Profesor Antonić je svojim javnim nastupima u proteklih desetak godina nesumnjivo dokazao da zna implikacije odgovora na trenutni sunovrat zemlje. On međutim ne želi da ide tamo gde ga zaključci vode, već pojednostavljeno i bez „nijansiranja“ i slojevitog analiziranja brani lik i delo Borisa Tadića

Felix, qui potuit rerum cognoscere causas
Vergilije

Tekst Slobodana Antonića „Kvislinzi, patriote i nijanse“, u prošlom broju Pečata, kao i obično, pobudio je veliku pažnju. Autor nas je odavno navikao da od njegovih tekstova, pored poslovične pismenosti i lepog stila, očekujemo i snažan podsticaj na razmišljanje, koji je uglavnom posledica analiziranja pažljivo odabranih i važnih tema ali i zanimljivih uglova posmatranja naše svakodnevice, Ni ovoga puta nije izneverio očekivanja, pa nas je podario tekstom koji otvara neka veoma važna pitanja ali i poziva na kulturu dijaloga i prihvatanje pluralizma u razmišljanju u okvirima, šire gledano, međusobno sličnih delova političke i javne scene u Srbiji. To je možda i najvažnija poruka ovog teksta, ako procenimo da se ispod površine razumnog logiciranja i uzdržane analitike, možda ne krije jedna druga poruka, čiji je okvir dat u relativno jasnim nagoveštajima.

RASKID S KOŠTUNICOM
Kako, bez prevelikog „učitavanja smisla“, može da glasi ta poruka? Otprilike i uz izvesna pojednostavljenja, ovako: Boris Tadić je razuman čovek i odgovoran srpski političar koji u datim okolnostima čini sve što može a što objektivno i jeste maksimum koji srpski narod u ovom trenutku može da dobije i kome može da se nada. Uz izvesne mane koje mu se mogu pripisati, on ipak „nije marioneta koja automatski izvršava naloge imperijalnih službenika, a nije ni autoritarni vladar koji ne mari za ono što narod misli“. Štaviše, Tadić bi “mirno mogao da istakne NATO zastavu na Skupštinu ili da se rukuje sa Tačijem, a da mu u političkom smislu ne fali ni dlaka s glave”. Posledično, srpski narod nema puno razumnih razloga da se vajka na ukupna postignuća svog predsednika i njegovog tima, jer je izvesno da niko drugi ne bi pod ovim okolnostima postigao više, a sva je prilika da bi učinio daleko manje u zaštiti vitalnih državnih interesa. Kao model za analizu, Antonić je uglavnom koristio stanje u oblasti spoljne politike, odnosno situaciju nastalu nakon odluke MSP-a i u vezi sa njom.
Ovakvi stavovi vrsnog poznavaoca srpske političke scene i jednog od vodećih analitičara, predstavljaju u svojoj suštini, nemalo iznenađenje. Svakako ne zbog svoje formalne legitimnosti, već uglavnom zbog jednog skoro kopernikanskog obrta u zaključcima. Evo i zašto.
Bez želje da taj dvojac nužno i uvek posmatramo u kauzalnoj vezi, mora se reći da su u poslednjih desetak godina S. Antonić i Đ. Vukadinović podarili srpskoj javnosti značajan korpus vrlo kvalitetnih i zanimljivih tekstova, koji su držali ravnotežu brojnim drugosrbijanskim poslenicima javne reči, koji su osim majoriteta imali i mnogo veći prostor u medijima. Javnost je s pravom ovu dvojicu autora slične političke i intelektualne provenijencije, međusobno pri tom i dobre prijatelje, svrstavala u krug intelektualaca bliskih Vojislavu Koštunici po mnogo čemu. Nije nikakva tajna da su njih dvojica često savetovali Koštunicu u vezi sa brojnim pitanjima, kao ni to da su u inače hladnim i intrigama sklonim kabinetskim hodnicima moći kod bivšeg premijera, bili česti i rado viđeni gosti. Naročito se u tome isticao Đorđe Vukadinović, koji je sedeći „o desnuju“ Koštunici, često značajno uticao na njegova razmišljanja, a upućeniji kažu i na odluke. Svojim oštrim javnim nastupima u raznim tv emisijama i novinskim kolumnama, dantonovski glasno je držao stranu Koštunici i gorljivo upozoravao na opasnosti po državu i naciju koje dolaze iz pravca Demokratske stranke i njenih javnih i tajnih saveznika.
Antonić je tu bio nešto uzdržaniji, odnosno, čini se da je svesno ustupao Vukadinoviću ulogu Koštuničinog viteza zaštitnika, a sebe više doživljavao kao stratešku rezervu za popunu fronta. Višegodišnja politička ljubav ovog trija raskrinkana je kada je Koštunica „vratio mandat narodu“, što je NSPM-ov duet, pojednostavljeno govoreći, shvatio kao neku vrstu izdaje zajedničke ideje i davanje države na poklon ideološkim protivnicima broj jedan. I u tom bolnom razvodu, punom prejakih emocija i obostrane uvređenosti, Vukadinović je prednjačio u ogorčenosti do te mere, da je svoje „pismo o raskidu“ sa Koštunicom objavio u „Vremenu“, što je otprilike isto kao kad bi Krle i Šaper u suzama objavili prekid ljubavi sa Tadićem u otvorenom pismu „Pečatu“. I tu negde počinje neobični zaplet čiju ćemo odgonetku možda uskoro videti.

„SLOVA LJUBVE“
NSPM-ov dvojac, ponekad nekom ciničnom oku delujući kao par samuraja koji traži novog gospodara, ponovo deli uloge i kreće u nove bitke. Vukadinović, na veliko iznenađenje dela javnosti, počinje otvoreni politički flert sa Vukom Jeremićem, namigujući mu na oba oka i hvaleći ga iz pozicije političkog Đepeta koji je na javnoj sceni zapazio svog Pinokija. U kakvom je neverovatnom sprintu, a naročito uz koju vrstu dopinga je Đorđe Vukadinović u huseinboltovskom stilu pretrčao stazu od Koštunice do Jeremića, ostavimo nekom budućem Jovi Bakiću da proučava. Možda taj prelaz i nije toliko neobičan koliko je bio neočekivan. Za to vreme Antonić je, da li u dogovoru sa Đorđem ili po nekom urođenom „difoltu“, ponovo uzdržaniji i ne šalje „Slova ljubve“ mlađanom ministru i njegovom gimnazijskom profesoru. Umesto toga, uglavnom se drži područja kulture i prosvete, koje je DS ostavila drugosrbijancima na iživljavanje, kao Tito Nemcima ranjenike na Sutjesci, i na tu temu obljavljuje možda jedan od najbriljantnijih korpusa tekstova u poslednjih nekoliko decenija. Ako je iko jasno, glasno, argumentovano i hrabro progovorio o kulturnom i obrazovnom genocidu u Srbiji, onda je to upravo Slobodan Antonić i na tom poduhvatu, pošteniji deo nacije mora da mu oda zasluženo priznanje. Po prirodi stvari, u tim tekstovima nema reči o Tadiću i Jeremiću, tako da javnost ne može da stekne jasnu sliku šta Antonić o njima zaista misli. Labava pretpostavka je da misli slično kao i Vukadinović, ali postoje glasovi da njih dvojica ne dele isti entuzijazam po tom pitanju. U međuvremenu, Vukadinović kao da počinje malo da luta. Podržava Jeremića, Tadića manje ali indirektno, u hrabrom ali možda i naručenom tekstu, objavljuje mini-manifest evroskepticizma, pojavljuje se ređe, a u krizi tema koje nužno iz toga proizlaze, počinje da piše i o fudbalu (sic!), podsećajući nažalost time, na zlosrećnog svaštara i bosanskog pseudosofistu Gorčina Stojanovića. Nadamo se, samo privremeno.
Danas, kada „Kvinta“ vrši neviđeni pritisak na Srbiju da konačno preda Kosovo i Metohiju i kada je svaki američki (š)pijun u Srbiji dobio naređenje da javno podrži tu suludu ideju, počinju sve glasnije da se čuju glasovi a vide se i jasne naznake da je Tadićeva koalicija spremna da popusti ali da traži modalitet da to predstavi narodu kao jedino moguće rešenje. Upravo u takvom trenutku pojavljuje se prvi Antonićev tekst ovog tipa, koji otprilike govori da Tadić, takav-kakav je, zapravo nema alternativu. To je ono što zbunjuje. Slobodan Antonić je inteligentan i obrazovan čovek, koji vešto barata argumentima koji mu idu u prilog, a one druge, ovom prilikom naprosto zanemaruje. Taj metod nije ni nov ni neobičan ali nismo na njega navikli ni od ovog autora ni na ovoj temi. Gledano usko, strogo formalno, može se reći da u krutom okviru Antonićeve izdvojene logike, njegovo razmišljanje drži vodu. Obraćanje MSP-u može da bude tretirano kao razuman potez, Srbija se diplomatskim putem borila i bori koliko može, podnet je UN tekst rezolucije koji je umeren ali u osnovi čvrst, ne odustaje se od evrointegracija i konačno, nema toga ko bi od Tadića obavljao ovaj posao bolje niti može da mu stane na put. Nisu to ni nemoćna opozicija, ni vlada ni skupština, ni crkva, ni navijači, ni mediji, ni patriotski NVO sektor ni bilo ko… Tako bi to možda bilo kada bismo posmatrali jedan detalj na slici, izdvojen iz konteksta i otrgnut iz logičke, organske povezanosti celine. Međutim, ako celu stvar želimo da analiziramo drugačije, doći ćemo možda i do drugačijih zaključaka.

Boris Tadić i njegovi dečaci uspešno odigravaju tek drugi čin jedne velike tragedije, u kojoj su NATO zastava i rukovanje sa Tačijem tek nužni epilog

PITANJA BEZ ODGOVORA
Šta bi mogao Slobodan Antonić da odgovori na sledeća pitanja i kako bi ocenio njihov uticaj na sadašnji očajni položaj u kome se Srbija nalazi: kakva je u proteklih sedam godina bila uloga Borisa Tadića u smanjivanju borbene gotovosti, brojnosti i naoružanja Vojske Srbije? Ko je, zašto i pod čijim pritiskom doneo odluke o penzionisanju svih ratnih kadrova iz vremena NATO agresije, o uništenju velikog broja Stinger raketa, nekoliko stotina tenkova i raznog drugog naoružanja? Ko je potpisao sramni i štetni sporazum sa Euleksom? Ko je zamajavao javnost o nekakvom nepostojećem „planu Ban Ki Muna u šest tačaka“? Ko je mimo Ustava Srbije praktično preuzeo na sebe vođenje spoljne politike zemlje umesto vlade? Ko je potpisao Istanbulsku deklaraciju? Ko na velika vrata dovodi Tursku u Srbiju, ko ne vidi šta se iza brda valja i kakvu su ulogu na Balkanu toj zemlji namenili SAD i EU? Čiji ljudi kontrolišu medije u Srbiji a naročito Javni servis koji o KiM govori otprilike koliko i Javni servis Bugarske? Da li postoji ličnost koja je najodgovornija za prepuštanje sektora obrazovanja i kulture nekompetentnim, a moguće zlonamernim kadrovima i kakve to posledice ima za budućnost zemlje? Kako srpskom javnom mnjenju predstaviti razumne državne i nacionalne interese, ako u suštini u zemlji ne postoji medijska sloboda i ako se pitanje KiM tretira kao sekundarno? Ko je formulisao trapavo pitanje za MSP? Ko preko medija pod svojom kontrolom krije od građana Srbije činjenicu da je proširenje EU praktično obustavljeno za narednih desetak godina i da je već sada Srbija uslovljena „napretkom u evrointegracijama“, priznavanjem lažne države Kosovo? Da li se i čiji savetnici bave nedopuštenim uticajima i kadriranjima u SPC i po čijem ovlašćenju? Ko ne čini ništa za zaštitu prava i imovine Srba u Sloveniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji, uprkos razmetljivom i na momente cirkuskom ponašanju u susretima sa liderima tih zemalja? Ko je presudno uticao na donošenje Statuta Vojvodine i Rezolucije o Srebrenici? Da li je i ko je oslabio saradnju Srbije i Rusije na političkom, privrednom i vojnom planu? Ko je autor neverovatne i nesprovodive političke floskule „i EU i Kosovo“? Ovakvih i sličnih pitanja može se postaviti još mnogo. Važno je koliko odgovora ima i da li možda postoji samo jedan? Ko god da je odgovoran za ove poteze, nameće se pitanje da li su oni bili posledica samostalnih i dobro promišljenih odluka, donetih u skladu sa interesima zemlje, ili su bili diktat iz inostranstva koji se morao ispunjavati zarad ostanka na vlasti i još nekih drugih nepoznatih beneficija? Da li je onda logično reći da odgovorno lice, kada ustanovimo ko je to, „očigledno nije marioneta koja automatski izvršava naloge imperijalnih službenika“?
Kada je reč o glavnoj Tadićevoj poruci javnosti, koja glasi: „Nikada (ali nikada) nećemo priznati nezavisnost Kosova“, koliko analitičkog nijansiranja je potrebno da bi se videlo da je reč o pukom verbalnom triku sa opasnim ciljem zavaravanja javnosti? Jasno je da od Srbije niko (ali niko) ne traži priznavanje „Kosova“, bar u narednih desetak godina. Ono što se ultimativno zahteva to su „dobrosusedski odnosi, uspostavljanje dijaloga o tehničkim pitanjima, zajedničko rešavanje problema od svakodnevnog značaja“, zajedničko pisanje predloga rezolucija UN-u, nezamrzavanje sukoba, jednom rečju potpuno faktičko puzeće priznavanje nezavisnosti te nakazne tvorevine. Kada se to sve jednom postigne, formalno priznanje za nekih desetak godina neće više nikoga uznemiriti. Antonić danas maltene hvali Tadića što nije „istakao zastavu NATO-a ili se nije rukovao sa Tačijem“ (ali jeste sa Čekuom) i to, reklo bi se, smatra njegovom veličinom i osećajem odgovornosti za sudbinu zemlje. Valjda je još Čehov rekao da puška koja visi na zidu u prvom činu, mora da opali u trećem. Sva je prilika da Tadić i njegovi dečaci uspešno odigravaju tek drugi čin jedne velike tragedije, u kojoj su NATO zastava i rukovanje sa Tačijem tek nužni epilog. Ako tom prljavom poslu danas nema ko ozbiljno da se suprotstavi, to nije posledica ispravnosti te politike već činjenice da Zapad nije žalio sredstva da anestezira, ućutka, zaplaši i na svaki način steriliše i onesposobi srpsko javno mnjenje, SPC i nacionalno svesne medije i grupe koje su davale znake života.

„SREĆAN JE KO SPOZNA UZROKE STVARI“
Današnji svet je takav, onaj ko kontroliše medije, kontroliše u većoj meri i svest ljudi. Dajte mi francuske medije na deset godina i Francuska će postati arapska zemlja, dajte Hrvatske na pet i tamo više neće biti Tompsona i ustaša. Istoričari kažu da početkom Prvog srpskog ustanka, osim Smederevske i Valjevske nahije, nije kod zaplašenog naroda bilo mnogo volje da se vodi rat protiv Turaka. Morala je malo i sila da radi kako bi tu i tamo podigla borbeni duh, i to posle vekova stravičnog ropstva. Ako danas režimski mediji o KiM govore kao o drugorazrednoj temi i to isključivo u svetlu Tadićevih praznjikavih fraza, kako je onda moguće od ljudi očekivati da godinama drže borbeni duh na visini? Ipak, vara se profesor Antonić ako misli da je narod zaboravio Kosovo. Nevešto i na silu prigušeni plamen, lako će se i brzo razbuktati kada se to najmanje očekuje.
Zar je teško setiti se da je još od čudnog i brzog dolaska na vlast u DS, Tadić odmah postao zlatni momak Brisela i Vašingtona, u koga su polagane i još se uvek polažu velike nade? Zar nije pronađena vešta matrica da se obilato hrani jedna raskošna sujeta? Biće prilike da se i o ovim temama detaljnije i „nijansirano“ raspravlja. To što danas Zapad kreira jednu tragikomičnu alternativu Tadiću, više je deo njihovog standardnog repertoara igranja na sigurno u kome nema emocija i dugotrajnog savezništva, nego svesti o kvalitetu te alternative. Naprednjački duet već sada se samoraskrinkava svojom briselskom retorikom, a verovatno će uskoro postati laki plen Vojislava Šešelja, kada se on vrati iz Haga. Stoga, za titulu „glavnog kvislinga“ može da konkuriše samo onaj koji vrši vlast u datom trenutku i čije odluke kreiraju političku stvarnost jedne zemlje a ne MI-6 opozicija. S druge strane, Zapad ima pravo da formira i alternative onome što je takođe formirao, dajući Tadiću vlast na tanjiru kroz štap i obilatu šargarepu ponuđenu SPS-u kako bi ušla u vladu. Svako onaj ko u knjigama potraži definiciju marionetske vlade ili predsednika imaće kojoj sličnosti da se iznenadi. Zar danas iko ozbiljan u Srbiji misli da ova zemlja ima bilo šta od suštinskog suvereniteta i ko je za to najviše zaslužan?
I eto gde se sve nalazi kopernikanski obrt sa početka teksta. Profesor Antonić je svojim javnim nastupima u proteklih desetak godina nesumnjivo dokazao da zna odgovore na sva ova ali i mnoga nepostavljena pitanja na ovu temu. Zna i implikacije odgovora na trenutni sunovrat zemlje. On međutim, ne želi da ide tamo gde ga zaključci vode, već na sebi nesvojstven način, pojednostavljeno i bez „nijansiranja“ i karakterističnog slojevitog analiziranja brani ili u najmanju ruku blagonaklono tretira lik i delo Borisa Tadića.
Vergilije kaže: „Srećan je onaj ko spozna uzroke stvari“. Možda kroz predloženi javni i korektni dijalog i srpska javnost spozna uzroke ovako neobičnog afirmisanja jedne u najmanju ruku kontroverzne politike, čiji je mogući epilog daleko iznad zabrinjavajućeg.

Prvi put u 17 godina postojanja Haškog tribunala doneta je odluka na osnovu koje će se ispitati da li je tužilaštvo ucenjivalo, podmićivalo, pretilo i na drugi način zastrašivalo svedoke kako bi od njih iznudilo izjave. Odluka je doneta po zahtevu predsednika Srpske radikalne stranke dr Vojislava Šešelja, od strane Pretresnog veća III, 29. juna ove godine

Nedeljnik „Pečat“ od prvog broja detaljno piše o zloupotrebama Haškog tribunala i njegovom antisrpskom delovanju sa jednim jasnim ciljem da rukovodstvo SR Jugoslavije, Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine iz devedesetih godina prikaže kao zločinačko, a Srbe i njihove lidere okrivi za sve što se dešavalo na području bivše SFRJ. Pri tom Haški tribunal koristi sve moguće dozvoljene i nedozvoljene radnje da postigne svoj primarni cilj.
Predsednik Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj kome se pred Haškim tribunalom sudi za navodne ratne zločine podneo je krivičnu prijavu protiv haškog tužilaštva zbog nepoštovanja suda.
Prvi put u 17 godina postojanja Haškog tribunala doneta je odluka na osnovu koje će se ispitati da li je tužilaštvo ucenjivalo, podmićivalo, pretilo i na drugi način zastrašivalo svedoke kako bi od njih iznudilo izjave. Odluka je doneta po zahtevu Vojislava Šešelja, od strane Pretresnog veća III, 29. juna ove godine.

