Бацање новчића

Милорад Вучелић / главни уредник

Узалудна је наша трка да достигнемо високе демократске стандарде евроатлантских држава и држава Европске уније. Ти цивилизацијски висови ће нам заувек остати недоступни. Заостали смо безнадежно. Делови опозиције у Србији упозоравају на могућу изборну крађу. Развијени Запад, а нарочито Америка, то су одавно превазишли. Ето, на изборима у Ајови за страначку номинацију демократског кандидата за председничке изборе одлука је донесена бацањем новчића. Бирајући писмо или главу победила је, додуше тесно, Хилари Клинтон. Узгред буди речено, наше телевизијске станице са националном фреквенцијом у својим дневницима и вестима углавном су избегле да помену овај занимљив податак. Нису се гласови баш ни бројали на шест бирачких места, одокативно је закључено да кандидати имају приближно исти број гласова и бацан је новчић увис. Зашто се наше евроатлантске странке не заложе да се код нас одмах примени овај принцип или да се, ако ништа друго, он мало модификује и коригује оном вашарском игром „миш бели срећу дели“. Оне странке које то не прихвате нека буду приковане на стуб антиевроатлантског срама.
Нису ни избори за републиканског кандидата у Ајови прошли без поштовања највиших демократских стандарда, па је тако телевизијским вестима и гласинама протурено како је Бен Карсон, један од кандидата, отишао кући (да се пресвуче) и одустао од избора, због чега су се његови гласачи определили за Трамповог противника Теда Круза, што је овом омогућило да победи. Чари најразвијеније демократије су свима сем нама неодољиве.
Има и много горих и тежих примера који поразно говоре о нама као народу. Ајде што смо ми у Србији заостали и толико неприлагођени, што забрињавајуће не разумемо шта је капитализам и како треба да се модернизујемо и уопште цивилизујемо, поготово да се еманципујемо од Милошевића и деведесетих, али како да разумемо онолико Срба који живе и раде по целом развијеном капиталистичком свету, а да нису успели да се сроде са дивним капиталистичким и тако пожељним принципима и моделима формирања личности. Они су већ у трећој генерацији неприлагођени. Има ли бољег доказа за то од чињенице да су дознаке наших радника и исељеника само у прошлој години по подацима Народне банке Србије премашиле износ од 2,8 милијарди евра, док Уједињене нације процењују да је у Србију лане стигло чак 4,88 милијарди долара! Толике су године наши људи провели радећи по капиталистичком свету, а уопште нису схватили шта је прави дух капитализма, па и даље робују потребама да се помажу не само родитељи и деца него и ујаци, ујне, тетке, тече, стричеви и нећаци. Можда је и православље криво за то и стога није чудо што се наши другосрбијански жути активисти и страни медији који делују у Београду обрушавају на Цркву. Остаје необјашњиво о каквој је то верској затуцаности реч када Запад већ преко пола века није успео да је сатре. Нису успели у тој борби ни католици ни протестанти. И шта ми онда овде очекујемо. Мада постоји велики изазов. Може се десити да нама овде пође за руком оно што тамо њима није успело. Србијански паланачки дух и даље влада њима, па чак и када су рођени, одрасли и образовали се у највећим западним престоницама. Њих још увек опседа атавизам мобе и слава и пожртвовање предака. Мало је за њих рећи да су митомани.
Ствари се када је капитализам у питању много компликују јер није реч само о радницима који раде у западном капитализму. И Русија је капиталистичка земља и тамо раде наши радници. И такав капитализам им не може ништа. Не може их сломити ни афрички ни азијски дух капитализма – они помажу родбини и шаљу им паре, те тако и нама у земљи дају лош пример који нас је масовно обузео оном најездом волонтерства у катастрофалној поплави што нас је пре две године задесила. Дакле не помаже ни ислам, ни руско православље, ни будизам, ни паганство, ни назаренство. Изгледа да нам нема спаса. Зато овде капиталистичка рестаурација започета 2000. године иде тако споро и са толико отпора. Заосталост, па то нам је – што нам је. Ако нема себичлука, нема ни капитализма. То код нас покушавају да усаде већ код ђака у школи. Тако је један професор поделивши тестове и задатке ученицима изрекао упозорење да не буде преписивања и дошаптавања: „Не дозволите својим друговима у клупи да преписују решења јер ће вам неко од њих сутра бити конкуренција за радно место на које ћете конкурисати. Важно је да сваког могућег конкурента или претендента благовремено елиминишете“!
Жалио се тај наставник и васпитач да није успео у свом науму и да су се ђаци и даље на тај начин испомагали и показивали другарску солидарност. Заостали смо и немодерни, нема шта.
Понекад нам се учини да нам уопште нема спаса. Имамо толико независних тела и невладиних организација и заштитника родне и сваке друге равноправности. Колико јуче су се у једном дневничком прилогу националне телевизије бавили легализацијом проституције и говорили искључиво о „сексуалним радницама“, што је више него скандалозно и на граници расизма. Шта је са мушком проституцијом, било да је реч о хомосексуалним или хетеросексуалним „радницима“! Шта је са правима мушкараца и одакле таква подразумевајућа сегрегација и дискриминација, и како то да ниједан од заштитника није подигао свој глас? Зар да само женске проститутке имају исправе којима могу да се легитимишу када их заустави комунална полиција? Како ће се мушки „сексуални радници“ легитимисати и чиме?
Теорија завере је потпуно овладала духом српског народа. Они у најбезазленијим ситуацијама виде неку злу намеру. Тако се недавно пред вратима Високих Дечана појавила група калашњиковима, експлозивом и пиштољима наоружаних албанских вехабија и део српске јавности је одмах помислио да су они имали неку злу намеру, па су то повезали са познатим исламистичким рушењима будистичких, хришћанских и месопотамијских споменика и храмова. Нико ни да се усуди да каже да то, рецимо, може бити шиптарско-косовска УНЕСКО милиција која је дошла да обиђе ову српску светињу и да је заштити од могућих напада, те да су зато били наоружани до зуба. Можда су хтели да приложе помоћ овом манастиру или су свратили да обришу и прекрече оне графите ОВК исписане по зидовима те светиње. Ето, захваљујући нашем примитивизму и робовању духу паланке, ми свуда видимо неко зло, па чак и када се ради о изливима туђе благородности и племените бриге.
Шта рећи тек о односу највећег дела Срба према дешавању у Хрватској. У масовним покличима диљем загребачких улица и тргова, и не само загребачких, чује се један крајње синхронизован и увежбан поклич: „За дом спремни“! И што би то Србима сметало када не смета ни Берлину, ни Бриселу, ни Риму, ни Паризу, ни Бечу. И како то да само Србе (а нарочито оног министра Вулина) и Јевреје то подсећа на усташтво и 1941. годину? Па, сада је 2016. и остала је врло мало Срба у целој Хрватској. Можда је непријатно само мигрантима који се задесе у Хрватској, те они стога и хитају у Немачку и Аустрију да се склоне од могућих асоцијација на Јасеновац и на коначна решења на Павелићев начин.
Када смо већ код поглавника НДХ Анте Павелића приметно је прилично распрострањено одсуство српског веровања у речи Павелићеве ћерке, недавно објављене у загребачком „Глобусу“, које сведоче о томе да он никада и „није имао ништа против Срба“ и да је муку мучио са „лудим Максом Лубурићем“ са којим му „није било лако“. Откуд толико неповерење међу Србима када су свему реченом поверовали сви они са Запада који су га крили свих оних година после Другог светског рата и који су нам данас највећи пријатељи. Међу београдском елитом из круга двојке, па и међу онима који су позиционирани у власти, има оних који би били спремни да разумеју Павелића и његове актуелне копије и креатуре да његова ћерка није устврдила да на њега атентат није извела УДБА него неки хрватски „католички кругови“. Једино ту се види колико је она неверодостојан сведок.
Има код нас охрабрујућих примера да не тонемо потпуно у негативизам. Тако рецимо један политичар и наводни припадник неке самоименоване левице истиче како ће после смене министра одбране Србије Гашића он отићи на још „вишу“ дужност, па ће бити наш амбасадор при НАТО! Сви они који мисле и који су мислили да је виша дужност од министра војног дужност председника владе или државе били су у заблуди јер је служење северноатлантском војном савезу највиша и најсветија дужност. И то је за нашег „левичара“ подразумевајуће баш као што је подразумевајуће да су Хилари Клинтон и Тони Блер прави левичари. Али једна аутентична евроатлантска ласта не чини пролеће.
Нашим пријатељима у ЕУ не смета ни то што хрватски министри тврде да је „антифашизам само празна флоскула“. То смета једино Србији и Русији. А када је Русија у питању, и када је реч о односу Срба према Русима, ту нема краја доказима наше заосталости, недораслости и недостојности евроатлантским вредностима.
Има ли, за крај, бољег доказа те залуђености од речи Германа Садулајева о Србима:
Много људи у Европи воли Русе, нису Срби једини.
Лично сам од многих Европљана чуо да они у принципу воле Русе – само не воле Путина и Газпром.
Али Срби, Срби Русе воле друкчије.
Као што каже један наш класик: без Путина и Газпрома свако ће нас заволети, али заволи ти нас такве какви јесмо, са Путином и Газпромом!
Срби су тако и урадили.
Урадили су чак и више: Срби воле Русе, а нарочито Путина и Газпром.