BOJAN JOVANOVIĆ Hrišćani su nesavršeni vernici savršene religije

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

Teme etnopsihologije i istraživanje problema nacionalnog karaktera i mentaliteta, posle svojevrsne oseke, skoro tabua, u davnom poratnom vremenu i ustrojstvu titoizma, danas postaju   predmet bezmalo opsesivnog i strasnog interesovanja u savremenih  Srba.
Naš sagovornik – antropolog, etnolog, pesnik i esejista Bojan Jovanović ubraja se u autore koji su, značajnim delom i bogatom kritičkom rečju, dali nemali doprinos razumevanju pomenutih problema. Intelektualac za koga se primećuje da „nije sklon da isprazno veliča srpski narod“, već da su, naprotiv, njegova nastojanja upravljena ka razumevanju i preispitivanju nacionalnog bića, istorije, mitova i sadašnjeg trenutka – uz upečatljivo i vrsno spajanje  strogih metodoloških principa, demokratskih nazora i velikog teorijskog znanja – u ovom i narednom broju „Pečata“, govori o nizu važnih i bolno otvorenih nedoumica srpskog naroda, njegovog identiteta i tragikom obeležene države.

Vaša najnovija knjiga „Rečnik javašluka“(Prometej, 2009.) izazvala je veliku pažnju, a za ovo delo nastalo decenijskim reagovanjem na povode iz „presnog“ života i svakodnevice, kritičari kažu da je „pouzdan vodič kroz srpske mane“. Koliko je pomenuti pojam, imenovan ovim turcizmom, zaista ključ za razumevanje nacionalnog mentaliteta?
Adekvatno shvaćen, ovaj pojam omogućuje razumevanje čitavog sklopa kulturnopatoloških pojava u našem javnom, društvenom, političkom i kulturnom životu. Pojedini događaji se zapravo pravilno i mogu razumeti samo u ključu dominantne crte mentaliteta javašluka. Ta reč „javas“ koja potiče iz arapskog jezika i danas u turskom označava polagano, sporo, dobila je u nas značenje karakteristične psihološke crte. Sporost izražena u polaganom radu i životnom ritmu postala je determinanta odnosa prema vremenu neshvaćenom kao vrednost koja bi se brzinom i ubrzanjem mogla uvećati. Zato se kao posledica neizgrađene moderne svesti o vremenu javlja poslovično zakašnjenje, a nepreciznost vremenskog određenja postaje obrazac za relativizovanje i svih drugih određenja i uspostavljanje proizvoljnosti i volontarizma kao kriterijuma odnosa prema drugima, prema sebi i svojim obavezama. Takav neodređen odnos prema svetu ne pruža potrebnu izvesnost, a osećanje nesigurnosti nastoji  da se  prevlada verovanjem u sudbinsku neminovnost, odnosno u postojanje nekog unapred određenog scenarija za naš život, koji pokušava da se dopiše odgovarajućim magijskim sredstvima. Odsustvo, dakle, preciznih pravila i njihovo sprovođenje stvara nedovoljno uređenu sredinu čija su ne samo rubna već i centralna mesta izložena manjem ili većem stepenu rasula i haotičnosti.

Čini se da se ovakav „naopaki poredak“ ponegde i ponekad podržava i neguje!?
Takvo stanje posebno poguduje pojedincima da ostvaruju svoje lične, egoistične interese na štetu onih društvenih i kolektivnih. Ukoliko sa ovog stanovišta nastojimo da razumemo brojne događaje i pojave u našem javnom životu, onda otkrivamo da one potiču kako iz neblagovremenog odnosa prema izvršavanju preuzetih obaveza, odnosa oličenog u stalnom zakašnjenju tako i iz pojedinačnih egoizama koji preovladavaju nad mehanizmom ostvarenja društvenih interesa. Ove dve najbitnije odlike javašluka ocrtavaju i koordinatni sistem u kojem se oblikuju zajedničke kolektivne psihičke crte koje možemo nazvati mentalitetom jednog kolektiva ili jedne sredine.

Na promociji ste primetili da se „Rečnik“ može beskrajno dopisivati, i u šali obećali – enciklopediju javašluka. Pa, ako je taj specifični pojmovnik već viđen kao dragocen putokaz za razumevanje našeg mentaliteta, šta biste mu danas prvo dopisali, i da li postoji nešto što smo, učeći i često teško plaćajući lekciju, eventualno, prevladali i „redu se naučili“?
Pod uslovnom odrednicom „vakcinacija“, već se može opširno pisati o javašluku nastalom povodom pojave svinjskog gripa. Ukoliko bismo početnu opasnost od epidemije, prenaglašenu u reagovanja zvaničnika na ovu bolest, i potonji odgovor naroda,  izražen u masovnom bojkotu vakcinacije, sagledali u kontekstu ove odrednice, onda bismo mogli uočiti sledeće. Najpre su početkom prošle godine nadležni davali uznemiravajuće prognoze o višemilionskom broju obolelih krajem iste godine. Istovremeno je sa tim sumornim očekivanjima saopšteno da će građani plaćati vakcinaciju i da će se voditi spisak vakcinisanih. Potonje kontradiktorne informacije povodom nabavke vakcine samo su osvetlile stanje u kojem se najnoviji grip pokazao ni manje ni više opasnim od sezonskog. Kada je objavljeno da će vakcinacija biti besplatna za sve, građanima je postalo jasno da je mogu izbeći i preživeti.

Građani su, dakle, naslutili nešto što liči na manipulaciju?
Kada nije uspeo da zavrne narod, ministru zdravlja preostalo još samo da zavrne rukav i pozove televizije da snime njegovo javno špricanje. Predstava je završena, ali su u njenoj senci ostala brojna pitanja vezana za prikrivene lične interese u kontroverznim informacijama oko nabavke vakcine i pokušaj obmanjivanja građana prenaglašenom opasnošću koji su, ipak, prozreli manipulaciju i bojkotovali vakcinisanje. Na ovom primeru se može videti pokušaj države da funkcioniše  i nesposobnost onih koji umesto reda i sigurnosti unose pometnju i neizvesnost. Ostao je trag javašluka, ali kao i mnogo puta pre toga nismo stekli imunitet od ove naše sociopatološke pošasti.

Odgovor naroda na „predstavu“ sa vakcinom poučan je za pomenute javašluk-navike i javašluk-majstore!
I da, i ne.Čini se, naime, ponekad da kada se potrudimo možemo da prevladamo nered. Izgleda da se nakon donošenja novog Zakona o saobraćaju koji predviđa stroge kazne polako učimo saobraćajnom redu. Nastala je prava pomama za fluorescentnim prslucima, sajlama za vuču, priborom za prvu pomoć koju bi svaki vozač trebalo da ima, ukoliko ne želi da rizikuje da zbog propisane neopremljenosti plati predviđenu kaznu. Izgledalo je da ću već u eventualnom novom izdanju morati da revidiram prvo slovo Rečnika posvećeno Autobusu naših naravi. Moja bojazan je međutim bila kratkotrajna. Sa prvim jačim mrazom, posle Svetog Nikole, oživeo je javašluk ispoljen u neorganizovanosti javnog saobraćaja, nepripremljenim i zaleđenim autobusima, kašnjenju i otkazivanju polazaka, bahatom ponašanju vozača i staničnih dispečera. Taj prvi jači mraz brzo je učvrstio u javašluku ono što je u njemu počelo da se ljulja.

Ko su ovdašnji „Ljuti nacionalnihilisti“ koje spominjete?
To su prvenstveno oni pojedinci koji kritički odnos prema događajima i pojavama u ovom društvu nekritički proširuju do radikalnog i nihilističkog osporavanja osnovnih vrednosti njegove nacionalne kulture i tradicije. Smatrajući sopstveni narod isključivim krivcem za sve nesreće i nastalo zlo u secesionističkim ratovima na području bivše Jugoslavije, posebno su agresivni prema srpskoj nacionalnoj kulturnoj, književnoj i naučnoj tradiciji. Tu tradiciju tumače kao idejni i ideološki osnov srpskog nacionalizma i izvorom svekolikog balkanskog zla, pa se zato i zalažu za to da je treba poništiti, preoblikovati, preimenovati i stvoriti novi i za svet primereniji srpski nacionalni identitet. Njihov cilj je, zapravo, da neosnovane optužbe i demonizaciju Srba tokom devedesetih godina u neviđenoj antisrpskoj medijskoj histeriji internalizuju i te laži učine i ovdašnjom istinom. Takvo delovanje se prepoznaje u širokom spektru od stranačkog do kulturnog, od stranke LDP, preko Fonda za humanitarno pravo do emisija Peščanik radija B92 i podlistka Danas „Beton“.

I u ovoj knjizi, kao i u studiji koju ste – pod naslovom „Kulturni obrazac i kulturni identitet“  predstavili na  naučnom skupu (Tara, 2008) posvećenom kulturnoj politici u Srbiji, vašu pažnju zaokuplja grupacija koju zovete „Školovanim primitivcima“. Čini se da je reč o posebno zanimljivom  fenomenu u životu moderne Srbije!?
Na tu pojavu je ukazao još Slobodan Jovanović, ali u vreme između dva svetska rata kada je ona bila, ako se tako može reći, u začetku jer se odnosila na mali broj pojedinačnih primera. Danas je ona postala masovna, a naročito sa osnivanjem privatnih visokošlskih ustanova za sve i svašta. Sniženi kriterijumi učinili su te privatne institucije sa veoma niskim kriterijumima pogodnim za kupovinu diploma bez pokrića i zadovoljavanje ličnih sujeta.
Međutim, ovde se ne završava priča o našim školovanim primitivcima. Pokazalo se da svako ko ima para, bez obzira na to kako ih je stekao, može da bude i vlasnik visoškolske ustanove. Danas su vlasnici nekih od privatnih fakulteta bivše mafijaške vođe i kontroverzni biznismeni. Živimo u okolnostima u kojima se ne postavlja pitanje kvaliteta znanja koje se stiče na tim fakultetima niti vrednost stečenih, odnosno kupljenih diploma. Iako se pojedinci stide kada kažu gde rade ili gde studiraju, većina koja oličava ovo društvo nema to osećanje nelagodnosti. Primitivizam se toleriše, a agresivnim masmedijskim promocijama nastoji  da se nametne kao kriterijum javnog ponašanja.

Upozoravate da javašluk nije etnobiološki uslovljen, da se ne može objasniti kao deo nacionalnog karaktera. Tim se oštrije izdvajaju  kritičke reči koje upućujete srpskoj kvazieliti „specijalizovanoj za izražavanje prezira prema svom narodu“. Čini se da je ponašanje pomenute, dobro organizovane, moćne i dobro pozicionirane političke i kulturnjačke klase, vazda usmerene na dokazivanje srpske kolektivne krivice, navodne zatucanosti i primitivizma, ipak jedinstven fenomen u savremenim društvima?
Ima ga i u drugim sredinama koje možemo prepoznati u njihovim radikalnim kritičarima. Međutim, u nas su to dobro organizovane grupacije koje su metastazirale do oficijelnih obrazovnih, naučnih i kulturnih institucija. Nije naravno nikakvo otkriće niti tajna da su te grupacije podržavane i nagrađivane iz inostranih fondova i da njihovo delovanje nije u funkciji istine niti nacionalnih interesa. Nastojeći da se što više distanciraju od ovdašnje tradicije pokazuju posebnu agresivnost, netrpeljivost, omalovažavanje i neretko mržnju prema svemu sa nacionalnim predznakom. Na takvom odnosu i grade svoj intelektualni identitet, odnosno imidž koji ih preporučuje inostranim fondacijama.

Ovo su dani Božića, sedmica porodične radosti, ljubavi, spokoja. Teolozi napominju da je „unutrašnja poruka Božića da otvorimo svoje umne oči, što je pojam koji nam je doneo Sveti Sava“.Čini se da su mnogi građani  „ svoje umne oči“ otvorili upravo u onim časovima bdenja nad odrom patrijarha Pavla!?
Svojim životom zasnovanim na askezi i veri, patrijarh Pavle je potvrdio vrednost najvećih ljudskih i hrišćanskih vrlina. U svetu u kome je živeo, njegovo ponašanje je smatrano i neobičnim, pa je i različito tumačeno. Međutim, neosporno je da će što vreme bude više proticalo, ta neobičnost dobijati značenje pravog životnog i hrišćanskog podviga. Taj podvig je i svojevrsno čudo koje je već sada sasvim dovoljno za njegovu kanonizaciju. Svetac se i postaje zaslugama u ovozemaljskom, a naš patrijarh je te zasluge stekao živeći sa nama u vremenu prepunom iskušenja. Strog prema sebi, a zahtevan prema drugima, umeo je da jednostavnim rečima iskaže složene i duboke ljudske istine čija je visoka etičnost imala univerzalno značenje. Nepristrastan kada je govorio o svom narodu, isticao je taj princip etičnosti kao kriterijum našeg individualnog i kolektivnog postojanja. U svom monaškom životu uvek se i upravljao iskrenom i dubokom verom u te istine. Time je uspeo da u današnjem svetu, ogrezlom u licemerju i zlu, obnovi obrazac pravog hrišćanskog života kao sinteze najviših etičkih načela i konkretne prakse. Zato ne iznenađuje da je upravo povodom njegove smrti u tom obrascu narod svojim umnim očima i prepoznao vrednosti vrhunskog dobra i plemenitosti. Spremnošću da satima stoji u redu da bi mu na odru izrazili svoje poštovanje, narod je iskazao potrebu za poistovećivanjem sa svojim patrijarhom kao sa ličnošću koja je oličavala najveće ljudske i hrišćanske vrline.

Ovaj Božić Srbija praznuje obrvana ne samo teškim ekonomskim problemima i društvenim tenzijama, već i u znaku iščekivanja i strepnji oko teoloških, političkih i ličnih razmirica unutar arhijerejskog sabora. U susret izboru novog patrijarha, društvo je svesno da je crkva – kao nacionalni autoritet i oslonac, na velikom iskušenju. Koju vrlinu neizostavno mora pokazati budući srpski patrijarh?
Ta iskušenja se najpre ispoljavaju u odnosu prema izbornoj proceduri za novog patrijarha. Izbor žrebom je utvrdio patrijarh German, a prvi koji je izabran na takav način bio je patrijarh Pavle. Srpska pravoslavna crkva je jedina među pravoslavnim koja na ovakav način bira svog čelnika i s obzirom na činjenicu da je primenjen samo jednom ne može se govoriti o nekoj tradiciji. Iako je takav način  dobio puni legitimitet, legitimno je i njegovo osporavanje i nastojanje da se ustanovi i drugačiji, demokratski transparentniji i racionalniji način izbora. Imali smo puno sreće prilikom izbora patrijarha Pavla, ali to ne znači da će nam se i ubuduće ovaj način uvek posrećiti. Iako se tumači kao izbor Svetoga duha, žreb podrazumeva i slučajnost koja može da donese i neželjeno.  Zato kada govorimo o poželjnim svojstvima budućeg čelnika SPC onda bi i vrline koje su krasile patrijarha Pavla trebalo da se ispolje i u ličnosti i ponašanju njegovog naslednika na tronu SPC. Sigurno je da će on biti pod velikom obavezom da nastavi putem kojim je išao i njegov prethodnik pridržavajući se njegovih visoko postavljenih hrišćanskih i etičkih standarda.
Isus Hristos je bio najveći revolucionar u istoriji – napisao je Vil Djurant, pojašnjavajući da je on to bio u duhovnom smislu, jer – njegovo dostignuće nije bilo u uspostavljanju nove države već u uspostavljanju idealnog morala. Živimo ne samo u eri hrišćanstva, već i u eri globalizma, a čini se da je upravo arhitektama globalizma „dopala čast“ da uruše  najvažnije Hristovo zaveštanje!?
Srž Hristovog učenja je moralni aspekt koji je idealizovan do savršenstva. Zato su hrišćani, kako je uočio Berđajev, nesavršeni vernici svoje savršene religije. Na putu svoje individualizacije i oboženja mi se stalno usavršavamo prema obrascu Hristovog učenja. U protekla dva milenijuma hrišćanstvo je mnogo puta radikalno osporavano, rušeno i spolja i iznutra, setimo se samo blasfemičnog ponašanja i života pojedinih rimskih papa, ali je uvek bilo jače od svih tih iskušenja. Hrišćanstvo je i sada na putu globalizma i globalista. Međutim, ono će opstati zato što će uklonjeno s njihovog puta biti pored ili daleko od tog puta, tamo gde se mogu okupiti pojedinci da sačuvaju plamen hrišćanskog duha i tu vatru prenesu dalje. Više od toga i nije potrebno, jer su i Isusove reči: „Ne plaši se malo stado“,  reči upućene njegovim doslednim sledbenicima, pune ohrabrenja, da iako su u manjini ne strahuju za sebe i svoju veru.

Za Hrišćanstvo, religiju iskupljenja i strpljenja, mislioci često kažu –  da je učenje svojevrsne duhovne i duševne katarze. Da li su Srbi – kao narod koji je u minulim decenijama doživeo najteže trenutake u svojoj istoriji, danas dorasli i sazreli za nekakav trenutak nacionalne katarze? One katarze koja znači i hrabro suočavanje sa nimalo ružičastom stvarnošću, sa istinom – bez „lustracija“ i „jurenja veštica“, propagandnih laži i „obloga“ namenjenih uljuljkivanju u nerealne snove o lagodnoj budućnosti u koju se – sa šengenom, SSP-om i drugim sa zapada najavljenim divotama – već dobrano zakoračilo?!
Izgleda da kao društvo nismo još uvek spremni niti zreli da se realno suočimo sa sobom. Kada kažemo realno mislimo prvenstveno na sagledavanje našeg integriteta koji podrazumeva i naš negativitet, označen našom senkom. Prisilne nevolje, po pravilu, teško dovode do sazrevanja, jer u uslovima kada je kolektivu i pojedincu uskraćeno potrebno i željeno, onda su njihovi sadržaji samo potisnuti. U promenjenim uslovima kada se upravo te želje čine ostvarljivim, gubi se duhovna moć dotadašnjeg odricanja. Etički asketizam se povlači pred novim pogledom na svet nastalim u zadovoljstvu ispunjenja do tada potisnutih želja. Norme uzvišene etike koje su odlikovale pojedince i kolektive na njihovom putu do cilja, ostvarenjem tog cilja se relativizuju i prestaju da važe. Da bi asketizam bio moralno delotvoran i trajniji osnov čovekovog ponašanja potrebno je da se doživi kao slobodan čin, kao izbor ili posledica delovanja više sile u čiju se nepogrešivost i krajnji smisao neopozivo veruje. U svakom slučaju je dobro što je ljudima postao dostupan elemenat evropskog civilizacijskog standarda jer će sada moći u širem kontekstu da sagledaju sebe, svoj značaj i svoje značenje.

Poput drugih teoretičara, i vi u pojedinim tekstovima navodite  uverenje da su Srbi pravoslavni pagani i da to u velikoj meri određuje njihov karakter. Kako se te karakterne crte manifestuju?
Pravoslavno paganstvo je određenje naše narodne religije koja se odlikuje pre površnom pobožnošću, nego li dubljom religioznošću. Mi nismo ni manji pagani ali ni veći hrišćani od drugih hrišćanskih naroda. Međutim, istorijske okolnosti su uticale na to da budemo verski pragmatični, kompromisni i da ideale neostvarljive principijelnosti prilagođavamo tekućim životnim zahtevima. Premda je reč o različitim i međusobno suprotstavljenim pojmovima u ovoj sintagmi, pravoslavno paganstvo određuje suštinu naše narodne religioznosti. Ta suština se, dakle, sastoji u istovremenom očuvanju starih i prihvatanju novih religijskih obrazaca, predstava i sadržaja. Bitna odlika narodne religije je sinkretičnost paganskog i hrišćanskog u procesu koji je u vreme hristijanizacije paganskog od 7. do 15. veka imao jedan, a od pada srpske države i u vreme turskog ropstva do konačnog oslobođenja u 19. veka drugi smer. Taj drugi smer obnove paganskih shvatanja i paganizacije hrišćanskih religijskih sadržaja odvija se kao duhovni posthrišćanski anahronizam. Pokazalo se da je paganstvo veoma duboko duhovno iskustvo koje se može identifikovati sa religijskim arhetipom koji se uvek ispoljava u pogodnim istorijskim i sociokulturnim okolnostima, odnosno u vreme velikih kolektivnih ali i individualnih kriza.
Osnovne karakteristike paganske naravi proističu iz osobenog religijskog pogleda na svet izraženog od elementarnih magijsko-animističkih do razvijenijih politeističkih predstava.

Ova raspoloženja i ponašanje svojstveni su i savremenom čoveku?!
Paganstvom i današnji čovek izražava svoj prirodan religijski odnos prema svetu. Nedovoljno religijski utemeljen i osvešćen, on se priklanja raznim predstavama o nadnaravnom. Poklanjajući im svoju veru čini ih psihološki realnim i postojećim u svom svetu u kojem postaju njegovo bitno duhovno i egzistencijalno uporište. Međutim, povremena razočaranja u neefektnost prakse zasnovane na tim predstavama dovode do promene sadržaja u okviru istog modela. Iz ovakvog odnosa proističe i bitan etički aspekt paganstva vezan za relativnost dobra i zla. U toj ravni, naime, sa stanovišta koristi za počinioca i zlo učinjeno drugom može imati značenje dobra.

Relativizacija nije bezopasna, šta je moguća odbrana od takvog iskušenja?
Paganstvo ima i niz pozitivnih odlika izraženih u odnosu prema prirodi, poimanju životne energije i etike koja reguliše trošenje prirodnih izvora sa jasnom svešću da svako prekoračenje mere ima za posledicu kaznu kao reakciju viših sila koje održavaju ravnotežu postojećeg poretka. Zato i postoji mehanizam obrednog žrtvovanja kao načina dobrovoljnog odricanja od dela svog imetka kojim se potvrđuje savezništvo sa višom silom. Ugrađena u duhovne temelje čovekovog postojanja, žrtva i samožrtva su etičke odbrane od egoizma koji bi svojom neumerenošću mogao ugroziti opstanak zajednice.

Kritička javnost tvrdi da je zadatak naše vladajuće klase da u Srbiji sprovodi zapadnu politiku u čijoj osnovi je pragmatični cinizam, kako je to inače lepo definisao Solženjicin. Kako je moguće da „cinizam“, tako neprepoznat i neprokažen, lako u narodu prolazi? Kojom to karakternom i mentalitetskom osobinom Srbi danas idu u suret i takvim rešenjima koja ih dalje – kao narod i državu – drobe i slabe?
Cinizam prolazi i u našem narodu zato što se ne ispoljava u ogoljenom već u licemernom, dvoličnom vidu. Teško je danas očekivati da ogoljeni cinizam može da dobije podršku, ali licemerni cinizam je formula kojom se mogu zanemariti pravila pristojnosti i ispoljiti ekstremna bestidnost i bezobrazluk. Takvo ponašanje ima pokriće u isticanju nekih viših ciljeva koji bi trebalo da budu alibi i za činjenje najvećih zala. Tako je i bilo moguće da se najveći cinizam prošlog veka iskaže u bombardovanju Srbije od strane NATO-a, jer su zanemarene i pogažene sve postojeće pravne međunarodne norme koje sprečavaju takav čin. Međutim, bestidno laganje o pravim uzrocima te divljačke agresije zamaglilo je osnovne ciljeve bahatog napada na Srbiju. Ukoliko ti interesi nisu bili vidljivi tada, jer su bili zamagljeni sprečavanjem tobožnje humanitarne katastrofe Albanaca, onda su postali očigledni posle završetka operacije „Milosrdi anđeo“ i potpisivanja mirovnog sporazuma. Podizanje Bondstila kod Uroševca, najveće američke i NATO vojne baze u ovom delu Evrope pokazalo je zašto su podsticani albanski teroristi da stalnim napadima na tadašnju srpsku armiju i policiju na Kosovi i Metohiji isprovociraju odlučnije odgovore srpske strane posle kojih su Albanci organizovano krenuli u zbeg i onda zavapili za pomoć koja je već bila spremna da im bude pružena.
Nešto od od tog licemernog cinizma prepoznajemo i u ponašanju ovdašnjih političara i moćnika na javnoj sceni. Na rečima se iskazuje navodna briga za vrednosti koje se u praksi negiraju. Politička praksa ravnodušnog odnosa prema dobru i zlu posebno je izražena prema našem najvećem zlu oličenom u korupciji. Međutim, razmere tog zla ne možemo sagledati, a kamoli to zlo iskoreniti, jer je ono u samom središtu vlasti.

Šta je odlučujuće za tako duboko i sudbonosno utemeljenje korupcije u vlasti?
Manifestna korupcija vlasti je samo simptom dubljih uzroka fenomena korupcije vezane za podmićivanje vlašću, kroz pljačku i nekontrolisano trošenje društvenih sredstava, i pojavu da sama vlast potkupljuje, u vidu nerealnih obećanja i materijalne pomoći i predizbornim poklonima. Kada se približimo toj istini da je najveće zlo u središtu same vlasti koja bi trebalo da se bori protiv njega, onda se suočavamo sa poznatim mehanizmom osporavanja činjeničnog i optuživanja drugih za sopstvena nedela. Ti drugi su sada u liku nesrećnih knjigovođa koji, kao što znamo, nikad ne odlučuju o bilo čemu već samo izvršavaju naloge i knjiže ono što im se dostavi.
Drobljenje države iznutra praćeno je i postavljanjem institucionalnih pretpostavki, u vidu vojvođansdkog Statuta, za njeno razgrađivanje. Čini se da je narod, obrvan svojim egzistencijalnim nevoljama, ostao nedovoljno obavešten o mogućim posledicama ovog čina. Pod uticajem kritičkih rasprava o nacrtu Statuta popravljeni su oni njegovi najskandalozniji separatistički predlozi, ali je pod oblandom decentralizacije države, vezanom da paradoks bude veći samo za severnu srpsku pokrajinu, usvojen Statut koji je svojevrsna tempirana bomba za integritet Srbije.

Psihološke crte kao što su prkos i inat u kontekstu srpskog mentaliteta i karaktera precizno su značenjski određene, tvrdite u svom možda i najznačajnijem delu naslovljenom upravo tako: „Prkos i inat“. Kažete da je čitava srpska istorija u znaku prkosne borbe protiv osvajača i okupatora, ali i u znaku inata – prkosa radi  – kao negativne posledice takve istorije. Gde smo sada? Ima li, pred novim „osvajačima“, tačnije pred izmenjenim i „osavremenjenim“ duhom osvajanja i pokoravanja, više ne tako jasno kao nekad personalizovanim, ikakvog prkosa?
Danas bi tu ogromnu moralnu energiju prkosa, različitu, dakle, od inadžijskog samodestruktivnog suprotstavljanja radi suprotstavljanja, trebalo usmeriti ka samopotvrđivanju i očuvanju sopstvenog identiteta. Taj prkos mora biti izraz samopoštovanja i spoznaje da se današnje osvajanje i pokoravanje vrši perfidnim sredstvima ekonomske i monetarne zavisnosti koja se ispostavlja kao rezultat  dobrovoljnog prihvatanja dužničkog ropstva. Izgleda da se niko ne može više konfrotirati sa svetom i dovoditi u pitanje proces globalizacije, jer time rizikuje da ostane izvan sveta i dovede u pitanje sopstveno postojanje. Međutim, ono što možemo, a što ne koristimo to je da prihvatimo svet na svoj način i sačuvamo sebe u tom globalnom svetu.
Pitanja identiteta, koja sve više postaju i evropska, odnosno globalna civilizacijska opsesija, sada se pominju i u zvaničnim istupima domaćih političara. Problem identiteta, suštinski je vezan za naciju, a u našem savremenom javnom diskursu upravo su nacionalne teme predmet podozrenja, zanemarivanja i prećutkivanja. Nisu li tako i srpski vlastodršci, kao i šira  javnost, u šizofrenoj situaciji u kojoj se govori i promišlja -„podrazumevajući“, „preskačući“, izbegavajući… ?
– Identitet je veoma složen pojam jer podrazumeva više bitnih aspekata. No, kada ga kolokvijalno pomenemo onda on ima značenje naše svesti o nama samima, pri čemu je ta svest potvrda kontinuieta našeg postojanja, odnosno da smo oni koji su ostali isti, identični sebi. U procesu integriacije Evrope i globalizacije jedan od najbitnijih momenata je i očuvanje i potvrđivanje nacionalnog identiteta. Sloboda u formiranju ličnog i kolektivnog identiteta otvara nove mogućnosti pojedinačnog i nacionalnog samopotvrđivanja. U sportu kao da se preispituje jedna od tih mogućnosti kada nacionalne boje nekog nacionalnog tima brani naturalizovani pripadnik druge nacije. Državljanstvo se nudi i prodaje talentovanim inostranim državljanima, bez obzira na njihovu boju kože, etničko poreklo, versku pripadnost, jezik, tradiciju i kulturu, koji mogu biti korisni nacionalnom timu. Čini se da se borba za nacionalno samopotvrđivanje  ne gubi na intezitetu samo se vodi drugim sredstvima. U političkom diskursu naših vlastodržaca nacionalna tematika nema potrebnu važnost jer se prioritet daje evropskim temama. Čini se da je to tipičan fenomen odrastanja. Dok ovladavaju hodom deca stagniraju u govoru. I naši političari koji su pohrlili ka Evropi prestali su da govore o važnosti sopstvenog nacionalnog identiteta.

Raspoloženje mladih u Srbiji, prema nedavno objavljenom istraživanju, pokazuje da  u tom delu naše populacije, povodom integracije u EU, postoji „strah od gubitka sopstvenog kulturnog identiteta“. Zanimljivo je da ovo ispitivanje tvrdi da se mladi Hrvati, istim povodom, posebno pak, plaše „samo ekonomske kolonizacije i promene političkog sistema“. Otkud ova (prikrivena) nesigurnost u srpskom „slučaju“?
Ovakva nesigurnost je dublje uzrokovana i prepoznajemo je u negativnom istorijskom iskustvu vezanom za fenomen nacionalnog odnarođavanja. Prisiljeni da promene svoju veru koja je bila bitno određenje njihovog nacionalnog identiteta, Srbi su prihvatajući katoličanstvo i islam postajali Hrvati i Muslimani (sadašnji Bošnjaci). Komunisti su od Srba u Crnoj Gori napravili Crnogorce kao posebnu naciju. Izloženi agresivnoj albanizaciji i makedonizaciji, Srbi su gubili svoj nacionalni identitet u svojim južnim oblastima. Imamo li u vidu da su Srbi tom procesu izloženi i na svojim istočnim i severnim područjima, onda bugarizacija, rumunizacija i mađarizacija Srba samo opisuje veliki začarani krug brisanja i sužavanja srpskog kulturnog prostora na Balkanu. Dodamo li tome i istovetnu sudbinu brojnih Srba u dijaspori koji se pretapaju i gube svoju samobitnost, onda su jasni uzroci i opravdana strahovanja mladih za sopstveni kulturni i nacionalni identitet.