LAŽNI HAŠKI SVEDOK
Član Stručnog tima koji pomaže Šešeljevu odbranu Vjerica Radeta kaže za „Pečat“ da je krivičnu prijavu Vojislav Šešelj predao 25. avgusta predsedniku Haškog tribunala Patriku Robinsonu, posle saznanja da je u procesu protiv Slobodana Miloševića, pod „pritiscima i ucenama tužilaštva“, svedok Miodrag Lukovac lažno svedočio.
Radeta ističe da je Lukovac dostavio Stručnom timu overenu izjavu u kojoj je detaljno opisao na koji način su službenici tribunala nad njim i njegovom porodicom vršili torturu ne bi li ga naterali da lažno svedoči protiv Miloševića.
„Ova krivična prijava podneta je u skladu sa pravilom 77 Pravilnika o postupku i dokazima Haškog tribunala, i to posle saznanja da je jedan svedok lažno svedočio u postupku protiv Slobodana Miloševića. Naime, taj lažni svedok, Miodrag Lukovac iz Novog Sada, dostavio je Stručnom timu koji pomaže pripremu odbrane profesora dr Vojislava Šešelja, svoju izjavu koju je overio u Osnovnom sudu u Novom Sadu, i u kojoj je detaljno opisao kakvoj je torturi i pritiscima, od strane predstavnika Tužilaštva Haškog tribunala, bio izložen on i njegova porodica, a sve to da bi pristao da lažno svedoči u procesu protiv Miloševića. U toku priprema za svedočenje i prethodno davanje izjave predstavnicima Tužilaštva Haškog tribunala, Lukovac je bio neprestano izložen ucenama, pretnjama i raznim drugim pritiscima. Neprestano su mu pretili da će, ukoliko ne prihvati da svedoči lažno, protiv njega biti podneta krivična prijava haškom tužilaštvu. Iako je znao da nikada nije učinio nijedno krivično delo, bio je svestan činjenice da haško tužilaštvo može da podnese protiv njega krivičnu prijavu, zato što je na svom primeru video na koji način zapravo haško tužilaštvo obezbeđuje lažne svedoke. To je, naravno, Lukovca nateralo da pristane na tu igru Haškog tribunala, pogotovo što se sve to dešavalo u toku 2002. i 2003. godine, kada je haško tužilaštvo još uvek moglo da podnosi nove optužnice. Lukovac je pristao, i to je potvrdio u svojoj overenoj izjavi, da pod pretnjama, ucenama i pritiscima potpiše navodno svoju izjavu, a zapravo sa izjavom koju je potvrđivao u toku suđenja, on se upoznao tek godinu dana nakon što je svedočenje završio. Lukovac i njegova bivša supruga bili su kidnapovani i mimo svoje volje odvedeni u Holandiju, a zatim u Norvešku. I u jednoj i u drugoj zemlji obezbeđen im je stan, data su im novčana sredstva da bi mogli taj stan da opreme, i da bi mogli da žive. On je sa pravom te pretnje tužilaštva shvatao veoma ozbiljno, jer su to bile pretnje koje su u to vreme mogle i da se ostvare. Zlo koje se ovom čoveku stavljalo kao izvesno ako ne pristane da lažno svedoči protiv Miloševića, a kako su planirali kasnije i protiv Šešelja, sasvim je podobno za prinudu jer je ostvarljivo. Zato što su pretnje mogle da se ostvare“, kaže Radeta.

Predsednik SRS dr Vojislav Šešelj predao je krivičnu prijavu predsedniku Haškog tribunala Patriku Robinsonu, posle saznanja da je u procesu protiv Slobodana Miloševića, pod „pritiscima i ucenama tužilaštva“, svedok Miodrag Lukovac lažno svedočio

AMERIČKI EKSPONENT
Zlostavljanja koja je preživeo Lukovac i njegova porodica, bila su moguća zbog činjenice da bahato ponašanje predstavnika tužilaštva niko u Srbiji nije mogao da zaustavi, a zapravo niko to nije ni želeo, jer je, na žalost, dosovska vlast gledala veoma blagonaklono na sve to, naravno, zbog toga što su beskrajno bili odani SAD-u i velikim zapadnim silama, čiji je Haški tribunal eksponent. Kao glavne aktere koji su ucenjivali Lukovca i pod čijim pretnjama i ucenama je pristao da bude lažni svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića, Lukovac je naveo istražitelja Paola Pastorea Stokija, zatim Rejnoa Tunensa, koji se kad je razgovarao sa njim predstavljao kao istražitelj Haškog tribunala, a poznato je da je on bio svedok-veštak u postupku koji se pred Haškim tribunalom vodi protiv našeg predsednika. Dalje navodi da su pritiske nad njim vršili, ucenjivali ga, zlostavljali na razne načine i bahato se ponašali, tužioci Danijel Sakson, Džefri Najs i Hildegard Uerc-Reclaf. U grupu onih koji su vršili pritiske na njega, Lukovac je svrstao i Ričarda Meja, koji je u to vreme bio predsednik sudskog veća u postupku protiv Slobodana Miloševića. Ričard Mej, kao predsednik veća, uključio se u ovu akciju obezbeđivanja lažnih svedoka tako što se dogovorio sa tužiocima da će svakog puta kada svedok ne ponudi odgovor kakav se od njega očekuje, nakratko prekinuti suđenje. I to se u toku postupka ispitivanja ovog svedoka, nekoliko puta i dešavalo. Interesantno je, takođe, da je Lukovac, kada se po završetku svedočenje upoznao sa svojom navodnom izjavom, koju je pod prinudom potpisao, video da, pored onoga što je lažno svedočio, u toj izjavi postoje neke stvari koje su unete kao deo njegove izjave, a koje on nikada nigde nije izgovorio i za koje ga nikada niko nije ni pitao.
„S obzirom da sudsko veće koje je sudilo u Miloševićevom procesu više ne postoji, zato što je Milošević ubijen u Haškom tribunalu, veoma je interesantno da je Patrik Robinson, koji je sada predsednik Haškog tribunala, bio član tog sudskog veća Ričarda Meja, i zato smatramo da je njegova odgovornost još veća i sa pravom očekujemo da će veoma ozbiljno da postupi po zahtevu koji je dobio od Vojislava Šešelja. Očekujemo da će da utvrdi da li je, a očigledno je da zaista jeste, bilo velikih zloupotreba u toku postupka protiv Slobodana Miloševića, i da je Lukovac bio lažni svedok u tom postupku, i verujemo da on nije jedini, da će biti još ljudi koji su na taj način zloupotrebljeni i koji će ponuditi svoju pomoć u odbrani pravde i u obezbeđivanju pravičnog i fer suđenja pred Haškim tribunalom, što očigledno do sada nije postojalo. I ovo je jedan od dodatnih dokaza za ono što tvrdimo mi srpski radikali otkad postoji Haški tribunal, da je to jedan isključivo antisrpski nazovi sud“, navodi Radeta.
Inače, Lukovac je sa Haškim tribunalom ostvario prvi kontakt preko Nataše Kandić, predsednice Fonda za humanitarno pravo. Podsetimo u svojoj knjizi „Policijski dosije“, Šešelj je objavio dokument kojim se potvrđuje da Nataša Kandić radi za američku obaveštajnu službu.

„Optužnice protiv Srba pisali obaveštajci britanske i američke obaveštajne službe i njihovi agenti, a to je više nego dovoljan osnov za reviziju presuda i celokupnog rada Tribunala u Hagu“: Boris Aleksić

OZBILJNI PRITISCI
Prema rečima Borisa Aleksića, pravnog savetnika Vojislava Šešelja, još 23. marta 2007. godine podnet je „Zahtev prof. dr Vojislava Šešelja da Pretresno Veće III pokrene postupak za nepoštovanje Međunarodnog suda protiv Karle del Ponte, Hildegard Uerc – Recklaf i Danijela Saksona“. Tužilaštvo je svoj skromni odgovor predalo 12. aprila 2007. godine da bi sudsko veće kojim je predsedavao sadašnji predsednik Tribunala Patrik Lipton Robinson 15. maja 2007. godine donelo nalog kojim se razmatranje navedenog zahteva odlaže za kraj suđenja dr Vojislavu Šešelju.
„Čega se to sudsko veće na čelu sa Robinsonom uplašilo? Njihov izgovor naveden u nalogu je bio prilično tanak. Veće odlaže odlučivanje po ovom važnom zahtevu da navodno ne bi odlagalo početak suđenja Vojislavu Šešelju. Posle četiri godine setili su se da njegovo suđenje dugo traje. Međutim, optužbe koje je izneo Šešelj na račun tužilaštva u svom zahtevu nisu bile ni malo naivne. Ovde se radilo o ozbiljnim pritiscima na svedoke, o torturi koju je tužilaštvo sprovodilo nad njima. Svaki sud u svetu bi prvo odlučivao po ovom pitanju. Prvo da bi se svedoci zaštitili i osiguralo pravo Vojislava Šešelja na pravično suđenje. Drugo da bi se uopšte videla dokazna vrednost njihovih izjava. I treće da se pritisci ne bi ponavljali. Iako je u svim dotadašnjim predmetima prednost davana postupcima za nepoštovanje suda iako se nalogom suda kršilo pravo na pravično suđenje sudsko veće na čelu sa Robinsonom stalo je na stranu tužilaštva. Povrh svega oni su nalog potvrdili 19. jula 2007. godine „Odlukom po Zahtevu optuženog za preispitivanje Naloga od 15. maja 2007. godine“. Prethodno 5. juna 2007. godine profesor Šešelj podneo je poverljivi zahtev za preispitivanje Naloga. U toj Odluci sudije predvođene Robinsonom podsećaju da sudsko veće ima diskreciona ovlašćenja da odluči kako mu padne na pamet i da je Vojislav Šešelj prekoračio propisani broj reči u svom zahtevu. Umesto da svu svoju pažnju usmeri na ugrožavanje bezbednosti svedoka sud se posvetio formalnim pitanjima. Sa druge strane sudska veća su pokazala spremnost da na svaku reč tužilaštva pokreću postupke za navodno nepoštovanje suda od strane dr Šešelja. Za sada su pokrenuli dva takva postupka i pitanje je gde će da stanu. Kao što smo već rekli Pretresno veće III na čelu sa sudijom Žan – Klod Antonetijem (Robinson je prešao na njemu primereniju funkciju predsednika Tribunala u Hagu) odlučilo je 29. juna 2010. godine da sekretarijat imenuje prijatelja suda (amicus curiae) čiji će zadatak biti da ispita da li ima osnova za pokretanje istrage protiv tužilaštva zbog pritisaka na svedoke. Kako su nove sudije navele akt je donet jer pretresno veće ima diskreciono pravo da preispituje svoje odluke i kako bi se izbegla nepravda“, smatra Aleksić.
U svojoj Odluci veće navodi neka imena svedoka koji su posle 2007. godine (dakle one godine kada je Šešelj podneo zahtev za pokretanje postupka protiv tužilaštva) u svojim javnim svedočenjima potvrdili da su bili pod velikim pritiscima od strane tužilaštva kako bi lažno optužili Vojislava Šešelja. Svedok Nebojša Stojanović je 22. i 23. jula 2008. godine u sudnici izjavio da tužilaštvo vrši ogroman pritisak na njega i njegovu porodicu.
Svedok tužilaštva Aleksandar Stefanović je na suđenju 25. i 26. novembra 2008. godine izjavio kako je dr Šešelj odveden u Hag po dogovoru tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, glavnog tužioca Krle del Ponte i ministra pravde Vladana Batića, kako bi bio sklonjen sa političke scene. Naveo je da je svoje izjave protiv Šešelja potpisao bez čitanja i prevoda na srpski jezik.
Svedok Vojislav Dabić je 26. i 27. januara 2010. godine prilikom javnog svedočenja u Hagu potvrdio da su mu predstavnici tužilaštva nudili azil u SAD-u ukoliko bude svedočio kako mu oni kažu protiv dr Šešelja. On je istakao da je potpisao samo englesku verziju sopstvene izjave iako ne zna dobro taj jezik. Svedok Jovan Glamočanin je na pretresu 10. i 11. decembra 2010. godine u Hagu izjavio kako ga je istražitelj tužilaštva prisilio da potpiše izjavu koja tereti Vojislava Šešelja.
U navedenoj Odluci veća navode se reči još jednog svedoka tužilaštva čije je ime redigovano, a koji je istakao na suđenju da njegova izjava koju je dao tužilaštvu 1996. godine ne odražava verno ono što je on tada govorio.
Iako se to ne precizira u Odluci sudskog veća još najmanje 13 svedoka je potvrdilo Timu koji pomaže odbranu dr Vojislava Šešelja u Hagu da su predstavnici tužilaštva na različite načine vršili pritisak na njih.
Iz navedenog jasno možemo da primetimo da su Nalog i Odluka (iz 2007. godine) Pretresnog veća na čijem čelu je bio Patrik Robinson i čiji je član bio sudija Jan Bonomi, omogućili tužilaštvu da još tri godine nastavi sa pritiscima na svedoke.
„Odluka od 29. juna 2010. godine kojom se nalaže istraga protiv tužilaštva razbila je iluziju koju su godinama stvarali tužioci i istražitelji. Njihove izmišljene i netačne optužbe, kao i njihovi izmišljeni zločinu (poput „udruženog zločinačkog poduhvata“) mogli su da opstaju samo do onog trenutka dok se nije posumnjalo u njih. Taktika tužilaštva je takva da ne trpi bilo kakvu zvaničnu kritiku. U očima javnosti oni moraju da budu bezgrešni simbol dobra koji kažnjava – koji se sveti u ime „hiljada žrtava“ „zločincima i divljacima“ sa Balkana, a to su po tužilaštvu Srbi (dok su svi drugi srpske žrtve). U javnosti oni nikako nisu smeli da budu predstavljeni kao falsifikatori, ucenjivači i kao tužioci i istražitelji koji se služe torturom kako bi iznudili iskaze. Upravo iz tog razloga na zvaničnom sajtu Tribunala u Hagu više od mesec i po dana nije objavljena verzija Odluke od 29. juna 2010. godine na engleskom i srpskom jeziku. Tek nakon što je na konferenciji za štampu u Hagu 18. avgusta 2010. godine jedan novinar ljutito upitao zbog čega ne može da dobije taj akt na engleskom jeziku i istakao da Tribunal u Hagu ne objavljuje javno odluke koje su loše po tužilaštvo, Odluka je javno publikovana. Do tada iako su pravni savetnici Vojislava Šešelja u najmanje tri navrata informisali javnost o pokretanju istrage protiv tužilaštva, mediji u Srbiji (osim Tanjuga) i u svetu su ćutali o tome“, pojašnjava Boris Aleksić.
Istog dana „Gardijan“ je objavio tekst pod naslovom „Karla del Ponte pod istragom zbog lažnih dokaza“. Sada više niko nije mogao da skriva taj podatak loš po ugled tužilaštva.
Posle toga je i agencija „Sense – Tribunal“ koja predano prati rad Tribunala u Hagu i koja je takođe više od mesec i po dana ignorisala ovu vest, objavila da se pokreće istraga protiv tužilaštva, naravno pravdajući tužilaštvo. Agenciju „Sense – Tribunal“ inače sponzoriše EU, Holandsko ministarstvo spoljnih poslova, Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope na čijem čelu je Bodo Hombah koji je i direktor nemačke medijske grupe „VAC“ u Srbiji, i nemački Institut za spoljne i kulturološke odnose.
Da bi se koliko-toliko odbranili predstavnici tužilaštva Tribunala u Hagu su poslali dopis medijima u kojem ističu da pod istragom nisu Karla del Ponte, Hildegard Uerc-Recklaf i Danijel Sakson, već da se oni samo pominju u odluci zbog Zahteva dr Šešelja iz 2007. godine kojim je on tražio istragu protiv njih. Međutim i ovaj argument tužilaštva „ne pije vodu“ jer sudsko veće u odluci jasno nalaže da prijatelj suda ispita sve slučajeve zastrašivanja ili pritisaka od strane tužilaštva i da obavesti sud o tome. Dakle amicus curiae može da ispita sve od glavnog tužioca do najnižeg službenika tužilaštva – celo tužilaštvo.
U navedenoj Odluci Pretresnog veća III kojim predsedava sudija Antoneti navedeno je da prijatelj suda koji treba da sprovede istragu mora da ima iskustvo u vođenju istrage i da po mogućstvu vlada francuskim jezikom i dobro poznaje situaciju u bivšoj Jugoslaviji.

Srbija je ispunila sve želje Haškog tribunala prethodnih godina i ono što je traženo i što nije traženo od Vlade u Srbiji od 2000. godine, pa do danas: Vjerica Radeta

STRANI OBAVEŠTAJCI
„Naravno Odluka sama po sebi je samo delimično obavljen posao jer će sada predstavnici tužilaštva pokušati da ‘ubace’ sebi naklonjenog prijatelja suda.
Podsetimo se da je bivši portparol tužilaštva Florens Artman u svojoj knjizi ‘Mir i Kazna’ navela da je veliki broj pripadnika britanske obaveštajne službe i američke obaveštajne službe ubačen u tužilaštvo Tribunala u Hagu. Ona napominje i da je tužilac iz predmeta Slobodna Milošević, Džefri Najs bio agent britanske obaveštajne službe. Pored Florens Artman i Marko Atila Hoare istražitelj tužilaštva koji je učestvovao u pisanju optužnice protiv Slobodana Miloševića tvrdi da su u tužilaštvo Tribunala u Hagu infiltrirani u manjem obimu pripadnici britanske i američke obaveštajne službe.
Dakle jasno je da još puno toga ima de se ispita kada su u pitanju tužilaštvo Tribunala u Hagu i njegovi kadrovi. Ukoliko se ove reči pokažu kao tačne ispostaviće se da su optužnice protiv Srba pisali obaveštajci britanske i američke obaveštajne službe i njihovi agenti, a to je više nego dovoljan osnov za reviziju presuda i celokupnog rada Tribunala u Hagu. Podsetiću vas da pripadnici obaveštajnih službi ne smeju da rade u UN niti u njenim pomoćnim organima i institucijama niti bilo kojoj organizaciji koja je povezana sa UN. Svi zaposleni moraju biti samo službenici UN. Onog trenutka kada se otkrije da radnik UN radi za strane službe bezbednosti on se izbacuje sa posla i pokreće se postupak protiv njega. Podsetiću vas da Artmanova u svojoj knjizi navodi da je Džefri Najs tužilac u slučaju protiv Miloševića, bio saradnik britanske obaveštajne službe. Na Zapadu takođe postoji sumnja u pravičnost Haškog tribunala, kao i ugleda Tužilaštva koje sprovodi torturu nad svedocima, pa se postavlja pitanje koje su to optužnice i presude koje se donose na osnovu njihovih navodnih dokaza“, kaže za „Pečat“ Aleksić.
Vjerica Radeta navodi da je sada nezahvalno reći kada se očekuje da nam se Vojislav Šešelj vrati u Srbiju, jer Haški tribunal je nepredvidiv. Kao pravnik i član tima koji pomaže Šešeljevu odbranu, ona smatra da je realno očekivati da će se Šešelj u Srbiju vratiti za nekoliko meseci.
„Ne bih da govorim o mesecu, ali to će biti uskoro. Njegov povratak izazvaće ogromnu radost u njegovoj porodici i SRS, slobodu i veliki broj građana Srbije vidi u Šešeljevom dolasku istinsku slobodu i promenu aktuelnog režima. Mi u SRS tvrdimo od samog početka da je priča o evropskim integracijama Srbije šarena laža i da se oni stalno igraju sa nama šargarepe i štapa. Stalno nas ucenjuju i govore da ćemo ući u EU ako nešto ispunimo od njihovih uslova. Srbija je ispunila sve želje Haškog tribunala prethodnih godina i ono što je traženo i što nije traženo od Vlada u Srbiji od 2000. godine, pa do danas. Srpska vlast je sve pohapsila što je našla. Još nisu našli generala Ratka Mladića i nadamo se da do njega neće ni doći. Mi smo u SRS stalno tvrdili da je uslov EU cepanje Srbije. Pri tom nam nad glavom visi i problem sudbine Vojvodine, zbog Statuta koji je doneo Tadićev režim i koji je odlična priprema za otcepljenje Vojvodine. Zakonom o regionalizaciji takođe se stvara osnov za dalja cepanja Srbije, to jest Raške oblasti. Naš režim je spreman da ispunjava sve zahteve EU, a od našeg prijema u EU nema ništa. Zato je stav SRS veoma jasan, da se moraju prekinuti svi razgovori sa EU sve dotle dok EU jasno i glasno ne kaže da su Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Sada nam je kao alternativa turska unija za koju se zalažu vlastodršci, što je najavio i Abdulah Gul u Srebrenici kada je govorio o obnovi Osmanlijskog carstva. Tadić umesto da se posle ovakvog odnosa EU prema Srbiji okrene prema Rusiji, on se okreće prema EU i Turskoj. Uslov EU nije saradnja Srbije sa Haškim tribunalom, već da se odrekne Kosova“, zaključuju naši sagovornici iz Srpske radikalne stranke.
Zbog svega što se dešava u Haškom tribunalu SRS i tim koji pomaže odbranu predsednika stranke, priprema za 19. septembar u Velikoj dvorani Sava centra u 12 sati veliki naučni skup sa temom „Pritisci na svedoke od strane tužilaštva u okviru doktrine zloupotrebe postupka u haškom procesu protiv dr Vojislava Šešelja“. Na ovom skupu govoriće pored članova tima odbrane i najistaknutiji intelektualci i antiglobalisti u Srbiji, i desetak predstavnika intelektualne elite i svih političkih partija Ruske Federacije.

Zapadnim mentorima naših „državotvornih patriota“ ne pada ni na pamet da srpskim vlastodršcima omoguće častan poraz ili izvlačenje iz ove sramotne pozicije, pa zato šalju svoje ministre sa zadatkom da našim kvazipatriotama na vlasti pokažu gde im je mesto. A mesto im je: u ćošku

Spoljna politika Srbije koju reprezentuju Boris Tadić i Vuk Jeremić, posle velike odluke MSP-a da stane na stranu albanske secesije – što je inače veliki poraz zbog koga bi neko u normalnoj zemlji podneo ostavku – krenula je u novu gubitničku avanturu koja se zove predlog srpske rezolucije u UN. Čini se da se u ovo nije ušlo strateški smišljeno već pre da se onaj prethodni poraz ostavi po strani. Stoga je uz svesrdnu podršku medija, opozicije i režimskih analitičara ovaj predlog proglašen za ozbiljan i junački, što sigurno nije. Nije – jer ne osporava odluku MSP-a i ne traži nove pregovore oko Kosova,  niti pak traži išta što je konkretno. No, ajde da ih razumemo – glupo su izgubili pred MSP-om, očekujući da će proamerički sud dosuditi odluku protiv albanske secesije, pa su sad pokušali da taj poraz malo ublaže i sačuvaju brižljivo negovan imidž Tadića i Jeremića kao „državotovornih patriota koji u ovim uslovima čine maksimalno koliko je moguće“.

