. Uostalom, Soroš je, poslovno, već sarađivao sa familijom Bušovih. Amerikom ne upravljaju njeni predsednici, nego klanovi superbogataša, koji „globalizuju“ planetu, pretvarajući je u mešavinu Diznilenda i GULAG–a. Ko veruje u suprotno, ima nivo inteligencije i obaveštenosti jednak nivou donedavnog predsednika SAD-a.

Zaista je veliki broj ljudi bio na finansijskom spisku Džordža Soroša, a među prvima rusofobi iz redova LDP-a

„RUSOFIL“ SOROŠ
Soroš je aktivno učestvovao u razaranju Rusije u doba Borisa Jeljcina. Udruživši se sa jeljcinovskim „reformistima“, Anatolijem Čubajsom i Jegorom Gajdarom, uz ideologa reformi, „harvardavca“ Džefrija Saksa, „veliki meštar“ svih mešetara tražio je da se u Rusiji hitno sprovede „šok–terapija“, skok iz komunizma u liberal-kapitalizam. Hiperinflacija je obične ljude dovela do dna bede i na ivicu gladi. Privatizovane su državne firme i resursi. Rusija je, kako kaže dr Srđa Trifković, postala skoro kolonija. Sorošu nije bilo dosta: 1993. tražio je ukidanje mreže socijalne pomoći da bi se zemlja što pre „liberalizovala“. U intervjuu listu „Komersant“ 8. avgusta 1997. tvrdio je da „jaka centralna vlada u Rusiji ne može biti demokratska“ i da „javnost u Rusiji mora da prihvati ideologiju otvorenog društva“.
Sorošev humanizam opevao je, početkom devedesetih godina 20. veka, američki „Njuzvik“. Povod? U aprilu 1993. godine Soroševa međunarodna naučna fondacija pustila je 20 hiljada čekova, na po 500 dolara svaki, s ciljem da 20 hiljada naučnika bivšeg SSSR-a dobiju jednokratnu pomoć u doba hiperinflacije (koju su, svojom ekonomskom „šok terapijom“, izazvali Soroševi drugari, Čubajs i Gajdar). Ruski ministar za nauku, Boris Soljtikov, rekao je, optimistično: „Ovaj fond će umanjiti [...] odliv mozgova naših stručnjaka u druge zemlje“. Jedan od dobitnika pomoći, Boris Poljak, moskovski geolog, tim povodom je izjavio da će potrošiti novac na farmerke, cipele i hranu za porodicu: „Naša zemlja je velika i sa ogromnim dostignućima u oblasti nauke, koja nikog nisu obezbedila. Teško je pomiriti se sa činjenicom da primamo milostinju sa Zapada“.
„Njuzvik“ je tvrdio da „velikog meštra“ u Rusiji zovu „Sveti Soroš“.
Soroš je u Rusiji poklanjao veliku pažnju obrazovnom sistemu. Njegovi saradnici su mnogo uticali na izbor udžbenika. Omladinska biblioteka „Gajdar“ opremljena je računarima i kompakt-diskovima zahvaljujući Institutu za otvoreno društvo. Za decu „manje privilegovanih“ organizovali su specijalni seminar „Dečja prava danas“.
Godine 1999, moskovska kancelarija Instituta za otvoreno društvo započela je program „Razvoj obrazovanja u Rusiji“. Cilj – ponovno obrazovanje seoskih učitelja, u skladu sa  Soroševim idealima. U srednje škole uveden je program „Tolerancija“ („Tjerpimost“). Jedan ruski kritičar je istakao da „tjerpimost“ na ruskom znači i prostitucija, i dodao: „Otkud to da ovaj finansijski manipulator, pokušava da nas uči toleranciji? Nas, koji smo odrasli uz Lava Tolstoja, jednog od prvih filozofa nenasilja… Prema njemu, Soroš  ipak služi Rusima da im otvori oči – da vide koliko su nisko pali i da se podignu…“
I Rusija se podigla. U jesen 2003. godine uhapšen je Mihail Hodorkovski, vlasnik „Jukosa“, jedan od oligarha (megatajkuna) i desna Sorošova ruka. Hodorkovski je bio direktor moskovske ispostave Instituta za otvoreno društvo, a imao je i svoju Fondaciju za otvorenu Rusiju. Kada je krenuo u rat protiv Putina, naleteo je na činjenicu da Putin nije Jeljcin. Hodorkovski je, zapanjen, vrlo brzo bio uhapšen i optužen za utaju poreza, krađu, falsifikovanje i prevaru. Soroš je ustao da ga brani: „Verujem da je radio u okviru zakona. Ja to isto radim u SAD-u“, pri čemu je mislio na svoje finansiranje kampanje protiv Džordža Buša Mlađeg.
Očito, ruske vlasti nisu imale razumevanja za prekookeanskog pokrovitelja Hodarkovskog. To se pokazalo veoma brzo. I efikasno. Soroš se, 1993. godine, toga plašio. U intervjuu švajcarskim novinama „L’evenement du jeudi“, govorio je: „Nasuprot onome što se dešava u Istočnoj Evropi, u Rusiji razaranje starog sveta ne prati rađanje novog. I to je vrlo zabrinjavajuće. To uvećava mogućnost obnavljanja starog režima u nekoj novoj formi, kao što je sovjetizam produžio carizam. [...] Posle perioda haosa i mraka, i bez sumnje, razaranja, moguće je stvaranje nove moći na nacionalističkim osnovama“.
Novembar, 2003. godine. Moskva…
Dvadesetak dobro naoružanih i maskiranih lica upalo je u bivše središte Fonda za otvoreno društvo. Komandosi su pokušali da ponovo osvoje zgradu iz koje su sorošovci izbačeni. U pucnjavi koja je usledila ranjeno je desetak osoba, među kojima je bio i vlasnik zgrade Kantemir Karzamin. Upad su, svedočili su upućeni, organizovali Sorošovi advokati iz Njujorka. Ovome je prethodio događaj od 6. novembra 2003. godine, kada je vlasnik zgrade, već pomenuti Karzamin, naredio izbacivanje Fonda za otvoreno društvo zbog neplaćene kirije u iznosu od nekoliko miliona dolara. Akcija izbacivanja soroševaca zbila se desetak dana pošto je uhapšen megatjakun, Mihail Hodorkovski.
Godine 2006, u Rusiji su doneli izmene i dopune zakona „O nekomercijalnim organizacijama“, s namerom da se spreči mešetarenje tzv. „nevladinih organizacija“, koje služe kao sredstvo specijalnog rata i destabilizacije čitavih regiona, s ciljem da ti regioni postanu američke kolonije. Godine 2007, 26. aprila, ruski predsednik Putin uputio je pismo Dumi u kome je jasno poručeno i Sorošu i legionu soroščića: „Ne sviđa se svima stabilan i postepen način na koji se naša zemlja razvija. Ima i onih koji, vešto koristeći pseudodemokratsku frazeologiju, nastoje da nas vrate u nedavnu prošlost: jedni da bi, kao ranije, bez kazne pljačkali opštenarodna bogatstva, krali od pojedinaca i od države, a drugi da bi našu zemlju lišili ekonomske i političke samostalnosti. Sve više novca iz inostranstva stiže radi direktnog mešanja u naša unutrašnja pitanja. Ako pogledamo šta se dešavalo u davnoj prošlosti, videćemo da se i u epohi kolonijalizma govorilo o civilizatorskoj ulozi države – kolonizatora. Sada se kao oružje koriste ‘demokratizatorske’ parole. Ali cilj je jasan – obezbeđivanje pogodnosti samo za jednu stranu, ostvarenje svojih planova, obezbeđivanje sopstvenih interesa“.
A taman je Sorošu, u Jeljcinovoj Rusiji, bilo krenulo: ulagao je u telekomunikacionu kompaniju „Svjazinvest“, pomagao „nezavisnim medijima“, bavio se reformom ruskog školstva, širio prava pedera i lezbijki, propagirao kondomizaciju, popravljao „kvalitet abortusa“…
Kao u „Bajci o ribaru i ribici“ A. S. Puškina, išao je putem: „još, još, još – vlasti, moći, uticaja… I, na kraju, opet sediš kod razbijenog korita…“
To jest, Vladimir Putin upalio je svetlo.

I predsednik Gruzije Mihail Sakašvili jedan je od vojnika Soroševe globalne armije

GRUZIN SOROŠ
Kada je svet došao na ivicu trećeg svetskog rata, jer je mali gruzijski duče, Mihail Sakašvili, napao Južnu Osetiju i Abhaziju (7. avgusta 2000. godine) dva čoveka koja su stajala iza Sakašvilija ćutala su. Jedan je bio Soroš, a drugi baron Melok Braun, bliski Sorošov saradnik iz Velike Britanije, ministar britanske vlade za Afriku, Aziju i Ujedinjene nacije. Američki levičar-antiglobalista Lidon La Ruš pozvao je Amerikance: „Ako želite da vidite kako će SAD izgledati pod Barakom Obamom, pogledajte najnovije događaje u Gruziji. Predsedniku Sakašviliju i Baraku Obami britanski gazda je isti – Soroš“.
Što se Meloka Brauna tiče, on je u britansku Vladu ušao posle dugogodišnjeg potpredsednikovanja u Sorošovom Kvantum fondu i Fondu za otvoreno društvo. Melok Braun i Soroš su stari neprijatelji suverenih država. Braun svoju karijeru počinje 1986. kao čelnik političke savetodavne kuće „Sojer Miler“, koja je učestvovala u smenjivanju Ferdinanda Markosa i dovođenju Karason Akvino na vlast na Filipinima. Godine 1990, pomagao je u kampanji borcu za liberalizam i legalizaciju droga, Mariju Vargasu Ljosi, Sorošovom starom peruanskom prijatelju. „Sojer Miler“ je učestvovao i u propagandnom ratu Dalaj Lame protiv Kine. Posle „Sojer Milera“, Melok Braun je proveo 17 godina u Svetskoj banci i Ujedinjenim nacijama, poslovno sarađujući sa Sorošem daleko od očiju javnosti. „Veliki filantrop“ ga je postavio za savetnika svojih sinova. Očito, veruje ser Braunu.
Braun je sklon životu u skupim staništima. Kao britanski ministar, živi u takozvanoj „Kući admiraliteta“, čija se vrednost procenjuje na 7,76 miliona funti (nije malo ni za London.) Dok je bio engleski čovek u Ujedinjenim nacijama (odsek za obnovu i razvoj), živeo je na Sorošovom američkom imanju Kejtonah, što su Ujedinjene nacije plaćale 120 hiljada dolara godišnje. Na pitanje novinara da li se baš toliko ima da se baš toliko može, odgovorio je ljutito da on „radi Božje delo“ i odbio da priča o svojim finansijskim vezama sa Sorošom.
Melok Braun je, još 1993. godine, s grupom „stručnjaka za sve“ sličnim njemu, putovao u Srbiju i Bosnu, da bi posavetovao svog mecenu kako da potroši 50 miliona dolara pomažući obnovu BH „civilnog društva“.
U Montereju, u Meksiku, 2002, on i Soroš pojavili su se na konferenciji za novinare, da bi objasnili kako će se fondovi Ujedinjenih nacija udružiti s privatnim fondovima Soroša da bi se „pomoglo“ (čitaj: domoglo blaga) u zemljama Trećeg sveta. Sakašvilijevog režima ne bi bilo bez dueta Soroš – Braun. Još 2001. godine, 18. septembra, Mihail Sakašvili, ministar pravde u vladi Eduarda Ševardnadzea, pojavio se u Skupštini Gruzije s fotografijama luksuznih vila čelnika gruzinskog (polukriminalnog, ali ne sasvim zapadnog) režima. „Nezavisni“ mediji su obavestili javnost da su „nepoznata lica“ premetala Sakašvilijev stan, tražeći kompromitujući materijal o korumpiranim političarima. Tako je Sakašvili dobio oreol junaka u borbi protiv korupcije. To je bio stari Soroš – Braunov trik: u tranzicionoj zemlji, u kojoj vlastodršci žive luksuzno, a podanici u bedi, odabere se čovek čiji se medijski portret pravi vešto kao portret antikorupcijskog Robina Huda. Njegova popularnost se naduvava u „nezavisnim“ medijima (koje Soroš finansira), a narod, željan pravde, kliče: „Takav nam treba!“ (Metod je vešto isproban od Filipina do Srbije).
Tada se Sakašvili povukao iz vladajuće partije, čiji je član bio, jer ona, tobož, nije bila spremna da primeni njegov plan za borbu protiv korupcije. Soroš je obećao svaku vrstu pomoći Sakašviliju, videći ga kao „mladog i perspektivnog, prozapadnog političara“. Od 2001. do 2003, Sorošov Fond za otvoreno društvo radio je na dovođenju Sakašvilija na vlast. Pre svega, osnovan je Institut slobode, koji je organizovao, po ugledu na beogradski „Otpor“, omladinski pokret „Kmara!“ („Dosta!“) To je bio pun pogodak: Soroš je, naime, radio na rušenju Ševardnadzeovog proruskog režima od 1994, i preko svog Centralnog evroazijskog projekta i Fonda za otvoreno društvo Gruzije, uložio je oko 40 miliona dolara u „pravu stvar“. U februaru 2003. mladi sorošovac Giga Bokerija stiže iz Tbilisija u Beograd, da bi se sreo sa aktivistima „Otpora“ koji su rušili Miloševića. U leto 2003, Soroš plaća srbskim „otporašima“ dolazak u Gruziju, u kojoj  obučavaju oko 1000 studenata metodima „nenasilne revolucije“. Na kraju, u jesen 2003, Giga Bokerija i njegovi „otporaši“- „kmaraši“ pokreću demonstracije posle kojih se Ševardnadze povlači. Sakašvili, bivši student sa Harvarda, dolazi na vlast. Već u januaru 2004, na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, Melok Braun i gruzijski predsednik drže zajedničku konferenciju za novinare, gde objavljuju da će Soroš i Razvojni program Ujedinjenih nacija pokloniti Gruziji 1,5 miliona dolara za program „reforme Vlade“. Braun obećava Gruziji i obučene „profesionalce“, koji će pomoći reformama. Na pitanje američkih novinara, postavljena početkom 2004. na pres konferenciji Sakašvilija u Vašingtonu, koliko Gruzija zavisi od Soroša, „harvardovac“ je odgovorio „okruglo pa na ćoše“, zahvaljujući Sorošu na pomoći u razvoju „nevladinog sektora“, u čemu nema „ničeg lošeg i pogrešnog“ („I think there is nothing bad about that, wrong about that“).
Naravno, Sorošev i Braunov cilj u Gruziji je bio da u Sakašvilijevu vladu ubace britanske „agente uticaja“. Predsednik Vlade, Vladimir „Lada“ Gurgenidze, je građanin Velike Britanije. Rođen 1970. u Tbilisiju, 1997. počeo je da radi u ogromnoj ABN AMRO banci, u englesko-danskom vlasništvu. U Londonu je živeo od 1998. do 2003. Od 1997. do 1998. rukovodio je operacijama banke u Rusiji i okolnim zemljama. Učestvovao je i u mutnim poslovima oko Banke Gruzije, da bi, po Sorošovoj volji, bio izabran za premijera Gruzije novembra 2007. godine.
Šef Saveta za nacionalnu bezbednost, Aleksandar Lamaja, bio je izvršni direktor Fonda za otvoreno društvo Gruzije 2003. i 2004, kada je Sakašvili dovođen na vlast. Godišnji budžet mu je bio 2,5 miliona dolara.
Učestvovao je u programu Fonda za otvoreno društvo, pod nazivom „Projekat demokratske koalicije“. Cilj je bio okupljanje bivših zemalja Sovjetskog Saveza u antiruski savez.
Predsednik parlamentarne komisije Gruzije za evropske integracije postao je David Darmušanvili, koji je sa Sorošom blisko sarađivao od 1992. godine, kada se nalazio na čelu Kavkaskog instituta za mir, demokratiju i razvoj. Od 2006. do 2007. bio je na čelu gruzijskog Fonda za otvoreno društvo, pomažući Sakašviliju da drugi put pobedi na izborima.
Tako je pripreman teren za „mali prljavi rat“ protiv Rusije, koji se završio porazom sakašvilijevaca; to jest, Đerđa Soroša i njegove kavkaske politike. Ali, Soroš neće odustati. Navikao je na borbu na duge staze, a Rusiju mrzi iz dna svoje lihvarski sitne, ili, kako bi Gogolj rekao, mrtve duše.

Čak je i Franjo Tuđman sredinom devedesetih tvrdio da su Soroseve NVO u Hrvatskoj promenile sve vlasničke državne strukture

HRVAT SOROŠ
Krajem juna 2003. u Odbor za nacionalnu sigurnost hrvatskog Sabora stiglo je pitanje o tome kako je Šarlmanj kapitalni fond kupio Dubrovačku banku u februaru 2002. Postavljeno je i pitanje da li Hrvatska narodna banka nadzire poslovanje Nove banke (u čijem su se sastavu našle Dubrovačka, Istarska, Sisačka i Dalmatinska banka) i da li je u skladu sa hrvatskim zakonodavstvom da se banke prepuštaju stranim fondovima i nebankovnim institucijama iz svetskih „of šor“ oaza. Hrvatska narodna banka je, za vreme guvernera Marka Škreba, sanirala Dubrovačku banku sa 2,6 milijardi kuna, i odredila da do 2008. u tu istu banku svakih šest meseci bude ulagano 10 miliona evra. Zatim je, u februaru 2002, Dubrovačka banka prepuštena Šarlmanj fondu, za svega 24 miliona evra, da bi se, od marta 2002, ispostavilo da 24 posto deonica nove banke biva predato SEEF Holdingu, čiji je upravitelj Soroš. Njega je američka administracija izabrala u julu 2000. godine između 17 kandidata, a posao u hrvatskoj namestio mu je Semjuel Berger, Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost…
Ali, naravno, Sorošu pare uopšte „nisu bitne“. Njemu je uvek bitna dobrobit Balkana. U intervjuu datom hrvatskom „Globusu“, baš početkom te, za njega uspešne, 2003. godine, on je bacao svoj orlovski pogled u budućnost. Pre svega, tu je njegov stav o Iraku: „Ja podržavam obračun sa Sadamom. On nije terorista, ali je despot koji ubija i maltretira svoje državljane. On je čovek koji poseduje hemijsko i biološko oružje. On je opasan za svetski poredak, i ja verujem da mora biti razoružan /…/ Međutim, ako Sadama ne možemo razoružati kroz delovanje UN, bez invazije, onda je mislim, i invazija na Irak opravdana“.
Zatim je Soroš izrazio svoje mišljenje o ekonomskom timu hrvatske vlade („nije lično jak“). U Hrvatskoj je „skupo zapošljavati ljude i držati ih na poslu“. Hrvatska je okrenula leđa balkanskom tržištu, što je šteta, smatrao je „ekonomski genije“. Zatim je Soroš izrazio svoje zadovoljstvo što se Miloševiću sudi u Hagu, jer će to „naveliko uticati na stvarnu definiciju ratnih sukoba na području bivše Jugoslavije“. Filantrop je, međutim, oštro protestovao što je „jugoslovenski oficir koji je bio odgovoran za Vukovar i sukobe u njemu, još u Srbiji, /…/ nije izručen“. (Uskoro će srbijanska vlast uslišiti Soroševe želje:Veselin Šljivančanin biće „hagovan“.) Poredio je Miloševića i Tuđmana sa Šaronom i Arafatom, preporučio stvaranje velike „balkanske ekonomske celine“ u koju bi ušle zemlje bivše Jugoslavije plus Bugarska i Albanija. Komentarišući stanje u Srbiji Soroš je zapazio njenu političku nestabilnost, ali je bio oduševljen njenim ekonomskim stručnjacima, boljim od hrvatskih: „Reč je o mladim, stručnim ljudima, predanim svom poslu i odanim velikim, Srbiji prekopotrebnim, reformama“.
Pet godina posle Soroševog oduševljenja mladim lavovima (tipa Dinkića i Đelića), Srbija je, ekonomski gledano, skoro potpuno mrtva zemlja. A i Hrvatska nije mnogo bolja. Uostalom, čak je i Franjo Tuđman, decembra 1996, uspeo da pogodi ko je „humanista“ Džordž. Rekao je da su njegove NVO infiltrirale čitavo hrvatsko društvo, i da su, preko finansijske podrške u svoje redove uvukle sve uzraste i klase, od srednjoškolaca do akademika. Tuđman je tvrdio da Sorošove NVO, preko donacija, menjaju vlasničke državne strukture. Cilj im je, govorio je hrvatski „otac nacije“, da smene vlast u Zagrebu i osvoje sve sfere života, utičući na medije i kulturu.

