Бранкица у магли

Пише Филип Родић

Цео апарат је покренут. Од заштитника грађана, преко независних новинара и медија, до Европске комисије. Разлог за ову мобилизацију јесте јавни прогон и позив на линч Бранкице Станковић и њених колега. Уколико, међутим, мало изанализирате домаће медије, доћи ћете до недвосмисленог закључка да су они који прогањају Бранкичине „непријатеље“ знатно бројнији, активнији и агресивнији од самих припадника наводне „организоване криминалне групе“

Када страх ућутка новинаре, нема слободе медија, ућуткана је демократија“, аристотеловски је изјавио заштитник грађана Саша Јанковић поводом аутоцензорске одлуке РТВ Б92 да „одложи до даљњег“ емитовање друге епизоде емисије „Репортер“. Истовремено, председник НУНС Вукашин Обрадовић изјавио је да се власт до сада није довољно убедљиво дистанцирала од оних који су упућивали претње. Суштинско питање на које ни Јанковић, нити Обрадовић у својим исказима не дају одговор јесте од чега страх и ко је то упутио било какве претње, да и не говоримо о томе која је то мера за „довољно убедљиву дистанцу“. Као и код оптужби у „Инсајдеру“, пардон, „Репортеру“, и овде је потпуно непотребно износити било какав аргумент и било какав детаљ. Довољно је да се каже да је тај и тај део организоване криминалне групе, односно да постоје претње. Као и када су у питању религијске догме, ово је потпуно непотребно доказивати, а довођење изнетог у питање јесте јерес због које се може бити изведен и пред инквизицију. Да буде јасно, да су се они који се боре за јасноћу, односно транспарентност, јавни интерес и демократију у старту тако поставили – транспарентно, демократски и у складу са јавним интересом – нико данас не би ни могао да постави питање „шта ће Бранкици Станковић полицијско обезбеђење“. Да је икада изнет озбиљан разлог, само би малоумна особа била у стању да постави то питање и притом би се обрукала. У недостатку овога, због нејасноће и магле у којој се налази све везано за култну емисију и парадигму истраживачког новинарства и храбрости, питање остаје отворено и оставља се простор да се чак и узори за храброст плаше, да се и најистинољубивији повлаче. Већи је проблем за друштво ако су наши узори храбрости и истинољубивости такви какви су Бранкица Станковић и остали новинари из њене екипе него ако су све икада изнете оптужбе у њиховим емисијама тачне. Примери за храброст и истинољубивост, од старца Вукашина из Клепаца до Љуба Чупића, нису одступали ни пред правим и конкретним претњама него су се суочавали са њима, а нису ни одлагали своје „емисије“ због магле.

[restrictedarea]

Лов у мутном У ствари, нису ни храброст, нити истинољубивост главне карактеристике свега онога што Бранкица Станковић ради. Није то ни истраживачко новинарство, нити правдољбивост. Главна карактеристика свега око Станковићеве, „Инсајдера“, „Репортера“, Б92 јесте магловитост. Магловити су и разлози због којих Станковићева једно време није могла да говори о свему што ју је задесило, а онда је одједном напрасно то могла. Наиме, реклама за њену књигу гласила је буквално: „Отворено и храбро, Бранкица Станковић је одлучила да напише све оно о чему је, због безбедносне процене, морала да ћути.“ Прво питање у вези с овим је шта се то променило од момента када је морала да ућути до момента када је објавила своју књигу „Инсајдер – Моја прича“. Да ли су особе које су јој претиле и чак купиле снајперску пушку да би је ликвидирале ухапшене? Да ли су тадашње претње отклоњене на неки други начин? Ако јесу, онда Станковићевој није више потребно полицијско обезбеђење. Са друге стране, ако нису и ако је њој и даље неопходна заштита, како може да тврди да угрожавање њене безбедности представља „линч“, када је управо она сама доводи у питање и сама се излаже опасности пишући оно о чему је „морала да ћути“. Магловито је и ко то сада прети, ако то више није онај ко је Станковићевој угрожавао безбедност пре шест година. Да ли су то они које је она без суда и правоснажне пресуде прогласила „члановима криминалне организације“? Ако су они, зашто ти људи нису ухапшени? Основана сумња је, по Кривичном закону Републике Србије, довољан разлог да неко буде ухапшен. Штавише, за хапшење, довољно је да постоје и основи сумње, што је најнижи предуслов за покретање полицијске истраге. Или, можда, овде та основаност не постоји? Ако сумња није основана, значи да је неоснована а изношење неоснованих сумњи се зове клевета и представља кривично дело.