KAPITULACIJA KOJA TEČE
Očigledno je međutim da su se preigrali, jer je ovo pitanje isuviše značajno za SAD i EU da bi njima dopustili da na domaćoj sceni i dalje simuliraju ozbiljne i patriotski orijentisane političare. Pokazalo se da njihovim zapadnim mentorima ne pada na pamet ni da im omoguće ni častan poraz ili izvlačenje iz ove gubitničke i sramotne pozicije pa šalju ministre koji treba našim kvazievropejcima i kvazipatriotama na vlasti da pokažu gde im je mesto. A mesto im je :u ćošku. Nemački ministar spoljnih poslova Vestervele prošle nedelje postrojio je našu vlast, ali i dobar deo opozicije i očitao im lekciju. Niko od tih naših lidera koji se kao bore „i za Kosovo i za Evropu“ nije smeo da odgovori nemačkom ministru spoljnih dela kada im je objasnio da je igra završena, da se mora ispoštovati kosovska secesija i da će im oni napisati novi predlog rezolucije. On i njegov engleski kolega ne dolaze da pregovaraju već da udare packe, šamare i podele zadatke.
Tako smo došli u žalosnu situaciju da predsednik Tadić priznaje da smo spremni da menjamo predlog rezolucije iako su se nekoliko dana pre toga zaklinjali da je nikako neće menjati. Ono što smo manje više znali – da je naša vlast servilna i kolaboracionistička sada vidimo bolno i ponižavajuće „transparentno“. No iako smo to znali, ipak je težak utisak gledati kako se naši lideri batrgaju i poslušnički menjaju svoje stavove. Oni takvim ponašanjem sramote sebe ali što je još bitnije i sve nas.
Zanimljivo je pitanje otkud sada ta pometnja u redovima prorežimskih medija i analitičara, kad se ova vlast i do sada ponašala neodgovorno, gubitnički i kolaboracionistički. Kad je i do sada pod pritiskom Zapada donosila štetne i štetočinske odluke – od Euleksa, preko Statuta Vojvodine do sramotne rezolucije o Srebrenici i Istanbulske deklaracije – šta se suštinski menja danas. Pa priča o MSP-u trebalo je da pokaže kako se mladi ministar Jeremić (i predsednik Tadić) lavovski bore za državne i nacionalne interese. No nepotrebni poraz pred ovim međunarodnim sudom je nagrizao taj patriotski imidž pre svega Vuka Jeremića, pa je bilo potrebno naći neku drugi način da se on očuva – preko „ozbiljnog i patriotskog“ predloga rezolucije koji ide u UN. No sada sa spremnošću da se ionako blaga i nemušta rezolucija menja do neprepoznatljivosti opet se ugrožava frizirani patriotski imidž Jeremića i Tadića. A to je očigledno važnije od realnog nacionalnog i državnog interesa.

EVROATLANTSKI PATRIOTIZAM
Da je Vuk Jeremić strateški medijsko-politički projekat, bio toga on svestan ili ne, sa ciljem da se za proevropsku i pronatovsku politiku vladajuće strukture veže dobar deo patriotski orijentisane javnosti, može se videti po mnoštvu detalja. Kada god je bilo potrebno da se patriotski imidž naglasi ili kad je bio ugrožen neozbiljnom i gubitničkom politikom dolazila je podrška i  sa leva i sa desna. Tako su mediji poput B92, Peščanika ili NVO-LDP scene redovno prozivali Vuka Jeremića da je nacionalista, patriota i da je previše nepopustljiv prema zahtevima Zapada oko Kosova. Gde ćete bolju reklamu od toga da vas Peščanik ili LDP prozivaju za patriotizam. Sa druge strane gomila medija, novinara i analitičara izuzetno je pozitivno ocenjivala patriotsku retoriku „mladog i perspektivnog“ ministra. Pa je tako podrška dolazila i sa te strane. Indikativno je i da je s vremena na vreme puštana priča kako neke ko-zna-koji diplomate nisu zadovoljne Vukom Jeremićem jer je tvrd i nepopustljiv oko Kosova. Tako je on bez ikakvih ozbiljnih problema i prepreka (ali i bilo kakvih rezultata) došao do popularnosti, naročito u patriotski orijentisanom biračkom telu. Zanimljivo je da osim „Pečata“ i „Vidovdana“ gotovo niko nije ozbiljnije kritikovao neuspešnu spoljnu politiku sa patriotskih pozicija.
To je zapravo pravi razlog polemike autora „Pečata“ i „Vidovdana“ sa NSPM-om. Naime, magazin „Pečat“ i sajt „Vidovdan“ prepoznati su kao retka mesta utemeljene kritike porazne spoljne politike sa pozicija koje opasno ugrožavaju „projekat Vuk“ – to jest „prodaju“ mladog ministra patriotskom biračkom telu. Do sada nije bilo ozbiljnije naprsline u gotovo savršeno upakovanoj promociji Vuka Jeremića kao mladog patriotskog političara koji „jako iritira“ Ameriku, EU, pa i Hrvatsku. Ovde nije uopšte reč o ličnosti ministra Jeremića koji za koga verujemo da jeste iskren u svojim izjavama i nastojanjima da nešto uradi, već je suština u tome da neko ko je bez dovoljnog iskustva u politici, bez institucionalne političke podrške (stranke i sl.) i bez ozbiljnog tima predstavlja idealnog (za Zapad) naslednika Borisa Tadića. Ako neko moćan želi da kontroliše neku zajednicu najbolje je da im za lidera postavi onog koji bi dobio podršku te zajednice, ali koji ništa ozbiljno ne može uraditi – ništa što bi ugrozilo njihove planove i ciljeve. A ako je pri svemu tome iskren u svom nastupu – utoliko bolje jer će biti uverljiviji masama koje mora da pridobiju.

Srbija je na ivici cenzusa opstanka među istorijskim nacijama: Boris Tadić i Vilijem Hejg

SPASAVANJE MINISTRA
Da iza svega ovoga ne stoji ozbiljna borba za nacionalne interese već borba za rejting i poziciju naslednika Borisa Tadića svedoče i značajne PR akcije vrha vlasti kojim se nastoji peglati sadašnja sramotna kapitulacija pred zahtevima Zapada da se rezolucija izmenama potpuno obesmisli. Nastoji se mladi ministar opravdati i naći mu alibi za sve što se dešava, a i što se može desiti u UN sa mutant rezolucijom.
Tako se politički analitičar Đorđe Vukadinović kao uporni branilac neuspešne spoljne politike Vuka Jeremića upinje da dokaže kako i oni koji i sa patriotskih pozicija kritikuju gubitničku politiku režima koje predstavljaju Jeremić i Tadić zapravo rade za interese nekih nama nenaklonjenih sila, bili oni toga svesni ili ne. On kaže u svom poslednjem tekstu da patriotama odgovaraju spoljnopolitički porazi vlasti, što zapravo nije tačno jer kako vidimo opozicija uglavnom izbegava kritiku poraza režima. Po Vukadinoviću se za patriotski blok otvara prilika da poentiraju, što oni i ne rade, jer se „definitivno raskrinkava izdaja Kosova od strane Tadića i Jeremića, i što je još važnije, sprečava neprijatan upad ovog poslednjeg u patriotsko biračko telo.“ U ovom zadnjem grmu leži marketinški zec – „upad Vuka Jeremića u patriotsko biračko telo“ je zapravo važnija stvar no borba za nacionalne interese jer bi se njegovom pobedom na predsedničkim izborima nastavila žutokratija i potpuno pacifikovala Srbija. Zato je potrebno i pored toga što realnost trenutno demantuje medijsku sliku „ozbiljne i patriotske“ politike Tadića i Jeremića, sačuvati barem patriotski imidž ovog drugog jer on ima „političku budućnost“. Tako na žalost, svesni toga ili ne, i oni koji veruju da se bore za nacionalne ciljeve učestvuju u projektu stvaranja jednog patriotskog simulakruma, koji u krajnjoj liniji gura vodu na vodenicu onih koji Srbiji ne žele dobro.
Zaista je smešno tvrditi, kao što tvrdi Đorđe Vukadinović da retka i rekao bih blaga kritika neuspešne i kolaboracionističke politike od strane patriotske opozicije i nekih retkih medija, gura Tadića u ruke Čede Jovanovića, a ministra Jeremića u ostavku. Ako neko doživljava samo poraze, i to tamo gde i nije potrebno, a Srbija ide iz poniženja u poniženje onda i zaslužuje da da ostavku. Isto tako, ako se Boris Tadić odavno približio pozicijama Čede Jovanovića onda suštinski i nema velike razlike između Borisa i Čede. Naročito u poslednje dve godine kada je Boris preuzeo dobar deo politike Čede Jovanovića zadržavajući elemente patriotske retorike. Tadić radi ono što Čeda govori ili je govorio. Tako je pozicija LDP-a „ugrožena“ čedističkom politikom režima (Euleks, Statut Vojvodine, Rezolucija o Srebrenici, približavanje NATO-u, uloga NVO u medijima). Kao što je Đukanović preuzeo dukljansku separatističku politiku Liberalnog saveza i obesmislio postojanje istog, kao što je DS i Pajtić u Vojvodini preuzeo politiku Nenada Čanka i time ga marginalizovao, tako je Tadić postepeno preuzimajući politiku i poziciju LDP-a ovoga ostavio na margini i cenzusu. No problem je što se sa takvom politikom čitava Srbija marginalizuje i ostavlja na ivici cenzusa opstanka među istorijskim nacijama.

Nemački šef diplomatije Gvido Vestervele saopštio je zvaničnom Beogradu, ono što se moglo naslutiti još 1999. godine, a što je bilo očigledno 2001. godine: da Srbija navodno može računati s evropskom perspektivom samo ako u dogledno vreme prizna nezavisnost samozvane kosmetske države i da u narednih 10 godina naša zemlja uopšte neće ući u EU čak i ako prizna ovu novu „državu“

Posle izvršene agresije Atlantskog pakta na SR Jugoslaviju, a još za vlade Slobodana Miloševića, pisac ovog priloga imao je priliku da čuje šta zapadne sile imaju nameru da učine s okupiranim Kosovom i Metohijom. To nam je na svom predavanju saopštio jedan mađarski profesor, koji nam je rekao da je razgovarao s većim brojem uticajnih zapadnih političara i državnika i da su ga svi oni uveravali da će Kosmet biti nezavisna država. Mnogo uverljiviji dokaz da će upravo tako biti, a da se od Srbije pravi siva zona koja nikada neće ući u Evropsku uniju, bila je neosporna činjenica da su Amerikanci svoju bazu Bondstil na Kosmetu izgradili od tvrdog materijala u nameri da je koriste decenijama.
Ono što nas je konačno moralo uveriti da će Kosmet biti samozvana nezavisna država jeste tzv. Privremeni ustavni okvir Kosova, koji je propisao Hans Hekerup, specijalni predstavnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i po kojem su 17. oktobra 2001. godine održani prvi kosmetski izbori pod okupacijom. On je bio tako sročen kao da je ta pokrajina bez ikakve, pa ni simboličke veze sa SR Jugoslavijom i Srbijom. Čak ni ime naše zemlje nije bilo pomenuto. Ni to, nažalost, nije bilo dovoljno, pa su naši potonji državni upravljači uporno i sistematski stvarali iluziju i obmanjivali vlastiti narod da su Srbiji otvorene evropske „perspektive“, te da će, po cenu velikih ustupaka, ući u EU sa svojom celokupnom teritorijom, uključujući i Kosovo i Metohiju.

TRENUTAK ISTINE
Trebalo je da prođe još devet godina pa da ono što se naslućivalo juna 1999. godine po okupaciji Kosova i Metohije, a što je bilo očigledno 2001. godine, naši glavari javno čuju krajem avgusta 2010. godine tokom posete nemačkog ministra inostranih poslova Gvida Vestervelea. Tom prilikom saopšteno nam je, što izričito što između redova:
1. da Srbija navodno može računati s evropskom perspektivom samo ako u dogledno vreme prizna nezavisnost samozvane kosmetske države i
2. da Srbija u narednih 10 godina – vremenu do kojeg dopire naš pogled – uopšte neće ući u EU čak i ako prizna ovu novu „državu“.
Tu surovu, ali očekivanu istinu saopštio nam je Gvido Vestervele kada je u razgovoru sa studentima Beogradskog univerziteta rekao da se Beograd mora suočiti s realnošću, tj. nezavisnošću kosmetske „države“. „Nezavisnost Kosova je realnost, a pomirenje je ulaznica u Evropsku uniju“. („Pravda“ od 27. avgusta 2010.). A da bi to i  nasmejanom i dobro raspoloženom Borisu Tadiću bilo sasvim jasno, on je zapravo rekao: „Priznajte nezavisnost Kosmeta, ako hoćete u EU“. Vestervele je još dodao da je mišljenje Međunarodnog suda pravde, koje je baš naša vlada prva tražila, jednoznačno potvrdilo nezavisnost Kosova, te da je „geografska mapa jugoistočne Evrope iscrtana i završena“ („Politika“ od 27. avgusta 2010.).
Sutradan u Prištini Vestervele je bio još jasniji. Rekao je da su „nezavisnost Kosova i njegov teritorijalni integritet činjenica“ i da je „mapa Balkana već iscrtana“. I što je još važnije, da će Nemačka i dalje podržavati i promovisati „Kosovo da ono što pre bude član evropske porodice“ („Politika“ od 28. avgusta 2010.), pošto je budućnost Kosova u okviru EU. A da bi pokazao kakva je „perspektiva“ naših nesrećnih sunarodnika, on se nije sastao s predstavnicima kosmetskih Srba u Kosovskoj Mitrovici, koji ne priznaju samozvanu nezavisnost Kosmeta i imaju lokalne organe vlasti saglasno Ustavu i zakonima Republike Srbije, nego sa našim nesrećnim sunarodnicima gračaničke enklave, koji su, nemajući kud, pristali da izađu na lokalne izbore raspisane posle samozvanog proglašenja nezavisnosti Kosmeta i konstituišu opštinsku upravu u okviru takve „države“.

„Nezavisnost Kosova i njegov teritorijalni integritet je činjenica“, a „mapa Balkana je već iscrtana“: Gvido Vestervele prilikom posete Prištini

EVROPSKA „PERSPEKTIVA“
Posle ovih Vesterveleovih reči i stavljanja do znanja s kojim će Srbima na Kosmetu zvaničnici EU jedino razgovarati, ostaje još da pokažemo da Srbija zapravo i neće ući u EU, bar ne u vreme do kojeg dopire naš pogled. Ako je verovati nemačkom ministru inostranih poslova, evropsku „perspektivu“ podjednako imaju i Srbija i samozvana kosmetska država, što znači da Srbija može ući u EU samo bez Kosova i Metohije, pošto bi i kosmetska „država“, trebalo istovremeno da uđe u EU kao i ostatak Srbije.
Za razliku od ministra Vestervelea, koji pružanjem evropske „perspektive“ zamajava naše glavare i obmanjuje našu javnost, njegova šefica vlade, kancelarka Angela Merkel, bila je nedavno savršeno jasna: posle pristupanja Hrvatske EU neće više biti novih pridruživanja. A kada ona to kaže, to je i poslednja reč doklegod ova generacija zvaničnika bude upravljala vodećim zemljama EU.
Postavlja se odmah pitanje zašto Vestervele baš u ovom trenutku „otvara“ Srbiji tako široku evropsku „perspektivu“ kad od ulaska Srbije, i bez Kosmeta, u EU nema ni govora. On je diplomata kojem je dozvoljeno da se posluži ne samo lukavstvom nego i prevarom, a od one druge strane zavisi da li će ona na to nasesti ili neće. On najpre nastoji da izdejstvuje promenu sadržine rezolucije, koju je naša vlada predložila Generalnoj skupštini UN, tako da ona u svemu odgovara politici EU i interesima kosmetskih Arbanasa, što bi za nas bilo ravno samoranjavanju. Drugi njegov cilj za nas je već koban. Kako baš ne može da javno obeća da će Srbija za 10-15 godina sigurno ući u EU kad on više ne bude na sadašnjem položaju, njegov cilj je sledeći: da od Borisa Tadića izdejstvuje brzo priznanje nezavisnosti samozvanog Kosmeta, a da ovaj za uzvrat isposluje za Srbiju status večitog kandidata za EU, da bi s tom kandidaturom opet obmanuo naivne i lakoverne birače i sa „naprednjacima“ dobio sledeće izbore. Sve u svemu, obostrana prevara srpskog naroda bila bi u sledećem: zahvaljujući brzom priznanju nezavisnosti kosmetske „države“, Srbija bi i dalje bila na „evropskom putu“, iako do kraja tog puta nikad ne bi stigla.

Zahvaljujući blaženom neznanju, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić će moći u poverljivim razgovorima u Briselu da tvrde da su za ulazak krnje Srbije u EU, a da se pred domaćom javnošću i dalje predstavljaju kao najpouzdaniji branioci teritorijalnog integriteta države

„EVROPSKA ORIJENTACIJA“
Obrisi te podle prevare već se nagoveštavaju u reagovanjima naših političara. U tom pogledu najviše je otkrio Tomislav Nikolić, koji se trudio da što manje kaže. Kao čelnik Srpske napredne stranke, on je bio na radnom ručku sa Gvidom Vesterveleom, na kojem su još bili predstavnici DS-a, G 17 plus, SPS-a i LDP-a, čime su Nemci hteli da stave do znanja ko još, pored njihovih sadašnjih miljenika, može ući u buduću vladu. Od sadašnjih opozicionih stranaka to, po njima, jedino mogu „naprednjaci“. Namerno nisu pozvali Jovana Krkobabića i Dragana Markovića Palmu iz koalicione vlade i Velimira Ilića iz redova opozicije, koji već uveliko nudi svoju „evropsku orijentaciju“, tek da stave do znanja da jedna velika zemlja, kakva je Nemačka, ne razgovara neposredno s koalicionim prišipetljama.
Kada se postavilo pitanje o čemu se razgovaralo na tom radnom ručku, za Tomislava Nikolića izgleda bilo je najvažnije da pred tako važnim ministrom potvrdi „evropsku orijentaciju“ svojih „naprednjaka“. Rekao je „da nije ostavio ništa nedorečeno – pozicije SNS-a su jasne, naš cilj je EU, ali naš cilj je i da ne pokvarimo prijateljstvo sa drugim državama u svetu“ („Politika“ od 27. avgusta 2010.). Na veliko iznenađenje, u tom trenutku zbog delimične amnezije potpuno je smetnuo s uma Kosovo i Metohiju.
To svoje zabrinjavajuće mentalno stanje otkrio je i u razgovoru s novinarom „Pravde“ Predragom Jeremićem. Na pitanje da li je na tom radnom ručku bilo reči o Vesterveleovoj izjavi u jednom intervjuu „da Srbija mora da se odrekne Kosova ukoliko želi da uđe u EU“, Nikolić je odgovorio: „Nije se čula ta izjava, tako da je ja ne mogu potvrditi ni demantovati. Vestervele je rekao da Srbija treba da bude član EU, ali nije nam rekao pod kojim uslovima“ („Pravda“ od 27. avgusta 2010.). Drugim rečima, Nikolić i dalje živi u blaženom neznanju, pošto njemu lično Vestervele nije rekao da Srbija treba prethodno da se odrekne Kosova i Metohije da bi ušla u EU. Mogao je naravno da pita Vestervelea ako mu to još nije jasno, ali je propustio da to učini zbog već pomenute delimične amnezije. Zli jezici koji, nažalost, nemaju razumevanja za njegovo zabrinjavajuće mentalno stanje, reći će da je namerno propustio da pita za Kosovo i Metohiju. Jer, da je dobio odgovor koji smo svi mi već čuli ili pročitali, ne bi više mogao da se pravi nevešt i neobavešten, pa da svojom strankom i dalje provodi tzv. evropsku orijentaciju.
Zahvaljujući svom blaženom neznanju, Nikolić i Aleksandar Vučić će moći u poverljivim razgovorima u Briselu da tvrde da su za ulazak krnje Srbije u EU bez ikakve rezerve i uslova, a da se pred domaćom javnošću i dalje predstavljaju kao najpouzdaniji branioci teritorijalnog integriteta države i suvereniteta nad Kosovom i Metohijom. A za sledeće izbore već pripremaju privlačnu krilaticu „Napred Srbijo u EU!“, pošto će oni jedini moći i da nas uvedu u EU i da odbrane i sačuvaju Kosovo i Metohiju.

