Amerikanizacija Evrope

Piše Predrag R. Dragić Kijuk

Evropa je izgubila politički kompas i danas postoji kao nato-američki protektorat. Zarobljena sopstvenom biografijom, ona je postala saučesnik i u izvršenju smrtne kazne nad humanističkim idealom, kome je inače težila i kojim je na drugom civilizacijskom tasu zaklanjala svoj istorijski patohumanizam. To je i razlog što je ujedinjena Evropa, prvi put posle Drugog svetskog rata, poslala kaznene ekspedicije na srpski narod, vodeći svoj prvi rat pod sazivom Evropske zajednice

Američka spoljna politika bi se mogla odrediti na sledeći način: poljubi me u zadnjicu ili ću te šutnuti u glavu. Milošević je odbio da poljubi tur Americi, pa je Klinton šutnuo u glavu srpski narod
Harold Pinter, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2005 — The Guardian, 08. 04. 1999)

Nacističkim snagama, 1941. godine, koje su bombardovale Beograd, komandovao je feldmaršal Keselring. Zanimljivo je da je nemačka tajna služba, zadužena za logistiku savezničke NATO operacije protiv Srba 1999. godinu komandu poverila njegovom sinu Rajneru Keselringu. NATO falanga je, tako, još jednom pokazala kom uzoru ukazuje svoje divljenje.
Bombardujući Srbiju, NATO se ponašao kao arijevska organizacija (prema generalu Majklu Rouzu „NATO je spreman da Srbe vrati u kameno doba“) koja je Srbe tretirala kao narod nižeg reda. Poput nevinih u Drugom svetskom ratu koji u koncentracionim logorima nisu mogli da se brane i srpski narod nije mogao da se brani 1999. godine. Ako izuzmemo ljudske žrtve i zanemarimo upotrebu zabranjenog oružja (projektile sa osiromašenim uranijumom), NATO je, kao najreprezentativniji predstavnik ultimativne demokratije i rasističke kulture, ostvario zavidan bilans: u svojoj „humanitarnoj akciji“ porušio je 190 škola, 20 bolnica i 60 mostova — za 78 dana poništavanja srpskog naroda. Sličan odnos prema Srbima imali su i nacisti: general Eberhad je, 1941, u Kosovskoj Mitrovici, obraćajući se Šiptarima izgovorio onu poznatu i bezpogovornu rečenicu: „Srbi su van zakona. Obećavam da će posle rata Kosovo i Metohija biti priključeni Albaniji“.