MAKEDONAC SOROŠ
„Soroš je praktično spasilac Makedonije“, rekao je Sorošov prijatelj, Džordž Abramovic, u izjavi Koni Bruk (koja je o ovom „filantropu“ radila tekst za „Njujorker“ sredinom 90–ih godina 20. veka). Do 1992, Soroš je o Makedoniji mislio loše, jer je bio pod uticajem Bugara iz sofijskog Fonda za otvoreno društvo, koji su mu govorili da je Tito stvorio veštačku naciju. A onda je došao u Skoplje. Ljubica Acevska, svojevremeno ambasador Makedonije u SAD, o tome kaže: „Soroš o Makedoniji nije znao ništa. Kada je pitao, glava mu je bila puna bugarske propagande, tako da je verovatno i zažalio što je uopšte dolazio. A tada se sreo sa premijerom, koji mu se veoma svideo. Sa predsednikom je ručao i tom prilikom razmenio mišljenja“. Posle susreta, Soroš je na konferenciji za novinare najavio milion dolara pomoći Makedoniji, pa je i ime Fonda „Otvoreno društvo Skoplje“ promenjeno u „Otvoreno društvo Makedonija“.
Posle razgovora s Kirom Gligorovim, Soroš se oduševio Makedonijom kao jedinom pluralističkom i „multi – kulti“ državom na Balkanu, pa je odbio da sasluša grčki pogled na pitanje Makedonije. Njegov predstavnik u Skoplju, Vladimir Milčin, iako odan „multi – kulti“ kultu bio je vatreni Makedonac, koji je novinarki Koni Bruk prilikom razgovora uručio knjigu „Moderni Grci ne potiču od helenskih predaka“.
Soroš se „otvorio“ prema Makedoniji, pozajmivši vlastima 25 miliona dolara. Ljubica Acevska mu je pojala himne: „Shvatate, 25 miliona dolara u Makedoniji predstavlja milijarde. Činjenica da je Soroš pomogao Vladi zaista je velika stvar“.
Soroš je Gligorovu davao pare i tokom predizbornih kampanja, zbog čega ga je svojevremeno kritikovao šef VMRO, Ljupčo Georgijevski. Podrška Gligorovu išla je do kraja u zahtevu da se Makedoniji ostavi ime Makedonija, uprkos snažnom protivljenju Grčke. Soroš je napadao Grke i grčko–američki lobi i vršio pritisak na Klintona, trudeći se da ubedi svog druga, Strouba Talbota. Podržao je „Makedonsku belu knjigu“ s čvrstim nacionalističkim pozicijama (deljena je u Beloj kući i američkom Kongresu februara 1994. godine). Soroš je isticao da je Makedonijom oduševljen jer njegov Fond tamo radi potpuno normalno, čak kao „Vladina ispostava“, dok se u Beogradu stalno nalazi pred zatvaranjem zbog Miloševićeve vlasti. Međutim, Sorošov ekstremizam u korist Makedonije nije naišao na oduševljenje u Americi. Jedan diplomata je rekao Koni Bruk: „Gligorov je veoma pametan, ali ne zaboravite da je on proveo trideset pet godina u Titovim organima vlasti, u kojima je bilo moguće opstati samo ako si teško đubre. Zato i ne treba da gajimo bilo kakve iluzije kod Gligorova. Soroš ima sasvim romantične predstave o njemu i čitavu situaciju posmatra isključivo u crno-belim tonovima. Po mom mišljenju, to se ne može rešiti na taj način. Taj region predstavlja sve osim crno-bele slike i najveća greška je posmatrati ga na taj način“.
Koni Bruk je smatrala da je to posledica činjenice da Soroš uvek ima ekstremističku sklonost da jednu stranu podržava, a drugu demonizuje, jer njegova moć „nije zasnovana na mudrosti, nego na novcu“.
A Makedonija je usrećena. I dalje se zove Bivša jugoslovenska republika Makedonija, a albanski postaje njen drugi zvanični jezik. Soroš je doprineo takvom razvoju događaja u BJRM; između ostalog, i spremnošću da pokrene multilingvalne studije na albanskom jeziku, i podrži Šiptare u njihovim zahtevima.

Soroš Jedini Amerikanac koji se može takmičiti sa nekadašnjim američkim filantropima poput Džona D. Rokfelera

„KOSOVAR“ SOROŠ
Soroš se od početka zalagao za otcepljenje Kosova od Srbije. Jedan od ključnih razloga je njegova namera da kompleks rudnika Trepča kupi za 50 miliona dolara – to jest, dobije ga na poklon, upakovanog u priču o „otvorenom društvu“ i sa crvenom mašnicom na kojoj se vije crni orao šiptarskog terorizma. Naravno, on je znao šta SAD hoće na Kosovu. Još 2003. je govorio („Vreme“, 5. jun 2003.): „EU treba da počne proces kojim bi se rešio status Kosova. Ovaj proces treba da bude okončan priznavanjem kosovske nezavisnosti pošto prethodno budu uspostavljene čelične garancije za srpsku i druge manjine. UN treba da prenesu vlast na građane Kosova s jasnim ciljem pripremanja Kosova za nezavisnost. Srbija, zauzvrat, treba da bude stavljena na brzi kolosek puta za Evropu“.
Te, 2003, u proleće, Soroš je došao i u „sabljarsku“ Srbiju, na čijem čelu se nalazio tragikomični postđinđićevski dvojac Nataša Mićić–Zoran Živković. U Beogradu se Soroš sastao sa Gašom Kneževićem, DOS-ovim Dositejem, pa su igrali i tenis (Soroš je ljubitelj tenisa i skijanja), pri čemu je Gašo bio srećan što gubi od takvog „humanističko-renesansnog genija“ kakav je sponzor njegove školske reforme. U Beogradu je ovaj srbofil rekao: „Moj predlog o budućnosti Kosova nije uperen protiv Srbije, već govori o mogućem bržem putu njenog priključenja EU. A trenutak je odličan: Srbija je zadobila međunarodne simpatije svojim odlučnim akcijama posle pogibije Zorana Đinđića. Srbija bi mogla zajahati na tom talasu međunarodnih simpatija: izbor je da li brže ili sporije. Verujem, istovremeno, da ne postoji mogućnost da Kosovo ostane deo Srbije. Ali, budimo realni, posle svega što se dogodilo na Kosovu, ono ne može da ostane u Srbiji“ (Ako se neko seća, to je doba u kome je Mihail Štajner, specijalni predstavnik UN na Kosovu, govorio o „standardima pre statusa“.) Od Soroševih izjava se ogradila čak i Nataša Mićić. Ograda je, naravno, bila providna, kao zavesica u tzv. „erotskom“ filmu.
Na svojoj balkanskoj turneji, te, 2003 godine, Soroš je delio obećanja šakom i kapom. Tvrdio je da će Hrvatska u EU 2007, Srbija i Crna Gora plus Makedonija i Albanija 2010, a Bosna i Hercegovina i Kosovo 2015. Bilo je to doba samita EU i balkanskih zemalja u Solunu, s koga se Zoran Živković vratio tvrdeći da ćemo u Evropsku uniju ući već 2007. Soroš je tražio od Evrope da „ohrabri“ Balkance kako bi mogli da izdrže na putu „mukotrpnih, ali nužnih“ reformi; tražio je i reviziju Ustava Bosne i Hercegovine, radi „veće efikasnosti“ (to jest, centralizacije čiji je cilj ukidanje Dejtonskog sporazuma). Soroševa Međunarodna krizna grupa u Srbiji, na čelu sa Džejmsom Lajonom, zdušno je podržavala stavove svog gazde, trudeći se da Srbe ubedi da im Kosovo nije potrebno (jer je, naravno, potrebno Sorošu, kome bi Trepča bila još jedan dragulj u kruni, kruni nekrunisanog „kralja lopova“ zvanih „berzanski špekulanti“.)

ROM SOROŠ
Soroš se u Istočnoj Evropi veoma interesuje za sudbinu Roma. Humanista, pa to ti je! Ali, uvek ima nekih mrguda koji kvare utisak o našem filantropu. Jedan od takvih je i Srđa Trifković, koji Sorošovu romofiliju objašnjava drugačije no što je propisano; recimo, ovako: „Rasizam“ je standardna Sorošova opsesija, ali je imao problem da ga nađe u rasno homogenim istočnoevropskim zemljama. Ovo je rešeno tako što je pronađena grupa žrtava – Romi! „Retke su manjine u Evropi koje su suočene sa takvom društvenom, ekonomskom i političkom diskriminacijom kao Romi“, tvrdi Institut za otvoreno društvo. Biti „romski aktivista“ je postalo unosno. Sedamdeset najperspektivnijih aktivista je učestvovalo na konferenciji „Romi u rastućoj Evropi: izazovi budućnosti“, koja je održana prošlog leta u Budimpešti. Na njoj, Soroš je najavio „deceniju uključenja Roma“.
Na konferenciji su date preporuke koje je možda napisao i velečasni Džesi Džekson: prvo – obavezno i besplatno predškolsko obrazovanje u rasno mešovitim grupama; drugo – Romi asistenti u odeljenjima, posebno u predškolskim ustanovama; treće – antisegregaciona edukacija nastavnika i školskih upravnika; i četvrto – integracija romske istorije i kulture u školske udžbenike na svim nivoima. Zakonski propisane programe afirmativne akcije za Rome u srednjim školama i na univerzitetima su preporučile delegacije Rumunije i Srbije i Crne Gore. Što se tiče zaposlenja, na konferenciji su preporučene poreske olakšice za one koji zapošljavaju Rome i krediti sa niskim kamatama za Rome – vlasnike malih porodičnih preduzeća. Delegacije Češke i Slovačke su predložile da vlade rezervišu određeni procenat građevinskih poslova koje finansira država, za romske građevinske firme. U oblasti stanovanja, postavljeni su zahtevi za borbu protiv „rasizma i diskriminacije“, uključujući „legalizaciju karton-naselja“ i „jednak pristup“ opštinskim stanovima. Na konferenciji je zaključeno da borba protiv rasne diskriminacije Roma mora da se nastavi kroz donošenje sveobuhvatnih antidiskriminativnih zakona, u skladu sa zahtevima Direktive o rasnoj jednakosti Evropske unije. Rumunska delegacija je zahtevala da vlada u Bukureštu prizna holokaust protiv Roma, tako što će se javno izviniti i hitno doneti zakon o reparaciji. Od Evropske unije je zatraženo da Romi budu uključeni u pripremu, primenu i evaluaciju trošenja fondova EU na projekte za Rome.“ Očito, Soroš ovu grupu koristi za dalje pritiske na istočnoevropska društva, ubedivši ih da su „rasisti“.

SRBOLJUB SOROŠ
Marta 1994. godine, usred rata u Bosni, a uoči napada NATO-trupa na položaje bosanskih Srba (10-11. april 1994. godine), „zabrinuti“ evropski intelektualci upućuju apel svetskoj javnosti, upoređujući „etničko čišćenje koje sprovode Srbi“ sa Hitlerovim zločinima i tražeći (gle, čuda!) bombardovanje srbskih položaja „ako se agresori ne povinuju ovim zahtevima posle upućivanja novog ultimatuma, ograničenog na nekoliko dana“. Praotac „otvorenog društva“ i učitelj slavnog učenika, Karl Poper, bio je prvi potpisnik apela. Bili su tu, između ostalih, i Danijel Kon – Bendit, Andre Gliksman, Bernar Anri Levi, Paskal Brikner, Bernar Kušner, Ežen Jonesko, Oktavio Pas, Salman Ruždi, Henri Miler, Ginter Gras, itd. I Soroš je potpisao apel stotina „uglednih ličnosti“ Zapada koje su tražile bombardovanje Srba u Bosni. Kasnije je, u svom listu „Vreme“ u Beogradu, objašnjavao zašto je to učinio: „Ja sam veoma saosećao sa stradanjem ljudi u Bosni i ne odričem se suštine pisma da agresiju jugoslovenske armije treba zaustaviti zastrašivanjem – bombardovanjem vojnih položaja. Potpuno je netačno, to je iskrivljavanje činjenica, da se u pismu tražilo bombardovanje gradova, pa samim tim i civila. Iako se u potpunosti slažem sa porukom pisma, mislim da sam pogrešio što sam ga potpisao: ovdašnju fondaciju sam doveo u posebnu situaciju. Bilo bi politički mudrije da ga nisam potpisao, pismo bi imalo isti efekat“.
Naravno, Soroš nije čovek od jednog potpisa. On je imao čitav plan o tome šta učiniti sa Bosnom i Hercegovinom: „Krajnje je vreme da se muslimanske enklave u Bosni stave pod protektorat Evropske unije, a NATO ovlasti da svim neophodnim sredstvima omogući pristup tim oblastima i gradovima. Ubeđen sam da bi trupe NATO naišle na sasvim neznatan otpor. Ovakav način humanitarnog delovanja poslužio bi  izvanredno značajnom političkom cilju. Naime, time bi bilo potvrđeno da je Evropa spremna i na žrtve, kad je na kocki očuvanje bitnih vrednosti civilizacije“.
U Srbiji tog doba, međutim, Fond za otvoreno društvo je funkcionisao, bez obzira na Sorošovu srbofobiju. Među četvoro prvih izvršnih direktora Fonda u Beogradu našla se i Beka Vučo, bivša direktorka Ateljea 212. U intervjuu za „Dugu“, na pitanje kako Soroš pomaže zatvorenim društvima da se otvore, ona je odgovorila: „Otvara ih tako što sve finansira iz sopstvenog džepa. To je novac koji je zaradio on lično, ne postoje drugi izvori“. Tada je bilo problema sa radom, jer se Jugoslavija raspadala. Slovenija i Hrvatska dobile su svoje ispostave Fonda za otvoreno društvo a beogradska kancelarija je proradila punom parom tek 1992.
Među prvim projektima Fonda bila je pomoć „građanističkom“ JUTEL-u. Beka Vučo je to objasnila: „/…/ Odobrili smo nešto sredstava za JUTEL, ali to je tada bilo veoma malo. Pomogli smo ih kasetama i opremom, a želeli smo da za njih učinimo mnogo više. Zato smo za pomoć JUTEL-u odobrili znatno veća sredstva. Hteli smo da ta sredstva prenesemo u Sarajevo, ali nam to zbog blokade grada nije uspelo i sada taj novac u Beogradu čeka da se prebaci JUTEL-u kada dođu bolja vremena“. Bilo je i drugih kojima se pomagalo: „Mnogo pomažemo nedeljniku „Vreme“, Radiju B92, listu „Monitor“ iz Crne Gore, Radio Pančevu i novinama „Pančevac“ /…/ Radio B92 pomogli smo nabavkom tehničke opreme za prostorije, nabavili smo CB za radio program, nedeljniku „Vreme“ kupili smo kombi za distribuciju po Srbiji, ako je moguće i po Hrvatskoj i Sloveniji, kupili smo im rotacioni papir i foto-laboratoriju“.
Soroš je podsticao sve što je bilo anacionalno u Srbiji – od „Beogradskog kruga“ i njegovih izdanja do biblioteke „XX vek“ Ivana Čolovića. Takođe, veoma se angažovao u oblasti kablovske TV; mreža SBB je njegova, i širi se svuda, uporno i sistematično.
Naravno, u oblasti obrazovanja Soroš je želeo najviše – od vrtića do Univerziteta. Preko svog čoveka, Vigora Mojića, na vreme se instalirao u Istraživačkoj stanici Petnica (još devedesetih godina XX veka) gde su mogli da se prate mladi talenti, i preusmeravaju ka „evroatlantskoj“ budućnosti. Takođe sredinom devedesetih godina XX veka, u neke škole u Srbiji i Crnoj Gori eksperimentalno je uveden program „Step by Step“, iza koga je stajala Sorošova organizacija „Children’s Resources International“ iz Vašingtona. Program „za decu i porodice“, „Korak po korak“, pisalo je u reklamnom materijalu, „promoviše implementiranje prakse osmišljene u sistemu obrazovanja raširenom u SAD, zadržavajući tradiciju kulture 19 zemalja učesnica“ (reč je o zemljama Centralne i Istočne Evrope i bivšeg SSSR-a). Program „Korak po korak“, po tvrđenju njegove „implementatorke“ Pam Kahlin, bio bi najbolji ako se s njim počne od treće do pete godine, da bi kasnije funkcionisao i u osnovnoj školi. Po njoj, reč je o „programu demokratskog obrazovanja“.
A posle 5. oktobra 2000. godine na vlast u Srbiji su došli mnogi „sorošovci“. „Veliki meštar“, koji je finansirao „OTPOR“ i druge NVO, doveo je u Ministarstvo prosvete Gašu Kneževića i njegovu pomoćnicu, Tinde Kovač-Cerović, koji su krenuli da ruše obrazovni sistem iz korena. Osnovna ideja Gaše Kneževića bila je da je „prosveta eksperiment uživo, i da se sve dešava u realnom vremenu“. Proces razaranja škole je, dolaskom ministarke Ljiljane Čolić, delimično zaustavljen, ali posledice su ostale: bolonjizacija srpskog univerzitetskog obrazovanja, recimo. Mnogi sorošoidi su sada na vlasti u Srbiji, a i njihovi mediji su  na vlasti u Srbiji, i poput B92, oblikuju svest i podsvest negdašnjih zemalja Svetog Save. Posledice neće izostati. Jedna od njih: 3. XII 2008. „Blic“ je objavio da je najuticajnija žena Srbije  negda marksoljubiva, a sad sorošoljubiva, Sonja Liht.