Право на одбрану Ту долазимо и до момента када се људи који су, основано или не, проглашени за чланове „организоване криминалне групе“ такође суочавају са одређеном врстом прогона, односно угрожена им је безбедност. Да ли заштитник грађана верује да и њих треба да заштити, или они нису грађани? Стиче се утисак, не без основа, да је Станковићеву и њене навијаче највише погодила чињеница да је после свих оптужби на рачун многих који су јој се нашли на нишану неко први пут искорачио и слободно изнео свој исказ, своју страну приче. А слободан исказ је основно право сваког оптуженог пред било којим судом. Ако су Бранкица Станковић и њена екипа на себе, на своју руку и без икаквог утемељења, преузели улогу тужилаштва, онда би у сваком демократском и правдољубивом друштву, па чак и пред Хашким трибуналом, и оптужени имали право на адекватну одбрану. Суд нека буде јавност. Дакле, зашто тужилаштво у изношењу одбране види било какву претњу? Да ли право оптуженог да се брани на начин који сматра најприкладнијим представља икакву претњу по тужилаштво, и то до те мере да тужилаштво мора да се повуче и одложи излагање наставка своје оптужнице? Да је овога на известан начин свесна чак и сама Европска унија, чији је, то не треба напомињати, Бранкица Станковић миљеник, најбоље говори и реаговање Маје Коцијанчић, портпаролке европског комесара за суседску политику и проширење Јоханеса Хана, која је рекла да „Европска комисија жали због одлагања емитовања овог истраживачког програма“. Оно због чега Комисија жали јесте одлука Б92 и никога другога. Коцијанчићева у свом излагању додаје и да претње и насиље према новинарима подривају слободу медија, што је откривање топле воде, али ни она, као ни сви остали, не говори о томе које су то претње и ко их је изнео. На крају, иако постоје медији који на бољи или лошији начин, са више или мање истине критикују Бранкицу Станковић и све оно што она оличава, постоје и они што за њу навијају и износе информације и објављују карикатуре које би се, такође, могле схватити као позив на линч и угрожавање нечије безбедности. На те појаве, међутим, нико не реагује. Испада да сва угроженост и небезбедност новинара Б92 произлази из тога што су неки од оптужених коначно почели да се бране, и то легалним и легитимним средствима. Једно од њих је и отворено постављање питања овом истинољубивом борцу за правду и против криминала зашто се не позабави прво прљавштином у својој сопственој кући и не разјасни магловите детаље око финансирања, приватизације и других аспеката везаних за Б92 а који су спорни, можда, колико и приватизација Луке Београд или финансирање фудбалских клубова.

Посебно интересантно у свему овоме јесте понашање главне звезде овог информативног шоу-програма на Б92, које се у најмању руку може назвати незрелим, размаженим, каприциозним и надменим. Прво се небираним речима обратила младом и пристојном новинару Спортске редакције Агенције „Бета“, који се усудио да је позове и затражи изјаву. Једно од питања која му је поставила било је: „Ко те плаћа?“ Ваљда је пошла од себе верујући да нико свој посао не ради само за плату коју добија у фирми где је запослен. Затим је новинарка куће, на којој је ишао „Велики брат“ и чија главна информативна емисија данас има назив „Булевар“, свом колеги, а потом и главном и одговорном уреднику ове агенције хистерично рекла да је „Бета“ „таблоидна“. Подједнако незрела била је и њена реакција на наводне захтеве да јој се укине полицијско обезбеђење, па је сама, као увређено дете, тражила од министра унутрашњих послова Небојше Стефановића да јој ово обезбеђење укине, како је јављено на Б92, „у најкраћем могућем року“. У овом стилу је обављено и „отказивање“ емисије. Много вике ни око чега, што би рекао Шекспир.

Да ли је ико поставио питање о томе јесу ли новинари дотичне емисије поставили „довољно убедљиву дистанцу“ у односу на своје оптужбе и да ли је њихов наступ у односу на „оптужена лица“ добронамерно објективан у јавном интересу или је пак подређен њиховој намери да шта год да се деси, добију потврду за своју унапред припремљену тезу? Да ли се истраживачко новинарство састоји из потраге за чињеницама или из потраге за аргументима који ће доказати унапред одређене, односно одлучене „чињенице“? По методологији и приступу ових новинара стиче се утисак да су они буквално схватили Ајнштајнову шалу – ако чињенице не потврђују теорију, промени чињенице, а по начину на који постављају питања изгледа да не желе одговор, него потврду. Тешко да се овако нешто може назвати потрагом за истином или правдом. Пре би се рекло да се ради о потрази за остварењем неког унапред задатог циља, па резултат и не мора да одговара истини.

[/restrictedarea]