1
PRIJATELjSKI FAŠIZAM
NATO-gaulajteri su 1999. težeći da ostvare neslovenski mostobran na Balkanu, koristili sva sredstva da Srbe stave van zakona. Pripadnici NATO-a upotrebljavali su u novim uslovima, nove metode, medijski genocid, ne bi li i satanizovanjem kaznili srpski narod. Karla del Ponte će prozivati Srbe za 529 masovnih grobnica na teritoriji Kosova i Metohije. Ni jedna nije pronađena od tih 529 grobnica sa pogrebenim nevinim šiptarskim žrtvama. Nemački general Šarping je tvrdio da su Srbi proterali sa Kosova 600 hiljada Šiptara, čineći pri tom monstruozne zločine („ispečeni fetusi“, ubistva „nerođenih beba“ — već šta je bolesni šarpingovski um upamtio da treba da izgovori). Joška Fišer, ministar inostranih poslova u Vladi ujedinjene Nemačke, zgražavao se nad 400 hiljada pobijenih na Kosovu. I dabome, ko bi drugi objavio ako ne bečki „Standard“ (novina austrijske države koja je u odnosu na broj stanovništva dala najveći procenat nacista u Drugom svetskom ratu) 7. aprila 1999. da je u prvom pokolju na Kosovu srpska vojska pobila 800 hiljada Šiptara(!?).
Ovaj infantilni nivo inteligencije najtačnije određuje moralni lik NATO-a i njegov humanistički pogled na svet. Ali, razume se: Evropejci, natovci i globalisti se ne bave samo biografijom srpskog naroda, što potvruđuje konstantna rusofobija odnosno dominantno opredeljenje američke spoljne politike. To je i razlog što je Američki kongres, 1959, doneo zakon kojim se Amerika proglašava za zaštitnika pokorenih naroda pod komunizmom  i uvodi praznik pod nazivom „Nedelja pokorenih naroda“ (nacija). Ovaj zakon (PL 86-90) obavezuje SAD da brinu o narodima pod komunističkom čizmom, ali se odnosio pre svega na komunističku Rusiju. U tom zakonu se vrlo jasno govori o tome kakvim je torturama izložen veliki broj naroda na teritoriji SSSR, u kome su svi potlačeni sem Rusa. Naprosto, to i nije zakon protiv komunizma,  već protiv državnosti Rusije i protiv ruskog pravoslavnog naroda.
Posledično, Buš je i pre ukrajinskog referenduma (1991) „podsticao otcepljenje Ukrajine“. Razume se, ovu rusofobičnu politiku dosledno je pratio NATO: razmetljivim zbližavanjem sa Ukrajinom, manevrima američke flote u Crnom moru 1997, forsiranjem Turske. Ono što su SAD najavljivale („obručivanje“, opkoljavanje Rusije) NATO sprovodi u delo stvaranjem „raketnog štita“ odnosno „sanitarnog kordona“ oko Rusije.
NATO u stvari predstavlja jednu preteću organizaciju koja je uspela da spoji ono što je na izgled nespojivo. Naime, najvažniju militantnu liniju ove organizacije čini osovina koju predstavljaju Vatikan, Berlin i Vašington. Zar je čudno što je prvi papa koji je ušao u Belu kuću (1979) bio upravo Jovan Pavle II, estradni papa i čovek skrivene biografije. Ali je upravo taj papa Vojtila uspostavio doktrinu koridora prema Rusiji: pas baj tu Rašn (pass by to Russia). Iz te velike ljubavi rodiće se drugi konkordat vatikanske konkviste: prvi je Vatikan potpisao sa nacističkom Nemačkom, a ovoga puta sa globalističkom Amerikom, koji je, 1984, obelodanjen na Aljasci kao Regan-Vojtilin plan.
I njegov naslednik, papa Racinger (alijas Benedikt XVI), inače davnašnji pripadnik „Hitlerove mladeži“ (Hitlerjugend), nastavio je politiku konkordatskog imperijalizma. U prvoj svojoj poslanici, za Božić 25. decembra 2005, papa Racinger poziva na podršku novom svetskom poretku „utemeljenom na ispravnim etičkim i ekonomskim principima“.
Ono što je zanimljivo to je pitanje saveznika NATO organizacije. To su ili države koji su nekad bile u paktu sa Hitlerom ili su to pak države koje su na neki poseban način (putem separatizma) došle do svoje nezavisnosti. I zato u stručnoj literaturi koja postoji u svetu nove saveznice NATO-a se označavaju kao prijateljski fašizam. Taj „friendly fascism“ postao je senka NATO-a, upućujući na tradiciju ljubavnog mimezisa. Zar sumnjati u taj zanos, ako nije nepoznato da su neki od kultnih paklenika bili „omiljeni nacisti“ evroatlantske civilizacije. U takve, bez sumnje, spada i Albert Šper, Hitlerov arhitekta i ministar naoružanja čiju opčinjenost nacizmom potvrđuje i njegova članska karta broj 474481.

2
EVROPSKI PATOHUMANIZAM
Za razmatranje patohumanizma vredno je napomenuti dva eklatantna slučaja. Na konspirativnom samitu, jula 1998, u Berlinu donet je dokumenat o „Dousavršavanju Evrope“. Po tom dokumentu, koji poseban tretman pridaje „albanskom pitanju“, za Srbiju je predviđen sanitarni kordon. Rusija je određena kao neuralgična tačka s ciljem permanentnog izgurivanja iz Evrope u Aziju. Za sive zone ostavljene su Ukrajina i Belorusija…
Na drugom konspirativnom samitu, aprila 2000, u Bratislavi određena je najvažnija strategija NATO-a, sadržana u obavezi izabranih arijevaca da se zalažu kako bi se sadašnjim širenjem NATO-a „uspostavila teritorijalna situacija između Baltičkog mora i Anadolije kao u vreme Rimskog carstva“ (tačka 7)?! U toj želji da, za početak, zadobije granice Rimskoga carstva — NATO odvaja, odnosno SAD kao njen najvažniji tutor, 10 milijardi dolara nedeljno za ratove koje vodi u svetu (Irak i Avganistan), dodajući toj sumi još nepoznata sredstva za izdržavanje 800 američkih baza na našoj planeti.