Pojam nacionalnog identiteta, kako opominju teoretičari, u stalnom je procesu preispitivnja i metamorfoze. Postoji li danas jasan koncept o „najmanjem zajedničkom imenitelju“ koji nas kao naciju definiše i „u korenu“ konstituiše ?
Potreba da se menjamo, a ostanemo isti je antropološka kvadratura kruga, nejednačina koja pretpostavlja da budemo i ostanemo pragmatični po meri svoje principijelnosti. Prihvatanje promena ne bi trebalo da utiče da izneverimo i izdamo sebe. Pokazalo se da naciju kao veliku grupaciju ljudi povezuje ne samo zajedničko etničko poreklo, jezik, istorija, vera i kultura, već i svest o zajedničkom poreklu i zajedničkim interesima koje ostvaruju u okviru zajedničke tradicije ili države. Iako ne treba potcenjivati snagu tradicije da u neizvesnim okolnostima sačuva nacionalni identitet, moć države je danas od presudne važnosti da kulturne, verske, jezičke, istorijske i etničke različitosti stopi u jedinstven nacionalni entitet. Od snage naše države, kao garanta očuvanja osobenosti i pripadnika drugih nacionalnih zajednica, zavisiće očuvanje i srpskog nacionalnog identiteta. Nacija je istorijska kategorija i u procesu formiranja nadnacionalnih zajednica, poput Evropske unije, izgubiće onu važnost i naboj koju je imala do tada. U tom budućem vremenu nacionalnost će biti jedan od elemenata u formiranju jednog novog identiteta.

Čini se da je ovo vreme –  neuporedivo po sveobuhvatnosti radikalnih promena koje čine da se  u prosečnom ljudskom veku stvarnost do neprepoznatljivosti „prestruktuira“ – i zlatno doba za nauku kojom se bavite. Ipak, antropolozi, etnolozi, pa čak i politički antropolozi, kao da su u senci junaka našeg doba – političkih analitičara, političkih mislioca, specijalizovanih novinara?!
Oni koje ste pomenuli postaju pre junaci naših dana zbog umeća da brzo reaguju na događaje i pojave. Sposobnost da se sadržaji stvarnosti brzo kritički sagledaju, stručno analiziraju i odgovarajuće protumače stiče se u poslu u kojem se stalno suočavate sa izazovima stvarnosti. Politički analitičari, mislioci i tumači stvarnosti su u prednosti jer je antropologija svakodnevnog života relativno novija disciplina. Isto tako za razumevanje i tumačenje stvarnosti, osim etnološkog i atropološkog znanja, potrebno je poznavanje i psihologije, sociologije, politikologije, književnosti, kao i posedovanje odgovarajućeg stila i mogućnosti brzog reagovanja.

Među Vašim kolegama ima i onih koji ne oklevaju da se u javnom angažmanu late i svojevrsnog društveno-političkog aktivizma, defamacije i ismevanja neistomišljenika, a pogotovo onih iz „patriotsko-nacionalističkog“ kruga. Čini se da vi niste skloni političko-propagandnim impulsima, te da ni u žaru najstrasnijih pojava „kritičke anatomije“, ne pominjete lična imena?
Važnije su pojave od samih konkretnih događaja. U svetu se svašta događa, ali tek snažni događaji i oni koji se ponavljaju na istoj matrici imaju posebnu važnost. Pominjanje ličnih imena neminovno vodi u lični konflikt, a to je nivo koji se razrešava na sudu. Međutim, za nauku je daleko zanimljivije i važnije sagledavanje pojedinačnog ponašanja u cilju otkrivanja njegove uzročnost i utvrđivanja određenih pravila. Ismevanje predmeta svog proučavanja je način da se pokaže sopstvena intelektualna superiornost, koja se upravo zbog nepoštovanja humanističkih principa, pokazuje kao moralni pad i kvaziintelektualnost. Tim padom se obznanjuje sopstveni poraz kao nerazumevanje samog sadržaja proučavanja.

Kada je u Beogradu nedavno gostovao Mark Abeles, ugledni francuski etnolog i politički antropolog, bejasmo suočeni sa nedoumicama – da li je proučavanje politike savremenih društava moguće, šta nam takav poduhvat može doneti i kako postati „etnolog svojih savremenika u oblasti gde je tumačenje svuda i uvek prisutno, a ponekad čak prethodi i samom delovanju?!“ Šta mislite o ovim ocenama, naročito o „tumačenju koje prethodi delovanju“?
Svakom iole obaveštenom je poznato da etnologija, odnosno antropologija nije muzejska disciplina, već vitalna humanistička nauka otvorena i prema istraživanju savremene kulture. Poznavanje prošlosti je dragoceno za razumevanje sadašnjosti i sagledavanje budućnosti, jer je vreme prošlo i vreme sadašnje, prema Eliotu, prisutno u vremenu budućem. Sagledavanje posledica određenih postupaka jedan je od zahteva njihovih antropoloških proučavanja. U tom smislu i odgovarajuće tumačenje projekata, namera, želja pre njihove realizacije i ostvarenja može ukazati na njihov konačan efekat.

Pričajući o svojim iskustvima iz okruženja skupštine EU i sveta briselske birokratije, Abeles je izneo i „blasfemično“ zapažanje: „Mogu vam reći da postoji velika razlika između onoga što ljudi govore, odnosno pišu u upitnicima i onoga što rade i kako se ponašaju“. Da li bi ponekad i domaća poltička antropologija mogla da preporuči javnosti ovakve činjenice?
Nije ništa novo da su ljudi licemerni, a još je manja novost da se njihova dvoličnost iskazuje i u najvišim telima demokratskog odlučivanja Evropske unije. Već smo pomenuli da je licemerni cinizam bitna odrednica našeg vremena. Na žalost, imaćemo prilike da se i u budućnosti suočavamo sa dvoličnošću koja će nas rečima ohrabrivati i hvaliti a praktično raditi o glavi. Razlika između reči i dela ukazuje na ljudski ponor koji je pravi antropološki majdan. Međutim, dragulje iz tog rudnika ne možete otkriti, izneti na svetlo dana i obraditi bez drugih već pomenutih nauka. Neopremljen antropolog u tom prostoru može ispasti naivan kada, poput junaka iz poznate priče o tamnom vilajetu, okleva pred svetlucajućim uzorcima i svojim unutrašnjim glasom koji mu govori da će se kajati bilo da uzme ili ne uzme ono što mu je na dohvat ruke. Ne poznajem i ne pratim dovoljno rad skupštine Evropske unije da bi mogao da ga tumačim, ali su dogaji u našem nacionalnom parlamentu, poput korišćenja kletvi ili gađanja cipelom, svakako zanimljivi za antropološku analizu.

Nedavno je objavljen duhoviti osvrt na „deset stvari koje su nas nepovratno promenile“ u minuloj deceniji, u kojoj smo „ušli u tehnološki raj i virtuelni pakao“. Spisak stvari koje su promenile svet čine: tržni centri, mobilni telefoni, rijaliti programi, ekonomska kriza, virtuelni život, Vikipedija, plastični novac, Jutjub, komercijalna televizija i – globalizacija.. Da li biste ovom nizu možda nešto dodali?
Spisku se mogu dodati ili oduzeti detalji, ali je bitna crta koja nas stvarno deli od jednog „jučerašnjeg sveta“. Živimo u postantropološkom vremenu u kojem se definitivno i nepovratno menja čovek i traže osnove jednog novog humanizma. Ipak, ovom spisku treba dodati tehnološki osvojenu mogućnost kloniranja živih bića a samim tim i očekivanja da će to uskoro moći da se uradi i sa čovekom. Dometi u medicini i kardiohirurgiji omogićili su unutrašnje intervencije bez spoljašnjih rezova. Unutrašnje skeniranje i sondiranje tela, poput kolonoskopije, omogućilo je da istovremeno na ekranu gledamo svoj pregled, da putujemo kroz sopstvenu unutrašnjost i zavirimo u metafizički mikrokosmos njenih pejzaža. U istom periodu su postali dostupni turistički kosmički letovi kao i snimci udaljenih galaksija i brojnih zvezda, načinjenih Heblovim teleskopom, koji nas suočavaju sa realnom veličinom naše planete kao zrnca peska u beskrajnom stalnoširećem kosmičkom okeanu. Čini se da je taj prostor nepojmiv kao što je i sve veće znanje o nama samima i našem svetu, mereno brojem knjiga, sve nedostupnije. Ali, izum ridera, elektronskog čitača, koji veličine obične knjige sadrži više stotina dela, ohrabruje nas da na jednom mestu možemo imati celokupnu biblioteku. Kada se uskoro ovakva sprava poveže i sa osnovnom bazom i učini nam dostupnim i čitave fondove nacionalnih biblioteka, onda će se ostvariti san o apsolutnoj knjizi koja će zaista sadržati naše celokupno planetarno iskustvo.

„Publiku privlače internacionalni bestseleri u kojima dominira romansiranje jedne lažne strasti prema drevnim tajnama, zagonetkama i enigmama starog i srednjeg veka. Takve knjige namenjene čitaocima osrednjih estetskih zahteva, po pravilu se prodaju u sterilno odvratnim knjižarama koje liče na supermarkete“, kaže u autorskom tekstu naš istaknuti pesnik Danilov. Kako komentarišete sklonost publike prema simulakrumu, „lažnoj strasti“, „odvratnim“ prostorima?
Najšira publika nalazi najveće zadovoljstvo u sadržajima popularne kulture, jer visoke kulturne vrednosti za čiju je recepciju potreban izvestan napor smatraju dosadnim i odbojnim. Duhovni život običnog čoveka čine danas masmedijski produkti, televizijske serije, rijaliti programi, sportska takmičenja, sadržaji žute štampe, reklamne poruke koje ga prepariraju za šoping u megamarketima. Takav čovek i može da reaguje samo na hitove koji mu se sezonski nude kao izuzetna literatura. Naše vreme obeležava čovekovo zadovoljstvo trenutnim sadržajima koji se brzo zaboravljavljaju, a u konzumentima stvaraju zavisnost od ritualnog ponavljanja recepcije identičnih sadržaja. Gutači tih sadržaja su stalno nezadovoljni jer uvek imaju potrebu za onim najnovijim da bi stekli potpuniji doživljaj.

„Stalno nezadovoljni“ tragaju, dakle, za – stalnim zadovoljstvom!
Da, upravo zbog toga što površnost svih tih proizvoda pruža samo iluziju zadovoljstva, a u suštini postoji samo ponor ogromnog nezadovoljstva koji se nastoji ispuniti uvek novim plitkoumnim sadržajima. Čovek je zaslepljen takvim načinom zadovoljenja svojih potreba, pa iako na osnovu uzete kapi uviđa da je sva voda okeana slana, on nastavlja da pije uprkos saznanju da njome bez obzira koliko popio nikad neće ugasiti žeđ. Prenesemo li ovo zapažanje na moralni plan onda uviđamo istinitost davnih sazanja o čoveku i podeljenosti u njemu samom. Njemu, naime, nije od veće koristi to što znajući za razliku između dobra i zla čini ono što ne treba, već je najveći paradoks u tome što želeći dobro čini suprotno od toga.

Na prošlogodišnjim izborima za SANU bili ste među istaknutim kandidatima za nove akademike. Niste prošli, a u javnosti je, ne samo povodom vašeg slučaja, zabeležen i niz kritičkih zamerki i osporavanja izbornih kriterijuma, ali i ponašanja i ukupnog delovanja ove velike nacionalne kuće.
Spornost je u nepoštovanju kriterijuma i argumenata. Nacionalna Akademija nauke i umetnosti trebalo bi svoj rad, pa i izbor svojih članova da zasniva na jasnim kriterijumima. Umesto argumentovanog osporavanja i potvrđivanja rezultata pojedinačnog rada, preovladavaju argumenti ad hominem koji obesmišljavanjem doprinosa pojedinaca u pojedinim naučnim i umetničkim oblastima i onemogućavaju njihov izbor. S druge strane izbor pojedinih članova dobio je dimenzije pravog skandala kada je utvrđeno da su karijeru i ugled sticali plagijatima. Najstrašnije je što otkrivanje nečasnih postupaka ostaje bez ikakvih posledica za one koji su na takav način došli do priznanja i počasti. Oni nastavljaju dalje, jer znaju da je društvo bez mehanizama da ih spreči u nemoralnosti. Nušićeva Živka ministarka je prototip takvog ponašanja, a njene reči kojima sebe hrabri posle skandala i gubljenja dotadašnjeg statusa da samo malo prođe vreme i da se zaboravi nastala bruka pa eto nje opet, odzvanjaju kao životni moto upravo takvih pojedinaca na našoj javnoj sceni.

Da li je opšte raspoloženje našeg vremena učinilo „izlišnim i suvišnim“, ili bar javno manje prisutnim, stvaralačke i intelektualne autoritete (u tradicionalnom značenju reči), one čiji bi sud rado bio saslušan, čak i kada ne bi dosledno bio uvažen?
Iako prisutni, naši najveći stvaraoci, intelektualci i nesumnjivi moralni autoriteti  su po strani uzavrelog javnog života. Pomenimo ovom prilikom našeg najvećeg filozofa Mihaila Đurića, najznačajnijeg pesnika Miodraga Pavlovića, psihijatra, psihoterapeuta i eruditu Vladetu Jerotića, veliku književnicu Svetlanu Velmar-Janković. Čini se da njihov glas niko ne želi da čuje, ali svaki njihov javni nastup predstavlja uvek prvorazredni kulturni događaj u našoj sredini. Drugo je pitanje što se sa njihovim mišljenjima  deklarativno većina slaže, ali što to nema i odgovarajućeg efekta u stvarnosti. Nama, međutim, nisu potrebne dubokosmislene reči, već dosledno pridržavanje onih elementarnih ljudskih i moralnih pravila koje bi ponašanju pojedinaca na vlasti dalo potrebnu racionalnost u okviru važećih normi časti i poštenja.

Čini se ponekad da ni „dubokomislene“ reči ne bi baš „škodile“!?
Razume se, ali postojećim vlastima nisu bila potrebna mudra upozorenja da enormno ne uvećavaju državnu administraciju jer je i običnom građaninu bilo jasno kuda to vidi. Sva ovdašnja upozorenja nisu vredela sve dok pod pretnjom MMF-a i Svetske banke, kao uslovom za dobijanje novih kredita, nije doneta odluka o smanjivanju viška zaposlenih u državnoj upravi. Međutim, nije samo problem sa tzv. „belim okovratnicama“ jer je istovetna situacija i u institucijama kulture u Srbiji u kojima su „šareni okovratnici“ doveli u pitanje kulturni život u zemlji. Najveća suma novca odvaja se za prekobrojno zaposlene u tim institucijama, a Beograd postajući prepoznatljiv po svojim zatvorenim muzejima i pogašenim književnim časopisima diči se onim zbog čega bi trebalo da se stidi: noćnim životom, pevaljkama na splavovima i prostitucijom. Ima li ikakvog smisla upozoravati i ministra poljoprivrede da se propisanom cenom pšenice od 9,5 dinara, gotovo upola manje od one utvrđene u prethodnoj godini od 17 dinara po kilogramu, ne može nadoknaditi ni njena proizvodna cena i da se takvom otkupnom politikom uništava proizvođač i domaća poljoprivreda. Reči umnih ljudi ne vrede mnogo kad njih nema ko da čuje. Onda kada se iskažu odjekuju u prazno kao glasovi vapijućih u pustinji.

Nacionalna elita neposredno je odgovorna (oko toga postoji konsenzus) za krizu autoriteta, što je i jedan od ključnih problema našeg društva. Rečima „Srbima nedostaje vođa i iščekuju ga“,  jedan akademik, istoričar inače, prokomentarisao je ponašanje nacije u vremenu neposredno posle smrti patrijarha Pavla!?
Često se nedostatak autoriteta nastoji kompenzovati pojedincem u liku vođe ili oca nacije. Međutim, problem autoriteta je znatno dublji jer je to posledica odsustva odgovarajuće hijerarhije vrednosti i njihove institucionalne zaštite. Nesumnjiva je odgovornost naše elite za ovakvo stanje u društvu jer je premalo učinila za stvaranje institucionalnih pretpostavki za uspostavljanje trajnijeg sistema vrednosti. Budući da toga nema, onda se očekuje dolazak pojedinca u liku vođe ili spasitelja koji bi doneo neko poboljšanje. Nesumnjivo je da pravi i odgovoran pojedinac može i u ovakvim okolnostima mnogo da uradi. Odnosom prema nedavno preminulom patrijarhu narod je iskazao poštovanje prema onom koji je svojim rečima, ponašanjem i celokupnim svojim životom oličavao poželjne društvene i moralne vrednosti.

Ako je u našoj svakodnevici sve manje smeha iz razumljivih razloga, odnosno egzistencijalne ugroženosti, šta bi antropolog rekao na očiglednu činjenicu da je smeh gotovo iščezao i iz nekih tradicionalnih uporišta kao što su pozorište, film, tv-programi, novine?
Tačno je da humora više nema dovoljno u literaturi, pozorištu, filmu, medijima i nedostatak njegovih lekovitih doza upućuje možda na stanje u kojem vapimo za nekom drugom neophodnom terapijom. Pokazatelj je to depresivnog vremena koje isuviše dugo traje da dovodi u pitanje našu nacionalnu sklonost da svet gledamo sa njegove vedrije i šaljive strane. Međutim, taj duh nije više odlika kolektiva već hrabrih pojedinaca iz kojih progovara. Najpre su to naši sjajni aforističari i karikaturisti koji satirički govore o našem neveselom vremenu. Jedan od lučonoše tog duha je i pesnik Miroslav Cera Mihailović koji je upravo poslednjih dana prošle 2009. godine priredio u Vranju izložbu pod nazivom „Sličice iz Lipsandrije“, kojom je odgovorio na višemesečne verbalne napade, demonizaciju i fizičko maltretiranje od strane lokalnih političkih i medijskih moćnika.

Šta je publiku posebno dojmilo u „Sličicama“, i koliko je u ovom slučaju bilo stvarnih prepoznavanja – ličnosti i situacija?
Izložbu je otvorilo stiroporno magare, a duhovitim pesmama o svojim sugrađanima i javnim ličnostima juga Srbije i Kosova i Metohije, pesnik je hrabro i prkosno skrenuo pažnju i široj javnosti ne samo na svoj položaj već i na negativnu pojavu karakterističnu za odnos takvih moćnika prema uspešnim književnicima i umetnicima u maloj sredini kao i na moralno problematično ponašanje nekih svojih kolega. Isticanjem njihovih karakterističnih crta, prepoznatljive ličnostima iz autorove okoline postale su svojevrsni prototipovi južnosrbijanskog mentaliteta. Ovu izložbenu postavku može svaka naša sredina da obogati svojim koloritom, jer je Lipsandrija svojevrstan naziv za našu sveukupnu realnost. Pokazuje se da aktuelnoj vlasti, kao uostalom i svakoj vlasti, ne odgovara šaljivo i satirično intonirana kritika, ali da je ona jedno od najefektnijih načina da se ukaže na njeno ružno lice koje nam se upornim šminkanjem nastoji predstaviti najlepšim.