UZALUDNI USTUPCI I PONIŽENJA
Kada posle svega što se dogodilo i otkrilo teško da iko ko je dosledan (o državništvu i rodoljublju i da ne govorimo) može sada poželeti da krnja Srbija uđe u EU, postalo je savršeno jasno da su se svi oni koji i dalje provode „evropsku orijentaciju“ već pomirili s gubitkom Kosova i Metohije i da su naše nesrećne kosmetske sunarodnike pustili niz vodu. Stoga nimalo ne iznenađuje što je čak i Čedomir Jovanović zapazio da su razlike između stranaka, čije su vođe Nemci pozvali na radni ručak, sve manje. I on je verovatno primetio da su „naprednjaci“ već zreli i prezreli da sa svojom „evropskom orijentacijom“ uđu u srpsku vladu po milosti EU.
Nama jedino preostaje da upitamo ne samo one koji su sada na vlasti ili se pripremaju da uskoro dođu na vlast, nego i sve one koji su vladali ovom zemljom od 2001. godine, zbog čega su činili tolike kobne ustupke i pristajali na sramna i nepodnošljiva poniženja da bismo, pored ostalog, bili i na tom evropskom putu. Zašto je prihvaćen Privremeni ustavni okvir Kosova koji je bio protivan našem Ustavu i dobro shvaćenom državnom interesu? Zašto su naši sunarodnici na Kosovu i Metohiji uopšte pozivani da se upišu u nove biračke spiskove i izađu na kosmetske izbore koji su očigledno vodili uspostavljanju druge albanske države na Balkanu? Zbog čega su čak četiri poglavara srpskih država – Slobodan Milošević, Milan Milutinović, Milan Martić i Radovan Karadžić – izručeni Haškom tribunalu da bi Slobodan Milošević bio u njemu žrtva sudskog ubistva? Zašto su skoro svi vodeći jugoslovenski i srpski generali – Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević – više generala Vojske Republike Srpske i mnogi drugi viši oficiri i čelnici organa vlasti isporučeni haškom Minotauru, a da su pri tom mnogi bili prisiljeni da na to navodno dobrovoljno pristanu? I zbog čega se još uvek grozničavo traga za generalom Ratkom Mladićem?
Sada se pokazalo da je sve to bilo uzalud, jer se na tom našem evropskom putu isprečio još jedan uslov koji se neodložno mora ispuniti – priznanje samozvane kosmetske države. A kada neki novi i „napredniji“ glavari – ne daj Bože! – ispune i taj uslov, otvoriće se pitanje Vojvodine, pitanje Raške i ko zna šta još do daleke 2025. godine.
Jedno je ipak sigurno: EU će nas ucenjivati doklegod među našim vlastodršcima bude onih koji su spremni da tim ucenama podležu.

Pravna zaštita zatečenih ex stalnih sudija mora da bude unapred lišena bilo kakvih potencijalnih političkih primesa i ostalih vanpravnih uticaja. Zato je ne samo ispravnije, nego i da ona bude poverena ortodoksnom sudstvu, a ne ustavnom sudstvu, koje je po definiciji izvan sistema redovnog pravosuđa

Još uvek ne želim da verujem da je ovdašnje javno pravo i dalje tek malo ozbiljniji, a ipak samo običan papir, odnosno u krajnjoj liniji u norme umotana tekuća vladajuća politika. Stoga u predstojećem napisu, u kontekstu pravne zaštite sudija u Srbiji, pokrećem još jednom pitanje nadležnosti za pružanje pravne zaštite ranije izabranim (zatečenim) stalnim sudijama u Srbiji koji nisu izabrani na novi mandat, a prestala im je sudijska funkcija po sili zakona „danom stupanja na funkciju sudija izabranih u skladu sa ovim zakonom“ (po članu 101. stav 1. Zakona o sudijama, dalje: ZOS, a sa zvaničnim naslonom na određenje člana 7. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava).
Na podlozi ovih normi, doneta je Odluka Visokog saveta sudstva (dalje: Saveta) o izboru sudija na stalnu sudijsku funkciju u sudovima opšte i posebne nadležnosti od 16. 12. 2009. godine („Službeni glasnik RS“, broj 106/2009 od 17. 12. 2009. godine). A ona je negativno dopunjena sledujućom Odlukom Saveta  br. 06-00-37-01 od 25. 12. 2009. godine, „kojom je utvrđen prestanak sudijske dužnosti sa  31. decembrom 2009. godine sudijama koje nisu izbrane u skladu sa Zakonom o sudijama (‘Službeni glasnik RS’, broj 116/08)“. Potonja stilizacija ove odluke nije pravničko-zanatski korektna. Jer, u pitanju je čisto zakonska pravna stvar: opšti prestanak sudijske funkcije – svim zatečenim sudijama, što je u Odluci nevešto (namerno?) sročeno tako da izgleda kao da izabranima i ne prestaje (stari) mandat. A postoji i jezička nedovršenost i nekorelativnost između zakonske odredbe „sudije izabrane u skladu sa ovim zakonom stupaju na funkciju 1. januara 2010. godine“ (stav 3. člana 100) – i već citirane odredbe stava 1. člana 101. ZOS-a o prestanku dužnosti sudija „koji nisu izabrani u skladu sa ovim zakonom“. U njima se ne kaže ono što je logično: da opšti izbor korespondira sa opštim prestankom sudijske funkcije! Samo što je izbor datiran pre prestanka, tako da se sudije zamenjuju „u hodu“. Za neizabrane se zakonski izričito saopštava kada im se zatečena funkcija okončava, a za izabrane prećutno. Tako da onima koji nisu u međuvremenu izbrani na novi mandat, on i ne može da počne. A onima koji su izabrani, na raskršću dve kalendarske godine završava se stari, a odmah započinje novi mandat. Svima se sudijski mandat gasi neposredno zakonskom normom po sili sâmog zakona, a ne pravnim aktima Saveta. Radi izbegavanja pravnog vakuuma, dotadašnja sudijska dužnost u pripadajućim sudovima prestaje danom stupanja na funkciju novoizabranih sudija u nove sudove.  Stalnost sudijske funkcije neuobičajeno generalno prekinuta, nasilno pravno pokidana. I to ovim problematičnim slučajevima daje specifičnost, tako da nužno potrebuju i odvojen, specijalan pravni režim zaštite oštećenih, u poređenju sa klasičnim situacijama pravne zaštite sudija.

SOPSTVENI NEIZBOR
Danas u Srbiji više niko ne poriče da stalne zatečene sudije kojima je prestala funkcija mogu pravno vojevati protiv akta o sopstvenom neizboru. No, tvrdim da se u pogledu njih ne bi mogle primeniti opšte odredbe o pravu sudija kojima je prestala funkcija odlukom Saveta na žalbu Ustavnom sudu (stava 1. in fine i stava 2. člana 148. Ustava i norma člana 67. ZOS-a). Za ovo moje novo gledište (u odnosu na do sada maltene ustaljeno stanovište i u teoriji i praksi), nudim tri razloga:
Prvo: Nabrojane odredbe se odnose na prestanak sudijske funkcije odlukom Saveta, a zatečenim stalnim sudijama je mandat prestao po sili zakona, a nije započeo novi zbog ne(re)izbora od strane Saveta.
Drugo: Norma o prestanku funkcije sudiji „koji ne bude izabran na stalnu funkciju“ (odredba člana 148. stav 1, in fine Ustava) tiče se nestalnih sudija kojima je istekao probni trogodišnji mandat (u smislu člana 147. stav 1. Ustava u vezi sa članom 61. ZOS-a) – izabranih od strane Skupštine po važećem ZOS-u – a ne zatečenih stalnih sudija, biranih po ranijim propisima. Iako se i ovi poslednji zakonsko-diskvalifikatorski smatraju kao prvi put izbrani (član 100. stav 4. ZOS-a). Paradoksalno: s jedne strane, Ustav garantuje stalnost sudijske funkcije (član 146), dok Ustavni zakon za njegovo sprovođenje utvrđuje rokove za „izbor sudija“, tj. za personalno popunjavanje novoustrojene sudske mreže (član 7). Najzad, merodavni zakon, inače osporen pred Ustavnim sudom, na prečac (član 100. st. 2-4. i član 101. stav 1) i kruto, bez valjanog ustavnog oslonca za jednu ovakvu ozbiljnu i dalekosežnu meru – ruši kontinuitet sudijskog poziva! A to znači da se dojučerašnje stalne sudije, one zatečene, retroaktivno smatraju nestalnim iako to originerno nisu bile. Uostalom, „protiv odluke Visokog saveta sudstva može se uložiti žalba Ustavnom sudu, u slučajevima propisanim zakonom“ (član 155. Ustava). A među njima u ZOS-u (član 57, naročito u vezi sa članom 61. – „Prestanak funkcije sudiji koji je prvi put biran“, onaj probni tj. trogodišnji) nije izričito naveden i slučaj prestanka funkcije zatečenom sudiji po sili zakona, koji u međuvremenu nije izabran.
Kod zatečenih sudija koje se volšebno pretvaraju u nestalne, u pitanju je – dakle – kapitalno, ekstremno pogoršanje njihovog položaja. Ustavno proklamovana i međunarodnopravno priznata sudijska stalnost se beskrupulozno uklanja, kvazizakonskim nožem odrezana. Stoga je ovde svaka analogija u pravnoj zaštiti zbog neizbora između probnih sudija i jednopotezno degradiranih zatečenih starih sudija štetna, opasna i neumesna. Redovne situacije i standardni akti Saveta su jedno, a jednokratni, neponovljivi „prelazni“ slučajevi nešto sasvim drugo.

Ustavni sud tek treba meritorno da odluči o samoj ustavnosti zakona kojim je stalnost sudijske funkcije grubo pogažena

POLITIZOVANO PROJEKTOVANJE
Saglasno celini saopštenog, kao odgovor na osetno politizovano, dubiozno i dobrano čudovišno projektovanje prestanka njihove funkcije, pravna zaštita ovih zatečenih ex stalnih sudija mora da bude unapred lišena bilo kakvih potencijalnih političkih primesa i ostalih vanpravnih uticaja. Pa je i iz ovog razloga ne samo ispravnije, nego i bolje, celishodnije – ako se već zakonodavac nije odrešito izjasnio o odnosnoj nadležnosti – da ona bude poverena ortodoksnom sudstvu, a ne ustavnom sudstvu, koje je po definiciji izvan sistema redovnog pravosuđa. A, uz to, Ustavni sud tek treba meritorno da odluči o samoj ustavnosti zakona kojim je stalnost sudijske funkcije grubo pogažena. Rečju, prikladnije je da zaštitu odnosnih sudija od mogućih protivpravnosti kod lišavanja njihove sudijske dužnosti – u jednom do bola suptilnom svežnju pravnih predmeta – pružaju same klasične sudije, a ne poslenici ustavno-sudskog tribunala. I to one specijalizovane, upravne sudije, i same nedavno prošle kroz trijažu opštih sudijskih izbora. Za ovakvu predloženu nadležnost nije bila odlučujuća okolnost svekolike opterećenosti Ustavnog suda tekućim brojnim i složenim sporovima, niti zasićenost njegovih omeđenih kadrovskih resursa; to je tehničko pitanje. A možda je na moje pomalo okasnelo promišljanje nadležnosti Upravnog suda a ne Ustavnog suda u dotičnim tananim pravnim stvarima, uticalo i sijaset nesnalaženja Ustavnog suda u postupku po tek prvoj, i to samo površinski-procesno rešenoj žalbi jednog zatečenog sudije (o tom uvidu potanko nekom drugom prilikom). Na koncu, apstraktno uzev, pravnički fušeraj, nedoslednost i blefiranje uvek rađaju bofl rezultate, pravnu nesigurnost i nepravdu; i vraćaju se kad-tad kao bumerang.
Sličnost između prestanka funkcije probnim sudijama koje ne budu izabrane za stalne i prestanka funkcije zatečenim starim sudijama (zakonski preobraženim u nestalne) – je neznatna. Prvima funkcija prestaje bukvalno zbog neizbora za stalne sudije, pošto im istekne privremeni mandat u datom sudu. Drugima, onim zatečenim a izabranim po ranijim propisima – funkcija se zakonski završava i ako budu izabrani za stalne, pošto nestaju sudovi u kojima su je do tada vršili. A probnim trogodišnjim sudijama koje budu izabrane za stalne, funkcija ne prestaje nego prerasta u vremenski neograničenu u istim sudovima. Dok se svim zatečenim sudijama funkcija okončava po sili zakona zajedno sa gašenjem pripadajućih sudova, onima među njima od Saveta izabranim za stalne sudije, začinje se novi mandat u novim sudovima. Posredi je totalni, i personalni i strukturalno-organizacioni, pravosudni početak – besprizorno okrenuta „nova stranica“ i sudija i sudova; jer, nema sudija bez sudova. To potvrđuje i prelazna zakonska odrednica „da sudije izabrane po ranijim propisima nastavljaju funkciju u sudovima za koje su izabrane do dana stupanja na funkciju sudija izabranih u skladu sa novim zakonom“ (član 99. stav 1. ZOS-a), do 1. januara 2010. godine (član 100. stav 3. istoga zakona) – i to u radikalno promenjenoj sudskoj šemi.
Treće: Regule ZOS-a o pravu na žalbu Ustavnom sudu protiv odluka Visokog saveta sudstva (dalje: Saveta) o prestanku sudijske funkcije (član 67. toga teksta, a na temelju člana 148. stav 2. i člana 155. Ustava) ne mogu se odnositi na opšti prestanak sudijske funkcije svim zatečenim a neizbranim sudijama, regulisan „prelaznim odredbama“ ZOS-a. Ovo zato što se po slovu (is)tog zakona on primenjuje od 1. 1. 2010. godine (član 107. stav 1), a svim zatečenim sudijama – pa tako i onima koji nisu u decembru prošle godine izabrani od Saveta – funkcija je prestala „sa 31. 12. 2009. godine“ (što čitko piše u predmetnoj odluci Saveta od 25. 12. 2009. godine). Znači, samo sudije izabrane od strane Saveta po ovom novom zakonu, a stupile na funkciju počev od 1. 1. 2010. godine, imaju – u zakonom određenim slučajevima prestanka sudijske funkcije – pravo na žalbu Ustavnom sudu.
Međutim, povodom žalbe jednog ne(re)izabranog zatečenog sudije, Ustavni sud je doneo Odluku (USS VIIIU broj 102/20210 od 28. 5. 2010. godine) kojom se – „…u vezi sa pravima sudija kojima je zbog neizbora na stalnu sudijsku funkciju prestala dotadašnja sudijska dužnost“ – polazi od sledeće premise „…Ova lica imaju pravo na žalbu Ustavnom sudu utvrđeno članom 148. stav 2. Ustava…“

PREPORUČENI MODEL
Sve u svemu, mislim da je Ustavni sud stao na apsolutno pogrešno stanovište da je dopuštena žalba Ustavnom sudu u pogledu pravne zaštite zatečenih sudija kojima je prestala sudijska funkcija „zbog neizbora“ (sic?!). A s obzirom na to da za predočene sui generis slučajeve nije izričito predviđena sudska zaštita, sudsku nadležnost – po mome viđenju – treba zasnovati na potpuno drugoj ustavnoj postavci od one kojoj je Ustavni sud poklonio poverenje: „Zakonitost pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita“ (stav 2. člana 198). Proizlazi da se protiv pojedinačnih (u)pravnih akata Saveta o neizboru zatečenih sudija na stalnu sudijsku funkciju pravna zaštita ostvaruje u upravnom sporu, tužbom Upravnom sudu – a ne žalbom Ustavnom sudu, kako rezonuje sâm Ustavni sud. Tako, drugopredloženom trasom sudske zaštite – najpre pred Upravnim sudom, pravni predmeti neizabranih zatečenih stalnih sudija kojima je prestala sudska funkcija potpadaju pod jedan zaseban pravni režim. Naime, donošenjem pravnosnažne presude Upravnog suda u upravnom sporu po tužbi ovih sudija, zaštita nije dovršena. Pri ruci strankama kumulativno stoji i Zahtev za preispitivanje odluke Upravnog suda pred Vrhovnim kasacionim sudom (član 49. Zakona o upravnim sporovima). Osim ako se, hipotetički, Upravni sud u startu proglasi nenadležnim, pa odnosne predmete odmah teslimi Ustavnom sudu. No, ovim bi – na štetu nezadovoljnih sudija – otpale i procesne pretpostavke za zaokružujuće izjavljivanje ustavne žalbe koja bi pak in fine bila pravno dopuštena ako bi se istrajalo na putu upravno-sudske zaštite.
Preporučeni model pravne zaštite neizabranih zatečenih sudija u upravnom sporu pred Upravnim sudom je, kao kompletniji, za njih mnogo povoljniji, izgledniji. Iako izgleda komplikovaniji i zametniji, on pruža mnogo više pravnih i stvarnih mogućnosti da Upravni sud odluči u punoj jurisdikciji, što je iznuđena solucija: da predmet meritorno do kraja sâm reši – da neposredno izabere neko lice za sudiju. Umesto Saveta, čiji je akt prethodno poništio kao nezakonit. Naposletku, pitanje zakonitosti neizbora sudija bi se moglo postaviti i pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. S pozivom na povredu „Prava na pravično suđenje“ iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ili/i po osnovu kršenja člana 13. ove konvencije o „Pravu na delotvorni pravni lek“. Ali nije ni prirodno, ni pravno moguće da nam bilo ko sa strane bira sudije!

Mirenje naših zvaničnika sa odlukom prištinskih vlasti da čak i oni naši političari koji su rođeni na KiM i koji i dalje tamo žive, ne mogu da dođu na Kosmet „kao politički aktivisti“, još jedan je dokaz da se Beograd pomirio sa gubitkom dela svoje teritorije

Kad je vlada Borisa Tadića pristala da se izveštajem Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, koji je navodno sadržavao nekih šest tačaka, glavne nadležnosti UNMIK-a, kao ispostave Saveta bezbednosti UN, prenesu na EULEX, koji je na Kosmet došao odlukom kosmetske Narodne skupštine, naši dični glavari uveravali su lakovernu javnost da će EULEX u odnosu na samozvanu nezavisnost Kosmeta biti neutralan i da tu nezavisnost neće ni zvanično ni prećutno priznavati. To je već tada bilo sumnjivo, jer su 22 članice EU, od ukupno 27, priznale navodnu nezavisnost Kosmeta, pa je bilo više nego verovatno da će to učiniti i EULEX, kao produžena ruka EU.

ŽRTVE VLASTITE LAŽI
Vreme, koje je majka istine, ubrzo je pokazalo da su naši dični zvaničnici ne samo besramno lagali nego da su i sami postali žrtve vlastite laži. Dana 18. avgusta 2010. godine Hašim Tači, premijer samozvane kosmetske vlade, zabranio je našim državnim zvaničnicima da ulaze u njegovu „državu“. A ministar policije Bajram Redžepi je još dodao da je ova zabrana izrečena zato što su naši ministri Ivica Dačić i Goran Bogdanović u svojim zahtevima za posetu isticali da na Kosmet dolaze iz verskih razloga, a da su svoj dolazak uvek zloupotrebljavali u političke svrhe. „Svakim dolaskom“ – objašnjava dalje Redžepi – „prekršili su zahtev za koji im je data saglasnost za ulazak i boravak na teritoriji Kosova.“ A kao primer koji to potvrđuje naveo je da je 15. avgusta 2010. godine Ivica Dačić, povodom obeležavanja slave, sa saradnicima posetio manastir Gračanicu i Banjsku i tom prilikom rekao, što je inače sušta istina, da u Rezoluciji 1244 piše da do 1000 carinika i policajaca (zaboravio je na vojnike) može da bude prisutno na našim najznačajnijim verskim i istorijskim mestima“, što smo „mi i spremni da učinimo“ (Politika od 18. avgusta 2010.).
Tako smo iz ovog Redžepovog objašnjenja saznali ono što naši sramežljivi zvaničnici kriju kao zmija noge: da prilikom svake nameravane posete Kosmetu moraju zvanično da traže saglasnost samozvanih kosmetskih vlasti i da tom prilikom, da bi lakše dobili dozvolu, krivo navode da dolaze u posetu isključivo iz verskih razloga. Ako se nesrećnim i nezaposlenim Afrikancima i može oprostiti kada, prilikom traženja viza za ulazak u EU ili SAD, lažno navedu da nameravaju da posete najbliži rodbinu, a u stvari hoće da nađu posao i nešto zarade, takva vrsta dovijanja nije primerena ministrima ako iole drže do dostojanstva države koju predstavljaju.
Ono što nas, međutim, čini srećnim i razdraganim jeste neočekivano Redžepovo otkriće da je Ivica Dačić iz duboke amnezije prizvao u sećanje odredbu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 po kojoj će SR Jugoslavija, odnosno Srbija imati pravo da uputi na Kosovo i Metohiju do 1.000 svojih vojnika i policajaca. Kamo sreće da se toga setio ranije, pa da je umesto pristanka na dolazak EULEX-a i sklapanja s njim sramnog ugovora kojim se prećutno priznaje samozvana kosmetska država, zahtevao da vojnike i policajce KFOR-a zamene pripadnici naše oružane sile. I gde bi nam bio kraj da se ministar Dačić toga blagovremeno prisetio?
Za razliku od naših glavara koji obmanjuju vlastiti narod i navode lažne razloge kada traže dozvolu za dolazak na Kosmet, političke vođe kosmetskih Arbanasa dobro znaju šta treba da rade i kako se uspostavlja država koju hoće da imaju. Cilj im je da pokažu da su ozbiljna i prava država koja je spremna da koristi i silu, a da je navodna borba naših zvaničnika isključivo pravnim i diplomatskim sredstvima i nedelotvorna i ponižavajuća.