3
IMPERIJALNI HUMANIZAM

Po svemu sudeći, Evropa je izgubila politički kompas i danas postoji kao nato-američki protektorat. Zarobljena sopstvenom biografijom, ona je postala saučesnik i u izvršenju smrtne kazne nad humanističkim idealom, kome je inače težila i kojim je na drugom civilizacijskom tasu zaklanjala svoj istorijski patohumanizam. To je i razlog što je ujedinjena Evropa, prvi put posle Drugog svetskog rata poslala kaznene ekspedicije na srpski narod, vodeći svoj prvi rat pod sazivom Evropske zajednice. Razume se, u toj zajednici nema Srba, na koje je demokratska Evropa atakovala tri puta u 20. veku, s genocidnim namerama. Utoliko je srpska politička sudbina najogledniji barometar za političku budućnost Evrope, kad ona već nije imala snage da se ne ogreši o zavetnu poruku jednog evrofila („Evropo, pokloni se Srbiji!“).
U ključu američke natomafije nisu li sadržani svi lakejski postupci Evrope koja je u tranzicionom posthitlerovskom periodu zagubila svoj identitet. Tokom postberlinskog sindroma postalo je sasvim očigledno da je evropski um dosegao sopstvenu kulminaciju kao politički subjekt sa starateljem. Zato Zbignjev Bžežinski jeste u pravu (v. njegovu knj. „Velika šahovska tabla“) kada zaključuje: „Brutalna je činjenica da je Zapadna Evropa… u velikoj meri američki protektorat“.
Kao ovisnik natoizacije, Evropa je u svemu pratila izopačen politički ideal, gubeći samokontrolu i sopstvenu političku korist — dovodeći u stanje regresivne evolucije i projekat ujedinjene Evrope, realizovane na pozicijama tehnokratskog neokolonijalizma. Upotreba čoveka je besprizorno pravdana demokratskom prosvećenošću dok se u stvari industrija selila za profitom u zemlje jeftine radne snage. Bankokratija je imoralno propagirala liberalizaciju tržišta upodobujući narode i države kursu dužničkog ropstva.
Konačno, kao instrumentalizovani učesnik u opitnom razbijanju druge Jugoslavije, Evropa je zgazila sve tekovine civilizacijskog, pravnog i kulturnoistorijskog novovekovnog programa. Tako je i bilo moguće da pravo moći (na srpskom primeru) ostvari svoj primordijalni obrt i da, kao surogat, sopstveni istočnik, moć prava, otpošalje u sunovrat.
Tu vrstu upotrebe čoveka, kao glavno svojstvo izopačene politike, ugradio je u sebe novi poredak koji je potopio Evropu. U novim uslovima imperijalni humanizam nije prezao da žrtvu proglasi dželatom, a etničko čišćenje humanitarnom akcijom. Primeri za to su i savremeni hrvatski neofašizam i muslimanski „sveti rat“ zacareni u procesu rušenja Jugoslavije — usmeravani američkom političkom oblapornošću. Zato se i metod ponavljanja manipulacije (Vukovar-Dubrovnik, Srebrenica-Račak) uvek javlja kao na isti način ponavljana laž. U tom ključu sadržana je i igra brojkama: evro-atlantska alijansa je utvrdila postojanje 105 „koncentracionih logora“, koje su držali Srbi u Bosni, sa 260000 zatočenih. Međunarodni Crveni krst nalazi da je ukupan broj zatočenih, iz sve tri zaraćene strane, između deset i jedanaest hiljada. Od 100000 silovanih muslimanki u Bosni, komisija UN za ratne zločine je oktobra 1993, ustanovila „330 dokumentovanih slučajeva silovanja“.
Očito, zločinačka politika svetskog hegemona nije ni mogla, izuzev patohumanizma, da iznedri principijelni politički poredak. Kao što je skrivala istinu o tome da je u „civilizacijskom ratu“ pobila dva miliona Vijetnamaca tako je skrivala istinu o Sarajevu, gradu sa najvećim brojem mrtvih Srba (do sada utvrđen broj 5515 žrtava) u ratu 1991-1995.

4
BALKANSKA NATO-ODISEJA
U sklopu balkanske nato-američke odiseje treba posmatrati i dekomponovanje Jugoslavije, stvaranje novih nacionalnih država sa proklamovanom „multikulturalnošću“, te i „Srebrenički slučaj“. On će trajati koliko i dirigovana nato-američka moć nad medijima. Ali će, istovremeno, „Srebrenički slučaj“ ostati upamćen kao nezaobilazni primer američke političke bezočnosti i bezumlja. Ovo je i primer koji tačno vremenski određuje kada se američki hegemonistički um spustio ispod najniže intelektualne i moralne lestvice.

Navodni masakr u Srebrenici omogućio je da dogovoreno NATO bombardovanje Republike Srpske (30. 08-13. 09. 2005) ima kakav-takav legitimitet. Sledstveno tome, NATO ne bi s Hrvatima, avgusta 1995, izvršio zajedniču ofanzivu na Republiku Srpsku Krajinu (i etničko čišćenje Srba) da u martu 1994. nije sklopljen Vašingtonski sporazum (temelj bošnjačko-hrvatske federacije). Posledično, Hrvati su, zahvaljujući ovom Sporazumu, politički profitirali jer im je, zauzvrat, američki predsednik Klinton ispunio obećanje da će im vratiti sve teritorije koje su držali krajiški Srbi.
Srebrenički mit je, prema tome, bio neophodan Americi da rat koji je započela u Bosni (zahtevajući od Izetbegovića da se odrekne pristanka na Lisabonski sporazum) završi navodno uspešnom mirovnom inicijativom. Baš zato, „srebrenički slučaj“ i postoji jedino kao američki srebrenički mit.
Slučaj Srebrenice je pažljivo režirala dvojedna administracija SAD i NATO, pa su zato, na sastanku 2. aprila 1995, Kofi Anan i Madlen Olbrajt odbili plan za odbranu Srebrenice. Naime, 300 vojnika holandskog bataljona sa lakim naoružanjem trebalo je zameniti danskim kontingentom, opremljenim teškom artiljerijom.
Iako su znali da se vojska Republike Srpske sprema na srebrenički desant, čak ga podsticali zbog muslimanskih zverstava nad Srbima u srebreničkoj regiji (samo na bratunačkom groblju počiva 3276 Srba, većinom civila) – američkonatovska alijansa nije učinila ništa da predupredi akciju pod nazivom „Krivaja `95“. To je razlog što ni UNPROFOR nije odgovarao na zahteve Holanđana da im se pruži podrška iz vazduha kada je započeta akcija srpskog zauzimanja Srebrenice.
Da su šefovi SAD, NATO i UN imali saznanja da će vojska Republike Srpske preuzeti zauzimanje Srebrenice svedoči i poseta Vašingtonu Ričarda Goldstona, ondašnjeg glavnog tužioca Haškog tribunala. O tome detaljno piše Andreas Cumah dopisnik iz UN berlinskog dnevnika Tageszeitung.
Naime, Filip Korvin, predstavnik UN u Bosni i Hercegovini, jasno je dao do znanja da je bilo licitiranja srebreničkim žrtvama (prvo 16000, pa 14000, zatim 12000 i 10000 te najzad oko 8000), izjavljujući da je cifra od 7000 ubijenih, s kojom se često „barata u međunarodnoj zajednici, jedno neodrživo preterivanje“. Visoki komesar UN, Henri Vilend, ima samo jedan argument za „srebrenički slučaj“: „Nismo našli nikoga ko je svojim očima video neki zločin“.
Možda je to i bio glavni razlog što je tužilac Tribunala Ričard Goldston (u pismu američkoj ambasadi u Hagu, novembra 1995, povodom Srebrenice) „okarakterisao kvalitet i ispravnost obaveštajnih podataka koje su dostavile SAD razočaravajućim“. Upravo zbog neupotrebljivih podataka, Goldston je 30. novembra 1995. dodatno tražio od Klintonove administracije da mu se predaju sve informacije o Srebrenici. Ali – kako je potvrdio Andreasu Cumahu –  „vratio se iz Vašingtona praznih ruku“.

5
UMORNA JE NAŠA CIVILIZACIJA
Nesumnjivo: umorna je naša civilizacija, ali je NATO (kao nadnacionalna teroristička organizacija) posebno destruirao, ponizio i umorio. Utoliko pre, patohumanizam NATO-imperije predstavlja ruglo umornog evropskog i američkog političkog uma.
Ako NATO, za početak, teži da zauzme granice do kojih se nekada prostirala Rimska imperija to ne znači ništa drugo do da su njegovi politički promotori posve politički retardirani. Ali kada takav um predvodi politiku svetskog hegemona, prestižnog u konvencionalnom i atomskom naoružanju, to poništava nadu čovečanstva u civilizacijski pomak. I više od toga: danas ova parahumanistička organizacija i vojna falanga koja ima čak svoju parlamentarnu skupštinu, izvesno predstavlja planetarnu pretnju miru u svetu.
Ukoliko bi ona premrežila planetu onda bi nastao politički i istorijski muk, politički zato što je ona osudila humanistički ideal na smrt a istorijski zbog toga što su je utemeljili oni koji smatraju da živimo, posle arhiviranja komunizma, u vremenu kraja istorije, kako je to pisao uslužni intelektualac Fukujama.
Međutim: postoje narodi koji ne mogu da usvoje ono blagostanje kojim se predstavlja NATO organizacija u svetu. Ona propagira evroatlantski pogled na svet i američku vrednosnu lestvicu koja se svodi na trojstvo koje predstavljaju profit, prestiž i pohlepa. Postoje narodi koji nikada takav pogled na svet i ta načela kao nadnačela ne mogu da prihvate. U takve narode spada i stari srpski istorijski narod.