АПОКАЛИПСА ДАНАС

ХРИШЋАНИ НАЈПРОГОЊЕНИЈА ВЕРСКА ЗАЈЕДНИЦА У СВЕТУ

Један хришћанин убијен је негде у свету на сваких шест минута, показује истраживање италијанског Центра за истраживања о новим религијама, док је између 500 и 600 милиона њих прогоњено широм планете

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Б ило је много деце која су сва муслимани, а ја сам био једини хришћанин. Када бих им пришао и рекао „хајде да играмо фудбал“, они би одговорили „не, ти си хришћанин“! Онда би ме вређали да сам свиња – пожалио се један тринаестогодишњи дечак из избегличког центра у Саксонији католичком свештенику Андреасу Кнапу. Овај свештеник из Лајпцига који ради са малолетним мигрантима рекао је за немачки радио „ДКултур“ да већинска муслиманска деца активно прогањају хришћанску мањину у камповима за мигранте, а да посебно „мрзе“ хришћане са Блиског истока. У сличном тону наступили су и посланица Бундестага Ерика Штајнбах и свештеник иранског порекла Махин Мусапур упозоривши да су хришћани у мигрантским логорима константно жртве насиља, злостављања и претњи.
[restrict]

Поменути тринаестогодишњак и остали мигранти хришћани су, упркос проблемима са којим се суочавају у хришћанским земљама, срећници, јер су, за разлику од многих, стигли до логора. То, на пример, није био случај са шесторо хришћанских избеглица бачених са брода усред Медитерана, за шта је у Шпанији у септембру прошле године суђено капетану брода, камерунском муслиману. Једна од жртава, „пастор из Нигерије био је подвргнут ужасном мучењу пре него што се удавио у мору. Они су га гадно израњавали, пре него што су га бацили са брода“, навео је шпански тужилац. Ово никако није усамљен случај него је само један од познатих. Слична је судбина задесила и 12 хришћана који су са осталим избеглицама бродом априла прошле године запловили из Либије ка Сицилији. У Италији је због овог убиства ухапшено петнаест њихових муслиманских сапутника.

ПОКОЉ НЕВЕРНИКА Ни до брода, а камоли до избегличких центара у западним земљама нису стигли ни Копти које су терористи из Исламске државе заклали на једној либијској плажи, нити десетине, стотине и хиљаде оних који су у бројним муслиманским земљама убијани, разапињани на крст, силовани, затварани…

Према речима Масима Интровињеа, директора Центра за истраживања о новим религијама, у 2016. убијено је 90.000 хришћана, што их чини најугроженијом верском групом на свету. Подаци Центра за проучавање светског хришћанства указују да се 70 посто убистава догодило у Африци и за њих су одговорне екстремне исламистичке групе. Тако је, на пример, само у Нигерији, у последњих 12 година више од 10.000 људи убила исламистичка организација Боко харам. Преосталих 30 одсто, тј. 27.000 хришћана изгубили су живот у терористичким нападима, уништавању хришћанских села или прогону власти у осталим деловима света. Бројка за 2016. је нешто мања од 105.000 убијених хришћана у 2015, али то би могло бити последица непостојања адекватних података за Индију и Кину.

Интровиње каже да су хришћани мете најчешће из два разлога – „прво јер њихово залагање за мир узнемирава ратоборније групе, и јер се њихово друштвено учење о животу, породици и сиромаштву супротставља моћним силама“. Истраживања показују да, док су у прошлости највећи прогонитељи хришћана били комунистички режими, геополитички пејзаж данашњице изгледа знатно другачије, па су други и актери. „Док су последњи плотуни комунизма још одговорни за нека злостављања хришћана, исламски ултрафундаментализам је преузео место главног фактора прогона“, навео је он. Истиче се да, иако су неке групе попут поменутог Боко харама „недржавни фактор“, у многим земљама „прогон хришћана је ствар државне политике“. „Више муслиманских земаља још има законе којим се кажњава апостаза – прелазак из ислама у другу веру. Друге имају законе против бласфемије, а неки су склони да сваку критику ислама сматрају богохуљењем“, навео је Интровиње. Најновији пример оваквог поступања је хапшење целе породице у Пакистану због бласфемије крајем јануара. Седамдесетогодишња глава куће Масих Мухтар и остатак његове породице, укључујући и троје деце старости између осам и 14 година, ухапшени су јер су наводно написали бласфемична писма у којима се омаловажавају пророк Мухамед и Куран. Масихов син Анџум по изласку из затвора и одласку у избеглиштво изјавио је да „хришћани у Пакистану немају никаквог мира, јер их муслимани мрзе“. Породица Мухтар је имала среће, јер се оптужбе за богохуљење неретко завршавају судском пресудом на смрт, или чешће линчом.