Goran Bogdanović u „državu“ Kosovo može da u uđe samo u privatnom svojstvu, i to privatnim kolima ili na magarcu, nikako službenim automobilom Vlade Srbije

PONIŽENJE I PODVIJANJE REPA
Najvećem poniženju su nas ipak izložili oni od kojih se to najmanje očekivalo. Reč je naravno o EULEX-u – pomoćnoj službi samozvane kosmetske države. Kada je EULEX trebalo da dođe na Kosmet i najvećma zameni UMNIK, evropski dostojanstvenici u Briselu nisu javno poricali tvrdnje naših glavara da EULEX neće ni zvanično ni prećutno priznati samozvanu nezavisnost Kosmeta, ne bi li tako pomogli svojim pulenima u Beogradu da obmanjuju vlastiti narod. Nevolja je, međutim, bila u tome što su naši zvaničnici poverovali u vlastite laži, pa su se, po objavljivanju odluke Hašima Tačija o zabrani ulaska naših zvaničnika u njegovu „državu“, obratili EULEX-u sa energičnim zahtevom, kako je to izjavio Goran Bogdanović, da „spreči nerazumno ponašanje Prištine i jednom za svagda joj stavi do znanja da je upravo ona uzrok i izvor svih tenzija“ (Politika od 19. avgusta 2010.).
Na veliko iznenađenje naših glavara, zamenik šefa EULEX-a Roj Riv cinično je ponovio stav da se ta misija neće uključivati u rešavanje ovog pitanja. On je objasnio „da se EULEX ne bavi pitanjem poseta srpskih zvaničnika Kosovu, već je to pitanje vlade u Prištini i vlade u Beogradu i njihovih odnosa koji se odvijaju preko kancelarije specijalnog predstavnika EU na Kosovu Pitera Fejta“ (Politika od 20. avgusta 2010.). Još je dodao da je za pružanje pratnje zvaničnicima koji dolaze i odlaze sa KiM nadležan KPS (kosmetska policija), a ne EULEX. Roj Riv je, dakle, bio savršeno jasan. Po njemu, EU smatra da su vlada u Prištini i vlada u Beogradu na ravnoj nozi, te da kao vlade nezavisnih država treba pregovorima da rešavaju probleme koji iskrsnu, a EULEX može samo da pruži dobre usluge i da posreduje. Drugim rečima, za EU kao takvu Kosmet je nezavisna i priznata država baš kao što je to i Srbija. Time je i javno potvrđeno da su naši glavari bestidno lagali kada su nas svojevremeno uveravali da će EULEX biti neutralan u odnosu na status Kosmeta.
Najmanje iznenađenje je ipak bilo bedno i poražavajuće reagovanje naše Vlade i našeg predsednika, koji još ne može da se oporavi od poniženja kojem su ga izložili evropski dostojanstvenici. Ministar Goran Bogdanović, koji je 19. avgusta 2010. godine trebalo da službeno putuje na Kosmet, odmah je podvio rep i posle sednice Vlade izjavio da nije otišao u Prilužje jer nije želeo da pravi probleme. A državni sekretar Oliver Ivanović je još dodao „da ovim potezima Priština pokazuje političku nezrelost“, dok će naša Vlada postupiti uzdržano i mudro. Niko od njih, a naročito Boris Tadić, nije imao smelosti da prizna da je obmanjivao vlastiti narod kada je tvrdio da Evropska unija kao takva ne priznaje samozvanu nezavisnost Kosmeta i da će takvu politiku voditi i EULEX.

Kasno Ivica na Kosmet stiže. Ivica Dačić iz duboke amnezije prizvao u sećanje odredbu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 po kojoj će SR Jugoslavija, odnosno Srbija imati pravo da uputi na Kosovo i Metohiju do 1.000 svojih vojnika i policajaca

GAŽENJE OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA
Ono što još niko nije primetio to je prelaženje EU i njenih dostojanstvenika u Briselu i predstavnika u Prištini preko gaženja osnovnih ljudskih prava u samozvanoj kosmetskoj državi, o kojoj se EU tako brižno stara. Po Besimu Hotiju, regionalnom portparolu KPS-a u Kosovskoj Mitrovici, čak i oni naši zvaničnici koji su rođeni na Kosovu i Metohiji i koji i dalje tamo žive, ne mogu da dođu na Kosmet „kao politički aktivisti“ (Politika od 20. avgusta 2010.). To recimo znači da ni Goran Bogdanović, Oliver Ivanović, Dragan Petković, pomoćnik ministra i Radenko Nedeljković, načelnik kosovsko-mitrovačkog okruga, ne mogu da uđu u Tačijevu „državu“ i prisustvuju nekom sastanku ako je razlog njihove posete politički. I što je još važnije, u tu „državu“ mogu u privatnom svojstvu ući samo privatnim kolima ili na magarcu; nikako službenim kolima Vlade Srbije.
Jedno od osnovnih ljudskih prava za koje se EU toliko zalaže jeste pravo svakog građanina da se slobodno kreće po državi u kojoj živi bez ikakvih ograničenja i izražava svoja verska, nacionalna i politička uverenja nezavisno od stava onih koji su trenutno na vlasti, i nezavisno od toga da li putuje u privatnom, službenom ili nekom trećem svojstvu. Upravo to svoje pravo hoće da koriste naši sunarodnici Goran Bogdanović, Oliver Ivanović, Dragan Petković  i Radenko Nedeljković, ali im samozvane kosmetske vlasti to ne dopuštaju nego ih zaustavljaju i prisilno vraćaju ako putuju u službenom svojstvu. Očekivalo se da evropski zvaničnici u Briselu, tom bastionu ljudskih sloboda i prava, zagrme do neba zbog ovako očiglednog kršenja elementarnog ljudskog prava, a da njihovi predstavnici u Prištini ispraše tur kosmetskim vlastodršcima i upozore ih da to nikada više ne čine. Potuljeni evropski zvaničnici nisu, međutim, izrekli nijednu reč, a kamoli žestoko protestvovali i ozbiljno zapretili. A da ne bi ispalo da smo zlonamerni prema domaćim kvislinzima i tzv. nevladinim organizacijama što uopšte nisu zapazili ovako očigledno kršenje ljudskih prava, sa velikim razumevanjem navodimo da za to nisu ni bili plaćeni niti je Brisel spreman da to finansira. Jer, ako nema para nema ni muzike ljudskih sloboda i prava.
Kada je za vlade Slobodana Miloševića srpska policija progonila naoružane arbanaške teroriste, pa nekog od njih i ubila, to je za EU bio strašan zločin, a za Atlanski pakt dovoljan razlog da izvrši agresiju na našu zemlju i okupira Kosovo i Metohiju. A kada danas samozvane kosmetske vlasti silom sprečavaju naše sunarodnike da službenim kolima putuju po Kosovu i Metohiji, to je, po dvostrukim aršinima EU, sasvim legitimno ograničavanje osnovnih ljudskih sloboda i prava, koje čak nije vredno ni pomena. I u takvu EU koja se bez stida i srama oglušuje o kršenje sloboda i prava naših nesrećnih sunarodnika, Boris Tadić hoće da nas uvede i po cenu najvećih nacionalnih poniženja.

Dana 19. avgusta 2010. kosmetski ministar policije Bajram Redžepi je bez ikakvog okolišenja izjavio da je njegova vlada spremna da oružjem brani svoj teritorijalni integritet

ODBRANA TERITORIJALNOG INTEGRITETA ORUŽJEM
Dana 19. avgusta 2010. kosmetski ministar policije Bajram Redžepi je bez ikakvog okolišenja izjavio da je njegova vlada spremna da oružjem brani svoj teritorijalni integritet. Već sutradan je razjasnio ovu svoju izjavu objašnjenjem da će njegova policija uhapsiti lica koja pokušavaju da proglase nezavisnost severnog dela Kosova, dok je Goran Bogdanović podsetio da je Redžepi i ranije govorio da će „poslati specijalne jedinice policije na sever Kosova“ (Politika od 21. avgusta 2010.).
Što god mi mislili o Arbanasima i njihovoj samozvanoj državi, oni i te kako znaju na čemu država počiva i kako se njen teritorijalni integritet brani. Zato imaju ne samo policiju sa specijalnim jedinicama, nego i zaštitni korpus koji je svojevrsna vojska, pa kad god naslute da može biti ugrožen teritorijalni integritet njihove samozvane države, odmah prete upotrebom oružane sile.
Naši glavari ne samo što ne prete nego, posle reforme naše vojske koju su proveli „stručnjaci“ Atlantskog pakta koji i dalje sede u našem Generalštabu i imaju čak obeležena parking mesta, nemaju više ni čime da prete. Sve se to lako može utvrditi ako se uporedi broj vojnika, tenkova i borbenih aviona, s kojima je naša država raspolagala 1998. godine, sa brojem vojnika, tenkova i ispravnih aviona kojima sada naša vojska raspolaže. Upravo je Boris Tadić u svojstvu ministra vojske  započeo ovu „reformu“ tako što je u prisustvu američkog ambasadora uništio preko 1000 protivavionskih raketa tipa „Strela“, koje su bile veoma delotvorne protiv nisko letećih aviona, a naročito helikoptera. Uz to je u međuvremenu isečeno u staro gvožđe preko 700 tenkova, dok su skoro svi borbeni avioni prizemljeni zbog nedostatka finansijskih sredstava za njihov remont i opremu novijim uređajima i naoružanjem.
U dobro uređenim državama obično je broj vojnika i oficira pod oružjem najveći, nešto je manji broj policajaca, dok najmanje ima pripadnika agencija za obezbeđenje. U nas je izgleda obrnuto, možda i zbog toga što se veliki broj privrednika, tajkuna, političara i drugih bogataša oseća nesigurno zbog načina na koji su se obogatili. Zato je krajnje vreme da Boris Tadić, u svojstvu vrhovnog komandanta, izađe pred svekoliku javnost i saopšti sa koliko to oficira i vojnika pod oružjem, tenkova i ispravnih borbenih aviona u ovom trenutku naša vojska raspolaže, što inače svi u Atlantskom paktu, pa i naši susedi, dobro znaju, sem naših neobaveštenih i lakovernih građana.
Takođe bi nam morao reći kako je to uspeo da „reformiše“ vojsku a da ne pribavi nikakvo savremenije naoružanje i sve drugo što uz to ide. Pa nije valjda da se vojska tako reformiše što se menjaju tekst zakletve i oznake na uniformama i uvode novi činovi po ugledu na neke vojske Atlantskog pakta? I dok nam Tadić ne saopšti verodostojne podatke o sastavu i naoružanju naše vojske, za početak se može reći da ona na papiru ima četiri brigade koje bi trebalo da imaju između 1.200 i 1.500 vojnika, jednu artiljerijsku brigadu, jednu specijalnu brigadu i nešto gardista. Nevolja je, međutim, u tome što te brigade, zbog raspoloženja koje je stvoreno u javnosti i niskih plata koje se nude, nisu popunjene, pa je veliko pitanje da li imamo i polovinu divizije iz Drugog svetskog rata spremne za borbeno dejstvo. Uz to nam je preostalo samo 250 tenkova i veoma malo ispravnih aviona čiji broj nije mnogo veći od broja prstiju na jednoj ruci. A i oni koji lete su u takvom stanju da su nam u poslednje vreme čak tri pilota poginula. Borbene helikoptere, na žalost, nikada nismo imali, a o najsavremenijim protivavionskim raketama i da ne govorimo.
Sve je to naravno posledica nove „doktrine“ odbrane po kojoj se teritorijalni integritet države isključive brani pravnim i diplomatskim sredstvima, dok se vojska sprema za misije u dalekom svetu, recimo u Avganistanu, a možda kasnije i u Iranu. I umalo da zaboravimo ono što je u ovom času najvažnije: još je potrebna počasna četa sa crvenim tepihom i pleh muzikom za doček i ispraćaj stranih državnika.

Pravi razlog oštre retorike Prištine je najavljeno ustoličenje Patrijarha srpskog G. Irineja u istorijskoj Pećkoj patrijaršiji, koje bi trebalo da se održi, najverovatnije 3. oktobra 2010. godine

USTOLIČENJE PATRIJARHA
Pošto tugaljivo pitanje vojske valja ostaviti za neku drugu priliku, kada Boris Tadić obavesti znatiželjnu javnost koliko obučenih vojnika pod oružjem stvarno imamo i s kakvim naoružanjem raspolažemo, ostaje još da objasnimo zbog čega su vođe kosmetskih Arbanasa tako drske, a naši glavari neočekivano pomirljivi i „kooperativni“, poput Gorana Bogdanovića koji je odustao od službene posete Prilužju da samozvanim kosmetskim vlastima ne bi pravio probleme. Pravi razlog je, po našem sudu, najavljeno ustoličenje Patrijarha srpskog G. Irineja u istorijskoj Pećkoj patrijaršiji, koje bi trebalo da se održi, koliko je to nama poznato, 3. oktobra 2010. godine. Ono je prvobitno bilo zakazano za april 2010. godine, ali je odloženo s razložnim obrazloženjem da bi zbog veoma uglednih gostiju, koji će biti pozvani, trebalo da se održi znatno kasnije. Jedva da treba reći da bi tom ustoličenju valjalo da prisustvuje vaseljenjski Patrijarh iz Konstantinopolja, a naročito ruski Patrijarh, zatim rumunski Patrijarh, bugarski Patrijarh, atinski Arhiepiskop, kao i mnogi drugi poglavari pomesnih pravoslavnih crkava; a da ne pominjemo i naše arhijereje kojih ima preko 40. Dolazak svih tih uglednih zvanica s odgovarajućom pratnjom je izuzetan poduhvat koji se ne može izvesti bez pristanka i aktivne saradnja samozvanih kosmetskih vlasti, pošto EULEX, KFOR i UNMIK neće u tome da učestvuju, sem da posreduju, da bi nam još jednom pokazali i dokazali da je Kosmet prava i nezavisna država s kojom se na ravnoj nozi mora pregovarati. Kosmetski Arbanasi jedva to čekaju da bi nam još jednom pokazali ko su i šta su.
Doduše, ni kosmetski Arbanasi nisu suočeni s jednostavnim izborom, iako će im biti mnogo lakše nego nama. Za srpsku Crkvu, srpski narod i srpsku državu ustoličenje Patrijarha u istorijskoj Pećkoj patrijaršiji ima i izuzetnu simboličku vrednost, pošto se time pred celim svetom pokazuje naša neraskidiva vezanost za Kosovo i Metohiju, koja traje više od 13 vekova, dok sami Arbanasi, čak i ako bi to hteli, nemaju čime to da pokažu, jer i ono malo starijih islamskih spomenika jeste turskog a ne arbanaškog porekla. Zato će se vođe Arbanasa truditi da ustoličenje Patrijarha učine što manje primetnim, a to mogu postići radikalnim smanjivanjem broja učesnika, zvanica, novinara i televizijskih kamermana kojima će obezbediti prolaz do Pećke Patrijaršije, sem ukoliko se ne umešaju moćni strani činioci s kojima još uvek računaju naši glavari.
Na mnogo većoj muci su naši zvaničnici, naročito Boris Tadić. Kako je njegovo prisustvo ustoličenju Patrijarha srpskog neizostavno, presudno je pitanje koji će razlog pismeno navesti za svoj dolazak u Pećku Patrijaršiju: da li će ustoličenju prisustvovati kao običan, skrušeni vernik, što je već navodio njegov Ivica Dačić, ili će doći u svojstvu poglavara Srbije. Kako god bilo, već nestrpljiva javnost očekuje da on faksimil svog pismenog zahteva, koji će EULEX preneti samozvanim kosmetskim vlastima, objavi na televizijskim ekranima i u dnevnim novinama.
U nadi  da će ustoličenje Patrijarha proteći na najbolji mogući način, primeren veličini i istorijskom značaju tog čina, čvrsto smo uvereni da naši zvaničnici treba da prestanu da ispod žita predaju Kosovo, a naše tamošnje sunarodnike ostavljaju na cedilu bez prave i delotvorne pomoći majke Srbije.

Novom rezolucijom, podnetoj Generalnoj skupštini UN, oficijelni Beograd praktično prihvata pravnu utemeljenost proglašenja nezavisnosti Kosova. Ipak, to kao i odluka MSP-a, ima i dobru stranu: čitava nacija sada jasno može da vidi ulogu srpskog režima u sprovođenju NATO plana, čiji je cilj legalizacija otcepljenja južne srpske pokrajine

Pokušaj usaglašavanja novopodnete rezolucije Generalnoj skupštini UN sa našim evroatlantskim „prijateljima“, posle kratkog simuliranja sukoba sa njima, potpuno ogoljuje marionetsku prirodu Tadićevog režima. Rezolucijom se praktično prihvata pravna utemeljenost proglašenja nezavisnosti Kosova, a samo se osporava forma jednostrane secesije. Pregovarački proces se usmerava ka prevazilaženju te protivrečnosti, kako bi se Srbi i kosovsko-metohijski Albanci dogovorili na koji način da jednostrano proglašenje kosovske nezavisnosti postalo obostrano prihvatljivo. Ipak, sve to ima i dobru stranu: čitava nacija sada jasno može da sagleda ulogu srpskog režima u sprovođenju NATO plana, čiji je cilj legalizacija otcepljenja južne srpske pokrajine.

ZAMAJAVANJE NARODA
Još tokom predizborne kampanje 2008. godine, aktuelna vlast je obećala: „I EU, i Kosovo“. To je učinila u okolnostima kada je već bilo nesporno da Kosovo možemo efikasno da branimo samo po cenu suprotstavljanja Americi i EU. Da bi parodija bila veća, Tadićev režim je uporno ponavljao da do postavljenog cilja (I EU, i Kosovo) moramo doći putem intenzivne saradnje sa Amerikom i NATO-om. Tvrdio je da će svojom „mudrom“ politikom i kooperativnošću ubediti evroatlantske centre moći u kompatibilnost njihovih i srpskih interesa.
Ko je hladne glave analizirao politička događanja poslednjih dvadeset godina, znao je da je to nemoguća misija. No, u uslovima okupacije domaćih medija, beskonačnog propagandnog ponavljanja nerealnih priča, običan svet, pa čak i mnogi misleći ljudi, vremenom su počeli sa tihom nadom da prate uporednu „borbu“ režima za Kosovo i produbljivanje prijateljstva sa EU i SAD-om. U toj „borbi“ sve jače je sijala zvezda ministra Jeremića, čije su izjave davale utisak iskrene zabrinutosti za srpski teritorijalni integritet (na isključujemo mogućnost da je toga u nekom obliku i bilo), što je predstavljalo kontrast u odnosu na postupanje nekih drugih vladajućih političara, zaduženih za atlantske integracije.
Umereno-nacionalnom retorikom Tadić i Jeremić davali su „patriotski kredibilitet“ režimu. To je bio deo igre smišljene u Vašingtonu, koji je svestan da je tako nešto nužno kako bi, nesumnjivo većinski patriotski nastrojen, srpski narod bio prevaren. Dok su spomenuti političari, a pogotovo ministar spoljnih poslova, zamajavali narod pričajući o odlučnoj „borbi“ za našu južnu pokrajinu, pokrovitelji tzv. kosovske državnosti odrađivali su posao. Rezultat je, posle odluke MSP-a, izuzetno teška situacija naše države. Ipak, bitka nije izgubljena, ali da bi mogli nešto konstruktivno da učinimo moramo da odbacimo kako dosadašnju pogubnu strategiju odbrane Kosova, tako i temeljne postavke na kojima zadnjih godina počiva naša državna politika.

TUMAČENJE DEVEDESETIH
DS je u potpunosti prihvatila zapadnu propagandnu verziju o ratovima u bivšoj Jugoslaviji, i „nužnost“ da uradimo sve da bi ušli u EU. Tokom kampanje 2008. godine birači su upozoravani da ne glasaju za „nacionalističke“ snage koje su izazvale ratove. Srbima, po Tadiću i njegovim partnerima, rat nije nametnut od strane Hrvata, Bošnjaka i Albanaca, koji su uz pomoć Amerike i njenih saveznika radili na ostvarenju svojih nacionalnih aspiracija, odnosno od Vašingtona i Brisela, čija je delovanje bilo usmereno na geopolitičkom ovladavanju balkanskog prostora. Ne, oni su, pre svega, optužili snažne (tada nepodeljene) radikale (koji su tokom 90-ih samo dve godine participirali u vlasti), i tek uzgred SPS koji im nije predstavljao konkurenta za vlast, za sva zla koja su harala ovim prostorima, čime su krivicu za savremene balkanske ratove svalili na pleća srpskog naroda. A jednako snažno kao i SRS, optuživali su i DSS, da će Srbiju gurnuti u novi sukob sa zapadom.
Računajući da u narodu još postoji strah od onoga što nam se desilo tokom 90-ih godina, izigravali su mirotvorce koji ga brane od besmislenih ratova. Iako je narod uglavnom prozreo njihovu retoriku, ipak se uplašio nove konfrontacije sa zapadom. Od njega je planski skrivana istina da do pritisaka kakve smo doživeli devedesetih, usled slabljenja Amerike a uzdizanja Rusije i drugih velikih država van zapadne hemisfere, više ne može doći.
Svaljujući krivicu za ratove na prostoru bivše Jugoslavije na nekadašnje srpsko vođstvo, sadašnji režim je abolirao NATO. Štaviše, svojim stavovima dao je alibi i svim separatističkim republikama, te albanskim teroristima. Naime, sledeći logiku našeg vladajućeg kruga, ispada da vođe drugih naroda u bivšoj SFRJ nisu bili u mogućnosti da  se sporazumeju sa „balkanskim kasapinom“ i „srpskim varvarima“. Tu se radi o usvajanju najcrnje zapadne propagande protiv Miloševića i čitavog našeg naroda.

MITING ZA „ODBRANU“ KOSOVA
Na sličan način sadašnji državni vrh delovao je i na drugim poljima. U vreme mitinga za Kosovo iskazana narodna energija svakoj ozbiljnoj vlasti poslužila bi kao najveći kapital u sprovođenje politike očuvanja teritorijalnog integriteta. To su shvatili evroatlantski krugovi, i upravo zbog toga su sa svojom petom kolonom u Srbiji radili na obesmišljavanju mitinga. Njegovi učesnici, na čelu sa Koštunicom i Nikolićem, prikazani su kao primitivni varvari i rušitelji stranih ambasada i sopstvenog grada.
Medijska spinovanja posle velikog narodnog skupa imala su cilj da anuliraju veliku narodnu podršku jedinstvu zemlje. Slika dve devojke koje su miting iskoristile da kradu, postale su, u režiji stranih i domaćih medija, simbol protestanata. Namera je bila da se pošalje poruka da se stotine hiljada ljudi i nije skupilo da bi izrazilo otpor secesiji dela Srbije, već da izazivaju nemire, ruše grad i pale ambasade. Srbi su prikazani kao poznati huligani, koji su se ponovo zaželeli krvi.
U svemu tome je, pored prozapadnih medija, evroatlantističkih stranaka i ideološkog krila NVO-a aktivno učestvovao i predsednik Tadić. Da ni bi prisustvovao mitingu, na prečac je otišao u posetu Rumuniji. U duhu propagandnih klišea o kojima smo govorili, osudio je divljanje „huligana“ (tj. okupljanje naroda). A postupcima posle mitinga potvrdio je svoje opredeljenje da se za državne interese možemo boriti samo uz pomoć naših zapadnih „prijatelja“ koji su, u stvari, baš oni koji rade na tome da naša država bude pocepana.

U mirnoj atmosferi predsednikovog kabineta, pravni eksperti za koje niko nije čuo, napravili su „mudru“ državnu strategiju odbrane Kosova. Za njenog protagonistu određen je ministar Jeremić

„ODBRANA“ DRŽAVE
Kada je narod, kriminalizacijom mitinga, eliminisan iz aktivnog učestvovanja u odbrani države, moglo se pristupiti realizaciji sledeće faze plana. U mirnoj atmosferi predsednikovog kabineta, pravni eksperti za koje niko nije čuo, napravili su „mudru“ državnu strategiju odbrane Kosova. Za njenog protagonistu određen je ministar Jeremić.
Dok je narod lagan da će Kosovo biti energično branjeno, kako bi Vašingtonu i Briselu bila isplaćena prva rata nadoknade za izbornu podršku, odmah je prihvaćena misija EULEKS, koja je imala zadatak da u skladu sa odbačenim Ahtisarijevim planom nadležnost poverene UN postepeno prenese na privremene kosovske institucije. Sa druge strane, u međunarodnim institucijama prešlo se na „proaktivno“ postavljanje kosovskog problema. Iz Saveta bezbednosti pitanje secesionističke pokrajine izmešteno je u Generalnu skupštinu, što je bila prva etapa  na putu ka nemuštom obraćanju MSP-u. Iako je bilo predloga da se tuže države koje su priznale Kosovo, vlast je insistirala na traženju sterilnog savetodavnog mišljenja „relevantnog“ svetskog suda, bez obzira što se u startu znalo da od toga nećemo imati koristi, a možemo imati štetu.
Režim je u dogovoru sa svojim zapadnim mentorima kosovsko pitanje prebacio na onaj međunarodno-pravni „teren“ koji njima odgovara.  Na unutrašnjem i regionalnom planu takođe se žurno radilo, sve u cilju „popravljanja“ međunarodnog imidža zemlje, što je opet trebalo da, navodno, popravi našu pregovaračku poziciju. Da bi odnose sa susednim državama podigao na viši nivo, predsednik je prihvatio suočavanje sa našom „grešnom“ istorijom. Padala su neformalna izvinjenja Hrvatima i Bošnjacima, a da pri tome nije bilo reciprociteta. To je pravdano potrebom da se pokajemo (što se pretvorilo u ritualno posipanje pepelom) za naša zlodela, a oni, neka rade kako hoće. Vrhunac servilnog izvinjavanja bila je nakaradna rezolucija o „genocidu“ u Srbrenici, koja je imala i značajne praktične posledice. Njenim donošenjem potkrepljene su težnje Bošnjaka da ukinu Republiku Srpsku. Predstavljanjem sopstvenog naroda kao genocidnog umanjena je i šansa za sprovođenje jednog od dva „prioritetna“ cilja ove vlade – odbrane Kosova. Koja normalna manjina bi svojevoljno prihvatila da živi pod vlašću genocidnog naroda?

FINALE „DRŽAVOTVORNE“ POLITIKE
Dok nas je režim zamajavao glumljenjem patriotizma, približava se „sudbonosna“ odluka „uglednog“ međunarodnog suda. Ona je razvejala sve iluzije o državotvornoj politici koju je vodila Tadićeva ekipa. I ne samo što predstavlja dokaz da je ona bila pogrešna, već pruža i mogućnost da do kraja bude razotkrivena strategija lažne odbrane Kosova. Aktuelna usaglašenost poteza Tadića sa evroatlantskim antisrpskim centrima, u simbiozi sa sagledavanjem delovanja režima u prethodnom periodu, govori o postojanju dobro smišljenog plana (ako naši vlastodršci nisu znali sve njegove detalje, to ih ne amnestira) po kojem bi, mic po mic, srpska država prihvatila „realnost“ nezavisnosti dela svoje teritorije.
Ono što sledi je patetično ponavljanje vladajućeg kruga kako nikada nećemo prihvatiti postojanje nezavisnosti Kosova, no stvari će ići u drugom pravcu. Iako nećemo formalno priznati Kosovo, tretiraćemo ga kao državu. A „patriotski“ mediji i analitičari, koji glume nezavisnost, a u suštini su u funkciji režimske propagande, i dalje će pravdati „časne“ neuspehe u „velikoj borbi“ za srpske interese, u kojoj se protiv svetskih moćnika nije moglo više postići. Sa druge strane, i evroatlantski mediji, političari i NVO aktivisti, takođe tajno naklonjeni režimu, produžiće da napadaju vlast zbog pogrešne politike, tj. što su se uopšte zalagala za „srpske nacionalističke pretenzije“. No, i jedni i drugi će, kao i do sada, svesrdno raditi na održanju političkog establišmenta koji će u istoriju ući kao onaj koji je svojom (ili stupidnom ili izdajničkom, ili i jednom i drugom) politikom mnogo učinio da izgubimo Kosovo. Lažne patriote i deklarisano antisrpski krugovi, na istom su zadatku. A na svima nama je da učinimo sve što možemo da ih razobličimo i onemogućimo unutrašnje faktore rasparčavanja Srbije.

Svi smo obavešteni o stravičnim dešavanjima na Kosovu i Metohiji, kao i teškim uslovima života naših sunarodnika na tom prostoru. Međutim, malo ko od nas je zašao u svaki kutak južne pokrajine, gde, na ivici egzistencije, obitavaju brojne srpske porodice. To je učinio Italijan Alesandro di Meo koji je svoje iskustvo zabeležio na stranicama knjige „Jauk s Kosova“, potvrđujući na taj način iznova činjenicu da se za opstanak našeg naroda sa Kosmeta, mogu izboriti samo oni koji su na tom prostoru prisutni

U auli Fakulteta za književnost i filozofiju Univerziteta Tor Vergata u Rimu gledamo dokumentarni zapis i slušamo „Jauk s Kosova“ najpožrtvovanijeg čoveka kojeg smo upoznali u Italiji, barem kada je reč o osetljivosti za srpsku decu i sve nevoljnike s Kosova i Metohije, računajući i one koji su izbegli u Srbiju. Alesandro Di Meo, saradnik pomenutog Univerziteta, čovek koji se 1999. godine oštro suprotstavio bombardovanju suverene zemlje SRJ i uništavanju identiteta srpskog naroda na KiM. Zgrožen patnjama naših sunarodnika, otputovao je u Srbiju, i ovekovečio video-zapis o strahotnim posledicama „humanitarnog bombardovanja“ na Kosovu i Metohiji. U Rimu iščitavamo redove njegove upravo objavljene knjige „Jauk sa Kosova“, i razgovaramo sa decom izbeglicama iz okoline Kraljeva koja već osam godina leti borave u Italiji, upravo zahvaljujući nesebičnoj, gotovo neshvatljivoj dobroti i požrtvovanosti Alesandrovoj, njegovom udruženju „Jedan most za…“ i Univerzitetu Tor Vergata.
Alesandro di Meo je čitaocima „Pečata“ poznat od ranije (intervju sa njim objavljen u broju 67 iz juna 2009. godine). Poznat po tome što se u Srbiju vraća i po sedam-osam puta godišnje, zajedno sa svojom porodicom i prijateljima. Uvek donosi pomoć, i novčanu, i svaku drugu, a u Italiju odvodi i leči teško bolesne. I svakog puta iznova poručuje: „Ako sam nešto naučio o Srbima za više od deceniju, a posećivao sam ih toliko da su postali deo mog života, onda je to lekcija o tome da se, ma koliko razjedinjeni bili, nikada neće saviti i pokoriti“.
I tada se, kao i sada pita, sa knedlom u grlu: Zbog čega bi Srbi trebalo da daju Kosovo? U zamenu za ulazak u jednu Uniju, ovu evropsku, koja šćućurena leži ničice pred SAD-om, kao rob.

Brine se za srpsku decu na Kosmetu više nego Vlada Srbije: Alesandro di Meo

SUZE I PONEKI OSMEH
Druga knjiga Alesandra Di Mea stigla je u Rim u paketu sa istoimenim video-zapisom. Krik naših sunarodnika na Kosmetu zaposeo je srce ovog čoveka i njegovih italijanskih prijatelja i saradnika, ali i srce roditelja italijanske dece koji s ogromnom odgovornošću i srdačnošću ugošćuju naše mališane. Neki od njih su krenuli put Kraljeva i postali gosti kraljevačkih porodica, zahvalni sudbini što su, ugostivši našu decu, stekli prijatelje u Srbiji. Kažu da njihova deca tako završavaju „najveću školu života“, gledajući primere nepravde, patnje dece-izbeglica i njihovu nostalgiju za Kosmetom.
Ovde, u Italiji, deca su svuda zajedno, ove godine osam dana borave na Sardiniji, zahvaljujući Alesandrovoj Inicijativi „Ima jedno dete koje…“. Najveći broj naše dece prvi put je videlo more došavši u Italiju. U proteklih osam godina deca su porasla, naučila italijanski, a jedan momak dobio je italijansku stipendiju, i na jesen dolazi na studije na Univerzitet Tor Vergata. Di Meova Beba (izbeglica koja živi u okolini Kraljeva) iz prve knjige, kojoj duguje naslov „Osmeh za svaku suzu“, takođe je porasla, ali je ponovo u Italiji.
Inicijativi koju je Di Meo započeo odmah posle bombardovanja naše zemlje, priključio se veliki broj Italijana, koji, kao volonteri, rade i pomažu čitave godine. Kruna Alesandrovih putovanja i zapisa sa Kosova i Metohije, jeste upravo knjiga „Jauk s Kosova“, u kojoj prvi put jedan italijanski autor piše o temi za koju nisu bili potrebni izvori iz arhiva i biblioteka. Posle dosta knjiga napisanih na italijanskom jeziku o albanskim mafijama na Kosovu, o mafiji u vrhu prištinskih vlasti, o apsurdnosti rata, odnosno bombardovanja SRJ, o otimanju Kosova, države po meri mafije, o nestalim Srbima i prodaji njihovih organa – italijanska javnost upoznala se i sa jednim empirijskim iskustvom čoveka koji je zašao u svaki kutak gde obitavaju brojne srpske porodice koje su ostale na KiM, ispisujući na stranicama „Jauka s Kosova“ još uvek skrivanu istinu o stravičnim uslovima života naših sunarodnika u našoj južnoj pokrajini. A njegovi izvori čisti su kao voda na izvoru: suze i poneki osmeh, srušene kuće i preostale ruševine, srušena groblja i izbrisana imena pokojnika, poneka spasena fotografija kao sećanje koje peče do poslednjeg dana.
I prva knjiga Alesandra di Mea predstavlja stravično svedočanstvo, stavljajući akcenat na pogubne posledice od osiromašenog uranijuma, kako na Kosovu i Metohiji, tako i u Srbiji i u Republici Srpskoj. Ali svedočanstva iz ove druge, imaju još izrazitiji dokumentarni karakter – svi protagonisti imaju imena i prezimena, čak i adrese. Di Meo je brižljivo sabrao svedočanstva, a slikom u dokumentarnom zapisu dugom gotovo jedan sat, zgrozio gledaoce. Njegova svedočenja predstavljaju nezaobilazna fakta za istoriografiju, a na konciznosti može da mu pozavidi svaki analitičar ljudskih duša. „Jauk s Kosova“ je priča o agresiji ubica, krvoločnih, kratkovidih, agresiji prožetoj lažima i podlostima, sa krajnje propagandističkim metodama; u pitanju su zapisi o poslednjoj snazi ono malo srpskog naroda što je ostalo na Kosovu i Metohiji o kojem se mora pričati i pisati što više. Jer samo tako istina će dopreti do očiju i mozgova onih koji su aplaudirali „nezavisnom“ i „slobodnom“ Kosovu. Od koga „oslobođenom“, pita se autor i brojnim primerima dokazuje ko su žrtve, a ko zločinci.

Kuće Srba sa Kosmeta uglavnom su srušene, zarasle u travu, od njih su ostale samo gole grede, jer je sve ostalo pokradeno, čak i cigle

NEOGRANIČENA ILEGALNOST
Ima li jasnijeg izvora za građu knjige od Jeleninog svedočenja. Njoj su supruga, Peru Adzančića, odveli u Albaniju, u „žutu kuću“, zajedno sa 12 radnika, sve njegovim rođacima. To se dogodilo kada je Dragana imala samo dva meseca, a Pera i Jelena sanjali svoju budućnost u kući u selu Raškovo, u blizini Obilića, 10. juna 1998. godine. Pera se nikada nije vratio sa rada u rudniku uglja, a rat 1999. godine bio je insceniran u odbranu njegovih ubica. Perini organi upotrebljeni su za finansiranje albanskog terorizma. Jelena je posle toga morala da je napusti, danas živi sa ćerkom u maloj sobi bivšeg hotela u Vrnjačkoj Banji koja je služila radnicima za održavanje struje. Potresan je deo Jelenine ispovesti u kojem kaže kako su komšije, sa kojima su živeli uvek u slozi, slavili, radovali se i tugovali zajedno, prestale da ih pozdravljaju. Sve osim njene najbolje prijateljice Imrene, koja je i danas, sa očiglednim strahom „od onoga što je oko nje“, pozove telefonom, pričajući tihim glasom kako je „sve pogoršano tamo, opustošeno, zauvek izgubljeno, nepovratno“. Jelena je malu Draganu poslala u Italiju sa ogromnim strahom, ali je shvatila da ne može da je isključi iz života, videvši fotografije koje su donela deca iz Italije, pune radosti i života.
U malu sobu u termalnoj Banji, stigli su i roditelji dece iz Italije, koji su primili Draganu, danas su prijatelji, deca se druže, Dragana ide u školu, ima 13 godina, Italijani su joj poklonili kompjuter, i stalno je na vezi s njima. A Jelena „priča“ svome Peri u noćima očaja i samoće kako, eto, radi u prodavnici u Kraljevu, kod Kineza, ima ih mnogo sada: „Došli su oni da nas nauče kako treba da živimo, kako treba da nam rastu deca, kako da se hranimo. I Italijani nam donose pomoć, kako je to čudno moj Pero, njihova zemlja nas je bombardovala a ja se danas zahvaljujem njima, jer bi bez njihove pomoći bilo još gore“, stoji zapisano u „Jauku s Kosova“.
Da li je potrebna veća osuda Italiji? Da li se može oprati sramota koju Alesandro di Meo, kako sam priznaje, nosi u duši zato što je Italija učestvovala u ratu protiv nedužnih, „na pogrešnoj strani“.
„Tako dragi moj Pero“, nastavlja Jelena, „bombardovali su nas, Srbiju, rekoše čitavom svetu zato što je naša vojska počinila zločin protiv onih koji su učinili da ti nestaneš; naša vojska, eto, nije imala pravo da zaštiti tebe i one koji su otišli kao ti“.
Desetog juna 1999. godine završeno je bombardovanje, na albanskoj granici kamp za izbeglice, Albanci sa Kosova pobegli od bombi, ali i „od jugoslovenske vojske“. Plen fotografa čitavog sveta, tv kamera, novinara, sve u lovu za vešću o varvarskim zločinima, iznova potvrđujući – zna se čijim. Tako je opravdavan rat protiv Srba. Nije važno da li je istinita ta priča, važno je da se poveruje u tu inscenaciju, važno je bilo opravdati već učinjeno. I odjednom nema više izbeglica Albanaca, kamp je za tren oka ispražnjen, rat završen, pobednik je NATO, ušao je KFOR, povratnici su nastavili da isteruju Srbe, Rome, Gorance, ali i Albance koji su protiv OVK. Vratili se i novinari kući, nisu imali vremena za svedočenja Srba i njihovih drama, za onih više od 200.000 izbeglica koje se nisu mogle vratiti u svoje kuće. Ma šta je koga briga za njihove organe, oni su bili potrebni da se ubira novac za „oslobodioce heroje OVK“. Za izbeglice kojima je u Srbiji sve teže. Posla nema, a odgajati i izdržavati decu pravi je podvig. Tako stvari na KiM vidi Alesandro di Meo.
Istovremeno, opaža autor, na Kosovu i Metohiji caruje neprikosnovena i neograničena ilegalnost. Mafiju na vlasti niko ne sme da uznemiri, ona vlada uz saglasnost NATO-a, ona vlada jer je dozvolila izgradnju vojne baze Bondstil, najveće u Evropi. A upravo NATO, svedoči Di Meo, kontroliše teritoriju i vrši unosne poslove: od prometa prostitutki i droge, preko prometa oružja, do likvidiranja radioaktivnog otpada. A posledice bombardovanja prave pustoš: tumori raznih vrsta, rak pluća, respiratornih organa, sterilitet, spontani abortusi, deformacije i nakaznost novorođenčadi – čini se da je to možda i jedino što je ostalo zajedničko Srbima i Albancima. Jer kako objasniti drugačije da Albanci vode takvu decu na lečenje u toliko omraženi Beograd, jedino mesto njihove nade. A u Italiji, beleži Alesandro, i dalje je na snazi propaganda o „krvoločnoj diktaturi“ Miloševićevoj, i ćutanje o njegovoj smrti, sve do danas nerazjašnjenoj. I dalje se naglašava opasnost od „srpskog nacionalizma“, iako se ne razjašnjava činjenica (za one koji imaju želju da putuju na Balkan) da samo u Srbiji još mogu sresti sve etničke pripadnosti koje više od 50 godina žive u miru.

