Битанга, али наша

Случај Харадинај

Ослобађајући команданта ОВК и спречавајући да му се суди у Београду за монструозне злочине почињене на КиМ, француски Апелациони суд у Колмару није превише ни крио своју политичку, а не правну одлуку

Пише Слободан Иконић

Срамном списку неизручених личности које је српско правосуђе тражило по Интерполовим потерницама по други пут се придружио Рамуш Харадинај, лидер Алијансе за будућност Косова и бивши косовски премијер. После вишемесечне неодлучности и сталних одлагања, Апелациони суд у француском граду Колмару одлучио је да ослободи некадашњег команданта ОВК, кога српско тужилаштво терети за бројне ратне злочине на Косову и Метохији крајем деведесетих година.
[restrict]

За све време његовог лежерног боравка у Стразбуру, пошто је врло брзо пуштен из притвора да на слободи чека одлуку суда, ређали су се доста нејасни захтеви суда за допуну београдског захтева за изручење, додатни притисци на Србе на КиМ у виду расписивања потернице за 57 Срба, протести у Тирани и Приштини за ослобађање Харадинаја, доношење резолуције Скупштине Косова о његовом безусловном ослобађању и замрзавању дијалога између Београда и Приштине, чак и јавна додела држављанства Албаније од албанског премијера Едија Раме… Уосталом, кад год се суди неком Албанцу из Приштине, долазе претње о изазивању нереда на КиМ.

Вест да је захтев Србије за изручење бившег вође ОВК и ратног злочинца Рамуша Харадинаја одбијен, постала је тема дана у свету, и изазвала многа реаговања јер је у најмању руку скандалозна и неочекивана. У прилог томе говоре и прве вести водећих светских медија и новинских агенција које су под ознаком хитно емитоване упоредо са читањем одлуке француског суда у Колмару. У њима је наведено да је француски суд одлучио да Харадинаја изручи Србији, међутим, неколико тренутака касније те вести су „прегажене“ новом да је Харадинај слободан човек.

Ништа мање занимљиво није и залагање француског јавног тужиоца за позитивну одлуку. Или се само ради о вештом фингирању, како би се наводно указало на независност француског суда.

ПРАВНИ РАЗЛОЗИ ПОЛИТИЧКЕ ОДЛУКЕ У штурој одлуци суда, без образложења не виде се јасно правни разлози овакве судске одлуке, што наводи на закључак да право у одлуци није играло главну одлуку већ политика. Отворено ће то рећи сви који су очекивали Харадинајево изручење Србији. Одлука о ослобађању Харадинаја има четири тачке, а пажњу привлачи последња у којој се наводи да је „суд утврдио да изручење Рамуша Харадинаја подносиоцу захтева може да има изузетно тешке последице по њега“. Ту тачку је на конференцији за новинаре, после ванредне седнице владе поводом ослобађања Харадинаја, истакао и премијер Србије Александар Вучић, називајући је срамном, противправном, апсолутно неправичном и пре свега политичком.

Зато је Србија упутила протестну ноту Француској, наш амбасадор у Паризу Рајко Ристић позван на консултације у Београд, а сви званичници Србије добијају забрану путовања у Француску на три месеца. То значи да је Србија односе са Француском спустила на најнижи могући ниво, а до њиховог поправљања може доћи после другог круга председничких избора и парламентарних избора у јуну у Француској када ће, како се очекује, бити формирана нова влада коју неће водити социјалисти. А то је већ клизав политички терен у Француској. Сваком нормалном је јасно ко је Харадинај – злочинац крвавих руку – што значи да је он био још један знак да француско правосуђе није спремно на промене које би донела евентуална победа Марин ле Пен, наговештавајући сву жилавост евроатлантског система и његовог опстанка у Француској. Суд само што није јавно и за Харадинаја поновио познату америчку изреку да је он „битанга, али наша“.

Пред судом је и те како било много аргумената и доказа да се изађе у сусрет захтеву српског тужилаштва. Достављена им је обимна грађа (стотине страница) као докази о почињеним злочинима за које се терети Харадинај. Достављени су сви подаци и обавештења из којих се могло на недвосмислен начин утврдити да су били испуњени сви услови за изручење, те да је Француска била у обавези да изручи Харадинаја Србији. Европска конвенција о екстрадицији не говори о томе да је држава – замољена страна, у овом случају Француска, могла слободно да располаже и одлучује да ли ће или неће изручити лице чије изручење се тражи, већ је, напротив, гледано из угла међународног права, била у обавези да сходно прописима изврши изручење, о чему јасно говори чл. 1 Конвенције који носи наслов „Обавеза издавања“.

Из достављене документације јасно се види да се ради о делима која раније нису била процесирана, да је дело било прописано као кривично важећим законодавством примењиваним у Републици Србији, и током релевантног периода за који се веже сумња да је дело извршено, да кривично дело по домаћем законодавству, усклађеном са међународним правом, не застарева, и да се не ради о политичком кривичном делу, нити о било каквом делу које је повезано са таквим кривичним делом, јер је Додатим протоколом уз Европску конвенцију о екстрадицији (Стразбур 15. 10. 1975. године) предвиђено да се политичким кривичним делима, у смислу чл. 3 Европске конвенције о екстрадицији, неће сматрати кривично дело предвиђено одредбама Женевске конвенције из 1949. о заштити цивила у време рата.

Ове чињенице пишу и у решењу француског суда у Колмару, али је француски суд и поред тога одбио изручење, јер би оно наводно могло да проузрокује за Харадинаја „изузетно озбиљне последице по његову личност, пре свега због његове улоге у оружаном сукобу и у политичком животу Косова, као и због његовог држављанства Косова – државе коју Србија не признаје“.

Домаћи правници то тумаче уверењем француског правосуђа да у Србији, када је у питању конкретни предмет, не постоје услови за поштовање права осумњиченог на правично суђење и то искључиво због политичког става који власт у Србији има према Харадинајевом учешћу у оружаном сукобу и политичком животу тзв. Косова и његовом „држављанству“. Тиме се, заправо, тврди да у Србији нема чврстих гаранција судске независности, као бране мешању извршне власти у рад правосуђа.

Или, како је то изразио др Зоран Чворовић са крагујевачког Правног факултета, одакле нама грађанима Србије морално право да критикују француске судије због једне очигледно политичке одлуке, када нам сопствено искуство потврђује да судије у народу Душановог законика и те како суде у страху „од царства ми“… Чворовић указује да из решења француског суда јасно произлази да је за француску државу независност тзв. Републике Косово – готова ствар, један fait accompli. „Не прихватање ове политичке чињенице од стране државе Србије, јер је признање државе по својој природи политички акт, чини правосуђе Србије неподобним за суђење Албанцима са Косова и Метохије који су осумњичени за извршење најтежих злочина“, сугеришући да, уколико би званична Србија имала другачију оцену оружаног сукоба 1998/1999, политичког живота на тзв. Косову и „држављанства“ ове творевине, онда француски суд, уколико процењујемо на основу решења суда из Колмара, не би имао разлог да не поступи по Србијином екстрадиционом захтеву. „Другачија оцена наведених чињеница може једино да подразумева признање независности тзв. Републике Косово од стране Србије, чиме би ретроактивно и оружана побуна Албанаца из 1998/1999. године изгубила противправни, сецесионистички карактер и постала оправдани рат за национално ослобођење“, каже Чворовић, прецизирајући: „Посредством решења о екстрадиционом захтеву у случају Харадинај, судска власт Пете Републике је упрегнута у јарам бриселске наднационалне бирократије, како би послужила као још једно средство притиска на Србију да призна независност тзв. Косова.“

Уосталом, зар потпредседница Европског парламента и известилац за Косово Улрике Луначек није међу првима поздравила одлуку о пуштању Рамуша Харадинаја и позвала ЕУ да утиче на то да Србија повуче „застареле налоге за хапшења“, као услов за наставак бриселског дијалога. Она је позвала високу представницу ЕУ Федерику Могерини и све државе чланице ЕУ, посебно оне 23 државе које су признале Косово, да јасно поруче Србији да би застарели налози за хапшења требало да буду повучени. „Ово је важан услов за наставак дијалога Београда и Приштине, који се одвија под покровитељством ЕУ и по принципима добросуседских односа“, закључила је Улрике Луначек.

ФРАНЦУСКА ВЕЗА Треба подсетити да је Француска деведесетих година подржавала антисрпску политику Вашингтона и Берлина против Србије, Републике Српске и Српске Крајине. Директно је учествовала у агресији на РС, а допринела је индиректно уништењу РСК. Била је део НАТО агресије на Србију 1999. године. Њене специјалне службе, медији и невладине организације били су укључени у реализацију преврата 5. октобра 2000, а када су приштински сепаратисти 2008. прогласили „независност“ Косова, Париз је пожурио да међу првима призна ову НАТО творевину.

Претње из Приштине не односе се само на Србе, већ су пре свега изречене суду у Француској, а по својој суштини представљају претњу миру, упућену и Србији, и региону и Европи, којој се јасно ставља до знања шта би је снашло уколико би Харадинај, како то међународно право налаже, био изручен Србији.

Најбоље је то изразио Харадинај, лично, по повратку у Приштину, када је, усхићен свечаним дочеком у центру града, рекао да би „идеја моје екстрадиције Србији значила позив на рат и нисам се шалио кад сам то рекао…“, додајући да „ми морамо да покажемо место непријатељу Србији и треба да урадимо онако како је урадио Хрват“.

Биће да степен нервозе међу Албанцима у Приштини, Тирани, Прешеву, као и у целој Европи, укључујући и Француску, у којој су се у  последње време учестало догађали терористички акти, указује на страх од изручења, како то Европска конвенција и налаже, јер би на видело изашла истина о најтежим злочинима који су чињени од стране припадника ОВК према српском живљу на територији АП Косово и Метохија, чиме би се у правом и пуном светлу показала истина и о злочину који је извршен од стране НАТО-а, када је, без одобрења Савета безбедности, овај војни савез бомбардовао нашу земљу.

Француски суд је тиме што је својом одлуком утврдио да су кривична дела која се стављају на терет Харадинају неполитичка, и што је истовремено одустао и од изручења и од суђења Харадинају, повредио један од основних принципа међународног права – aut dedere aut judicare (или дај или суди). Према овом правилу „држава под чијом се влашћу налази учинилац међународног кривичног дела (каква су и она за која Србија сумњичи Харадинаја) дужна је, кажу и правна теорија и пракса, да га изручи или да га кривично гони.

Зато би, по мишљењу др Чворовића и других угледних правника, Влада Србије морала  пред Међународним судом правде да покрене поступак против Француске, због кршења правила aut dedere aut judicare у случају Харадинај. Овим би се на оптуженичку клупу довела држава чији званичници нештедимице деле лекције о људским правима широм света, док их сами крше ако је то у њиховом интересу. Тако би тужбом пред МСП Србија на одговарајући начин поручила званичној Француској и другима да свој суверенитет не доводи у питање на целој територији, па и на српском Косову и Метохији.         
[/restrict]