Резултати истраживања америчке организације „Оупен дорс“ о нивоу слободе коју уживају хришћани у пет сфера живота – приватном, породичном, у заједници, држави и цркви – плус нивоу насиља с којим се суочавају. Прикупљени подаци се претварају у поене чији збир даје коначни резултат за сваку земљу

НАЈГОРА ГОДИНА ДО САДА Резултати истраживања које је објавио Интровиње подударају се с подацима до којих су дошле и друге организације и истраживачи. Према листи америчке организације „Оупен дорс“ за 2016, која је проглашена за најгору у последњих 25 година од како ова група спроводи истраживање, девет од првих десет земаља у којима хришћани највише пате од „екстремног прогона“ већински су муслиманске државе (видети графикон). У овом извештају се наводи да је у прошлој години „убедљиво најјачи покретач прогона био исламски екстремизам“ и да је то случај у 40 од укупно 50 држава које су на листи. Резултати оба истраживања указују да је 90.000 убијених само врх леденог брега, јер се жртвама прогона хришћана може сматрати између 500 и 600 милиона људи. Међу њима је и око милион хришћана који су, како је средином 2016. рекао халдејски епископ у Алепу Антоније Аудо, током пет година сукоба у Сирији напустили ту земљу, док преосталих 500.000 живи углавном на простору под контролом сиријске владе која их штити од џихадиста.

И „Оупен дорс“ указује да је „исламистичка репресија најчешћи разлог притисака против хришћана“ и да се он „најзначајније повећава у Африци где је због вере убијено више хришћана него било где у свету“. Према наводима ове организације, међутим, прва на листи држава прогонитеља хришћана је Северна Кореја, али у насиљу предњаче Нигерија, где је број убистава хришћана у 2016. повећан за 62 посто у односу на претходну годину, а Пакистан се налази на четвртом месту као „најнасилнија“ држава у којој ниво антихришћанског насиља „надилази чак и онај у северној Нигерији“.

У немуслиманским земљама узрок прогона хришћана је или политички, као у Северној Кореји и Кини, где су „хришћани највећа друштвена снага коју не контролише Комунистичка партија“, или криминални, као у Мексику или Колумбији, где се мафијашки картели обрушавају на хришћанске заједнице које им сметају у „пословању“. Незабележен у овоме је, међутим, тихи прогон хришћана у западном свету, где „вера предака“ бива све потиснутија или форсираним секуларизмом који забрањује чак и појмове попут Божића, или надирућом исламизацијом.

На ово указује и католички надбискуп из ирачког града Ербил Башар Варда осудом лицемерја оних који демонстрирају против одлуке Доналда Трампа да спречи имиграцију из појединих муслиманских земаља. „Зашто се сви ти демонстранти нису побунили због тога што Исламска држава убија хришћане и језиде, и друге мањинске групе на Блиском истоку“, упитао је он.        

СЛУЧАЈ ПИХТИЈАДА

Епископ бачки, владика Иринеј Буловић можда јесте превише бурно реаговао и, како то неки кажу, посегао за „прекомерном употребом силе“ када је организаторима Пихтијаде у Руменци, коју је назвао „паганском манифестацијом“, запретио анатемом и репетитивном употребом „мртвачких звона“. Владика је, вероватно, реаговао у афекту, на шта нам указује чињеница да је „паганским“ назвао нешто што везе с тим нема и што је превидео прегршт остатака староверја који красе православну веру код Срба. Владика, међутим, ни у том „афекту“ није изашао ван својих оквира. Није, као што је то једна београдска телевизија малициозно приметила, „забранио“ Пихтијаду. Нема он ни могућност да то уради, на срећу, јер је код нас држава одвојена од цркве. За оне из „круга двојке“, који се у свему угледају на Запад и стално тамо гледају, у овом контексту треба напоменути и да је „секуларизација“ западни изум неопходан у западним државама, а не у оним источним, православним, јер за разлику од папе, патријарси никада нису ни претендовали на „овосветску власт“ и православна црква је увек била одвојена од државе, и у средњем веку, а камоли под Турцима.