Srpska groblja na Kosmetu nalaze se na razrovanom terenu, nadgrobne ploče su porušene, imena na grobovima izbrisana

ZATVORI POD OTVORENIM NEBOM
Alesandro Di Meo još jednom je dao sebi u zadatak da osvetli događaje od 1999. godine pa na dalje. Ali, on se najpre našao u potrazi za odgovorom na pitanje zbog čega je uopšte usledila agresija na SRJ? Mnoge su teorije, nijedna nije preovladala, tišina i zaborav izgleda da su potukli sve druge. Citirajući autora knjige iznosimo samo neke: isturen položaj NATO-a u Evropi, možda prema novim ratovima u trećem milenijumu, upravljanje ilegalnim prometom na tržištu oružja i droge koja stiže sa Istoka, prevashodno iz Avganistana, opkoljavanje Rusije sa ulaskom u NATO bivših sovjetskih republika kao sredstvo za zastrašivanje Kine i Indije; završni čin u rasparčavanju Jugoslavije, postavljanje novih kanti gde se može baciti toksični i radioaktivni otpad.
Sve ove pretpostavke stavljene su zajedno da bi se formirala samo jedna: priča se, pre svega šire glas Albanci, a prenosi Di Meo, da u Uroševcu, gde je nikla baza NATO-a ima nečega dragocenog. Glas je naroda, ali kamioni i kamioni puni nikla idu ka čeličanama u mesto Terni u Italiji, i to u američko preduzeće. Naravno, to se ne može proveriti, niko ne može da se približi bazi i prostoru oko nje. Nije misterija da je NATO mnogo više u dosluhu sa lokalnim mafijama nego sa albanskim političarima iz starog Kosova. A sa mafijama se sve usklađuje preko sporazuma o reciprocitetu, unosna je mafijaška solidarnost. Tako je Kosovo postalo i narkodržava. Na sceni je čelična spona između NATO-a i kriminalaca, zaključiće Di Meo. Zato, nastavlja, valja precizirati da 1999. godine nije bilo rata, već agresije, i to agresije sa ciljem uništavanja infrastrukture i sejanja radioaktivnosti svih vrsta.
Autor knjige putovao je u više navrata na KiM, ulazio u ruševine kuća, u „zatvore pod otvorenim nebom“. Na pitanje šta vam je potrebno, Srbi odgovaraju: „Treba nam sve i ništa. Sve, jer ovo je i ovde naš život i njiva da je obrađujemo da bi preživeli. I ništa, jer su već godine i godine od kada živimo ovako“. Poneko od izbeglica iz okoline Kraljeva iskoristi priliku pa krene na KiM sa Alesandrom da bi video srušenu kuću, njive zarasle u travu, i pronašao, između golih greda, jer je sve drugo pokradeno, sve što može da se skine sa kuće, čak i cigla. Ostao je samo poneki dronjak od dečje haljinice, izgorela cipelica ili daščica od dečje kolevke. Put Kosmeta krenula je i Jordanka koja je živela u Osojanima, sada izbeglica u okolini Kraljeva, da bi posetila groblja sa srušenim nadgrobnim pločama, izbrisanim imenima, razrovanim terenom; a u srpskim selima albanska groblja stoje netaknuta.
Priče onih čiji su muškarci odvedeni da bi albanski kriminalci izvadili njihove organe i prodavali ih širom sveta, stravične su, kao i ispovesti onih kojima su najrođeniji nestali.

Albanska groblja, gde su sahranjeni teroristi iz redova OVK, na Kosmetu opominju preostale Srbe da je bolje da što pre napuste svoja rodna ognjišta

HARADINAJEV FEUD
Posebno poglavlje knjige „Jauk sa Kosova“ čini susret autora sa srpskom kulturnom baštinom i duhovnošću. Posle razgovora u Pećkoj Patrijaršiji, Di Meo shvata da se naši sunarodnici na Kosmetu ne pridržavaju poslovice „samo sloga Srbina spasava“. Naime, nikada nesloga među Srbima nije, po mišljenju Di Mea, bila toliko izražena kao danas, jer preostali naši sunarodnici na Kosovu i Metohiji optužuju one koji su otišli da su ih napustili, prodavši Albancima ono malo imovine što su imali. Ali majka Dobrila iz patrijaršije ne rezonuje tako – oni koji su izbegli, morali su da izbegnu, oni koji su mogli da ostanu, ostali su i bore se zajedno za opstanak na KiM. Ako nemaš korena, i ne znaš odakle si došao, kako da znaš gde si pošao. Di Meo uviđa da manastire čuvaju vojnici iz njegove zemlje, zna se da je drastično redukovan broj italijanskih vojnika na Kosmetu. Manastirsko osoblje živi praktično u jednom kavezu. Italija je najpre učestvovala u ratu 1999. godine, da vi kasnije poslala vojnike da čuvaju manastire i Srbe od nasilja onih koji žele da ih oteraju, jer nisu hteli sami da odu sa sopstvene zemlje. Činjenice potvrđuju još jednom istorijsku kontradiktornost: u Drugom svetskom ratu italijanski vojnici borili su se protiv Srba, a istovremeno su imali zadatak da čuvaju srpske manastire pred albanskom furijom, o čemu svedoče zapisi u manastirskom arhivu, njihovi potpisi i poneka istinski prijateljska misao, jer su na Kosmetu i tada kao i sada shvatali u šta su bili uvučeni.
Kao da sluti strašnu budućnost, Alesandro sa svakog mesta gde boravi ponese po kamenčić u Italiju. „Znam da ne bi trebalo da ga uzmem ali prijavljujem se sam, uzimam kamenčiće sa mesta koja osećam kao svoja. Držaću ih na svom kaminu“. Koliko bi istorije da može da priča to kamenje ispričalo, a o onima koji izdržavaju tamo treba pričati. U spomenici manastira Dečani pokazuju mu ispisane redove oficira italijanske vojske koji su ga čuvali, i datum 12. maj 1942. godine. Ali što je mnogo važnije, i dokumenta o 800 hektara zemlje koja je bila u vlasništvu Manastira, a danas su sporna i 23 hektara, Albanci jednostavno neće da ih priznaju, uprkos dokumentima iz 1400. godine; oni u školama uče decu da su Srbi ove manastire uzeli u prošlom veku, uprkos dokumentima iz 1330. godine gde je po popisu stanovništva evidentirano 80% srpskog življa, 15% Vlaha i 5% drugih manjina. Ali to je zona albanskog ekstremizma, Haradinajev feud, koji je saveznik NATO-a i pouzdan čovek za međunarodnu zajednicu. Bivše pripadnike OVK u poslednjem napadu na manastir Dečane, svedoči otac Andrej, KFOR je sprečio u nameri da nas sve poubijaju na spavanju. Kada je posle mnogo vremena zvaničnik KFOR-a zatražio od kosovske policije informacije u vezi sa tim procesom i uhapšenom osobom, inače poznatim kriminalcem OVK, dobio je opšte odgovore, a na pitanje da li imaju zaplenjen minobacač, odgovorili su: to imamo, da. Proces je vođen u Prištini. Optuženi za pokušaj masakra tvrdio je na sudu da se tu nalazio u šetnji u šumi (u zoru) kada je ugledao medveda kako se penje uz zidnu ogradu manastira i našavši puškomitraljez u žbunu ispalio na njega kako bi ga oterao. Presuda je bila 2.000 evra za štetu počinjenu manastiru i tri godine zatvora; niko ne zna da li je ikada bio u njemu, najverovatnije ne. Eto, o čemu govorimo na Kosmetu – o potpunom odsustvu zakona, o preko 400 srušenih ili potpuno uništenih srpskih grobalja, o vekovnim stablima odsečenim oko manastira, o uništenoj manastirskoj fabrici za preradu meda. To je učinila nova kosovska policija, ona koja po međunarodnoj zajednici brine o miru i stabilnosti na Kosovu.

U Drugom svetskom ratu italijanski vojnici borili su se protiv Srba, a istovremeno su imali zadatak da čuvaju srpske manastire pred albanskom furijom, o čemu svedoče zapisi u manastirskom arhivu, njihovi potpisi i poneka istinski prijateljska misao, jer su na Kosmetu i tada kao i sada shvatali u šta su bili uvučeni

SMRT U CRVENOJ MAGLI
Dr Nebojša Srbljak, hirurg kardiolog u Zdravstvenom centru u Kosovskoj Mitrovici govori u „Jauku s Kosova“ o posledicama bombardovanja, o osiromašenom uranijumu i radijaciji koju su istraživanjem otkrili još 2001. Planina Romanija, na kojoj raste jedan od najpoznatijih lekovitih čajeva na Balkanu, mesto je koje je NATO najviše zasipao bombama sa osiromašenim uranijumom. Zašto? Dr Srbljak govori o Skupštini Srbije koja i danas smatra da narodu ne treba reći svu istinu kako se ne bi stvarala panika. Imamo u Institutu Vinča pohranjene sve podatke o posledicama nuklearne radijacije. Za Kosovo je to sada sve isuviše kasno, osiromašeni uranijum je ušao u životni ciklus i tu se više ništa ne može da učini. Zato smo dužni da govorimo o osiromašenom uranijumu.
Dok putuje na Kosmet, Alesandro sluša priču vozača-inženjera elektronike iz Valjeva o našim političarima, marionetama u rukama Zapada, koji ništa ne čine za svoj narod, izražavajući nevinu nadu da Amerika neće moći izdržati sve te vojnike po svetu. „Videćeš Alesandro, mi ćemo vratiti ono što je naše“. Političari znaju da narod umire od posledica bombardovanja. Ali moraju da ćute jer slušaju Amerikance. A narod to zna. To de fakto potvrđuje i dr Srbljak pričajući da bi bilo više nego neophodno „obavestiti narod radi prevencije, narod mora da sazna kakva je realna situacija, ali političari po svaku cenu to sprečavaju, ili da ne bi stvarali paniku, ili da ne bi stvarali neprijatnost Zapadu koji treba, valjda, da ulaže u Srbiju“.
Najviše stradaju kod žena dojke i materica, a kod muškaraca prostata. Svedočanstvo, više nego očigledno, jeste primer iz mesta Košare na albanskoj granici gde se videla crvena magla posle jednog bombardovanja, radoznalost vojnika da odu tamo i vide šta je u pitanju donela je fatalnost: svi ili mrtvi ili oboleli od tumora za kratko vreme. Ove podatke je srpska Vlada demantovala. Zatraženi su detaljniji podaci, a 2001. godine Svetska zdravstvena organizacija nije ih ocenila kao pouzdane. Zatražili su čak imena pacijenata, a kada je to poslato dobili smo samo neformalno priznanje.
Di Meo navodi i to da se u Beogradu leče neka deca kosovskih Albanaca. Iz tog od NATO-a oslobođenog Kosova decu vode u omraženi Beograd na lečenje, zaključuje autor knjige, dok dr Srbljak potvrđuje da oko američke baze na Kosovu ima mnogo zeolita. Od atmosfere na odeljenju pedijatrijska onkologija u Mitrovici, koža ti se ježi, dođe ti da jaučeš, vičeš. Na daljem putu upoznaje Slađanu Janković, odlazi u njenu skromnu kuću u Banov Do u blizini Kosovske Mitrovice. Slađana je izgubljen slučaj, obolela je 2007. od raka kostiju, ove godine treba da napuni 18 godina. Otac joj je radio u rudniku olova u Trepči i sada stoji tamo ogroman depozit na otvorenom, izvor velikog zagađenja pored onog od bombardovanja. Slađana je bila u bolnici u Beogradu, vozili su je na hemoterapiju i transfuziju u Kragijevac, njen jauk i izgubljenost od bola za životom vidi se u njenim očima, ona zna sve, nema iluzija. Da li će dočekati 2. oktobra kada joj je rođendan? Alesandro odlučuje da se i ovoj porodici dodeli podrška preko udruženja „Jedan most za…“ i uručuje kvotu lično kao što to čini svakoj porodici odlazeći u Srbiju. Upoznaje i druge obolele, Kristinu, Nikolu za čiju bi operaciju u Berlinu trebalo sakupiti 22.000 evra, kako? Kako im svima pomoći?

TAMO SE MORA BITI PRISUTAN
Kosmet je priča u koju se uklapa i ona iz Srbije. Put je Alesandra odveo u Vranje, u četiri područja ponajviše bombardovana 1999. godine, tamo između Vranja i Pljačkovice. Stanovništvo živi u strahu od radioaktivnog zagađenja vode, vazduha, obradivog terena, kompletne ishrane, doktori pričaju o istraživanju koje je započelo Ministarstvo za zdravlje Srbije i za Ambijent sa Institutom za nuklearnu medicinu Vinča. Od 1999. do 2009. broj slučajeva novorođenih sa deformacijama je učetvorostručen. Pričaju o nameri da se sprovede osmatranje kod sveukupnog stanovništva u Vranju preko analize krvi i urina najmanje četiri godine, ali uvek nedostaje novca za instrumente neophodne za takve vrste analiza. Na planini Pljačkovica nađeno je 49 neeksplodiranih raketa i ostaci 38 eksplodiranih. Od 1999. do 2009. u Srbiji je zabeleženo 30.000 novih slučajeva oboljenja od raka i 18.000 preminulih a i to se ne dovodi u vezu sa bombama, uranijumom, plutonijumom, ali brojka je udvostručena. Neka veza mora da postoji.
„Jauk s Kosova“, živiš dramu tog sveta, pogađa te, pitaš se zbog čega je sve to bilo potrebno, zbog nečijih interesa, sve u cilju tog ostvarenja a ti stojiš nemoćan. Ne, moraš davati poruke života, pomagati koliko snage ima u tebi, život ne sme da se zaustavi, solidarnost treba da stigne tamo gde pobednici misle kako treba sve da padne u zaborav. Tamo se mora biti prisutan. A Alesandro je upravo to – prisutan. Vraća se hrabro, otvorenih očiju, srcem, dušom, s bolom, melanholijom da bi pričao i sa strahom da li će uspeti, jer neko ga tamo čeka po rasutim selima Kosova i Srbije. Ne može da izneveri. I razmišlja: kako je to čudno, a možda i nije, Albanci prelaze Ibar, rade šta hoće, posećuju svoja groblja u Kosovskoj Mitrovici, ali Srbi i sa oružanom pratnjom dobijaju kamenice posećujući srušeno groblje s druge strane Ibra. Čudno ili ne, manastire na Kosovu čuvaju sa oklopnim vozilima vojnici, a u Srbiji minarete i džamije niko ne dira iako ih niko ne čuva. Zato treba pričati o onima koji izdržavaju tamo, na Kosovu u centrima i selima – svaku drugu reč upotrebiti samo ne enklava. Pričati o Goraždevcu, Belom Polju, Brestoviku, o onima koje su najpre besomučno bombardovali, a potom došli da ih spasavaju od albanskog pogroma, o onim malobrojnim koji su se vratili u sela Brestovik, Sigu, Lijevošu, o mladićima koji odlučuju da ostanu, a onda idu u potragu za devojkom u Albaniju, o onim retkim primerima gde je Albanac uprkos ratu, pretnjama svojih „oslobođenih“ sunarodnika ostao u prijateljstvu sa Srbinom, o onima koji ubeđuju Srbe da se vrate, o onom malom broju preostalih (oko 5% od 40%).
Slađane nema više, toliko je želela da leti, Slađani nikada nije stigla Alesandrova razglednica iz Rima, ali on je tvrdoglav, poslaće je ponovo, možda će se pošta oslobođenog Kosmeta smilovati da je uruči toj kući, iako je ona više ne može pročitati. NATO bombe i njihovi otrovi odneli su je na njen nepovratni put. Senzibilitet autora knjige večitog putnika prema Srbiji, čoveka koji nosi pomoć lično onima što nezasluženo pate, njegova patnja pred ispovestima istinski je potresna. Ali i posebnu pažnju zaslužuje njegova iscrpna analiza o lažima i propagandi o Srbima koji su počinili neopisive delikte u Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, na Kosovu, čak i u Crnoj Gori i Makedoniji pa i samoj Srbiji. Posebno poglavlje knjige on posvećuje priči o Slobodanu Miloševiću. Prenosi i njegov govor od 28. juna 1989. na Kosovu Polju, govor tog tiranina, bezumnog i krvoločnog despota, kojeg je bilo najbolje porediti sa Hitlerom… Sve s namerom da razjasni kako je svemoćna propaganda, njoj je dosta jedan lažni svedok i igra počinje, ostalo učine tv i novine. Ono što je učinjeno Miloševiću može biti definisano kao izdaja: predali su ga na Vidovdan, koji za Srbe ima veliku simboliku. Onaj ko je postao saučesnik ove „predaje“ očekivao je nagradu od Zapada, ne znajući da taj Zapad može biti nemilosrdna zmija. A poznato je da ideja o „velikoj Srbiji“ nikada nije postojala, a bila je „strašilo“ za svet. Propaganda je pričala o nekoliko miliona Srba iz Republike Srpske, Krajine, Slavonije, Bosne, kako će se ujediniti u veliku Srbiju. Da je živ Milošević bi mogao da ispriča svoju istinu o tragediji Jugoslavije, ali ubijen je u zatvoru u Hagu, gde za četiri godine nijedan od njegovih pretpostavljenih zločina protiv čovečnosti iz optužnice nije dokazan, uprkos tome što su uveli brojne svedoke. Ako je Milošević bio tako užasan, pita se Di Meo, zbog čega je bilo potrebno toliko propagande protiv njega. Kao da se SFRJ raspala zbog njegovih ideja, a ne zato što se stvar pripremala već dugo vremena od strane velikih sila evropskih i atlantskih. Pričamo o tom novom Hitleru koji je pustio da se protestvuje toliko dana na trgovima protiv njega, bez policijskih intervencija, što bi bilo normalno u jednoj „demokratiji“ Zapada. Igra je bila nameštena, ne zaboravimo to nikada. To je onaj predsednik koji je na Vidovdan 1989. sa Kosmetu pred milionskom masom uzviknuo na kraju govora: „Živela Srbija! Živela Jugoslavija! Živeo mir i bratstvo među narodima!“ „Pišem rizikujući da dođem na stub srama i budem zauvek izopšten, želeo sam da se susretnem s tim argumentom“, zaključuje Alesandro di Meo.

Sudeći prema navodima srpske stručne javnosti prodaja „Beopetrola“ je problematična, ali krivica ne pada na „Lukoil“, „problem ima srpska strana“, najviše zahvaljujući postupcima predsednika Vlade Mirka Cvetkovića

„Inina tužba ugrozila srpski vrh“, „INA traži povrat imovine“, „INA će tužiti Srbiju Strazburu“, „U slučaj se upliće EU“, „Srbija duguje INI oko 200 miliona evra“. To su samo neki od naslova u hrvatskim štampanim medijima prethodnih dana, a koje se tiču spora na relaciji hrvatske naftne kompanije „INA“ i države Srbije.
Hrvatska INA traži povraćaj 167 benzinskih pumpi ili 117 miliona evra, kao i 90 miliona evra izgubljene dobiti zbog njihovog prisvajanja prodajom ruskom „Lukoilu“. Hrvatska radio-televizija (HRT) izveštava da je srpska vlada benzinske pumpe prisvojila i zajedno sa „Beopetrolom“ prodala ruskom „Lukoilu“ i ističe da u Srbiji niko ne želi da komentariše slučaj.

DOSOVE ŠTETOČINE
Ovo je samo još jedan u nizu primera štetnog delovanja DOS-ove vlade posle 5. oktobra, gde se kao i nebrojeno puta pre i posle događaja sa „Beopetrolom“, nije vodilo računa o interesima Srbije i njenih građana.
Iz INE tvrde da ne odustaju od tužbe i da su spremni za narednu raspravu u septembru. Među najodgovornije za nanošenje štete hrvatskom preduzeću mediji kod našeg zapadnog suseda ističu sadašnjeg premijera Srbije Mirka Cvetkovića. Naime, u vreme prodaje „Beopetrola“ ruskom „Lukoilu“ 2003. godine na čelu srpske Agencije za privatizaciju bio je upravo Mirko Cvetković, a ministar za privatizaciju, sadašnji poslanik, član Ekonomskog saveta Demokratske stranke i član Odbora za privatizaciju i Odbora za ekonomsku saradnju sa inostranstvom Skupštine Srbije Aleksandar Vlahović.
Sudeći prema navodima srpske stručne javnosti prodaja „Beopetrola“ je problematična, ali krivica ne pada na „Lukoil“, „problem ima srpska strana“. Sudski spor mogao bi da traje godinama, a srpska vlada se u ugovoru s „Lukoilom” obavezala da će snositi eventualne sudske troškove. Ta saznanja potvrdili su HRT, kao i hrvatski uticajni nedeljnik „Nacional“.
Novo ročište u sporu po tužbi hrvatske Ine protiv države Srbije zakazano je za 17. septembar ove godine u Privrednom sudu u Beogradu, a što je potvrdio i advokat Sava Anđelković koji u tom sporu zastupa Akcijski fond Srbije. On je istakao da je pravno neuredna tužba kojom INA traži odštetu zbog prodaje beogradskog preduzeća „Beopetrol“, koje je pre raspada zajedničke države SFRJ bilo u sastavu INE.
INA se dve godine sudi sa Agencijom za privatizaciju Srbije, Akcijskim fondom i ruskim „Lukoilom“, sadašnjim vlasnikom „Beopetrola“, i traži da joj se vrati pomenuta imovina ili isplati novac od prodaje „Beopetrola“, kao i izgubljena dobit.
„Tužba INE nema pravno utemeljenje, jer ne postoji važeći propis na kojem se zasniva“, istakao je Anđelković, koji je objasnio da Srbija i Hrvatska još nisu ratifikovale bilateralni sporazum o vraćanju imovine koja je ostala na teritoriji druge države, a na snazi su i dalje uredbe obe države o imovini privatnih preduzeća i građana u skladu sa kojima je i obavljena prodaja „Beopetrola“.

Mirko Cvetković je kao šef Agencije za privatizaciju započeo čitav posao, a onda je 2008. kao šef Vlade u tajnosti odlučio da se garancije Srbije prema „Lukoilu“ produže na još pet godina

SLIČNI POSTUPCI
Inače, u Hrvatskoj se vode slični postupci kao što je spor koji INA vodi u Srbiji i tamošnji sudovi postupaju na isti način kao i u Srbiji, pozivaju se na važeće državne uredbe jer ne postoji pravna praksa na koju bi se pozvali. Poslednje ročište u Privrednom sudu u Beogradu po tužbi INE održano je krajem maja ove godine. Tada je pravni zastupnik Agencije za privatizaciju Zoran Obradović osporio navode tužbe, navodeći da nisu precizirane odredbe ugovora o prodaji „Beopetrola“ koje INA smatra ništavnim.
Ugovorom koji je Akcijski fond Srbije, kao prodavac 79,5 odsto kapitala „Beopetrola“, potpisao sa „Lukoilom“ predviđeno je da sve eventualne troškove vezane za osporavanje prodaje „Beopetrola“ snosi država Srbija.
INA je u novembru 2001. godine, podnela tužbu tadašnjem Trgovinskom sudu u Beogradu protiv „Beopetrola AD Beograd“, kao pravnog sledbenika DP Beopetrola i DP INA-Beograd, i protiv Republike Srbije. U toj tužbi INA je navela da je zbog nekorišćenja benzinskih pumpi i drugih objekata, od januara 1992. do dana tužbe, pretrpela štetu zbog izgubljene marže u prometu naftnim derivatima procenjenu na oko 90 miliona dolara. Tužba se odnosila i na štetu nastalu zbog umanjene vrednosti benzinskih pumpi koje je koristio „Beopetrol“, a zatražila je i da joj se vrati pokretna i nepokretna imovine koju je posedovao „Beopetrol“ pre 31. decembra 1990.
Ono što je opasno kako po srpski budžet, tako i po privredu, što je Mirko Cvetković sa Aleksandrom Vlahovićem kao i u mnogo slučajeva do sada napravio štetu Srbiji. Naime, Cvetković je kao šef Agencije za privatizaciju 2003. godine započeo čitav posao, a onda je 2008. kao šef vlade u tajnosti odlučio da se garancije Srbije prema „Lukoilu“ produže na još pet godina. To je uzrokovalo da „INA“ traži povraćaj benzinskih pumpi i naknadu štete, jer je srpska vlast 2003. prodala „Lukoilu“ naftnu kompaniju „Beopetrol“, stvorenu imovinom hrvatske kompanije. Presuda u Ininu korist značila bi da je tokom 2003. uprkos upozorenjima, država Srbija ruskoj kompaniji „Lukoil“ prodala Ininu imovinu odnosno „Beopetrol“, a pri tom je „Lukoilu“ dala pisanu garanciju da će Srbija snositi sve troškove u slučaju da INA ikad povrati svoju imovinu. Sve do početka devedesetih INA je u Srbiji imala osim 167 benzinskih pumpi, 11 skladišta i desetak ostalih objekata.

POVRAĆAJ IMOVINE
U Srbiji veruju da nije izgledno da INA dobije povraćaj imovine, jer je ona sada u vlasništvu „Lukoila“, ali misle da postoji mogućnost međunarodne arbitraže. Inini pravnici su još početkom devedesetih pokušali kod Trgovačkog suda u glavnom gradu Srbije pravno osporiti formiranje tvrtke koja je nastala jednostranom odlukom tadašnjih samoupravnih organa u Beogradu da se izdvoje iz matičnog preduzeća te da pod jednu kapu udruže sva nepokretna dobra u dotadašnjem vlasništvu Ine na tlu Srbije.
Učinjeno je to mesec dana nakon što je hrvatska država nacionalizovala naftnog diva i osnovala javno preduzeće. U sastav Ine ušla je i INA-Trgovina, jedinstveno preduzeće nastalo u decembru 1989. godine, a među devet tadašnjih osnovnih organizacija udruženog rada razmeštenih po republikama bivše Jugoslavije, bile su i poslovne jedinice u Beogradu, Novom Sadu, Kraljevu, Jagodini (tadašnje Svetozarevo), Nišu i Prištini, koje nisu imale svojstvo pravne osobe. Kako ističu u Ini, „Beopetrol“ je registrovan mimo svih tada važećih propisa.
Prema navodima „Nacionala“ razlog za uznemirenost Cvetkovića leži u činjenici da bi „Inina pobeda bila presedan, koji bi, osim u srpskoj javnosti, negatovno odjeknuo i među svim bivšim, sadašnjim i budućim investitorima u Srbiji, jer bi se svako od njih pitao da li mu je država Srbija prodala imovinu, čiji zapravo nije vlasnik, a osim mogućih tužbi i odšteta, to bi od srpskih privatizacija definitivno odvratilo svakog opreznijeg stranog investitora“. Takođe, vlasnik Ine, mađarski MOL, neće se odreći odštete, a u slučaj se može uključiti i Evropska unija. Evo, vidite šta je sve napravio „čuveni“ privatizacioni tandem Srbije „Cvetković-Vlahović“. A da ne govorimo o njihovim „uspesima“ prilikom prodaje smederevskog „Sartida“ američkom „US Stilu“ protivno svim interesima Srbije, kao i zaposlenih u nekadašnjem privrednom gigantu.

Aleksandar Vlahović i dalje bitno utiče na ekonomske odluke Vlade Srbije

A SRPSKA IMOVINA
„Tužba kompanije INA protiv Srbije, zbog dela imovine privatizovanog ‘Beopetrola’, podstakla je raspravu u Srbiji o povraćaju imovine srpskih preduzeća u Hrvatskoj, koja, prema procenama srpske strane, vredi više od dve milijarde evra“, objavio je hrvatski ‘Tportal’“.
Među firmama koje najviše potražuju, kako se navodi, ističu se „Naftna industrija Srbije“, „Jat ervejz“, odnosno bivši JAT, zatim „Karneks“, „Geneks“, „Ineks“, Srpske železnice, „Simpo“ iz Vranja i mnoge druge. Prema tvrdnjama iz NIS-a, veći deo tražene imovine, čija vrednost se procenjuje na oko 400 miliona evra, jeste prodat, a benzinskim pumpama upravlja INA. NIS planira da, sudskim putem, traži povraćaj 30 benzinskih pumpi, zatim odmarališta u Rovinju, Makarskoj, na Hvaru i Braču, udeo u Jadranskom naftovodu, nekoliko skladišta i brojne poslovne prostore u Hrvatskoj.
Najkapitalnija vrednost odnosi se na JANAF, na naftovod u kojem je NIS učestvovao i samo u primarnom punjenju, iznosa od nekoliko stotina miliona dolara. Pre devet godina, „Jat ervejz“ podneo je tužbu protiv Hrvatske i „Kroacija erlajnsa“.
Tužba je svakako jedan od načina regulisanja odnosa legalnim putem, ali je činjenica da je na sastanku stalnog mešovitog komiteta u septembru 2009. godine doneta preporuka kojom se vladama država sukcesora preporučuje da zaključe bilateralne sporazume.
„I prehrambena kompanija ‘Karneks’, u vlasništvu britanskog investicionog fonda ‘Ašmor’, sprema se da svoja skladišta i lokale u Rijeci, Splitu i Zagrebu zatraži sudskim putem“, navodi hrvatski „Tportal“.
I hrvatska i srpska strana nacionalizovale su većinu imovine preduzeća iz drugih republika. Uredbom Vlade iz 1991. godine, Hrvatska je nacionalizovala 318 objekata u vlasništvu pravnih lica, sa sedištem na teritoriji Srbije, i dala ih na raspolaganje Hrvatskom fondu za privatizaciju, koji je već prodao 158 objekata.
Uprkos nerešenim imovinskim pitanjima, taj Fond je devedesetih godina, pokrenuo prodaju imovine. Do 2002. prodato je 158 objekata, 30 je dodeljeno na korišćenje, za 40 zgrada se vode sporovi, dok je 91 objekat slobodan. Posle protesta sa srpske strane, HFP je 2002. prestao da prodaje imovinu Srbije, ukazujući da je usledio zahtev za povraćajem imovine i tužba međunarodnom sudu, u jesen 2003. godine. Kako je u Srbiji proces privatizacije tekao sporije, prodati su udeli u samo 32 firme iz bivši jugoslovenskih republika, za ukupan iznos od 3,3 miliona evra. Kada je Agencija za privatizaciju Srbije, pre dve godine, odlučila da proda znatniju imovinu preduzeća iz bivših republika koja se nalazi u Srbiji, usledili su diplomatski protesti, pa je taj postupak obustavljen. Na prodaju čeka više od stotinu firmi čiji vlasnici nisu iz Srbije. Srpska strana tvrdi da hrvatske vlasti otežu sa potpisivanjem bilateralnog sporazuma o rešavanju pitanja „zaostale imovine“, upravo zato što bi trebalo da plate mnogo veću odštetu. Pritom, jedino u slučaju prodaje „Beopetrola“ država Srbija se obavezala da će da bude garant i da će snosi troškove eventualne štete…
Sada je još jednom potvrđeno da se nastavlja sa kontinuitetom uništavanja srpske privrede, a među najodgovornijima za takvo stanje je svakako i sadašnji predsednik Vlade Srbije, a pre toga ministar finansija i direktor Agencije za privatizaciju – Mirko Cvetković, sa svojim najbližim saradnicima na svim dosadašnjim dužnostima u državnim organima Srbije…

Režim u Beogradu sam je kriv za sve. Vodio je i vodi politiku bez demokratskog legitimiteta, bez čak i pokušaja opštestranačkog konsenzusa po najvažnijim nacionalnim pitanjima – šta onda političari na vlasti mogu da očekuju osim oštrih kritika i potpunog nepoverenja u njihove namere?

Posle objave „savetodavnog mišljenja“ MSP vezanog za jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, započela je i svojevrsna rasprava o tome koliko je za ishod odgovorna sama vlast u Srbiji, a koliko je to zapravo samo rezultat još jedne „nepravde“ koja nam dolazi spolja. Ovo pitanje je u stvari veoma bitno, jer će nam pomoći da se orijentišemo u vremenu i prostoru, i podvučemo neku crtu da bi mogli da krenemo napred.

ODNAROĐENA VLADAJUĆA STRUKTURA
Čak i pod pretpostavkom da je „naivnost“ sadašnje vlasti naspram Zapada i mogućnosti dobijanja nekakve „međunarodne pravde“ – posle svih iskustava zapadnog gaženja međunarodnog prava u poslednje dve decenije, a pogotovo posle brzometnih zapadnih priznanja „kosovske nezavisnosti“ posle februara 2008, bila opravdana (a u tom slučaju bi jedino opravdanje moglo da bude neizmerna glupost) – da li je to, opet, opravdava kada je reč o lošem ishodu u MSP? Na prvom mestu, moramo, nažalost, da konstatujemo da u Srbiji danas nemamo posla sa običnom „vlašću“, već sa onim što bi se pre moglo nazvati „režimom“. Ako pod rečju „režim“ podrazumevamo sistem vlasti koji je, čak i prividno, ideologizovan („Evropa nema alternativu“), koji nije rezultat jasno izražene većinske narodne volje već koalicija sklepana u odajama zapadnih ambasada, koja se nije dala ni naslutiti u izbornoj kampanji (što bi se moglo okarakterisati i kao svojevrsni, spoljno-sponzorisani državni udar), koji sprovodi program za koji niko nije glasao (npr. Statut Vojvodine, gušenje medijskih sloboda, najavljena prodaja Telekoma, Deklaracija o Srebrenici, organizovanje „Parade ponosa“), i koji je imun na kontrolu javnosti (prostijim jezikom, jednu odnarođenu vladajuću strukturu) – onda se sadašnja vlast s pravom može tako okarakterisati. Ona je, zapravo, to još od formiranja u leto 2008.
Dakle, osnovna kritika vlasti, tj. režima u vezi relativno negativnog ishoda u MSP bi se mogla formulisati na sledeći način: nije reč o tome da li je pitanje postavljeno MSP dobro formulisano ili ne, čak ni da li je bilo naivno verovati da „međunarodna pravda“ stvarno može da bude pravedna, već je pitanje – s kojim pravom je stvar od tolikog državnog značaja uopšte preduzeta bez čak i pokušaja ostvarivanja nekog šireg konsenzusa, kao što je to, na primer, urađeno kada se utvrđivala platforma za pregovore o KiM?
Vršenje vlasti putem diktature većine – i to, treba ponoviti, veštačke većine, u kojoj je važna stranka sadašnje koalicije, tada demonizovana kao deo „mračnih devdesetih“, ispoljavala bitno različite stavove po nekim ključnim državnim pitanjima – deluje prilično komotno, omogućava širok spektar akcija i manevarsku slobodu bez „opterećenja“ istinske demokratske kontrole. Pre nedavne skupštinske sednice sazvane posle objavljivanja mišljenja MSP, skupština se 25 meseci nije sastajala po pitanju KiM. Režim je, dakle, po pitanju kosovske politike, galantno preuzeo svu odgovornost. Da je taktika uspela, pobrao bi svu slavu. Bez rizika nema dobitka. Ali rizikovanje podrazumeva i spremnost na gubitak. Kada je ulog veliki – a KiM je, ipak, ogroman ulog – i potencijalni dobitak i gubitak su veliki, tj. ogromni. Da je režim sazvao međustranačku komisiju koja bi raspravljala o tome koji su najcelishodniji dalji koraci koje treba preduzeti posle jednostrano proglašene „kosovske nezavisnosti“, on, na prvom mestu, ne bi ni bio režim, već istinski odgovorna vlast, koja traži konsenzus o suštinskim nacionalnim pitanjima. Ali to se nije desilo. Stoga je sva objektivna i subjektivna odgovornost isključivo na sadašnjem režimu i svako ga ima pravo kritikovati jer je politika traženja savetodavnog mišljenja doživela neuspeh.

Režim koji donosi Deklaraciju u Srebrenici zaslužuje najcrnje moguće slutnje u vezi svojih nacionalnih i državnih motiva: Boris Tadić u Potočarima 11. jula 2010. godine

BEZ NACIONALNOG KONSENZUSA
Takođe, sasvim je fer obrušiti se i na samo pitanje upućeno MSP. Onaj ko nije pitan na to svakako ima pravo. A nije pitan niko iz tzv. Nacionalno orijentisanog bloka. Pametna vlast bi to uradila, jer bi time osigurala da će kasnije biti podeljena i odgovornost, kao što je to režim (zakasnelo) uradio kada je posle mišljenja MSP tražio podršku opozicije za podnošenje rezolucije Generalnoj skupštini. Dakle, irelevantno je da li je pitanje bilo dobro ili ne, da li bi ishod sa bilo kakvim pitanjem bio isti ili ne. Ono što je relevantno jeste to da je režim preuzeo svu odgovornost na sebe, tako da sva kritika pada u potpunosti na njega. Niko ne može da zna da li bi bilo formulisano neko bolje pitanje, ili nađen neki bolji, delotvorniji način za suprotstavljanje jednostranom otcepljenju KiM – zato što režim jednostavno nije dopustio takvu mogućnost. Iz debate je isključen jedan ogroman reprezentativni segment društva.
Isto tako je više nego opravdano sumnjati i u same motive režima. Režim koji donosi Deklaraciju u Srebrenici zasnovanu na neprijateljskoj propagandi umesto čvrstim dokazima, koji je tu deklaraciju prethodno usaglašavao sa jednom (bar po pitanju KiM i Republike Srpske) neprijateljskom Turskom, režim koji je zapravo najodgovorniji za veliki povratak Turske na Balkan (ko je nudio tu platformu u izbornoj kampanji?), koji pravi tajne dogovore sa Ankarom i Sarajevom na račun Banja Luke, koji tajno sa sarajevskim talibanima trguje optužnicom protiv osumnjičenog ratnog zločinca Ganića, čije sudije Ustavnog suda presuđuju da je kosovski dodatak „neustavan“, režim čiji je jedan od prvih poteza bilo zaobilaženje Saveta bezbednosti UN (tj. našeg najpouzdanijeg saveznika, Rusije, i principijelne Kine) zarad legalizovanja misije EULEKS koja, opet, treba da sprovodi odbačeni Ahtisarijev plan – takav režim zaslužuje najcrnje moguće slutnje u vezi svojih nacionalnih i državnih motiva.
Da ne zaboravimo još i npr. Tadićevo „priznanje preliminarnih rezultata“ u najmanju ruku problematičnog referenduma u Crnoj Gori 2006. godine, samo pola sata posle zatvaranja birališta, ili npr. otkriće austrijskog diplomate Guzenbauera tokom 2007. da neko iz Tadićevog kabineta pregovara sa zapadnim silama oko sprovođenja Ahtisarijevog plana iza leđa zvaničnog pregovaračkog tima – a tvrdnje Srđe Trifkovića da je to bio upravo sadašnji Ministar spoljnih poslova nikad nisu demantovane.

Diplomatija koja pravi dogovore sa Ankarom i Sarajevom na račun Banja Luke - teško da štiti vitalne nacionalne i državne interese: Vuk Jeremić sa Ahmetom Davutogluom i Svenom Alkalajem

HAŠKA LOGIKA
Treba imati na umu i to da je režim zapadnim državama izuzetno olakšao sprovođenje kosovske otimačine: diplomatski odnosi sa njima su ostali kao da je sve u najboljem redu, tim istim državama je dozvoljeno da slobodno nastave ekonomsku kolonizaciju Srbije, dok se Rusiji i dalje maksimalno otežavalo bilo kakvo ulaganje i, možda najvažnije, režim je zapravo pomagao zapadnim državama da pacifikuju Republiku Srpsku, da se kojim slučajem ne bi uspostavila simetrija između nje i KiM. A, da su Srbi zaoštrili svoju politiku, da su, kao i Arbanasi dali do znanja da će „biti belaja“ ako se i neki njihovi interesi ne uvaže, da se BiH „zaljuljala“ ili da se, na primer, umesto tužbe samo tražilo strogo, doslovno poštovanje Rezolucije 1244 (npr. odredbe o vraćanju jednog broja vojnika na KiM) ili, pak, doslovno poštovanje Dejtona (npr. odredbu da Republici Srpskoj pripada 49% teritorije, a ona danas još uvek raspolaže sa nekoliko procenata manje) – pitanje je kako bi stvari sada izgledale.
Dakle, sami su krivi za sve. Vodili su i vode politiku bez demokratskog legitimiteta, bez čak i pokušaja opštestranačkog konsenzusa po najvažnijim nacionalnim pitanjima – šta onda mogu da očekuju osim oštrih kritika i potpunog nepoverenja u njihove namere?
Zašto je potrebno sve ovo konstatovati da bi se krenulo napred? Zato što se jednostavno više ne može verovati onima koji su dosad sprovodili kosovsku (a i svu drugu) politiku. Em što im je politika nepopularna, em što deluje kao da je izašla iz kabineta naših najvećih neprijatelja (a mnogi smatraju i da jeste), em što nikoga osim sebe i svojih nisu pitali pre nego što su je sprovodili, a još je i neuspešna. To je smrtonosna kombinacija u politici. A na njihovu eventualnu „naivnost“ se u najboljem slučaju može gledati sa sažaljenjem.
Znati sve ovo znači znati da se dalje sa njima ne može – osim u nove, još teže poraze. Oni su tamo gde je bio Slobodan Milošević posle NATO-bombardovanja – šta god da je uradio i rekao, opozicija više nije htela da ga sluša. Sada je vreme njihovih argumenata prošlo a došlo vreme spasavanja iz „njihove ludnice“. Više se ne mogu vaditi ni na spoljne, objektivne okolnosti, jer su jednostavno izgubili i kredibilitet i poverenje da išta mogu uopšte da urade kako treba.
U svemu ovome, na kraju, nema „spasonosnih rešenja“ u vidokrugu, već, na prvom mestu, nauk da odsad pa nadalje državna politika mora da bude transparentna i inkluzivna, da realno sagleda poslednje dve decenije i sve pouke koje one nude za budućnost, i da počiva na jasnom narodnom mandatu – tj. na osnovu jasno izloženog programa u izbornoj kampanji. Sadašnji režim je na tom ispitu pao. Za njega jednostavno više nema opravdanja. Da upotrebimo njima dragu „hašku logiku“: neka dokažu da je sve ovo bio samo plod njihove naivnosti, i da nije poteklo upravo iz kabineta naših najljućih neprijatelja. Međutim, čini se da, čak i ako bi tako nešto i uspeli da dokažu, niko im više ne bi verovao.