Jedan od ključnih igrača globalnog totalitarizma: Đerđ Soroš

ANTIGLOBALISTIČKA LEVICA O SOROŠU
Autentična antiglobalistička levica odavno je „provalila“ Soroša i njegove marifetluke. Njega kao podršku „levičarima“ doživljavaju samo domaći kvazilevičari tipa Sonje Liht i Žarka Koraća. Na sajtu Majkla Čosudovskog, poznatom „globalresearch“, 2003. pojavio se tekst Karen Talbot „Džordž Soroš, prorok ’otvorenog društva’“, koji je potpisnik ovih redova svojevremeno (2003.) preveo i sad ga donosi u celini, da se zna da je „car go“. Evo tog teksta:
„Džordž Soroš je poznat kao filantrop – emigrant iz Mađarske, zagovornik ljudskih prava i „otvorenog društva“ i, sasvim slučajno, finansijski magnat – jedan od najbogatijih ljudi sveta. Soroš je nedavno kritikovao Džordža V. Buša ustvrdivši u članku objavljenom u londonskom „Fajnenšl Tajmsu „da je politika administracije u Iraku „temeljno pogrešna i da se zasniva na pogrešnoj ideologiji da moć koju ima SAD istoj daje za pravo da nameće svoju volju celom svetu. Mnogi od nas u mirovnom pokretu rekli bi: „U pravu je!“ Možemo postati skloni da ga hvalimo i verujemo da ova izjava potvrđuje da je Soroš zaista „dobrotvor“ – što je imidž koji on, uzgred budi rečeno, pažljivo neguje, naročito kroz razne nevladine organizacije (NVO). Činjenica je da mnoge neprofitne organizacije dobijaju novac od njegovih fondacija zato da bi obezbedile takvu percepciju dotičnog.
Ali hajde da pogledamo izbliza šta motiviše Soroša. Najl Klark, u svom veoma izazovnom tekstu u „Nju Stejtsmenu√ (2. jun 2003.), ističe da je Soroš zaradio milione „na slomu monetarnih sistema na Istoku 1997.“, i da je prošle godine bio na francuskom sudu zbog finansijskih mahinacija. U stvari, špekulacije u okvirima monetarnih sistema su njegov „modus operandi“ i ako iste dolaze u sukob sa njegovim stavovima protiv „tržišnog fundamentalizma“ a u korist „građanskog društva“. Kakve to ima veze? Klark nas obaveštava da, kad je upitan za haos koji su njegove špekulacije izazvale u ekonomiji Dalekog istoka, Soroš je odgovorio: „Kao čoveka koji učestvuje na tržištu, ne moraju me se ticati posledice mojih akcija“. Ali sve je to samo vrh ledenog brega. Kakve NVO je Soroš organizovao i finansira? Ko su lideri ovih grupacija? Klark nas obaveštava da su u organizaciji „Hjuman Rajts Voč“, na primer, Morton Abramovic, pomoćnik državnog sekretara SAD od 1985. do 1989. zadužen za obaveštajno-istraživačku delatnost, a sad član Saveta za inostrane odnose; Voren Cimerman, bivši ambasador, „vreme čiji boravak u Jugoslaviji se poklapa sa raspadom te zemlje“; i Pol Goubl, šef odseka za komunikacije „Radija Slobodna Evropa / Radija Sloboda“, koji je osnovala CIA, a koji Soroš takođe pomaže“. Prema Klarku, Sorošova Međunarodna krizna grupa ponosi se takvim „nezavisnim“ lumenima kakvi su bivši savetnici za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski i Ričard Alen, kao i general Vesli Klark, donedavno glavnokomandujući NATO-trupa u Evropi. Potpredsednik grupe je bivši kongresmen Stiven Solanž, jednom opisan kao „ključni  izraelski lobista u oblastima zakonodavne taktike na Kapitol Hilu“, i potpisnik, skupa sa takvim likovima kakvi su Pol Volfovic i Ričard Perl, znamenitog pisma upućenog predsedniku Klintonu 1998. sa pozivom da se stvori „sveobuhvatna politička i vojna strategija za obaranje Sadama i njegovog režima“.
Toliko o Soroševom protivljenju Bušovoj politici u Iraku.
Ima još! Ko su Sorošovi poslovni partneri u Grupi Karlajl, jednom od najvećih svetskih privatnih fondova koji stiče lavovski deo profita od vojnih ugovora? Tu su, između ostalih, bivši državni sekretar Džejms Bejker, Frenk Karluči, bivši sekretar odbrane, Džordž Buš Stariji, i sve donedavno izvesni „rođaci Osame Bin Ladena“. Klark nam kaže da je u Grupu Karlajl Soroš uložio preko sto miliona dolara.
On takođe ističe da „Soroš ne mora biti, kako poneko sugeriše, potpuno plaćeni agent CIA. Ali njegove korporacije i NVO su toliko upletene u ekspanzionizam SAD da ta upletenost ne može biti stavljena pod sumnju.“ To nas dovodi do pitanja: zašto Soroš kritikuje Buša? Odgovor je u tome da među elitom moćnika sa Vol Strita postoje izvesne razlike u taktici, ali ne postoje razlike u konačnom cilju – otvaranju puta ka maksimalnom uvećanju profita njihovih korporacija širom sveta. Danas postoji temeljno jedinstvo ciljeva u nametanju imperijalne dominacije SAD i, u perspektivi, pokušaj da se reši sve ozbiljnija globalna ekonomska kriza putem kontrole nad naftom koje ima sve manje, kao i nad ostalim izvorima energije. Kako to funkcioniše kad je Soroš u pitanju? Kako kaže Klark, „Soroša ne ljute Bušovi ciljevi – širenje Pax Americana i pravljenje sveta bezbednijim za kapitaliste kao što je on sam – nego sirov i trapav način na koji ih Buš ostvaruje. Načinivši ciljeve SAD tako providnim, Bušov gang je napravio ključni greh – razotkrio je kakva se igra igra. Godinama su Soroš i njegove NVO radile na širenju granica „slobodnog sveta“ tako vešto da to skoro niko nije primećivao. Sada je primitivac iz Teksasa, sa svojom preterano revnosnom bandom neokonzervativaca, uspeo da sve to „digne u vazduh“. Sorošov metod je upotreba miliona dolara, pojedinih NVO i „štapa i šargarepe“ Stejt Departmenta SAD da bi se slomile strane vlade koje nisu „dobre za biznis“ i da bi se preotela imovina „nesolventnih“ država, a da pri tom opljačkani budu zahvalni zbog njegove tobožnje „dobronamernosti“, smatra Klark. Taj metod koriste Soroš i njegove kohorte. Uzmemo, na primer, raspad Sovjetskog Saveza. Klark ističe da je „Sorošova  uloga bila ključna: od 1979, on je dostavljao 3 miliona dolara godišnje disidentima, uključujući poljsku „Solidarnost“, „Povelju 77“ u Čehoslovačkoj i Andreja Saharova u SSSR-u. Osnovao je prvi Institut za otvoreno društvo u Mađarskoj i ubacio milione dolara opozicionim pokretima i nezavisnim medijima. Prividno zauzete izgradnjom „građanskog društva“, ove inicijative imale su za cilj da oslabe postojeće političke strukture i prokrče put za moguću eksploataciju Istočne Evrope od strane globalnog kapitala. Soroš sada ističe, sa sebi svojstvenom neskromnošću, da je on odgovoran za „amerikanizaciju Istočne Evrope“.
U novije vreme, tu je slučaj Jugoslavije. Klark ističe: „Jugosloveni su ostajali tvrdoglavo otporni i stalno su na vlast vraćali Miloševićevu Socijalističku partiju. Soroš je bio spreman za izazov. Od 1991. njegov Institut za otvoreno društvo usmerio je preko 100 miliona dolara u kofere antimiloševićevske opozicije, osnivajući političke partije, izdavačke kuće i nezavisne“ medije poput Radija B92. Taj smeli mali studentski radio kakvim ga je predstavila zapadna mitologija je u samoj stvarnosti bio finansiran od strane jednog od najbogatijih ljudi sveta za račun najmoćnije države na svetu. Kada je Slobo konačno zglajznuo u toku državnog udara koji je finansiran, planiran i izveden iz Vašingtona, ostalo je samo da bude izručen Haškom tribunalu koji finansira Soroš skupa sa poznatim „zastupnicima ljudskih prava“, Tajm Vorner korporacijom i Diznijem. Suočio se sa tužbom za zločine protiv čovečnosti, ratne zločine i genocid, uglavnom zasnovane na anegdotskim svedočanstvima (pogodili ste čijim!) Hjuman Rajts Voča“. Klark je uočio da je, „posle Miloševićevog pada, Srbija pod vlašću sorošovskih reformatora“, postala manje slobodna nego što je bila. Nedavno vanredno stanje, sa hapšenjem preko 4000 ljudi, od kojih su mnogi uhapšeni bez optužnice, donelo je pretnje zabranom političkih partija, ukidanjem kritički nastrojenih novina“. Situacija je bila tako vapijuće bespravna da su se oglasile organizacije poput komisije UN za ljudska prava i britanska helsinška grupa.
„Soroš je napravio pare u svakoj zemlji kojoj je pomogao da se ‚otvori’“. Na primer, na Kosovu je uložio 50 miliona dolara da bi se domogao rudnika Trepča, gde postoje rezerve zlata, srebra, olova i drugih minerala za koje se procenjuje da su ukupne vrednosti oko 5 milijardi dolara. Na taj način je primenio metod koji mu je doneo velike efekte u Istočnoj Evropi u kojoj je zagovarao „šok terapiju“ i „ekonomske reforme“ da bi se onda, sa svojim pajtašima, ustremio na plen, kupujući državna dobra po smešno malim cenama. U Mađarskoj, Soroš je dobrotvor Slobodne partije demokrata, koja je primenila klasičnu Sorošovu vrstu privatizacije i ekonomske liberalizacije – koja vodi ka sve većem produbljivanju jaza između bogatih i siromašnih“, veli Klark.
Klark zaključuje: „Sorošova strategija širenja Pax Americana razlikuje se od Bušove, uglavnom po svojoj suptilnosti. Ali isto tako je ambiciozna i ništa manje smrtonosna“. Naravno, u slučaju Jugoslavije „Sorošov pristup nije dobio dovoljan, pa je ogromna moć armije SAD ubačena u igru.“ Tako kaže „globalresearch“. Dakle, iluzije su nestale.
Soroš nije nikakav „humanista“. On je jedan od igrača globalnog totalitarizma. Njegovi plaćenici  to dobro znaju, ali pokušavaju da nas ubede u suprotno. Ovaj tekst je mali doprinos svedočenju istine o lažljivcu i prevarantu maskiranom u dobrotvora.

_________________

Literatura

1. Vladimir Ilić Familija, Konras, Beograd 2002.
2. Srđa Trifković: Soroš i njegovi janičari, (u knjizi Vladimir Dimitrijević: Novi školski poredak, Legenda, Čačak, 2005.)
3. Your Enemy George Soros, Larouche PAC, Leesburg, Virginia, 2008-12-15
Hector A. Rivas: George Soros: Hit-man for the  British Oligarchy
- Alexandra Perebikovsky: Does Soros Have a Drug Problem?
- Leandra Bernstein: George Soros: The Forced – Open Society
- Alexandra Perebikovsky: The Case of Malaysia
- Ed Hamler: George Soros Buys the Nomination, Obama Borrows It
4. Executive Intelligence Review, 33/2008. EIR News Service, Ins, Waschington, DC
- Michael Steinberg: Nazi Collaborator Soros British Lord Behind Phony „Democracy“ Movements
- Anton Chaitkin: Soros Man Is British Conduit to Obama
5. Duška Anastasijević: Džordž Soroš na Balkanu: Kosovski kolosek, Vreme, 5. jun 2003.
6. Melissa Rossi: What Every American Should Know About Whos Really Running the World, Plume, 2005.
7. Dr Ugo Gaudenci: Ne puca Gavrilo, pucaju principi, Evropa nacija, april 2006.
8. Mecene: Đerđ Soroš osvaja Istočnu Evropu: Novi svetac nove sirotinje, Iskra, 1. oktobar 1993.
9. Beograđanka na čelu fondacije Soroš, Iskra, 1. oktobar 1993.
10. Nauka i farmerke, Iskra, 1. oktobar 1993.
11. Goran Čvorović: Džordž Soroš pred sudom, Večernje novosti, 10. novembar 2002.
12. Miloslav Samardžić: Bivši novinari „Pogleda“, www.pogledi.co.yu
13. Džordž Soroš: Zalažem se za balkansku ekonomsku zajednicu, http.//www.nedeljnitelegraf.co.yu./arhiva/tgf340/soros.html
14. TANJUG: Soroš hoće da sruši Buša, Kurir, 17. IX 2003.
15. Hrvatska protiv Soroša, Ekspres, 15. jul 2003.
15. Koni Bruk: Države se nude na rasprodaji, Intervju, 25. februar 1995.
17. Sorošovi advokati iz Amerike poslali komandosa u Moskvu, Nacional, 18. novembar 2003.

Odgovor Koste Čavoškog Simi Avramoviću i Branku V. Jokiću na tekstove „Kleveta se ne isplati“ i „Samopoštovanje?“, objavljene u prošlom broju „Pečata“ povodom knjige „Stradanje srpskih pravoslavnih svetih mesta na Kosovu i Metohiji“

Mojim tumačenjima sadržaja brošure, čiji je koautor, Branko V. Jokić, direktor izmeštenog Muzeja u Prištini, suprotstavio je svoju biografiju, kao da svojim negdašnjim životopisom može braniti ono što je nedavno učinio. Valja ga podsetiti da je maršal Peten imao neuporedivo blistaviju biografiju, pa je ipak po okončanju okupacije Francuske osuđen za izdaju. Iako u sažetku svoje ranije biografije izričito kaže da smo pod prethodnim režimima „jedva preživeli“, on je nekim čudom 1998. godine, baš za vlade Slobodana Miloševića, postavljen za direktora Muzeja u Prištini. Uz to navodi da je, po izdržanoj kazni zatvora u Crnoj Gori, skoro dvadeset godina živeo pod policijskom zaštitom u Mariboru. Kako ne navodi za šta je bio osuđivan, ostaje nejasno zbog čega mu je skoro dvadeset godina pružana policijska zaštita, koju čak ni Milovan Đilas, kao najpoznatiji disident, nije uživao.
Jedna okolnost u njegovom demantiju ipak izaziva veće podozrenje. U njemu se potpisuje kao direktor Muzeja u Prištini, dok se na impresumu ove brošure predstavljanja kao pripadnik nevladine organizacije Mnemosyne. To nas navodi na sumnju da je sam Jokić procenio da kod stranog naručioca i finansijera ne bi bilo dobro primljeno njegovo predstavljanje kao direktora izmeštenog Muzeja u Prištini, koji je pod jurisdikcijom Vlade Srbije, pošto stranci neće ni da čuju da je išta na Kosovu i Metohiji u nadležnosti Srbije.
Da je hteo da se bar koliko-toliko opravda, Jokić je mogao navesti koji je deo u ovoj brošuri on sačinio, pa se verovatno neke od kvalifikacija koje sam izrekao ne bi i na njega odnosile. On, međutim, i dalje neće da razluči šta je ko u ovoj brošuri napisao i ostaje solidaran sa Simom Avramovićem, pa je stoga dužan da snosi i solidarnu odgovornost. Nadam se da je posle ovog gorkog iskustva ipak razabrao da sa Simom Avramovićem ne treba više učestvovati ni u jednom „nacionalnom“ projektu, pogotovo ako se finansira iz inostranstva.

ODGOVOR KOJI PRIČINJAVA ZADOVOLjSTVO
Odgovor Sime Avramovića zaslužuje mnogo veću pažnju. Iako je imao na raspolaganju čak pet strana ovog našeg najuglednijeg nedeljnog lista, on preko svega što sam o njemu napisao prelazi samo jednom tvrdnjom da moj napis „do te mere vrvi od neistina, poluistina, zamena teza, očiglednog ličnog animoziteta i teških kleveta“, pa da stoga „nije umesno feljtonizirati temu odgovorom, za koji bi novinski prostor bio nedostatan, što bi još uz to nekome moglo pričiniti zadovoljstvo“. Ja mu, međutim, svojim odgovorom neću uskratiti zadovoljstvo koje željno iščekuje.
U svom napisu ja sam u analizi pisanja Sime Avramovića ukazao, pored ostalog, i na sledeće Avramovićeve postavke:
– da po njemu oružani napad Atlanskog pakta na SR Jugoslaviju nije agresija i zločin protiv mira;
– da Arbanase ne označava kao vinovnike zločina nad srpskim narodom i njegovim svetinjama;
– da nepostojanje slobode pristupa srpskim svetinjama, kao i slobode njihovih monaških zajednica, objašnjava netolerantnošću lokalnih zajednica Arbanasa, i to ne svih nego samo njihove većine;
– da rešenje statusa srpskih pravoslavnih svetinja počiva na pretpostavci da je proglašenje samozvane države kosmetskih Arbanasa svršen i neopoziv čin, pa Avramovićev predlog tu državu još i legalizuje u okviru UN;
– da je samozvana država kosmetskih Arbanasa štaviše legitimna, te da njene zakone treba poštovati i hvaliti i da s njom treba zaključiti bilateralne međunarodne ugovore;
– da su Kosovo i Metohija „kolevka“ samo srednjovekovne srpske državnosti i duhovnosti, te da danas predstavljaju sakralno i duhovno evropsko nasleđe hrišćanskog Istoka, a ne stožer današnje Srbije i srce još uvek živog organizma – srpske države, srpskog naroda i srpske Crkve; i
– da zbog svega toga treba napustiti domen nasleđa i žarište zaštite svetih mesta preseliti u domen ljudskih i manjinskih prava.

PATNJA ZBOG NEOBORIVIH DOKAZA
Iako je, dakle, imao na raspolaganju ogroman prostor za demanti, Sima Avramović nije osporio ni jednu moju supstancijalnu tvrdnju ne zato što to nije hteo, nego zbog toga što to jednostavno nije mogao. Posle nekoliko čitanja i pomnog rasuđivanja šta bi mogao i kako bi mogao da mi odgovori, izveo je bolan zaključak da su moju iskazi toliko dobro zasnovani i uverljivi da se oni ni na koji način ne mogu opovrgnuti i osporiti. A mogu samo zamisliti kojoj je patnji bio izložen Sima Avramović, koji je i poznati profesor retorike, kada je dalje zaključio da bi čak i njegovo retorsko umeće u ovom slučaju bilo potpuno neuverljivo i nemoćno. I kakav je duševni potres doživeo kada je shvatio da više ne sme izaći pred studente da ih uči retorici, kad on sam nije u stanju da se na javnoj sceni, u akademskom dijalogu, uspešno brani. Umesto toga, on preti sudom u nadi da ga neko drugi može zaštititi od mojih reči kad on sam to nije kadar da učini. Pa da vidimo koju to drevnu retoričku tradiciju on sledi.
Sve dok za vlade Julija Cezara i Oktavijana Avgusta nije izumrla generacija koja je neposredno iskusila republikanske slobode, uključujući i slobodu javne reči, same reči još nisu kažnjavane, jer je preovlađivalo uverenje da na reč treba odgovoriti rečima. Tako je Ciceron napisao pohvalu Katonu i dao joj ime Katon. Time je naneta uvreda Cezaru, „jer je spis, napisan u pohvalu čoveka za čiju je smrt on bio kriv, smatrao za optužbu protiv sebe samoga“ (Plutarh, Gaj Julije Cezar, 54). Cezar je, međutim, odgovorio na isti način, ne upotrebivši silu: sastavio je spis protiv Katona, u kome je izneo mnoge žalbe protiv njega, i dao mu ime Antikaton. Za razliku od velikog Cezara koji je na knjigu odgovorio knjigom, mali Sima Avramović na moj članak ne odgovara člankom nego priziva državnu prinudu. Tim putem je svojevremeno krenuo Tiberije koji je najstrože kažnjavao one koji su o njemu kritički govorili. Sima Avramović ne može, dakle, da mi porekne ni znanje ni sposobnost analize i egzegeze teksta, ni čast ni javni ugled. Ali misli da me može ojaditi tako što će mi uzeti ono što je njemu samom najdraže i najmilije – novac koji bih lako prežalio ako bi to ojađenog i osramoćenog Simu Avramovića učinilo srećnim.
Zanimljivo je da Branko V. Jokić, kao pošten čovek, nije javno porekao da je primio novac za ono što je radio, što je po sebi razumljivo. Sima Avramović to, međutim, poriče. Zato cenjenim čitaocima ovog lista postavljam pitanje: da li su ikada čuli da neki međunarodni projekt nije finansiran nego je rađen besplatno? I da li mogu da poveruju da je baš Sima Avramović, kao rukovodilac izrade jednog takvog međunarodnog projekta, radio džabe? Inače, ako bi još poverovali Simi Avramoviću da nije primio nikakav novac za ono što je pisao i redigovao, ispalo bi da je sve to činio iz entuzijazma i izopačene strasti – udvorištava prema Arbanasima i njihovim stranim mentorima i duboke mržnje prema vlastitom narodu i njegovoj državi. Poznajući dobro Simu Avramovića, ja u to lično ne verujem, iako će mi mnogi zbog toga sigurno zameriti da sam prema njemu popustljiv i nedovoljno kritičan.

MOGUĆNOST PROŠIRENJA OPTUŽNICE
Kako je Simi Avramoviću zapela za oko baš reč „izdaja“, rešio sam da mu omogućim proširenje optužnice protiv mene. U prethodnom napisu propustio sam, verovatno iz bolećivosti prema Simi Avramoviću, da podrobnije razjasnim zbog čega je terorističku organizaciju UČK-a kvalifikovao ne samo kao albansku gerilu (Albanian guerrilla), nego i kao jednu od dveju strana u „oružanom sukobu“ 1999. godine (str. 8). Reč „gerila“ je španskog porekla i njome su označavane naoružane čete seljaka i pastira u Španiji koje su se u vreme Napoleonovih ratova borile protiv francuskih agresora i okupatora, pa ih je Francisko Goja ovekovečio na svojoj čuvenoj slici streljanja španskih rodoljuba. UČK je, inače, čak i za Ričarda Holbruka svojevremeno bila teroristička organizacija; za Simu Avramovića nikad!
Pa šta je Sima Avramović postigao time što je arbanaške teroriste kvalifikovao kao gerilu i jednu od dveju ratujućih strana, a njihove vođe kao geriljerose? Upotrebivši ovaj izraz, on je ne samo strancima za koje piše i kosmetskim Arbanasima, kojima se dodvorava, stavio do znanja da su teroristi UČK-a domaći rodoljubi koji se u pravednom ratu bore protiv stranih agresora i okupatora – vojske i policije SR Jugoslavije – baš kao što su se početkom 19. veka španski gerilci borili protiv francuskih agresora i okupatora. Ako je i od Sime Avramovića, mnogo je. Iako nismo zluradi, jedva čekamo da čujemo kako će pred sudom i prisutnom javnošću, naročito novinarima, Sima Avramović objasniti zašto je teroriste UČK-a kvalifikovao kao gerilu, tj. Rodoljube.

KOME PRIPADA KOSMET
Osudu zaslužuje i Avramovićevo objašnjenje kome Kosovo i Metohija od 2003. godine pripadaju, što nam je pre desetak dana promaklo zbog nedovoljne kritičnosti prema Avramoviću. U svom odgovoru na ovo pitanje on veli: „Od 1999. ova teritorija [Kosovo i Metohija] je obrazovala deo Srbije kao jedne od dveju konstitutivnih jedinica Savezne Republike Jugoslavije, da bi po raspadu savezne države 2003. ostalo da ovu teritoriju potražuje (the territory remained to be claimed) nezavisna i međunarodno priznata Srbija.“ Kako reč „claim“ na engleskom pravničkom jeziku označava i „tražiti“ ili „polagati pravo na“, ispada da je Srbiji ostalo da samo potražuje Kosmet koji je inače predmet spora, pa je tek trebalo da se utvrdi kome stvarno pripada. Jedva da treba reći da će vođe kosmetskih Arbanasa do groba biti zahvalne Simi Avramoviću što je, pored Nataše Kandić, skoro jedini Srbin koji ima petlju, doduše samo na engleskom jeziku, da od Kosova i Metohije, čak i pre proglašenja samozvane nezavisnosti, napravi spornu teritoriju koju je Srbija jedino mogla da potražuje.
U prošlom broju „Pečata“ objavljena je naslovna strana prištinskog časopisa „Express“ na kojoj se, posle za Arbanase povoljnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, veli latinicom na srpskom: „hvala Vuče“ [Jeremiću]. Toplo se nadamo da će neko od spisatelja u Prištini zapaziti ovu Avramovićevu brošuru, pa da će na naslovnoj strani nekog manje uglednog časopisa pisati: „hvala ti Simo“.
Kako ima još mučnih mesta u ovoj brošuri koja nismo pomenuli, a nešto treba ostaviti i za raspravu pred sudom, red je da na kraju bar u jednoj reči iz njegovreči iz njegovog odgovora dam za pravo Simi Avramoviću. On veli da je u mom članku očigledan lični animozitet. Jedino je propustio da primeti da je posredi osobena vrsta animoziteta – prezir prema izdaji.

Direktoru i glavnom uredniku magazina „Pečat“
G-dinu Miloradu Vučeliću
Beograd, 26. 7. 2010.

U prethodnom broju lista „Pečat“ od 23. jula 2010. godine  objavljen je tekst akademika Koste Čavoškog s naslovom „Izdaja se isplati“. Moju pažnju nije toliko privukla netačna interpretacija sadržaja publikacije o kojoj akademik Čavoški piše, koliko metodologija primenjena u nameri diskreditovanja moralnog i profesionalnog kredibiliteta autora publikacije. Nastup akademika Čavoškog je atak i na moju porodicu obzirom na težinu kfalifikacija koje je izrekao u pomenutom tekstu. Neobična je činjenica da akademik Čavoški atakuje na moralni i stručni kredibilitet i onih ljudi čiji profesionalni, društveni i politički angažman očigledno ne poznaje. Obično ovakvoj diskreditaciji projektovanih neistomišljenika pribegavaju osobe koje ne poseduju samopoštovanje. Takav odnos prema sebi uzimaju kao alibi za ekstremno necivilizovano delovanje.
Neobično je i to da akademik sa značajnom biografijom do sada nije shvatio da se „pljuvanjem u dalj“ ne može kompenzovati decenijsko pogrešno poimanje srpskog pitanja na Kosovu i Metohiji. Višedecenijski status etabliranih disidenata, među koje posle svega svrstavam i akademika Čavoškog, nametnutom ideologijom o svojoj ekskluzivnosti i mesijanstvu, zatrli su svaku mogućnost nastanka nove savremene političke misli u Srbiji. Sada se sa sigurnošću može reći da su svojom samodovoljnošću bili na istom zadatku sa prethodnim režimima koje smo jedva preživeli. I sada kada su plodovi iracionalnog delovanja onog dela srpske elite, kojoj očigledno pripada i akademik Čavoški pristigli za naplatu, jeftinim politikanstvom nastoji da se domogne zaturenog mesta na lestvici samoproklamovanih nacionalnih tribuna očajničkim prizivanjem  izraubovane krilatice „drž`te lopova“.
Smatram svojom obavezom, ličnom i profesionalnom, da akademiku Čavoškom i svima koji slično razmišljaju, ponudim deo činjenica na osnovu kojih će moći da procene kojoj to „kompaniji pripadam“. Dakle, rođen sam u Peći na Kosovu i Metohiji. Studirao sam na Univerzitetu u Prištini. Značaj pomenutog Univerziteta za današnji status Kosova i Metohije ne treba posebno obrazlagati. Nesporna je činjenica da su prelomne godine za srpsko pitanje na Kosovu i Metohiji bile u periodu od 1968. do 1974. godine. Svi kasniji događaji su samo posledica tog ključnog vremena u kojem se srpska politička i društvena elita nije snašla. A tih godina, kao reakcija na postojeće stanje,  usledio je pokret srpskih studenata za odbranu elementarnih prava. Hapšenja i progoni nisu izostali. Na sudskom procesu u Prištini 1971-1972. bio sam prvooptuženi i osuđen na godinu dana robije. To je uslovilo da posle diplomiranja 1973. godine nigde u Srbiji nisam mogao dobiti zaposlenje. Konačno sam dobio posao u gimnaziji na Cetinju, a već 1974. godine ponovo sam uhapšen. Osuđen sam bez krivice na sedam godina robije i zaslugom jednog pesnika koji je čak i na Vidovdanskom pesničkom pričešću u Gračanici pre neku godinu, čitao svoje „rodoljubive pesme“ u kojima je  žigosao sve što je „nečasno“ (izvor, list „Jedinstvo“). Posle četiri godine robije u kazamatu Spuž odslužio sam redovan vojni rok. Po dobijanju slobode, sve do 1981. godine malo ko mi se javljao na ulici. Otišao sam u „dobrovoljno“ izgnanstvo u Sloveniju i skoro dvadeset godina pod policijskom zaštitom živeo u Mariboru. Tu sam Vas akademiče Čavoški lično dočekao prilikom prve javne tribine koju je g-din Đilas održao 1981. godine, a na kojoj ste i Vi govorili.
Od 1998. godine pored redovne dužnosti direktora Muzeja u Prištini bavim se i zaštitom srpske kulturne i verske baštine na Kosovu i Metohiji, a kroz udruženje koje su osnovali srpski stručnjaci iz institucija za zaštitu kulturne baštine. Da sam izdavao, izdavao sam. Objavljeno je više publikacija, na srpskom i engleskom jeziku, urađeni su značajni projekti u zaštiti srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji (The Archaeological Treasures of Kosovo and Metohija, from the Neolithic to the Early Middle Ages, Beograd 1998; Jewelry and Gold Embroidery of Kosovo and Metohija, Beograd 2001; Urgent Protection of Natural and Cultural Heritage in Metohija, Beograd 2003; Velika Hoča, The Pearl of Metohija, Beograd 2003; The Land of Living, Beograd 2004; The First Charter of the Dečani Monastery, Beograd 2004;  March Pogrom, Beograd 2004; Kosovo and Metohija, Serbian and Regional Context, Beograd 2005; The Archeology of Kosovo and Metohija –Proceeding of the Conference held at the Natinal Museum in Belgrade, December 12-14. 2006, Beograd 2008; Archeological ceramics from the collectons of Museum in Priština – Conservation and restoration, Beograd 2009; Dečani Monastery, Beograd 2010., u pripremi). Na izložbama i promocija održanim u više gradova u Evropi bio sam u prilici da pored predstavljanja izložbi i izdavačkih projekata, ukažem i na stepen ugroženosti srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji – u Pragu, Bratislavi, Londonu, Budimpešti, Moskvi, Lahtiju, Temišvaru, Dubrovniku, Rimu, Bariju, Madridu i Banja Luci. Na brojnim međunarodnim konferencijama sa zapaženim uspehom učestvovao sam sa saradnicima, urađena je uporedna analiza dokumenata međunarodnih misija i organizacija koje su boravile na Kosovu i Metohiji i koje su se bavile kulturnim nasleđem. Stručno i kredibilno je osporena velikoalbanska inicijativa za preimenovanje srpske kulturne i verske baštine na Kosovu i Metohiji. Kao jedini srpski stručnjak pred Haškim tribunalom zastupao sam, najbolje što sam mogao, istinu o statusu kulturne baštine na Kosovu i Metohiji.
Ovo je samo deo činjenica koje relevantne državne institucije i kulturna javnost već više od deset godina ne kvalifikuju kao akademik Čavoški. Čitalačkoj publici dugujem izvinjenje ukoliko sam bio preopširan i ličan. Sramni pokušaj imputiranja uloge izdajnika i plaćenika, obavezao me je da javnosti ponudim činjenice na uvid.

_________________________

Autor je direktor Muzeja u Prištini

Reagovanje Sime Avramovića na tekst Koste Čavoškog „Izdaja se isplati“, objavljen u 124. broju „Pečata“ (23. avgust 2010. godine)

Pošto tekst Koste Čavoškog pod naslovom „Sima Avramović – izdaja se isplati“ („Pečat“, 22. jula 2010. godine, Internet izdanje) do te mere vrvi od neistina, poluistina, zamena teza, očiglednog ličnog animoziteta i teških kleveta, smatram da nije umesno feljtonizirati temu odgovorom za koji bi novinski prostor bio nedostatan, što bi još uz to nekome moglo pričiniti zadovoljstvo. Umesto toga, pokrenuću zbog klevete sudski postupak, gde će autor morati da dokaže tvrdnje o izdaji i „velikim parama“ koje sam navodno dobio iz inostranstva odnosno kako se to navodna izdaja meni isplatila. Nije potrebno mnogo intelektualnog poštenja i napora da se shvati da je osnovna ideja celokupne knjige na engleskom jeziku upoznavanje svetske javnosti sa stradanjem srpskog naroda i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji. Ona je deo akademskog projekta u kome se Kosovo i Metohija prepoznaje kao pravoslavno sveto mesto uporedivo sa Svetom Gorom i nekoliko drugih svetih mesta u svetu (holy places), koja shodno tome zaslužuju posebnu zaštitu. Sramotno je da se čak i jedna tako pozitivna ideja nipodaštava i izvrće u svoju suprotnost. Pošto nisam ostvario nikakav honorar za pomenutu knjigu i učešće u tom projektu, što javno i odgovorno tvrdim, taj imaginarni novac nisam ni mogao ustupiti srpskim beskućnicima i siromasima na Kosovu, kako zlurado preporučuje Čavoški. Ali, novac koji budem dobio u sudskom postupku ću sa zadovoljstvom proslediti upravo u te svrhe.
Celokupnu publikaciju o kojoj je reč sam stavio na Internet (http://www.ius.bg.ac.rs/prof/Materijali/avrsim/The%20Predicament%20of%20Serbian%20Orthodox%20Holy%20Places.pdf) da bi  javnosti bila lako dostupna. Tako će svako moći da se uveri koliko je Čavoški zlonameran, šta zaista u knjizi piše, kakvi su njeni ciljevi i da li je ona izdajnička ili nacionalno korisna.

Brošura „Stradanje srpskih pravoslavnih svetih mesta na Kosovu i Metohiji“ čiji su potpisnici Sima Avramović i grupa autora, svedočanstvo je kako su za „šaku dolara“ neki naši intelektualci spremni da stvaraju projekte u cilju davanja legitimiteta samozvanoj državi Kosovo

U izdanju Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu nedavno se pojavila brošura na engleskom jeziku pod naslovom „Stradanje srpskih pravoslavnih svetih mesta na Kosovu i Metohiji – elementi za istorijsko, pravno i konzervatorsko razumevanje“. Ona je – iako to nigde nije navedeno iz razloga koji će uskoro biti razumljivi – pripremljena i napisana u okviru šireg međunarodnog projekta koji se sprovodi pod rukovodstvom prof. dr Silvija Ferarija sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Milanu, što znači da sredstva za izradu ove brošure, a naročito za autorske honorare, potiču iz inostranih izvora. Njeni autori su prof. dr Sima Avramović, mr Dušan Rakitić, mr Mirjana Milenković, dr Vojislav Vasić, Aleksandra Fulgosi i Branko Jokić. No, kako se iz načina na koji je pisana i stavova koji se u njoj zastupaju može lako zaključiti da je njen redaktor i strogi cenzor bio Sima Avramović, ostale autore više nećemo pominjati.
Prilikom sastavljanja ove brošure Sima Avramović & kom. bili su suočeni s očiglednim ograničenjima koja su postavili njeni finansijeri u duhu one narodne: „Čije pare, toga i muzika“. Velike pare za izradu ove brošure mogle su se dobiti samo uz ispunjenje sledećih uslova:
– da se uopšte ne pominje agresor, to jest vinovnik rata koji je doveo do okupacije Kosova i Metohije;
– da se nigde ne navodi odgovornost Atlanskog pakta, Sjedinjenih Američkih Država, Francuske, Velike Britanije, Nemačke i drugih članica ovog vojnog saveza za strašne ratne zločine koji su nad Srbima počinjeni;
– da se nigde ne pominju kosmetski Arbanasi kao vinovnici zločina nad srpskim narodom i njegovim pravoslavnim svetinjama;
– da se izbegne i sam nagoveštaj da su za zločine Arbanasa posle uspostavljanja okupacije Kosova i Metohije poimenice odgovorne i države čije oružane snage navodno obezbeđuju red i mir u pojedinim sektorima;
– da se nepostojanje slobode pristupa srpskim svetinjama, kao i slobode njihovih monaških zajednica, isključivo objašnjava netolerantnošću lokalnih zajednica Arbanasa, i to ne svih nego samo njihove većine;
– da bilo kakvo predloženo rešenje statusa srpskih pravoslavnih svetinja počiva na prećutnoj pretpostavci da je proglašenje samozvane države kosmetskih Arbanasa svršen i neopoziv čin;
– da je samozvana država kosmetskih Arbanasa štaviše legitimna, te da njene zakone treba poštovati i hvaliti i da s njom treba zaključivati bilateralne međunarodne ugovore;
– da su Kosovo i Metohija „kolevka“ samo srednjovekovne srpske državnosti i duhovnosti, te da danas predstavljaju sakralno i duhovno evropsko nasleđe hrišćanskog Istoka, a ne stožer sadašnje Srbije i srce još uvek živog organizma – srpske države, srpskog naroda i srpske Crkve; i
– da zbog svega toga treba napustiti domen nasleđa i žarište zaštite svetih mesta preseliti u domen ljudskih i manjinskih prava.
Pa, da vidimo kako su to Avramović & kom. izveli.

Slučaj Sime Avramovića je ilustrativan primer kako žeđ za novcem može da uništi naučnu karijeru i dovede do gubitka obraza

ORUŽANI NAPAD NA SRJ NIJE AGRESIJA
Već na početku svog uvoda Avramović & kom. navode da je „oružani sukob u proleće 1999. zbog Kosova i Metohije vođen između NATO-a i albanske gerile, s jedne, i SR Jugoslavije, s druge strane“ (str. 7). I mada odmah dodaju da je NATO ovaj „oružani sukob“ kvalifikovao kao „humanitarnu intervenciju“, a SR Jugoslavija kao „agresiju“, Avramović & kom. se ne izjašnjavaju niti daju svoju kvalifikaciju ovog – kako to oni vele – oružanog sukoba.
Takav njihov stav je mogao biti rukovođen sledećim razlozima. Sasvim je mogućno da Sima Avramović uopšte ne zna šta je agresija, a da je i ono što je o njoj nekada znao naprasno zaboravio. Doduše, kao vajni stručnjak za drevnu grčku državu i pravo on je svojevremeno morao čitati i Tukidida, koji je u prikazu dijaloga između Atinjana i Meljana pravio jasnu razliku između napadača i napadnutog, silnika i njegove žrtve, nepravde i pravde. Ali, zašto bi Avramović uopšte stigao do pete knjige „Istorije Peloponeskog rata“ i proučavao retoriku Tukididovih junaka, kad od drevne grčke retorike danas nema nikakve vajde, koja inače može obilato početi iz učešća u naručenim međunarodnim projektima?
Drugi razlog za izbegavanje pomenute kvalifikacije bio je ipak presudan. Da je oružani napad Atlanskog pakta na SR Jugoslaviju kvalifikovao kao „agresiju“, što je inače morao da učini jer je bio izvršen bez izričito odobrenja Saveta bezbednosti UN, on bi takođe bio prisiljen da tu agresiju podvede pod najveći zločin – zločin protiv mira zbog kojeg su, pored ostalog, odgovarale nacističke glavešine u Nirmbergu – i da civilne i vojne predvodnike država koje su izvršile agresiju označi kao ratne zločince. Da je to učinio, bio bi jednom za svagda stavljen na crnu listu onih koji više ne mogu dobiti nijedan evro ili dolar iz inostranstva. Umesto toga, poslužio se izrazom „oružani sukob“, što će njegovi inostrani finansijeri shvatiti ne samo kao prećutno priznanje da je to bila „humanitarna intervencija“, nego i da je njen krajnji ishod – samozvana kosmetska država – opravdan i legitiman. Kasnije ćemo pokazati da Avramović nije izneverio ni ova očekivanja svojih nalogodavaca i finansijera.

ARBANASI NISU VINOVNICI ZLOČINA I RAZARANJA
Jedno od ključnih uputstava stranih nalogodavaca i finansijera Simi Avramoviću ticalo se zadržavanja po svaku cenu povoljne predstave o kosmetskim Arbanasima, koja je podrazumevala njihovo nekvalifikovanje kao vinovnika teških ratnih i poratnih zločina i razaranja. Iako Avramović & kom navode manje-više tačan broj spaljenih, razorenih, sravnjenih sa zemljom ili teško oštećenih srpskih pravoslavnih crkava, manastira, grobalja i drugih sakralnih objekata, nigde ne navode ko je to učinio. Pažljivim čitanjem utvrdili smo da se tako postupilo 62 puta, uz mogućnost da nam je nekoliko takvih mesta i promaklo.
To su naravno smišljeno učinili. Kako je ova brošura na engleskom jeziku isključivo namenjena strancima, oni iz njenog sadržaja neće ni moći ni hteti da izvedu zaključak da su sva ova razaranja počinili kosmetski Arbanasi. Naprotiv, možda će najpre pomisliti da su neke crkve i manastiri stradali tokom prolećnog bombardovanja 1999. godine kao kolateralna šteta; da su neke paljevine posledica udara munja i gromova ili kratkog spoja na električnim instalacijama; a nije isključeno da će pomisliti da je na Kosovu i Metohiji bilo i razarajućih zemljotresa prilikom kojih su samo srpske pravoslavne crkve i manastiri sravnjeni sa zemljom.
Upravo takve nedoumice Sima Avramović smišljeno izaziva. Na svoju nesreću, ni on u ovom prljavom prikrivanju pravih vinovnika zločina nad Srbima i srpskim pravoslavnim svetinjama nije bio savršen, pa je njegovom policijskom njuhu i cenzorskom oku promaklo objašnjenje ispod slike br. 5 na 19. strani da su marta 2004. manastir Svetih Arhanđela u Prizrenu opljačkali albanski teroristi i rulja. Verujemo da će zbog ovog trenutka nepažnje bakšiš koji će Sima Avramović dobiti  od Hašima Tačija i Agima Čekua biti znatno manji od iznosa koji je inače primeren izdajnicima srpskog roda i naroda.

Cenzorskom oku promaklo je objašnjenje da su marta 2004. manastir Svetih Arhanđela u Prizrenu opljačkali albanski teroristi i rulja

NETOLERANTNOST VEĆINE ARBANASA
Sem ovog slučaja  očigledne nepažnje, Avramović & kom. nigde ne označavaju ubijanje i proterivanje Srba kao teške zločine niti kvalifikuju Arbanase vinovnike kao zločince. I to je verovatno razlog što glavni zahtev koji se iznosi u ovoj brošuri nije najstrože kažnjavanje vinovnika, a zatim povratak proteranih Srba i drugih ne-Albanaca sa Kosmeta i obnova srpskih pravoslavnih crkava i manastira, nego samo očuvanje onoga što je preostalo i obezbeđenje slobodnog pristupa jedino onim svetinjama u kojima još uvek obavljaju božju službu zatečeni sveštenici, monasi i monahinje.
No, kako Sima Avramović & kom. ne dovode u pitanje samozvanu nezavisnost Kosmeta niti zahtevaju ponovno uspostavljanje srpskog suvereniteta nad ovom srpskom pokrajinom, što bi im inače uskratilo bilo kakav budući priliv novca iz inostranstva, oni su ipak morali da objasne zbog čega izričito zahtevaju slobodan pristup srpskim pravoslavnim svetinjama kada se to danas čak i u inovernim ili ateističkim nedemokratskim državama podrazumeva. Po Avramoviću & com, tom slobodnom pristupu Srba svojim svetinjama isprečila se jedna nelagodnost – netolerantnost ne svih nego samo većine Arbanasa u pojedinim lokalnim zajednicama (str. 38). Nevolja je, dakle, samo u tome što su srpske pravoslavne svetinje „locirane unutar nedovoljno tolerantnog verskog, političkog i socijalnog okruženja“ (str. 45). A prilikom opisivanja okolnosti u kojima su se obreli srpski vernici u Lipljanu, Avramović & kom. još dodaju da „većina albanske zajednice ima negativan stav prema Srbima i srpskom kleru“ (str. 67). Tom objašnjenju može se pridružiti i navođenje „tradicionalno različitih stavova prema nasleđu između domorodaca (natives), koji štite svoja pradedovska sveta mesta, i došljaka koji smeraju raščišćavanju prostora zarad novog izgrađivanja“ (str. 33).
Na desetak mesta Avramović & kom. takođe pominju „visoki sigurnosni rizik“ i „neprijateljsko okruženje“ u kojem se nalaze srpske svetinje. „U većini drugih slučajeva“ – vele oni – „klerici i monasi održavaju sveta mesta u neprijateljskom okruženju, tako da, zbog visokog sigurnosnog rizika, svaku posetu treba unapred najaviti i za nju obezbediti oružanu pratnju KFOR-a“. Kako nije izričito navedeno od koga potiču ove smrtne pretnje, neupućeni stranci, kojima je ova brošura jedino namenjena, mogu pomisliti da takve strahove izazivaju odmetnici i drumski razbojnici.

Avramović & kom. nigde ne označavaju ubijanje i proterivanje Srba kao teške zločine niti kvalifikuju Arbanase vinovnike kao zločince

SAMOZVANA KOSMETSKA DRŽAVA
Kako je za zaštitu koliko-toliko neoštećenih i obnovu razrušenih srpskih pravoslavnih crkava i manastira, pored novca i stručne pomoći, neophodna i uloga odgovarajuće državne vlasti, postavlja se odmah pitanje koju to državu Avramović & kom. imaju na umu. Odgovor je, nažalost, nedvosmislen: nikako Srbiju nego jedino samozvanu državu kosmetskih Arbanasa. Dana 17. februara 2008. godine kosmetski Arbanasi proglasili su nezavisnost svoje nazovi države, a već 20. februara iste godine Parlament takozvanog Kosova doneo je Zakon o specijalnim zaštićenim zonama za istorijski centar Prizrena, Veliku Hoču, manastire Gračanicu i Visoke Dečane i još neka sveta mesta. Avramoviću & kom. ne samo što ne smeta što će od tada naše najveće pravoslavne svetinje štititi oni koji su ih sve vreme od proleća 1999. ugrožavali i razarali, nego taj zakon protivustavne i nelegitimne države smatraju blagotvornim sredstvom zaštite naših najvećih svetinja. Čak taj zakon navode 6 puta (str. 30, 43, 58, 75, 87. i 90), a jedina njegova mana – vajkaju se Avramović & kom. – jeste u tome što se još ne primenjuje.
Naročito su karakteristični potpuni zaborav i ignorisanje ustavnog i pravnog poretka Republike Srbije. Jer, ako se pođe od, za nas nedostupne, činjenice da su Kosovo i Metohija nerazlučivi deo Srbije, onda bi se zaštita, obnova i izgradnja crkava i manastira, koji su pod zaštitom Republike Srbije, morali isključivo provoditi po Zakonu o kulturnim dobrima („Službeni glasnik RS“, br. 71/94 od 22. decembra 1999). To se naročito odnosi na kulturna dobra od izuzetnog značaja, koja utvrđuje Narodna skupština, i nepokretna kulturna dobra od velikog značaja, koja utvrđuje Vlada Srbije (član 56 stav 1 i 2), a koja su već upisana u registar kulturnih dobara (član 59 stav 1). Za Avramovića & kom. je, međutim, merodavan samo pomenuti neustavni zakon samozvane kosmetske države. A i zašto ne bi, kad se zbog nelojalnosti Srbiji u ovoj zemlji ništa ne može izgubiti, dok se za metanisanje samozvanim kosmetskim vlastima mogu dobiti velike pare iz inostranstva? Tu bolnu dilemu između svoje hrišćanske duše i neutažive pohlepe Sima Avramović je blagovremeno rešio pre mnogih proždrljivih ustiju. A kao utehu ima saznanje da nije baš jedini koji je prodao veru za večeru.
Avramović & kom. nisu samo priznali pravni poredak samozvane kosmetske države nego su je učinili i legitimnom u okviru novog modela zaštite svetih mesta. Po njima, „jedan višestrani ugovor, prvenstveno pod okriljem Ujedinjenih nacija, bio bi idealan za obezbeđenje osnova za regionalne i bilateralne ugovore, kao i za nacionalne zakone i druge pravne instrumente“ (str. 49). Kako bi u svemu tome morala imati udela i samozvana država kosmetskih Arbanasa, jer su na Kosovu i Metohiji svetinje koje treba zaštititi, to samo znači da bi i ta nazovi država trebalo da bude članica UN da bi učestvovala u sastavljanju, potpisivanju i ratifikovanju pomenutog višestranog ugovora pod okriljem UN. A na temelju tog ugovora zaključivali bi se bilateralni ugovori, pa bi Srbija, kao zainteresovana strana za svoju manjinu na Kosmetu, sa kosmetskom državom zaključila odgovarajući dvostrani međunarodni ugovor. Naposletku bi kosmetska država, izvršavajući svoje međunarodne obaveze, donosila svoje „nacionalne“ zakone i druge propise, što bi po Avramoviću & kom. bio savršen oblik zaštite srpske manjine i srpskih svetinja. I time bi – vele Avramovićeve potrkuše u jednom fakultetskom izveštaju – „prostor Kosova i Metohije mogao biti svrstan u takvu istorijsku kategoriju, zajedno sa Svetom Gorom, Jerusalimom, Mekom i Vatikanom“. Ni manje stida ni veće laži! Jer, u engleskom tekstu ove brošure o nekom iole sličnom statusu nema ni pomena.

Avramoviću & kom. ne samo što ne smeta što će od tada naše najveće pravoslavne svetinje štititi oni koji su ih sve vreme od proleća 1999. ugrožavali i razarali, nego taj zakon protivustavne i nelegitimne države smatraju blagotvornim sredstvom zaštite naših najvećih svetinja

ZAŠTITA LJUDSKIH I MANJINSKIH PRAVA
Uprkos velikoj halabuci Avramovića & kom. da je njihovo rešenje statusa i zaštite srpskih pravoslavnih svetinja novo i spasonosno, ono se uglavnom svodi na Ahtisarijev plan koji je Srbija odbacila, a koji je, pored ostalog, predviđao uspostavljanje specijalnih zaštitnih zona oko 47 verskih i kulturnih mesta, znatno više nego potonji mnogo hvaljeni neustavan kosmetski zakon. Da bi se onda u novom Avramovićevom planu sve svelo na minimalni zahtev verske tolerancije:
– „neometan, neograničen i siguran pristup pravoslavnim svetinjama“;
– „zajamčenu zaštitu verskih i kulturno-istorijskih vrednosti tih svetinja“;
– „sigurnost, samoupravu i ekonomsku funkcionalnost (održivost) monaških zajednica koje koriste i održavaju te svetinje“; i
– „naročito… zaštitu svojinskih prava i očuvanje arhitektonskog i kulturnog identiteta oblasti koje okružuju te svetinje“.
Odmah potom Avramović & kom. zaboravljaju naše srednjovekovno duhovno i kulturno-istorijsko nasleđe – o nacionalnom identitetu i da ne govorimo – da bi sami predložili „premeštanje fokusa zaštite svetinja iz domena nasleđa u domen ljudskih prava“ (str. 47), što se praktično svodi – kako to zaključuju Avramović & kom. –  na postupanje „unutar okvira ljudskih prava i zaštite manjina“ (str. 47). Drugim rečima, kako su Srbi na Kosovu i Metohiji manjina u okviru kosmetske države, potrebna im je manjinska zaštita; a pošto su Srbi i ljudi – u šta Avramović & kom. još nisu ubedili većinu netolerantnih Arbanasa – neophodna im je i zaštita njihovih ljudskih prava. Za takvu trivijalnost nisu bila potrebna nikakva duboka istraživanja pod vođstvom Sime Avramovića. To im je mogao reći i ubogi srpski čobanin. A bilo je časno i pošteno da pare koje su dobili iz inostranstva poklone srpskim beskućnicima i siromasima na Kosovu i Metohiji.

Čitalac Avramovićeve brošure mogao bi da pomisli kako je na Kosmetu bilo razarajućih zemljotresa prilikom kojih su samo srpske pravoslavne crkve i manastiri sravnjeni sa zemljom

BRISANJE SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
Oni koji bolje poznaju Simu Avramovića dobro znaju da se on u zemlji i inostranstvu predstavlja kao vrstan stručnjak za položaj crkava i verskih zajednica u sekularnoj državi, te da u tom svojstvu uživa uvažavanje ne samo u Ministarstvu vera nego i poverenje pojedinih srpskih arhijereja. Zahvaljujući tome on je do sada bio u stanju da prilikom boravka u inostranstvu stvara utisak da su stavovi koje on zastupa vrlo bliski, ako ne i istovetni stavovima najviših organa Srpske pravoslavne crkve. A objavljivanje ove brošure u izdanju „državnog“ Pravnog fakulteta – za šta je najpre odgovoran njegov dekan prof. dr Mirko Vasiljević – stvoriće u inostranim krugovima lažan utisak da su stavovi Sime Avramovića nova politika Vlade Srbije.
Pažljiviji uvid u ovu brošuru otkriva, međutim, da u rešenjima statusa srpskih pravoslavnih svetinja Avramović & kom. uopšte ne pominju ni Srpsku pravoslavnu crkvu, ni Patrijaršiju, ni Eparhiju raško-prizrensku, a kamoli Patrijarha i Episkopa raško-prizrenskog. To brisanje Srpske pravoslavne crkve i njenih arhijereja sa spiska činilaca koji, po Avramoviću & kom, treba da učestvuju u utvrđivanju novog, spasonosnog i blagotvornog statusa srpskih pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohiji, započinje na 43. strani ove brošure. Posle uzgrednog pominjanja Ustava Srpske pravoslavne crkve i kanona koji uređuju bogosluženje sveštenika u „živim“ crkvama i monaha i monahinja u manastirima, Avramović & kom. čine radikalni rez. U potonjoj ključnoj rečenici oni vele „da određeni oblik eksteritorijalnosti, koji znači osobeni oblik odvajanja (separation) i međunarodne odgovornosti za zaštitu kulturnog i verskog nasleđa, zaista se pojavljuje u dokumentima koje su donele određene vlasti“ (str. 43).
Najpre se postavlja pitanje: „odvajanje od čega?“ Nažalost, od Srpske pravoslavne crkve, a naročito od Eparhije raško-prizrenske i njenog episkopa, koji se od tog mesta pa sve do kraja nigde više ne pominju. Vekovna prava Srpske pravoslavne crkve su prebrisana u Avramovićevom predlogu novog pravnog okvira za očuvanje svetih mesta na Kosovu i Metohiji. A prethodno pominjane „žive“ crkve i „živi“ manastiri u ovoj ključnoj rečenici preobratili su se u „kulturno i versko nasleđe“ (cultural and religious heritage), poput velelepnih drevnih spomenika u Efesu u Maloj Aziji, koje su napustili njihovi bogovi i ljudi (Grci) koji su u te bogove nekada verovali. Drugim rečima, ono što je pravi predmet zaštite, sazdane u predlozima Avramovića & kom, to je „kulturno i versko nasleđe“, smešteno u domen ljudskih prava, njegov kulturno-istorijski i arhitektonski spomenički identitet i slobodan pristup vernika i znatiželjnih turista.
Sima Avramović izgleda ne zna da se Crkva uopšte ne može zamisliti bez episkopa i njegovog apostolskog prejemstva, te da u bilo kakvom rešavanju statusa srpskih pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohiji presudnu ulogu moraju imati srpski arhijereji: Patrijarh srpski, Episkop raško-prizrenski, a naravno i Sveti arhijerejski sinod i Sveti arhijerejski sabor. Po završnim predlozima Avramovića & kom, presudnu reč u rešavanju ovog statusa imaće države koje će pod okriljem UN pripremiti višestran i ugovor, a zatim države u okruženju (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina i neizbežna samozvana država kosmetskih Arbanasa) i naposletku samo Srbija i samozvani Kosmet, pošto jedino te države mogu zaključiti „dvostrani“ međunarodni ugovor kojim bi bio uređen status srpskih pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohiji. U tom  Avramovićevom aranžmanu nema ni Srpske pravoslavne crkve niti ijednog njenog arhijereja. Za nekog ko je do svojih sedih vlasi bio ubeđeni komunista, a sve vreme pod Miloševićem verni socijalista, na čemu mu zbog doslednosti treba čestitati, rušenje kanonskog poretka naše Crkve i poništavanje episkopske svete vlasti nije nikakav greh, a kamoli jeres.
Iako su za predmet ove brošure uzeti hramovi i manastiri koji pripadaju srpskom pravoslavnom narodu kao živoj Crkvi, Avramović & kom. ne navode izjavu nijednog srpskog sveštenika ili monaha, a kamoli Preosvećenog Arhijereja. Ali zato nisu propustili da pomenu Njegovu Eminenciju Kardinala Kotjera (Cottier) i navedu njegove skoro beznačajne reči, i to na italijanskom jeziku. Znao je Sima Avramović da će se to dopasti njegovim finansijerima i biti dobra preporuka za nove projekte i zarade.
Kao nekakav pravni istoričar Sima Avramović je sigurno imao prilike da se upozna sa zločinom leasa maiestas u drevnom republikanskom Rimu i high treason ne samo u srednjovekovnoj nego i u savremenoj Engleskoj. Oba su podrazumevala izdaju za koju je bila zaprećena najteža kazna. U nas takvo krivično delo više ne postoji, pa svako, uključujući Avramovića & kom, može da uskrati lojalnost svojoj državi i prizna tuđu neprijateljsku državu uspostavljenu na delu teritorije vlastite države. Utoliko će primer Avramovića & kom. biti zarazan, pošto će mnogi odmah razabrati da se izdaja isplati.

Snage KFOR-a koje su delovale u bivšoj Jugoslaviji, dobile su 22. novembra 1999. godine bezbednosna uputstva u kojima, između ostalog, stoji: „…izbegavajte svako sredstvo za koje sumnjate da je pogođeno projektilima OU (osiromašeni uranijum) ili krstarećim raketama „tomahavk“… Ne hvatati niti sakupljati municiju OU na terenu… Kontaminacija prašinom OU zagađuje hranu i vodu. Nikako ne jedite nekontrolisanu hranu. Udahnute čestice mogu prouzrokovati dugoročna oštećenja unutrašnjih tkiva…

I posle zločina nad civilnim stanovništvom Hirošime i Nagasakija u svetu je korišćeno nuklearno oružje. Reč je o projektilima s osiromašenim uranijumom, koji su upotrebljeni u Iraku, Republici Srpskoj i na Kosmetu. Ovi projektili su inače pravo atomsko oružje, već i zato što pored neposrednog uništavanja (što čine i klasična oružja), njihovim delovanjem započinje bespovratni  proces mutacija i promena u genetskom kodu. Mutacije se prenose na potomstvo i nanose dugoročnu, nepopravljivu štetu i životnoj okolini, čime se nastavlja tihi atomski rat protiv napadnute zemlje i njenog stanovništva. Rat se dakle nastavlja i posle zvanične obustave ratnih dejstava, u životnoj sredini devastiranoj za sve generacije u narednih „više milijardi godina“, kako kažu stručnjaci . Upravo zato je bombardovanje Republike Srpske i Srbije atomski genocid i ekocid koji je izveo „Milosrdni anđeo“ .U osnovi ove operacije je nesporno i nacistička ideja da bi se dokazalo kako je „NATO spreman da vrati Srbe u kameno doba“, što je inače obelodanio u svojoj izjavi general Majkl Rouz. Suluda ideja o korišćenju uranijuma u oružju potekla je naime od nacističkog generala Alberta Špera, Hitlerovog ministra odbrane. Amerikanci su je sproveli u pomenutim japanskim gradovima, a nastavili u Iraku, Somaliji i bivšoj Jugoslaviji.

TEHNIKA VELIKE LAŽI
Posle prvobitnog negiranja da su srpske teritorije bombardovane atomskim projektilima, odnosno municijom s osiromašenim uranijumom (OU), NATO je ipak priznao da je to činio, ali su njegovi komandanti, kao i politički lideri SAD i EU negirali opasnost po civilno stanovništvo i same vojnike na terenu. Setimo li se istupanja nama dobro poznatog portparola NATO-a Džejmija Šeja, tokom NATO agresije 1999. godine, primetićemo da bi mu i sam Hitlerov ministar propagande, Paul Jozef Gebels pozavideo na maštovitosti. On je, naime, veoma unapredio njegovu tehniku „Velike laži“ u masovnoj propagandi. Pridružio mu se i portparol Pentagona koji je bestidno izjavio da projektili OU „nisu opasni po okolinu, niti imaju značajan uticaj na zdravlje“ („Reuters“, 23. mart 2000.).
Dakle, lideri zemalja agresora na Saveznu Republiku Jugoslaviju sramno su tvrdili da nije istina ono što su za istinu utvrdile upravo njihove zvanične institucije. Primera radi, ugledna američka institucija Armi Environmental Policy Institute (AEPI) objavila je, 2005. godine, u svom dokumentu  Health and Environmental Consequences of Depleted Uranium Use in the U.S. Army, u kome se bavi štetnim dejstvom osiromašenog uranijuma: „Efekti zbog apsorpcije visokih doza mogu kratkoročno dovesti do smrti, dok manje doze dugoročno mogu dovesti do tumora“.
„Izlaganje vojnika uranijumu na bojnom polju može biti značajno s potencijalnim radiološkim i toksikološkim efektima“, kaže se u izveštaju Science Applications International Corporation (SAIC), apendiks (D) u Kinetic Energy Penetrator Long Term Strategy Study, izdanje AMMCOM, juli 1990.
„Udahnuti nerastvorljivi oksidi mogu dugo opstati u plućima uz rizik izazivanja tumora zbog radijacija. Progutana uranijumska prašina predstavlja radioaktivni i toksikološki rizik”, tvrdi se u dokumentu Operation Desert Storm: Army Not Adequately Prepared to Deal With Depleted Uranium Contamination, United States General Accounting Office
(GAO/NSIAD-93-90), januar 1993, str. 17.18.
Sličnih primera, i to iz zapadnih izvora, je bezbroj. Ipak, dok i na paklicama cigareta, iz predostrožnosti, odnosno uvažavanja činjenica, piše „duvan ubija“, nigde još ne piše i da „osiromašeni uranijum ubija“, a njime jesu bombardovane Republika Srpska i Srbija, i posebno njen Kosmet. To, razume se, ne piše, jer zapadni lideri i dalje negiraju ili umanjuju zločin koji su počinili. Neki naši politički i vojni lideri međutim guraju Srbiju, na mala vrata, ka NATO alijansi. Uprkos odluci našeg Parlamenta.

CENZURA IZVEŠTAJA
Snage KFOR-a upotrebljene u bivšoj Jugoslaviji dobile su, 22. novembra 1999, bezbednosna uputstva u kojima, između ostalog, stoji: „…izbegavajte svako sredstvo za koje sumnjate da je pogođeno projektilima OU (OU – osiromašeni uranijum) ili krstarećim raketama „tomahavk“. Ne hvatati niti sakupljati municiju OU na terenu… Kontaminacija prašinom OU zagađuje hranu i vodu. Nikako ne jedite nekontrolisanu hranu. Udahnute čestice mogu prouzrokovati dugoročna oštećenja unutrašnjih tkiva. Ako mislite da ste bili izloženi OU prašini odmah, u naredna 24 sata, izvršite urinotest radi utvrđivanja prisustva U 238, U 235, U 234 i kreatinina. … Vozila i materijali srpske vojske na Kosovu mogu da predstavljaju opasnost za zdravlje vojnika i civila… Opasnost za zdravlje može proisteći iz OU kao posledica šteta nastalih zbog NATO bombardovanja na sredstvima koja su direktno ili indirektno pogođena…U svakom slučaju najveća opasnost je moguće udisanje OU… OU izaziva trovanje teškim metalima… OU ispušta alfa, beta i gama zračenja s vremenom poluraspada od 4,5 milijardi godina. Njegova radioaktivna opasnost je u alfa zračenju… Udisanje nerastvorljive prašine OU vremenom izaziva negativne posledice po zdravlje kao što su tumori i poremećaji kod novorođenčadi, što se može javiti i godinama posle ozračenja“. Verovatno zbog ovog na kraju rečenog,  italijanskim vojnicima je dat savet da ne stvaraju decu najmanje tri godine posle povratka iz rizičnih zona.
Dakle, NATO agresori su odlično znali kakve štetne posledice izazivaju projektili UO, jer su na to upozoravali svoje vojnike, a pred celim svetom su lagali da nema opasnosti, pri čemu se veoma isticao i biši gensek NATO pakta, Lord Robertson. Pomenuti NATO „priručnik“ je ne samo priznanje da su bombardovali Srbiju s OU, već otkriva i da uranijuma nije bilo samo u „projektilima OU“, već i u krstarećim raketama Tomahavk koje su padale po celoj Srbiji.
Umesno je zbog toga pitati: Šta na tu temu radi naš ministar za ekologiju koji daje plastične rukavice građanima da sakupljaju otpad, a ne daje im i NATO maske M13A2 da ne udišu prah tog otpada. Naime, takve maske su nosili američki vojnici u Somaliji na temperaturi od 40 stepeni, a pošto nisu „ništa“ rekli svojim saveznicima Italijanima, ovi su išli u kratkim pantalonama i majicama, pa su mnogi vojnici nastradali.
Upotreba uranijumske municije zabranjena je pre više od sto godina Ženevskom konvencijom i njenim dodatnim protokolima iz 1997. (čl. 2 s, Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, 1948.) i Rezolucijom Potkomisije za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina Komisije UN za ljudska prava iz 1996. i 1997., kao oružje za masovno i nediskriminirajuće uništavanje u suprotnosti s međunarodnim humanitarnim pravom.
UN su imale, već u junu 1999. godine, izveštaj o posledicama OU na Kosmetu koji je podneo funkcioner Bakari Kante, ali je izveštaj zabranjen za objavljivanje, jer sadrži, između ostalog, upravo ono što sadrži priručnik za pripadnike Kfora, čije smo delove naveli. Pored takvih izveštaja UN, cenzurisani su drastično i svi izveštaji Svetske zdravstvene organizacije o negativnom dejstvu osiromašenog uranijuma.

OPASNA DIVLJAČ SA EKS-JU PROSTORA
A prilike  u Srbiji, povodom ove teme (od koje naše vlasti ne samo da beže kao od vrućeg krompira, već nas nelegalno, nelegitimno i nemoralno guraju ka NATO-u), ilustruje i Falko Akame, italijanski admiral i političar, a danas predsednik Asocijacije za zaštitu prava umrlih vojnika ANAVAFAF, u okviru koje se bavio korišćenjem projektila UO i posledicama koje su zadesile italijanske vojnike. Akame, u svojoj knjizi „Osiromašeni uranijum – istina“, navodi izveštaj italijanskog Ministarstva za ekologiju (26. maj 2000.) u kome stoji: „U Srbiji je profesor Polić analizirao uzorke terena i pronašao osiromašeni uranijum i stopu radioaktivnosti više stotina puta veću od norme. Naučnik  koji radi na uzorcima terena i meda iz Srbije, a koje je analizirala i jedna grupa italijanskih naučnika, podvukao je da je teško raditi zbog nedostatka specifičnih informacija o područjima na kojima je korišćeno oružje sa OU“. Znači da ni med koji se prodaje u Tašmajdanskom parku nije više tako sladak kako izgleda, ali se to još ne zna, jer „nedostaju specifične informacije“. Ili se one, možda, namerno kriju?.
U pomenutoj knjizi Akame precizira da je OU korišćen u Iraku, Somaliji, Bosni, Srbiji (najviše na Kosmetu), Avganistanu, ali da treba imati u vidu i rubna područja Albanije i Makedonije (zbog blizine i vetrova), a oružje s OU imaju SAD, Velika Britanija i Francuska. Međutim, koristi se njime i Nemačka preko svojih saveznika.
ANSA je objavila, 30. januara 2004, da je „uništeno 10 tona divljači iz bivše Jugoslavije, jer potiču iz zona zaraženih osiromašenim uranijumom“. Šta li je tek sa ribom, domaćom stokom, biljkama?
U intervjuu koji je dala Filipu Pederciniju, početkom 2006, dr Marija Antonijeti Gati, s Univerziteta „Modena i Ređo Emilija“, koja se bavi istraživanjima efekata osiromašenog uranijuma, posebno nanopatologijama, počev od mikro do nano-čestica, odgovara na pitanje koje bolesti nastaju, kako se manifestuju, ako se udahnu ili progutaju štetne čestice nastale kao posledica bombardovanja s OU. Ona kaže: „Zavisi od obima zagađenja kojem je neko izložen. Ako se hrani proizvodima prekrivenim prašinom ili životinjama koje su jele zaraženu travu, nastaju bolesti organa za varenje i creva. Ako se udahne ta prašina verovatnije je da će biti zaraženi disajni organi i krvotok. Simptomi koji se javljaju posle kontaminacije mešaju se, na prvi pogled, s običnim patologijama: proliv, groznica, gripozna stanja, na što se ne obraća pažnja tokom lečenja. Zatim kreće seksualna impotencija (smatra se da je većina stanovništva Kosova, posle bombardovanja 1999., već impotentna), pa tumori neizlečivi zbog njihovog već poodmaklog stanja… Nema nikakvog izlečenja, lekovi ne mogu ništa stranim telima (kada su već ušla u organizam – prim. D.M.). Za sada postoji samo ideja o hipotetičkoj dekontaminaciji krvi, pod uslovom da se kontaminacija utvrdi odmah posle nastanka … Ali, za sada su to samo ideje, teorija“.

Stefano Vernole, italijanski geopolitičar kaže: „Jedan od prvih efekata osiromašenog uranijuma je neplodnost, a cilj NATO-a je bio da zakoči rodnost albanskog etnosa u cilju bolje kontrole Kosova... Ma kakva nezavisnost!“

STERILITET KAO POSLEDICA
Dr Gati je rekla i nešto što se ređe čuje, iako stručnjaci i to znaju: „Zatim se prelazi na seksualnu impotenciju…“  Ako  se zna, da je NATO bombardovao projektilima UO isključivo zone u kojima je bilo većinsko šiptarsko stanovništvo na Kosmetu i u jugoistočnoj Srbiji, može se pretpostaviti da to nije slučajno, jer je sterilitet prva i najbrža značajna negativna posledica po organizam koju izaziva OU. Šiptarsko stanovništvo u zonama bombardovanja je imalo oko 70% mlađih od 30 godina, uz natalitet među najvećima u svetu, zbog političke odluke da se prekomerno rađaju deca, kako bi se i time brojčano prevazišla srpska populacija, pa se i to koristilo u separatističke svrhe. Prema podacima iz 1994. stopa nataliteta varirala je od –3%  u centralnoj Srbiji do +17,2%  kod šiptarskog stanovništva na Kosmetu. Onda je neko smislio monstruozni način da se tome stane na put – osiromašeni uranijum. A pošto je američka baza Bondstil izgrađena, kako se nezvanično kaže „ sa planom za narednih sto godina“, između ostalog i radi kontrole američkog kosmetskog protektorata, dolazi se do logičnog zaključka: moguće je da je uranijum bacan radi nanošenja biološke i genetske štete stanovništvu, a u cilju smanjenja njegove brojnosti. Inače, kako drugačije tumačiti da je NATO bombardovao s OU Šiptare, svoje „prijatelje i saveznike“, a nije zone u kojima su u većini „ti loši momci“, tojest Srbi. U vreme bombardovanja Kosmeta, za Srbe je inače nemački ministar odbrane Rudolf Šarping (tvorac izmišljenog plana „Potkovica“, po kome je, kako je izjavio, proterano s Kosmeta 600.000 Šiptara) tvrdio da „ubijaju nerođene bebe“ i „peku fetuse“! Tako je „zaštitnički“ govorio o šiptarskim bebama onaj ko je te iste Šiptare svojim vojnim avionima zanavek onesposobio da rađaju bebe, odnosno da, ako se i rode, često budu genetski izobličeni monstrumi.
Može li se sve to tumačiti slučajnošću? Nikako, jer ništa NATO nije uradio slučajno protiv Srba. Takozvena „kolateralna šteta“ je izmišljotina, a sve je ciljno gađano da se unište ambijentalni i biološki resursi Srbije. U svakom slučaju, nesumnjivo je da će u budućnosti OU sprečiti pomenuti natalitet kod Šiptara, izazvati ogroman procenat novorođenčadi sa deformitetima, a u narednih 10 do 15 godina eliminisati veliki deo postojećeg šiptarskog stanovništva, dok su buduće generacije ovog naroda genetski oštećene za naredne vekove, pošto, dr Gati tvrdi da je veći deo te populacije sterilizovan dejstvom OU, a preostali još plodni deo živi s rizikom rađanja genetski oštećene dece većim od 50%. Šiptarski trojanski konj je odigrao svoju ulogu za NATO, pa okupator nema nameru da dalje hrani toliku „raju“ na tako malom prostoru. Ona ima da se smanji do mere podnošljive za agresora, a koja je to mera pokazaće tragična budućnost koja je pred stanovništvom Kosmeta. Zanimljivo, na područje u kome je američka vojna baza Bondstil nije pao nijedan projektil s OU! I to govori o pravim namerama „Milosrdnog anđela“.
Stefano Vernole, italijanski geopolitičar, odličan poznavalac balkanskih prilika i urednik u italijanskom geopolitičkom časopisu „Evroazija“ kaže: „Naime, jedan od prvih efekata osiromašenog uranijuma je neplodnost, a cilj NATO-a je bio da zakoči rodnost albanskog etnosa u cilju bolje kontrole Kosova… Ma kakva nezavisnost!“
U prilog tezi da je na Kosmetu ciljno primenjen radiološki genocid, i to pre svega nad Šiptarima, ide i tvrdnja da su „radiološki najzagađenija područja na potezu Peć – Prizren – Đakovica. Na ovim mestima na KiM, ubrzo posle upotrebe ove vrste municije, izmerena je radioaktivnost od 236.000 Bq na kilogram zemljišta, pri čemu je nivo uobičajene radijacije prekoračen čak 1.200 puta. Jedan tajni izveštaj američke obaveštajne službe predviđa da će lokalno stanovništvo KiM osetiti posledice radijacije u nastupajućem periodu. U sledećih pet godina doći će do desetkovanja albanske populacije na KiM, što od raka i leukemije, što od jalovosti žena, kao i degenerisanog poroda. Ovakve informacije se skrivaju kako ne bi došlo do panike među lokalnim stanovništvom“ iznosi dr Mirjana Anđelković Lukić u svojoj knjizi (str.99),  posvećenoj ovoj temi, o kojoj će kasnije posebno biti reči.

Uranijum je mešavina tri izotopa: U235, U234 i U238. Kada sadržaj U235 padne ispod 0,711% uranijum se klasifikuje kao „osiromašeni“, a u bombardovanju bivše Jugoslavije korišćena je mešavina sa 0,2% tog izotopa. Prirodni uranijum ne sadrži izotop U236, ali se on javlja kod osiromašenog uranijuma

PRAŠINA KOJA UBIJA
Međutim, i drugi uzroci stvaranja štetnih „prašina“ izazivaju iste probleme kao i prašina nastala delovanjem OU, pa dr Gati dodaje: „Nema traga uranijuma u patološkim uzorcima obolelih ili umrlih vojnika, već samo prašina teškog metala čiji toksički kapacitet deluje, pošto uđe u organe. Uranijumske bombe proizvode vrlo visoku temperaturu prilikom eksplozije koja dovodi do stvaranja mikro i nano-čestica (fina prašina s česticama manjim od mikrona). Njihov hemijski sastav se menja zavisno od materijala u eksploziji. Civilno stanovništvo je jednako žrtva toga, kao i vojnici. Za vreme nedavnog rata na Balkanu, bombardovanje rafinerija, fabrika oružja i drugih industrijskih postrojenja su očevidna. Ista priča važi i za prvi i drugi zalivski rat, za Avganistan. Zagađenje je proizvedeno na različit način, ali uvek je reč o finim prašinama koje kruže vazduhom nad ratnom pozornicom.
Uzorci tkiva (italijanskih – prim. D.M.) civila koji su se razboleli od limfoma, a koji dolaze iz Sarajeva, i italijanskih vojnika koji su bili na Kosovu, pokazuju prisustvo mikro i nano-prašine. Prisustvo fine prašine se konstatuje i kod osoba koje nisu bile u ratnom sukobu, ali koje su joj bile izložene“.
Dr Gati dalje objašnjava da to znači da rizik važi i za sve osobe koje su se nalazile u okolini ili su dolazile da pruže pomoć ugroženima.
Šta je osiromašeni uranijum?
Osiromašeni uranijum je za oko 40% manje radioaktivan od prirodnog uranijuma i emituje alfa i beta čestice, kao i gama zrake. Alfa čestice ne prolaze kroz kožu (ali kada uđu u tkivo – recimo udisanjem – apsorbuju energiju i tako masovno uništavaju okolne ćelije), dok veći deo raznih vrsta odeće (ne sve) zadržava prolaz beta čestica. Ali odeća ne pokriva lice! Gama zraci su vrlo prodorni, ali ih OU ne emituje mnogo. Sudeći po izjavama nekih evroatlantista, OU je neka skoro benigna materija. Ne objašnjava se  naravno – otkuda toliki tumori?
A tumori nastaju, najvećim delom, kao posledica delovanja OU, tako što on razvija ogromnu temperaturu prilikom eksplozije, topi teške metale (pri čemu dolazi i do stvaranja novih legura) i pretvara ih u kapljice koje se odmah kondenzuju u vazduhu stvarajući fine čestice teških metala (veličine i 109 od metra) od kojih nastaje otrovna prašina. Onog trenutka kada samo i jedna jedina takva čestica dospe u organizam udisanjem ili gutanjem, dolazi do početka procesa nastanka tumora i drugih oboljenja, a prave posledice su vidljive tek posle 5 do 15 godina od trenutka kada je organizam zagađen. Finu prašinu ovog tipa ne proizvode samo uranijumski projektili, već i mnoga druga sredstva koja je NATO koristio u bombardovanju kao i vrsta samog cilja, odnosno njegove reakcije na pogodak, što takođe dovodi do stvaranja nano-prašine To je recimo slučaj sa bombardovanjem rafinerija. Inače, OU je opasniji i od samog prirodnog uranijuma, jer oksidiše, a oksidi urana su rastvorljivi u vodi, pa se preko podzemnih voda prenose u vodu za piće.

U prvom Zalivskom ratu protiv Iraka, 1991. godine, Amerikanci su angažovali 580.400 vojnika, a već 2000. godine, čak 325.000 tih vojnika imalo je invalidne bolesti, dok ih je 11.000 umrlo. Neki izvori tvrde da ih je od 2000. godine do danas umrlo više od polovine

BALKANSKI SINDROM TEŽI OD ZALIVSKOG
Dakle Balkanski sindrom je multifaktorijalan, a OU je samo jedan njegov, ali, po posledicama, najmonstruozniji faktor (između ostalog i zbog svog poluraspada od 4,5 milijarde godina), a neosporno je da je uzrok nastanka tog sindroma nanopatološke prirode – tvrdi dr Gati. Kod Zalivskog sindroma nastalog u agresiji na Irak, najčešći simptomi su hronični umor, teškoće u disajnim organima, saznajni poremećaji i seksualni problemi. Kod američkih veterana iz tog rata povećan je broj novorođenčadi sa deformitetima, u analognom procentu povećanja i vrste deformiteta kao i kod iračkog civilnog stanovništva. Primera radi, američki narednik Daril Klark je rekao, 22. februara 1994., na televiziji National Broadcasting Corporation (NBC), da ima hronične respiratorne probleme, da je njegova kći Kenedi, rođena septembra 1992. bez tiroidne žlezde, sa licem, telom i nekim unutrašnjim organima prepunim crvenih mehurića, a ima takođe ozbiljne respiratorne probleme. Prema stručnjaku genetičaru, koji je pregledao Klarka, njegovi spermatozoidi su oštećeni posle udisanja radioaktivnih elemenata, jer su urinotestovi pokazali prisustvo uranijuma u mokraći. A domaći vojni analitičar Miroslav Lazanski iznosi tvrdnju Sare Flanders iz Međunarodnog centra za akciju, da je u državi Misisipi, od 251 anketirane porodice američkih ratnih veterana, njih 75% dobilo decu sa deformitetima. Lazanski zatim dodaje da „vojnici NATO na Kosmetu umiru od raka pluća i leukemije – iako su obučeni da ostatke opreme, pogođena i uništena vozila, kao i ostatke municije ne diraju“ (NIN, 8. maj 2008).
U prvom Zalivskom ratu protiv Iraka, 1991. godine, Amerikanci su angažovali 580.400 vojnika, a već 2000. godine, čak 325.000 tih vojnika imalo je invalidne bolesti, dok ih je 11.000 umrlo. Neki izvori tvrde da ih je od 2000. godine do danas  umrlo oko 320.000, dok preživeli imaju teške zdravstvene probleme, a mnogi imaju decu s tragičnim genetskim promenama. Slično onome što iznosi Lazanski, jedan uzorak od 250 američkih ratnih veterana iz tog perioda pokazao je da njih 67% ima decu s genetičkim nedostacima ili su izvršenia abortusi, zbog loše formiranog ploda .

NATO LAŽOVI I OSTALI
U prvom Zalivskom ratu protiv Iraka, 1991. godine, Amerikanci su angažovali 580.400 vojnika, a već 2000. godine, čak 325.000 tih vojnika imalo je invalidne bolesti, dok ih je 11.000 umrlo. Neki izvori tvrde da ih je od 2000. godine do danas  umrlo oko 320.000, dok preživeli imaju teške zdravstvene probleme, a mnogi imaju decu s tragičnim genetskim promenama. Slično onome što iznosi Lazanski, jedan uzorak od 250 američkih ratnih veterana iz tog perioda pokazao je da njih 67% ima decu s genetičkim nedostacima ili su izvršeni abortusi, zbog loše formiranog ploda .
Italijanske vlasti, čiji vojnici borave u najzagađenijim zonama Kosmeta, negirale su, početkom milenijuma, da italijanski vojnici obolevaju zbog posledica boravka u BiH i na Kosmetu. Ali, već u 2007. godini je registrovano preko 270 italijanskih vojnika obolelih od Hočkinovog sindroma i leukemije, a umrlo ih je 35. Danas se govori o brojkama od oko 2.500 obolelih i čak 300 mrtvih. Procenat italijanskih vojnika koji su boravili u BiH i na Kosmetu, a oboleli su od raka, pet puta je veći nego procenat kod vojnika stacioniranih u Italiji.
Zato United Nations Environment Programme, u svom izveštaju iz oktobra 1999, ukazuje na „potrebu da se pronađu i ograde, na Kosovu, područja bombardovana osiromašenim uranijumom“. Razlog je, kaže se u dokumentu, što ta supstanca utiče na zdravlje, „ako se udahne prašina (metali i oksidi) ili se ona unese putem zaražene hrane i vode ili zarazom kroz rane“. A šta je sa celom Srbijom? Gde je tu naš ekoministar Dulić? I šta na to kažu NATO lažovi, njihovi i naši?
Ekološku katastrofu je NATO u Srbiji stvorio ciljno i planski, što se vidi po izboru agresivnih sredstava, njihovom načinu korišćenja i ciljevima i objektima koji su gađani.  Svojevremeno je Institut G17 dao procenu da je ekološka šteta naneta NATO bombardovanjem procenjena na oko 10 milijardi dolara. Na Kosmet su bačene i specijalno oklopljene bombe s OU isključivo zato što takve bombe dospevaju duboko u zemlju, pa se aktiviraju tek na određenoj dubini, gde trajno zagađuju podzemne vodotokove. Tako je Kosmet lišen budućeg moćnog ekonomskog i političkog oružja – čiste vode.
Još jedan tragičan podatak za Srbiju: u 2000. godini Hočkinov limfom, vrlo česta posledica korišćenja OU,  evidentiran je, u EU, sa vrednošću od 0,4 na deset hiljada, kod muškog i sa 0.32 kod ženskog evropskog stanovništva, dok su u Srbiji brojke bile 1,61 i 1,23 – tri i po puta veće. Za tumor mozga evropski podaci su bili 0,59 i 0,55, a srpski 2,02 i 1,99.
“Broj obolelih od zloćudnih tumora u Srbiji je porastao oko četiri i po puta u odnosu na početak 21. veka, a samo u 2005. zbog toga je umrlo 18.000 Srba, dok je istovremeno registrovano oko 31.500 novih slučajeva oboljenja i taj broj svakodnevno raste” – izjavio je, pre pet godina, dr Slobodan Čikarić, tadašnji predsednik Udruženja Srbije za borbu protiv raka. On je precizirao da je uzrok tog rasta 15 tona OU bačenih na Srbiju 1999. godine.
Posle bombardovanja rafinerija u Pančevu i Novom Sadu, grčki Univerzitet u Solunu je registrovao, u svojoj atmosferi, dve poznate kancerogene materije: dioksin i furan.
NATO zločin s uranijumom ušao je i u univerzitetske disertacije, pa je tako na Fakultetu političkih nauka „Čezare Alfijeri“ Univerziteta u Firenci, na smeru strateških studija 2002. godine,  Mikele Riči, u svojoj vrlo temeljitoj i dokumentovanim podacima krcatoj tezi „Ratna upotreba osiromašenog uranijuma: od Zalivskog rata do Balkana“, dokazujući štetnost OU, izneo da je na SRJ ispaljeno i oko 1500 krstarećih raketa Tomahavk koje su imale bojeve glave sa po tri kilograma osiromašenog uranijuma. To znači još 4,5 tone uranijuma na srpskom tlu, u vodi, vazduhu, u tkivima ljudi osuđenih na lagano, ali sigurno umiranje, o čemu kod nas niko ne govori.
Ne samo da se nijedna naša institucija vlasti ne bavi transparento ovim problemom građana,  radi njihove zaštite, već pronatovski lobi u Srbiji deluje protiv interesa naših građana, jer sprečava bilo kakvu raspravu na temu materijalne, moralne i krivične odgovornosti NATO-a za vekovne posledice koje je proizveo na srpskoj zemlji. Još gore, vojni ministar Šutanovac uvlači našu vojsku, a time i celu zemlju, u NATO pećinu, bez izlaza, uprkos suprotnoj odluci srpskog Parlamenta. Da ima demokratije kod nas, odluke Parlamenta bi se poštovale, pa Šutanovac ne samo da ne bi više bio ministar, već bi politički i krivično odgovarao.

Prave posledice OU ozbiljnije se javljaju tek posle 5-15 godina, ali stručnjaci tvrde da najteže dolazi tek posle 25 godina i da će konačne posledice biti poznate kroz 50 godina

CELA SRBIJA NA KONTROLNE TESTOVE!
Američki i NATO lideri, ali i evropski lideri umešani u sramnu agresiju na SRJ, negirali su da je upotreba oružja s OU štetna po ljudsko zdravlje i životnu okolinu i posle eksplozije. Svi su oni, u stvari, zlo i naopako lice ljudskog karaktera, jer je istina ne samo sasvim suprotna, već zastrašujuća i tragična. No, mnogi među njima sada moraju zabrinuto da pogledaju i na posledice po njihovu najbližu okolinu, iako im se činilo, dok su gromoglasno zazivali atomsku agresiju na Srbiju, da nema opasnosti po njih. Primera radi, na ulazu u „Paviljon N. Balestraci“, namenjen onkologiji, u Poliklinici u Bariju, stoji tabla na kojoj piše: „Zdravstvena kontrola italijanskih građana koji su radili na teritorijama Bosne i Kosova“. Taj pregled je besplatan za Italijane  i treba da mu se podvrgnu i oni koji su boravili na tim teritorijama čak i samo jedan dan. A na kojoj našoj klinici to isto piše za naše građane koji nisu samo radili, već i dalje žive na ovim srpskim teritorijama? Kod nas nigde ništa slično ne piše, verovatno  da se pronatovska vlast, nedaj bože, ne bi zamerila svojim evroatlantskim mentorima. To je pravo licemerje: građani masovno oboljevaju i umiru (od 200 do 400% je povećan, zavisno od područja, broj kanceroznih oboljenja u Srbiji od 1999. do danas; u EU taj postotak miruje ili se smanjuje), dok vlast to gura pod tepih, a tamo gde je primorana da ponešto i radi, ona to čini praktično krišom, recimo na VMA, da ne uznemiri tu bulumentu evrokrata koja nam svakodnevno ispostavlja nove ucene. A valjalo bi, razume se,  bi da izađe u javnost sa odgovarajućim podacima da svi građani znaju kako da se ponašaju. Cela Srbija bi morala da uradi kontrolne testove.
Zdravlje i obrazovanje su neophodni preduslov za dobar život i napredak svake zemlje. Kada bi naše vlasti zaista vodile računa o tome, veoma bi ih zabrinula i podstakla na delovanje, izuzetna knjiga dr Mirjane Anđelković Lukić „Darovi milosrdnog anđela“ (Nikola Pašić, Beograd, 2008.) na temu ekološkog razmatranja NATO bombardovanja SR Jugoslavije, a ekoministar Oliver Dulić bi tome posvetio bar onoliku pažnju koliku opravdano posvećuje divljim deponijama i našem javašluku u pogledu odlaganja smeća. U knjizi su sistematično, dokumentarno i tabelarno obrađeni eksplozivi i projektili korišćeni tokom agresije NATO pakta na SRJ, njeni radiološko-nuklearni, hemijski i biološki aspekti i njena ekološka destruktivnost. Neposredne žrtve osiromašenog uranijama bili su i njen suprug, pukovnik Mirko Lukić, načelnik Odeljenja za eksplozive i pirotehniku Vojnotehničkog instituta u Beogradu, umro od karcinoma pluća 2003., i njegovi bliski saradnici mr Dragan Vasiljević, načelnik Vazduhoplovnog instituta u Beogradu, umro od upale nervnih ovojnica 2002. i Miloš Vujačić, civil u VJ, umro od galopirajuće leukemije 2002.. Sva trojica su radili na uklanjanju posledica bombardovanja i istraživanju količina i vrsta zagađenja, kao direktnih posledica bombardovanja „Milosrdnog NATO anđela“. Ova knjiga upozorenja da se „vrhunska nauka primenjena u vojne svrhe može iskoristiti za vrhunsko zlo“, kako kaže autor, napisana je ne samo zbog ove trojice koji su svoje časno vršenje vojničke dužnosti platili glavom, već i zbog brojnih drugih slučajeva, za koje nećemo nikada saznati. Nećemo, između ostalog i zato što NATO političari kriju svoje zločine, a u tome im svesrdno pomažu i oni naši političari koji guraju naš narod u NATO ralje i teraju ga na poniženje da služi svome dželatu i time prizna da je agresor bio u pravu kada je vršio zločin nad nama.

„ŠOK“ KNJIGA O SMRTONOSNIM „DAROVIMA“
Slobodno se može reći da je ovo šok knjiga prema kojoj niko ne može ostati ravnodušan. Stručno i naučno sistematizovano, potvrđeno ogromnom literaturom i detaljnim pregledom uništenih fabrika, objekata energetike, saobraćaja, telekomunikacija i emisionih sistema, agrarnih struktura i vodovodnih sistema, građevina i trgovinskih sistema, objekata ugostiteljstva i turizma, banaka, meteoroloških stanica, srednjevekovnih manastira i verskih objekata, bolnica, škola, kao i nacionalnih parkova (koji su pre bombardovanja bili ekološke oaze), objašnjeno je kako nas je NATO obasipao smrtonosnim anđeoskom darovima, kako nam je uništio ekologiju, ljudske živote i doveo u pitanje genetsku budućnost. Navedena su sredstva, supstance i materije korišćeni u bombardovanju, podaci o nanetim štetama i o budućim posledicama, ubedljiva objašnjenja o kancerogenosti pomenutih materija i načinu njihovog smrtonosnog delovanja na ljude, stoku, životinje i okolinu, a posebno delovanje OU, o genetskim mutacijama kod stoke, teladima bez nogu i jaganjcima s osam nogu, o porođajima kojih više neće biti, o deci kakvu je bolje ne rađati. „NATO je protiv SRJ vodio specifičan radiološko-nuklearni rat, uz dugoročno zagađenje eko-sistema i pokušaj zatiranja života na ovim prostorima, koje će imati nesagledive posledice po sav živi svet, ne samo kod nas već i u Evropi (str.37)“ – piše dr Mirjana  Anđelković Lukić.
Ova knjiga postaje posebno značajna kada se ima u vidu da se prave posledice OU ozbiljnije javljaju tek posle 5-15 godina, kako je već rečeno, ali autor tvrdi da najteže dolazi tek posle 25 godina i da će konačne posledice biti poznate kroz 50 godina. Mi smo već izgubili više od 10 godina (i brojne živote) da spasimo što se spasiti može, osim ako neko ne misli da u EU treba da uđemo s po dve glave, bez očiju, s pet ruku ili bez njih, ako nas uopšte i takvih bude bilo i ako i te EU bude bilo jednoga dana. A šta ćemo do tada s višestruko povećanim brojem maligniteta, posebno kod dece i mladih (u svetu se oni javljaju bliže starosti, a kod nas je enormno naraslo oboljevanje mlađih od 30 godina), posle 1999. godine, s malformitetima srca, s prekidima aortnog luka ili učestalim teškim hipoplazijama levog srca i aorte (koji se inače retko javljaju: jednom u deset hiljada slučajeva), s oštećenjem genetskog materijala pre začeća, s transpozicijom krvnih sudova, s dijabetesom i leukemijom, kancerom pluća, jajnika i organa za varenje, s Hočkinovim limfomom, s poremećajem centralnog nervnog sistema, s psihološkim smetnjama, s povećanjem steriliteta oba pola, s ostalim užasnim  posledicama NATO bombardovanja Srbije na koje razložno upozorava dr. Lukić.
Autor iznosi brojne primere iz zapadnih izvora koji potvrđuju da je nad Srbijom izvršen genocid i ekocid, naravno s predumišljajem, jer je NATO znao za posledice bombardovanja s OU, o čemu svedoči i to da je novinar Bil Mesler objavio u američkom časopisu „The Nation“, 29. juna 1997, pod naslovom „Pentagonski otrov – veliko zataškavanje radioaktivnog naoružanja“, dokument armije SAD iz 1990. godine, koji dokazuje da je Pentagon bio svestan zabrinutosti javnog mnenja  zbog uticaja UO na životnu sredinu i zdravlje ljudi. (str.118). Uprkos tome, Pentagon je izvršio atomsko bombardovanje Srbije, jedne od najčistijih ekoloških zona Evrope u to vreme. U međuvremenu je izostala i briga Pentagona za javno mnenje. A kod nas je izostala briga ne samo za javno mnenje, već i za stvarne posledice, iako bismo baš mi morali biti najzainteresovaniji da istina izađe na videlo, kako bi mogle da se preduzmu protivmere, bar one moguće. Zna li ministar vojni, Šutanovac, kakvo mu je zdravlje onih koje je proatlantska vlast izbacila iz vojske, a neke i u Hag oterala, samo zato što su vojnički časno branili svoju zemlju. Ako ne zna, to mu sve lepo piše u ovoj knjizi.
Vodi li ministarstvo ekologije računa o kiselim kišama koje su pale na nas posle bombardovanja, o klizištima uzrokovanim bombardovanjem, o smeđim flekama na lišću koje se osušilo i opalo, posle 1999. godine, o bledoružičastoj boji višanja u okolini Grocke, o sušenju nekih voćaka, najviše kajsija, o neobičnim puževima golaćima, kakvih nikada ranije nije bilo u Srbiji, ali ih sada ima, jer su ubačeni tokom bombardovanja tako što su njihova jaja bila zalepljena za neke pločice bacane iz NATO aviona. Ti veliki narandžasto smeđi puževi (arion rifusl) potiču iz Velike Britanije, a razmileli su se po okolini Ivanjice, Leskovca i Surdulice, uništavajući sve pred sobom, Pojedu unutrašnjost voćke ili krompira, pa unutra polože svoja jaja. Ako ekoministarstvo ne zna za ove činjenice, savetujemo da  pročita knjigu dr  Anđelković Lukić, pa će znati, jer u njoj sve to lepo piše, a onda bi bilo, verujemo, normalno da je angažuje za svog savetnika u borbi za čistu životnu sredinu, ako je tom ministarstvu čista životna okolina stvarni cilj!

NATO EKOLOG
Stručnih dokaza da je NATO namerno izazivao ekološku katastrofu u Srbiji je mnogo, a u knjizi „Darovi milosrdnog anđela“, među brojnim drugim dokazima navodi se i ovaj: „Ako je cilj NATO bio onesposobljavanje rafinerije za preradu sirove nafte, dovoljno je bilo da se uništi energana i prerada sirove nafte bi stala za najmanje jednu godinu. Pošto se u blizini rafinerije nalazi termoelektrana koja obezbeđuje vodenu paru neophodnu za preradu nafte, mogla je i ona da bude uništena, što bi rezultiralo prestankom rada rafinerije. Međutim, ekološke štete od takvih poduhvata ne bi bile tako velike… Važno je naglasiti da NATO stratezi na trećem mestu po vojnoj hijerarhiji imaju ekologa. Otuda sve ekološke štete na opisanim prostorima izazvane NATO bombama nisu ni malo slučajne. (str.78)“
Nije uteha za zone koje nisu bombardovane s OU što je tako, jer su uzroci maligniteta mikro i nano čestice koje su nastale kao posledica visokih temperatura razvijenih i drugim vrstama projektila, požarima i ambijentalnim katastrofama, kao što je izlivanje piralena iz trafo stanica u Kragujevcu, gde je zabeležen ogroman porast karcinoma, što znaju svi lekari, ali neće da čuju političari. Pored toga nano čestice raznose vetrovi i vode na velike daljine. Te čestice su, na krilima vetra, bez problema prevalile oko 3.000 kilometara između Iraka i Evrope.
Navešćemo još jedan citat iz ove knjige koji ubedljivo ilustruje zločinačko dejstvo uranijumske municije, a odnosi se na Republiku Srpsku, koja se suočava s istim problemom kao i Srbija. Primer je zastrašujući.
„Profesor dr Trifko Guzina, predratni šef Urološke klinike u Sarajevu, u intervjuu časopisu Patriot, koji je dao 2002. godine, rekao je da nema drugog objašnjenja za ovakav porast malignih bolesti izuzev delovanja OU i drugih toksičnih materija koje su se oslobađale posle eksplozije takve municije: ‘Hirurg sam čitav život, pre rata sam pratio morbiditet i mortalitet svih vrsta oboljenja u ovom kraju, ali ovako čudnu patologiju nikada nisam ni video ni zabeležio. Još kad su se pojavile kombinacije malignih tumora na istom bolesniku, na dva ili tri nezavisna organa, koji nisu bili posledica metastaze jednog zloćudnog tumora, bilo mi je jasno da uzročnik mori biti spoljni faktor. Ti bolesnici, koji su imali više zloćudnih tumora nezavisnih jedan od drugoga, živeli su u neposrednoj blizini bombardovanih mesta ili su se tu zatekli u vreme bombardovanja’ (str. 87)…
…Jedan od pacijenata doktora Guzine bio je Željko Samardžić, šumar iz okoline Sarajeva, koji je preživeo NATO bombardovanje i operacije tri tumora. Karcinom debelog creva odstranjen mu je u decembru 1999. godine, a u aprilu 2000. otklonjen mu je i zloćudni tumor veličine mandarine na nadbubrežnoj žlezdi. U maju 2000. godine su počeli da mu se deformišu prsti leve ruke. Ljuštila mu se koža, otpadali nokti, a lekari su konstatovali gangrenu i izvršili amputaciju prsta leve ruke. Samardžić je zajedno sa lekarima iz kasindolske bolnice prisustvovao skupu o „balkanskom sindromu“ u Briselu, gde je sreo vojnike NATO-a koji su oboleli od raka i članove porodica umrlih vojnika. One su mu ispričali da imaju sve beneficije i novčana primanja, ali samo dok ćute. ‘Ako neko od porodice uputi tužbu za odštetu ili se požali zbog onoga što se desilo NATO vojniku, gubi sva prava’ (str. 89)“.
To nametnuto ćutanje o dugoročnom i smrtnom problemu s OU, u demokratskoj  EU i u  demokratskoj Srbiji, jeste novi zločin koji čine svi koji ne dozvoljavaju da istina i podaci izađu u javnost, koji mogu i moraju, i po funkciji, da pomognu bar delimičnoj sanaciji problema, a to ne čine iz “viših” razloga!

PSIHOLOŠKI „ZEC OBMANE“
Da li je – posle uvida u nabrojane činjenice i znajući za posledice  agresije, ekocida i genocida koji je izvršila najmoćnija vojna  alijansa– logično zaključiti da je  podržavanje ulaska Srbije u NATO moralni zločin nad srpskim narodom?
Oni koji tvrde da je to pitanje državne bezbednosti, tvrde, u stvari, da je to bezbednost od samog NATO pakta, pa da mi treba da postanemo deo tog razbojničkog mehanizma da bismo se spasili njegovog razbojništva. A i ta prevashodno agresivna organizacija igra providnu igru navodne nevelike zainteresovanosti za Srbiju, radi stvaranja iluzije da nije NATO taj koji nas vuče k sebi, već da je to naša želja. U toj igri učestvuje, nažalost, naš najviši državni vrh. A baš u tome grmu leži psihološki zec obmane i poniženja: „nismo vas mi terali, sami ste hteli, pa tako priznajete da smo vas bombardovali radi demokratije i zaštite secesionista od vas…“ Tako bi NATO bio očišćen od uranijumske prašine za koju ne priznaje da je smrtonosna, dok smo mi, bez pomenutih maski M13A2, odavno ušli u pakao osiromašenog uranijuma.
Recimo, ipak, na kraju da  je razumno zaključiti da ove teške zločine nije počinio američki narod, niti su to učinili narodi zapadnih zemalja. Počinili su ih političari, megabanke i megakompanije, počinili su ih interesi onih koji ratni zločin pretvaraju u profit. Što reče Hemingvej: „Rat izazivaju i vode svinje koje žele da iz njega izvuku neki profit“! Ni kraće ni bolje definicije evroatlantskih vođa. Zato nijednog trena ne bi trebalo da zbog ovih zločina  mrzimo Amerikance, Nemce, Francuze, Engleze, kao narod, niti da pomislimo da američka administracija, Klinton, Olbrajt i slični zaista predstavljaju američki narod. U to nas uveravaju i reči iz Apela savesti upućenog aktivnom sastavu vojske SAD, koji je potpisalo 800 ratnih veterana Amerike, od Vijetnama i Koreje do Iraka, iz svih rodova američke vojske, u periodu od 6. decembra 2002. do 2. marta 2003. u kome, između ostalog, stoji: „Mi smo veterani oružanih snaga SAD. Sada smatramo da je naša dužnost da ohrabrimo vas iz aktivnog sastava da shvatite šta je pravi razlog zbog koga vas šalju da se borite i umirete i šta će biti posledice vaših akcija po celo čovečanstvo… U zadnjem Zalivskom ratu, nama vojnicima je bilo naređeno da ubijamo sa sigurne daljine. Uništili smo najveći deo Iraka sa neba, ubijajući stotine hiljada ljudi, uključujući i civile. Dobro pamtimo put smrti za Basru gde su nam naredili da ubijamo Iračane koji beže. Zaravnili smo buldožerima rovove i u njima sahranili još žive ljude. Korišćenje oružja s osiromašenim uranijumom je pretvorilo mesta bitaka u radioaktivna polja. Zbog velikog korišćenje pesticida, eksperimentalnih lekova, paljenja magacina s hemijskim oružjem, stvoren je toksični koktel koji je otrovao kako irački narod tako i ratne veterane. Danas je jedan od četiri veterana nesposoban… Ako odlučite da uzmete učešća u invaziji na Irak vi ćete biti pripadnici okupacione vojske. Znate li šta se oseća kada gledate u oči ljudima koji vas mrze iz sve duše?… Šalju vas da okupirate teritorije na kojima ljudi, isti kao i vi, pokušavaju samo da odgaje decu i da žive neki svoj život. Nisu oni opasnost po SAD ni kada imaju brutalnog diktatora na čelu države. A ko su SAD da kažu iračkom narodu kako mora da upravlja svojom zemljom kada ogroman broj Amerikanaca misli da je i njihov predsednik ilegalno izabran?…“
Navedimo i kako Falko Akame iznosi slučaj italijanskog narednika Stefana Melonea, koji je umro 2001. godine od leukemije, a bio u okupacionoj misiji na Kosmetu, jer je prvi put, do sada, država Italija osuđena da plati porodici odštetu od 500.000 evra. To je istorijski presedan u italijanskom pravosuđu, jer je prvi put priznata, nekom vojnom licu, biološka šteta nastala tokom vršenja službe. Potom je. 27. aprila 2005. naredniku Marku Dijani država takođe priznala biološku štetu.
Nije li vreme da, po ugledu na Italijane, učinimo da  neko plati i porodicama naših vojnika i civila odštetu za smrt proizvedenu zabranjenim varvarskim sredstvima, a koja nastane posle ratnih dejstava, kao posledica biološke štete. Ministri ekologije i vojske bi trebalo da taj odštetni zahtev ispostave Vašingtonu, Briselu, ali i Beogradu, zbog nebrige i zataškavanja istine.
A srpski Parlament bi morao posebno da se pozabavi ovom temom, kao i odgovornošću naših političkih krugova za nečinjenje ili nedovoljno činjenje, pa čak i skrivanje ekološke katastrofe u Srbiji i svih posledica ubitačnog  dejstva osiromašenog uranijuma.

Istoričar Veselin Đuretić u intervjuu za „Pečat“ otkriva detalje u vezi sa navodima iz beležnice prvog komandanta Vojske Republike Srpske generala Ratka Mladića, koji se tiču srpsko-ruskih odnosa iz perioda ratnih dešavanja devedesetih godina

Pojavljivanje u javnosti ratne beležnice generala Ratka Mladića iz perioda kada je bio komandant Vojske Republike Srpske izazvala je mnogobrojne nedoumice i različite reakcije, kako domaće, tako i strane javnosti. Jedan od svedoka Mladićeve beležnice, i čovek koji se u njoj pominje na nekoliko mesta, jeste i ugledni srpski istoričar, akademik Veselin Đuretić, koji je devedesetih godina prošlog veka imenovan za jednog od senatora Republike Srpske na predlog dr Radovana Karadžića, tadašnjeg predsednika RS.

Među ličnostima koje su konsultovane uoči puta delegacija Republike Srpske u Moskvu, general Mladić u svom dnevniku pominje i vaše ime. Tada ste bili predsednik Društva srpsko-ruskog prijateljstva. Kakav je sastanak bio u pitanju?
Kao predsednik Društva bio sam jedan od inicijatora tog puta. Preko mog ruskog partnera, istaknutog pisca Dimitrija Žukova, oca aktuelnog člana ruske vlade, imao sam raznovrsne kontakte sa ljudima iz opozicije, više sa intelektualcima nego sa partijskim ličnostima. Zajedno sa njima oštro sam kritikovao Jeljcinov režim, posebno njegovu neznalačku politiku prema Srbima i Jugoslaviji. Jedan skup, Kongres građanskih i patriotskih snaga, koji je održan 6. februara 1992. godine, ubacio me je u širu orbitu zbog reči koje sam izgovorio odgovarajući jedinom kritičaru, potonjem Jeljcinovom ministru, koji je pokušavao da diskredituje moje poruke prisutnima kao nacionalističke. „Vama Rusima i nama Srbima potrebno je bar deset godina mobilizatorskog nacionalizma da bismo povratili svoj pravi nacionalno-patriotski i duhovni identitet“, rekao sam. Nekoliko godina kasnije, na velikom skupu u Suzdalju, dočekan sam ovacijama, jer su Srbi zbog junačke oslobodilačke borbe protiv zapadnjačkih separatista, primani i kao zaštitnici već rastrojene Rusije. Tu sam sreo generala Vladislava Ačalova, komandanta zaštite parlamenta od Jeljcinovih tenkovskih hitaca, zajedno sa mnogim odbačenim ruskim patriotama. General Ačalov je od mene tražio da ga povežem sa Ratkom Mladićem, odnosno da generalu prenesem njegovu molbu da ga primi kao običnog vojnika. Kada sam to uradio, Mladić mi je rekao: „Reci Ačaloku neka odmah dođe, neće on biti moj običan vojnik nego će dobiti moje mesto a ja ću biti vojnik pod njegovom komandom“. Neko je u zadnji čas osujetio put ruskog generala. U ruskom narodu razvijalo se široko raspoloženje u korist Srba, i to je bilo ono što je određivalo moj optimizam. Moj optimizam iz 1994. i dalje stoji; zar danas svim Srbima nije postalo jasno da ga potvrđuje politika Vladimira Vladimiroviča Putina? Ne treba se ljutiti što i u njoj žive nenaklonjeni recedivi koje zvanično izražava tzv. Diplomatska ekvidistanca politika, koja počiva na staljinskim stereotipima o Srbima. U propagandi, pa i u nekim istorijskim napisima, još dominira stav o „zajedničkoj borbi naroda i narodnosti Jugoslavije“, iako je istorijska činjenica da su se u Drugom svetskom ratu borili uglavnom Srbi, i to pod nacionalnim (zapadnjačkim) trikolorima i pod crvenom zastavom u ime nove Rusije, te da su pomoću ove srpske borbe, putem Titovih manipulacija sa Zapadom i Sovjetijom, svi separatisti – privrženici Sila Osovine – na samom kraju rata prevedeni na stranu pobednika. Najveći pokazatelj ruske poststaljinističke raspamećenosti jeste odluka o dodeljivanju Ordena pobede povodom 50-te i 60-te godišnjice pobede hrvatskim liderima Tuđmanu i Mesiću, koji su i u zadnjoj deceniji 20. veka u borbi protiv Srba širili iste one zastave koje su njihovi očevi 1942. i 1943. širili u borbi protiv Rusa kod Staljingrada.

Među ličnostima koje su konsultovane uoči puta delegacija Republike Srpske u Moskvu, general Mladić u svom dnevniku pominje se i ime istoričara Veselina Đuretića

Mladić navodi vaš susret sa dvojicom ruskih generala, Manilovim i Rodionovom.
Reč je o najistaknutijim vojnicima. Rodionov je kao načelnik Više vojne akademije primio delegaciju zapadnih Srba, u kojoj smo bili i vladika Atanasije i moja malenkost. Čuvši ono što smo rekli o aktuelnoj situaciji, od čega su mnoge stvari i za njega bile novost, zatražio je da se obratimo svim članovima Akademije. Među oko 200 prisutnih bilo je dve trećine generala. Ovaj elitni ruski general bio je vrlo kritičan prema aktuelnoj ruskoj politici, prema Jeljcinu posebno. Kada je dve godine posle toga postao ministar odbrane, povodom odlikovanja Tuđmana Ordenom pobede uputio sam mu faks, uz reči: „Igore Nikolajeviču, desilo se ono što smo Vam govorili; zvanična Rusija je u rukama domaćih tuđina“. General Rodionov je ubrzo posle toga izgubio svoj položaj. Ne znam šta je bio razlog.
Moju veru u rađanje nove Rusije pokazao je i jedan lobistički susret sa bivšim potpredsednikom, generalom Ruckojem. Osim mene, u razgovoru su učestvovali prof. dr Natalija Naročnicka, dr Srđa Trifković, britanac ser A. Šerman i jedan istaknuti američki naučnik, pre toga visokorangirani političar R. Hačet. Odgovarajući na naše kritike jeljcinovske politike, general Ruckoj tužno je izustio: „Ubijamo vas dok nas samo vi branite“. Divio se Mladiću i Karadžiću.
Tu u Moskvi, u Gorbačovljevom institutu, u velelepnom zdanju, u društvu nekada šefa kabineta Margaret Tačer, ser Arolnda Šermana, obavio sam jedan svojevoljni nacionalni zadatak, prilikom promocije knjige „Balkan u prošlosti i budućnosti“. Bio je upriličen raskošan pir, o čemu su govorile napadno odevene brojne dame. Bilo je tu i političara, čak i inostranih ambasadora. Bio je tu i Titov sin Miša Broz. Posle uvodnih svečarskih slova u kojima je knjiga do neba uzdizana, javio sam se za reč, i pokvario planirano veselje, jer sam pokazao da deo knjige koji govori o Srbima i Jugoslaviji nema naučne vrednosti. Govoreći o istorijskim retrospekcijama, pokazao sam Titove antisrpske manipulacije sa Sovjetijom, naglašavajući da se za aktuelne jugoslovenske drame nalaze mnoge posejane obmane. Moj optimizam u rađanje nove Rusije pokazao je i susret u ruskom svetilištu, Sergejevom Pasadu, kada se velika grupa monaha molila za spas srpskih zemalja, kritikujući Kremlj.

Ratko Mladić u svojim dnevnicima navodi i vaše pozivanje na Žirinovskog, kao na autentičnu rusku pojavu. Da li je to tačno?
Vladimira Volfoviča sam po dogovoru sa Karadžićem otrgnuo od jednog trgovačkog kruga koji ga je na granici dočekao sa parolom: „Hajl Žirinovski!“ Neko je stajao iza, što srpskom euforijom zbunjeni Vladimir nije znao. U beogradskom hotelu „Jugoslavija“, Žirinovski je nevoljno bio vinovnik mog „raspeća“. Tri strane su tražile moje „usluge“ prema njemu. Željko Ražnatović Arkan je tražio njegov odlazak u Erdut. U hodniku je čekao Milić od Mačve, koji je gostu bio namenio jedno predivno platno i sazvao pravu intelektualnu svitu povodom njegovog uručenja. Sve su to budno posmatrali dvojica specijalnih policajaca sa molbom da Žirinovskog odvratim od nameravanog govora u Beogradu (pisano je da će ga dočekati oko milion ljudi). Rekoše mi da ih je lično Slobodan Milošević uputio na mene kao „poštenog čoveka“ – da mi kažu da je Jeljcin zapretio da neću dobro proći ako ne onemogućim onog „idiota“. Problem sa Milićem sam lako rešio, moleći Arkana da na sat oslobodi svog gosta, jer dobija poklon velike vrednosti. Policajce, odnosno Miloševića, oslobodio sam brige, putem poruke gostu da ne bi bilo dobro da govori u Beogradu jer se priprema atentat na njega.

Da li je odustao na kraju?
Odustao je, jer je računao da će ono što namerava kazati, izgovoriti pred Srbima Kosova i Metohije (bio je planiran i njegov put tamo). Može biti interesantan i sastanak Arkana i Vojislava Šešelja i njihova borba za „preuzimanje“ Žirinovskog. Šešelj je to radio preko svog izaslanika, mog prijatelja, a Arkan lično. Prilikom susreta kod Patrijarha Pavla, drugi se pojavio iznenadno, i na izrazito pobožan način, prvo poljubio ruku živom svecu, a onda se zagrlio i sa Vladimirom. Ja sam ih upoznao sa borbeno-slobodarskim rečima. Posle toga došlo je do susreta Šešelja i Arkana u ruskoj crkvi na Tašmajdanu. Tu postadoh posrednik u njihovom rukovanju. Dok je Arkan sve to radio u prilog planiranog susreta u Erdutu, Šešelj je, znajući za Jeljcinovo neprijateljstvo prema suparniku, kao i za Jeljcinovu pretnju Miloševiću, doveo Žirinovskog u parlament SRJ i primio ga kao zvaničnog gosta. Pošto je Jeljcin „zabranio“ bilo kakav govor svog partijsko-političkog neprijatelja u Srbiji, „uskočili“ su Podgorica i Trebinje. U Crnoj Gori Vladimir je srbovao pred oko sto hiljada građana, pošto je prethodno primljen od Svetozara Marovića. Meni nije bio dozvoljen pristup ovom dijalogu. Usledio je noćni put prema Trebinju gde je gosta čekalo oko 20.000 Hercegovaca. Na leđima jednog uniformisanog čoveka sedeo je njegov sin od oko šest godina, i širio parolu: „Vladimire, ne daj NATU da ubije moga tatu“. Uoči velikog mitinga Žirinovskog je u manastiru Tvrdoš dočekao vladika Atanasije, pozdravljajući prvog Rusa koji donosi duh slovenske i pravoslavne Matuške posle višedecenijskog jednoumlja. Guslar Mitar Đogo ubacivao ga je odmah u istoriju, a narodski mudrac Božidar Vučurević je prednjačio u govoru, uveren da je nesrećnim Srbima napokon stigla pomoć „otuda otkuda su je oduvek očekivali“.

Ako se ne varam, potom su usledili i drugi skupovi na kojima je Žirinovski govorio?
Da. Usledili su javni govori u Bijeljini i Republici Srpskoj Krajini, tačnije u Vukovaru. I u Bijeljini nas je „pratila“ Jeljcinova pretnja. Karadžić je verovatno zbog upozorenja Miloševića u poslednjem trenutku odustao od govora, iako je bilo oko 20.000 prisutnih, pa smo Žirinovskom pravili društvo Biljana Plavšić i ja. Razgovor sa rukovodstvom RS održan je posle toga u zatvorenom krugu. Karadžić i Žirinovski govorili su u četiri oka. Na mitingu u Vukovaru, gde su Vladimiru pravili društvo predsednik RSK Milan Martić i Brana Crnčević, desio se jedan „incident“. Martić je u narodskom duhu, obraćajući se gostu, napao Jeljcina rečima: „Ubija nas ovaj izdajnik od Jeljcina!“. Na konferenciji za štampu koja je posle mitinga održana, novinari su se obrušili na Martića, jer su njegov pomen Jeljcina shvatili kao tešku optužbu. Bilo mi je teško da ih smirim, iako sam naglašavao da predsednik Martić nije uvredio Jeljcina nego je rekavši „kod Jeljcina“ mislio na Kozirjeva. Dobri Milan mi je na uvo šapnuo: „Nije trebalo da braniš onu zapadnjačku pijanduru“.

Kakva je bila uloga Žirinovskog za srpski narod u tom periodu?
Želim da istaknem da je uloga Žirinovskog bila pozitivna za srpski otpor, jer su iz njegovih usta ugroženi Srbi imali glas one Rusije u koju su vekovima verovali, i od koje su očekivali spas. I danas verujem u dolazak takve Rusije, stoga domaćem zapadnjaštvu u znaku obećanog raja Evropske unije uporno pretpostavljam Srpsku uniju u sastavu Ruske Federacije, kao put u susret onoj Evropi koja neminovno nastupa: od Atlantika do Kamčatke.

Odgovarajući na naše kritike jeljcinovske politike general Ruckoj je tužno izustio: „Ubijamo vas dok nas samo vi branite“. Divio se generalu Ratku Mladiću i predsedniku Republike Srpske dr Radovanu Karadžiću

Ko se nalazio iza planiranog puta u Moskvu, i sa kim je delegacija RS trebalo da razgovara? Taj događaj se takođe spominje u Mladićevim beleškama.
Moja je uloga u tome bila sporedna. Bila je važna samo zbog nekih planiranih susreta sa istaknutim ličnostima ruske opozicije sa kojima sam održavao kontakte, a koji su vrlo oštro kritikovali Jeljcinovu politiku. Trebalo je aktivirati brojne uticajne poluge prema ruskom javnom mnjenju. Zbog toga sam i ranije i ovom prilikom razgovarao sa brojnim našim prijateljima. Navodim samo neke od njih: Seleznjova, Raguzina, Baburina, Zjuganova, generala Ivašova, te velike srpske stvaraoce, pisce Rasputina i Belova, vajara Klikova.

Da li je, kako se spominje, delegacija Republike Srpske imala plan da se sretne sa predsednikom Jeljcinom?
Da. Tada su u Rusiji kolo vodili napadni „moskovski liberali“, pod čijim je uticajem i Bil Klinton optuživao Srbe kao vinovnike Prvog svetskog rata. Delujući u ime Društva srpsko-ruskog prijateljstva, pripremao sam brojne javne nastupe delegacije, te njenu medijsku promociju. Na žalost, neka volšebna sila osujetila je put delegacije, i to na dan uoči odlaska za Moskvu. Bilo je to vreme kada je Boris Nikolajevič Jeljcin svim silama nagonio predvodnike RS i RSK da budu kooperativni, terajući ih da prihvataju i Vensov, i Stontelbergov i Vens-Ovenov plan. Pošto Mladić u svom Dnevniku navodi Krajišnikove reči da je zamenik ruskog ministra inostranih poslova Vitalij Čurkin došao da izvrši zadatak Zapada, reći ćy vam nešto što na određeni način potvrđuje reči tadašnjeg predsednika Skupštine RS, a u čemu sam i ja imao neku ulogu. Čurkin je prisustvovao Skupštini povodom Vens-Ovenovog diktata, u Bileći. Sve je bilo mirno dok nije uzeo reč profesor dr Mitar Mijanović, koji je u svom govoru oštro napao Jeljcinovu, prema Srbima izrazito neprijateljsku politiku. Čuvši to Čurkin je demonstrativno napustio skup. Tada mi je Karadžić, do koga sam sedeo u prvom redu, predložio da odem za gostom i da pokušam da ga smirim. Čurkina sam odveo u obližnji hotel, gde smo popili nekoliko čokanja popovopoljske lozovače, kažu najbolje u Srba. Za to vreme ja sam pričao, dok je gost ćutao. Obratio sam mu se rečima: „Vitalije Ivanoviču, pogledajte ona brda, na svakom njihovom vrhu 23. juna 1941. godine bile su zapaljene vatre i glas glasu je dodavao: “Zaratila majka Rusija, mi smo spašeni>. Znate li od koga smo spašeni? Od onih čije sinove vi Rusi danas podržavate i terate Srbe u njihovo kolo. Rusko sporedništvo svaki misleći Srbin doživljava ili kao kremaljsku glupost, ili kao nastavak stare staljinističke politike, koja je protežirala sve retrogradne snage a odbacivala Srbe, koja je zahvaljujući Titovim obmanama Staljina sakrila i od SSSR-a i od sveta, zločine nad Srbima, oko milion i po ubijenih Srba. A mnogi od njih su ginuli uzvikujući: “Živela majka Rusija!” Kada biste imali vremena pokazao bih vam jame u kojima su bacani i odrasli i deca, naročito ovu u Međugorju oko koje se danas okupljaju katolici čitavog sveta povodom “pojave Gospe”!

Kako je Vitalij Čurkin reagovao na Vaše reči?
Čurkin, koji danas predstavlja Rusiju u UN, pažljivo me je slušao, očigledno sa tugom, a onda tiho rekao: „Molim vas, dogovorite se sa Karadžićem i predsednikom Skupštine da pročitam ovo što mi je naloženo, po mogućnosti bez diskusije. Ubrzo se vratio u salu i izvršio moskovski zadatak.

Možete li da napravite paralelu između srpske situacije u toku Drugog svetskog rata, perioda posle njega i današnje situacije?
Zajedničko je da se radi o raznovrsnim stanjima, u oba slučaja okupacionim. Ipak, tokom i posle Drugog svetskog rata jasna je bila podela: okupator i njegovi albanski, hrvatski, muslimanski i drugi eksponenti s jedne, i srpski narod kao celina s druge strane, koji se odupirao pod različitima zastavama. U čitavom ovom toku Srbi nisu imali pravih saveznika, bili su obmanuti i čak desetkovani – i u ime politike koja se naslanjala na zapadne demokratije (četničke, odnosno srpsko-jugoslovenske politike) i u ime one koja je Srbe zamajavala u ime „nove Rusije radnika i seljaka“ (Titove, odnosno partizanske, odnosno-titovsko-hrvatske).Posle Drugog svetskog rata Srbi su nestajali u kolotečini ideologizatorstva bez nacionalne ideje vodilje, tokom ratne drame 1991-1995.Od tog ideologizatorstva nisu videli svoju etnojezičku nacionalnu samobitnost. Posle NATO agresije u ime vizija EU, poveli su politiku stabilizacije srpskih razvalina. Zapadu su se dodvoravali na način koji je ovaj viteški narod predstavljao u malodušničkoj svetlosti, što je svim bivšim Srbima otvaralo puteve za sopstvene institucionalizacije na račun njihove etnojezičke i kulturno-istorijske matice. Regionalizacija je pokazivana kao separatistička politika grabeža srpskih zemalja. Srpski muhamedanci, koje je tako određivala sva pismena Evropa, krenuli su putevima antisrpske institucionalizacije u srpskoj utrobi. Vojvođanski Mađari nastavili su se naslanjati na novi iredentizam svoje državne matice, što je demokratstvujući Beograd prihvatao kao neki svod evropskog avangardizma, za razliku od Srbima srodnih Slovaka koji su pokazivali zube. Nesrećnom srpskom demokratsvuju-zapadnjačkom režimu nije ni padalo na pamet da Budimpešti postavi pitanje šta se desilo sa oko 300.000 Srba koji su po Trijanonskom ugovoru ostali na mađarskoj strani granice (od njih je preživelo oko 10.000), dok Mađare koji su ostali na jugoslovenskoj (srpskoj) strani granice Srbi nisu dirali.
Srbima se desilo pod Hitlerom isto ono što im se desilo pod Klintonom, Genšerom, papom Vojitilom, Širakom, Blerom, a uz pomoć razistorenog Jeljcina. Posled Drugog svetskog rata i pored hrvatsko-ustaškog genocida (ubistva oko milion i po Srba i nekoliko stotina hiljada Jevreja i Roma) iz zapadnih srpskih zemalja prognani Srbi vratili su se u svoju postojbinu, koju naseljavaju od ranog srednjeg veka, kada su Srbi imali zajedničku granicu sa Kijevskom Rusijom. Sada im demokratski Zapad ne dozvoljava ni povratak, niti barem autonomno organizovanje. Srpska istorijska majka Rusija mirno posmatra kako zapadni kalkulanti srpske (a i njihove) svetinje na KiM prepuštaju na milost i nemilosrdnim divljim nasrtajima jednom neistorijskom plemenskom društvu, bez istorijskih spomenika kulture koji bi govorili o njegovom identitetu, a 38 starih džamija nisu šiptarske nego osmanlijske. Zvanična Moskva još relativno mirno posmatra neke haške optužnice nad Srbima koji su sprečili još jedan genocid nad svojim narodom.