Вратимо се на Пихтијаду. Владика није ништа забранио него је организаторе упозорио да ће бити анатемисани, то јест „избрисани из чланства“ у православној цркви. Он на ово има право, што би сваком вернику СПЦ требало да буде јасно, а да бисмо направили паралелу коју би разумели грађанисти из круга двојке, подсетили бисмо на пример да је Комунистичка партија имала за право да из свог чланства избрише свакога ко се огрешио о партијску дисциплину. Ако се неко не понаша као верник, у складу с правилима цркве, одбија да исте прихвати, зашто би њему (или њој) било толико битно да остане у оквиру те цркве?

На крају крајева, ово би требало да буде спор о којем би се расправљало искључиво у верској заједници, а не нешто о чему би пресуђивали људи чија је једина веза с вером у Бога или Српском православном црквом њихово оспоравање и једног, и другог. Удружење „Атеисти Србије“ осетило се овим поводом позвано да изда саопштење објављено под насловом „Зашто Иринеј прича о пихтијама, а ћути о педофилији у СПЦ“ (Аутономија.инфо). Иако би урадак, који није ништа више до траћење папира, односно електронског простора, било најједноставније поставити на одговарајуће место пуким узвратним питањима „Зашто атеисти Србије причају о владики Иринеју, а ћуте о томе да њихов гуру Ричард Докинс тврди да су педофилски скандали пренадувани и да блага педофилија није зло“ или „Шта атеисте Србије чини ауторитетом који би требало да одређује чиме ће владика да се бави“, нећемо се зауставити на томе. Атеисти владикин наступ сматрају „суманутим крсташким походом против свега што обичне људе чини срећним и задовољним“. Е, па ако су вам пихтије све што вас чини срећним, благо вама. Да не говоримо о томе што атеисти Србије себи дају за право да пресуде да је понашање Иринеја Буловића „бизарно и дубоко узнемиравајуће“. С једне стране, бизарније би било од једног владике СПЦ очекивати да ће благосиљати Пихтијаду усред васкршњег поста, а с друге, шта би било када бисмо рекли, на пример, да је понашање учесника геј параде „бизарно и узнемиравајуће“? Основа слободе за коју се наводно атеисти (ваљда) залажу јесте да свако има право да ради шта му је воља све док не угрожава другога. Владика у овом случају није угрозио никог осим верника СПЦ који су му сами дали ауторитет да процењује шта је добро, а шта лоше. То је питање њихове слободе и ничега другога што би требало неког атеисту да „узнемири“. Више узнемирава то што атеисти показују толики презир према владики да без икаквог разлога наводе његово световно име којег се ступајући у монашки ред одрекао и што у њиховим коментарима доминира позив на „поновно седлање“.

Корак даље од „Атеиста Србије“ отишао је новинар српске филијале америчког медија „Вајс“ (Vice), чије име у преводу на српски језик значи „мана“, „порок“. Овај човек, мислећи на СПЦ, на самом почетку свог текста поставља питање „да ли нам је потребан овакав одред“. Ако њему и његовим истомишљеницима није потребан, нико их не тера да буду повезани с њим, али начин на који је ово питање постављено имплицира и потребу за његовим укидањем, односно забраном. Баш слободарски! Аутору овог текста смета и што је владика „запретио“ затварањем порте храма. Крајње је недемократски не дозволити поштоваоцима добре пихтије да у време поста у добром залогају уживају у порти цркве. Називајући владику „Слеџ Хамером хришћанства“ (лик из комичне крими-серије) аутор му замера што „већ више од деценије одређује шта је океј, а шта је православни но-но“. Стварно бизарно и узнемирујуће, што би рекли „Атеисти Србије“, да један владика одређује шта је у складу с православљем, а шта није. Да ли би то требало да буде задатак Хелсиншког одбора, или неке друге невладине организације? Или можда „Вајса“? И овај аутор нас подсећа да је Србија секуларна држава и да „у принципу црквена лица не би требало да утичу на било какве одлуке грађана“. Грађана не, али верника да. Уз то што су верници сасвим слободни да савет прихвате или не. Аутор нас подсећа и да се црква усудила 2013. да се успротиви абортусу. Црква, наиме, забрањује да се лекари који спроводе намерне прекиде трудноће причешћују. Какав атак на слободу и људска права! Где сме црква да одређује ко ће да се причешћује када је то у надлежности „Вајса“ и „Атеиста Србије“? Питања сме ли црква да буде црква, сме ли се бити хришћанин, сме ли се веровати у Бога, сме ли се имати став о питању питхија, абортуса или било чега другог који нису одобрили „Вајс“, „Атеисти Србије“ или Хелсиншки одбор потпуно су излишна! Наравно да да, под условом да прихватите да вас у датом тренутку оседлају и узјашу.           
[/restrict]   

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *