АКТУЕЛНО У БЕОГРАДСКИМ ГАЛЕРИЈАМА: ПОГЛЕД ПЕЧАТОВОГ КРИТИЧАРА

Љубодраг Јанковић Јале, Сан, 1978, уље на платну, 95 х 150 цм, власништво аутора

Од древног до модерног

Сликар Љубодраг Јанковић Јале успео је да буде оригиналан на најтежем терену, који су освајали многи, па и најспособнији, а ипак је пронашао само свој начин да буде крајње особен

У Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ и Галерији УЛУС до 16. маја трају две изложбе Љубодрага Јанковића Јалета. Реч је о велеизложби у два дела, ретроспективи слика и цртежа коју прати каталог на седамдесет две стране. Мада га у сталном јавашлуку УЛУС-а нико од двоје представника те организације није ни поменуо на отварању, приређивач ове смотре је Никола Стојчевић и његова Фондација Плаво, која организује само спектакуларне изложбе.
Јале је чувени професор са београдске Академије за примењену уметност, саборац Медиале, Шејкин и Љубин пријатељ, уметник који је као и Драган Лубарда био по страни од тог покрета али суштински му припада. Већ његова прва уљана слика „Аутопортрет“ из 1945. године одаје рођеног уметника и јединог на српској ликовној сцени који је успео као значајан сликар, цртач и вајар. Превео је свој свет у различите форме а почео је као Љуба Поповић и Коста Брадић. Сликао је испрва грациозне витке Мадоне, за које му је модел била његова девојка, историчарка уметности, будућа супруга, као и аскетски мршаве фигуре, испошћене ликове мистика. За њих је Љуба Поповић рекао да су одличје целе Медиале, али да им претходе скулптуре логораша из Аушвица Виде Јоцић, снажне, изражајне и врхунски ликовно решене. Доцније је Јале из тих првих тамних слика изашао на светлост плажа и појавност полеглих фигура, сликајући утопљенице, суђаје, велике мајке и јахаче пре звери него коња. Погрешно би било сматрати да је уместо крхких тела открио естетику дебелих, није реч о телесној маси већ о монументалности израза. Тај други део његовог опуса извире из ероса и мита, из балканског тла и маште, отуда толико чулности и осећајности, митолошких и библијских тема као Сузана и старци.
У чисто ликовном погледу осим невиђене величине у изразу, којом посеже у Пикасово дело колико и у традицију европске фантастике, Јале ствара чудесно. Нико у Медиали се није толико коренито мењао а остао надмоћан, није био способан за такве смеле деформације и величину у изразу. Његове фигуре постављају идеју сна у уметности, жене која спава а велика је као континент окружен водом. Јале се враћа до древног, изворног и истинитог, до начела стварања, има код њега много неолита и самих почетака, ритуала и молитви. Он је уметник који крши правила не да би успоставио нова већ своја. Довољно је погледати сразмере тих фигура. У античкој уметности сматрало се да је канон људске висине око 7-8 глава, у маниризму су сликане фигуре чија је пропорција 12 глава у висини тела, што се сматрало претераним. Јале чини немогуће, у његовим митским свечаностима учествују свештенице и посвећенице чија је висина 20 глава, па ипак је све на слици како треба. Та је уметност иницијатичка, што се постиже најпре тиме да је сам уметник најдубље проживљава. Реч је о мајстору који није велики због тога шта и како већ зашто ствара. Јале је успео да буде оригиналан на најтежем терену, који су освајали многи, па и најспособнији, а ипак је пронашао само свој начин да буде крајње особен.

[restrict]

Mилoш Гoлубoвић, Пoртрeт Mилицe Гoлубoвић, 1930, влaсништвo пoрoдицe Гoлубoвић

Дух словенске модерне

Деценијама се у нашој култури знало за бечке и минхенске студенте ликовних академија и утицај тог типа уметности а Праг се само помињао. Сада је исправљена та неистина, уз отварање питања постојања чисто словенске модерне, без германских или латинских утицаја

До 13. маја у Галерији РТС може се видети изложба „Праг и српски сликари“. Доласком новог генералног директора РТС та некада међу најугледнијим галеријама у земљи доживела је својеврстан сумрак – приређивањем недостојних изложби, праћених истим таквим каталозима. Тако је за кратко време упропашћено много тога што је утемељио Никола Мирков, претходни директор и оснивач Галерије. Премда РТС има своју штампарију, велике и значајне изложбе попут ове праћене су малим тролисним каталозима. Садашња поставка се, међутим, међу трећеразредним изложбама којекаквих костимографа и сценографа у том простору издваја високом ликовном културом. Као што обично бива, иза великих подухвата стоји само један човек. Овде је реч о режисеру Ненаду Огњеновићу, аутору сјајног дужег документарног филма „Праг и српски сликари“. Са много труда, истражујући даље, приредио је изложбу и написао књигу о тој теми.
Деценијама се у нашој култури знало за бечке и минхенске студенте ликовних академија и утицај тог типа уметности а Праг се само помињао. Огњеновић је исправио ту неистину, отворивши питање постојања чисто словенске модерне, без германских или латинских утицаја. Први је у Праг отишао велики сликар Коста Миличевић, од кога исто тако почиње српски ликовни модернизам као и од Надежде Петровић. Праг је привукао многе познате и мање славне српске уметнике и уметнице, пре свега јер је тамо две деценије предавао Влахо Буковац, харизматски сликар, космополита, зналац париске сцене и слободоумни професор наклоњен студентима. Био је строг и праведан а омиљен као јужнословенски узор; његове антипатије према Хабзбурзима и као потписника петиције за отцепљење словенских народа у Правом светском рату, чиниле су га омиљеним.
Тако су се у Прагу нашли будући чувени српски сликари, професори и академици: Коста Хакман, Тодор Швракић, Милош Голубовић, Стојан Аралица, Милан Коњовић, Иван Радовић и многи други. Окупљени на овој изложби добијају ново место у историји херојског доба српске уметности, када је било тешко и живети а камоли сликати. Стичу се сада нова сазнања о том грчевитом периоду пребогатом изворним талентима, прерано осујећеним опусима и изневереним надама. Били су то уметници које је поред ликовних експеримената још увек занимала лепота, солидан занат и традиционални поредак, а Златни град им је све то отворено нудио. Срби су умели да му узврате а поједини и да се животно вежу за њега.

Кристинa Пиркoвић, Oбдукциja III, 2018, кoмбинoвaнa тeхникa нa пaпиру, 70 x 50 цм

Храбри млади свет

Ко би се надао да ће у време врхунаца неоавангарде и постизама Београд поново, као некада, бити цртачки центар. Са младим лавовима нове београдске сцене поново се указује колико је уметност непредвидива, нико не зна шта чека иза окуке историје

У току је изложба Кристине Пирковић у Галерији „Art for all“. Изненада, када се најмање очекивало, појавила се мања група младих сликара и сликарки у којој се претежно негује цртеж. Ко би се надао да ће у време врхунаца неоавангарде и постизама Београд поново, као некада, бити цртачки центар. Чинило се да је у електронском муљу савремене дигиталне апокалипсе и бескрајне досаде разних видео, дизајнерских и рекламних захвата у уметности, цртеж заборављен и одумро, ко би још данас помишљао на туш, папир и перца? Са младим лавовима нове београдске сцене поново се указује колико је уметност непредвидива, нико не зна шта чека иза окуке историје.
Једна од несумњиво највећих звезда тог новог српског вида фигурације, непризнатог од званичника и институција, али подржаног од водећих колекционара је Кристина Пирковић. Реч је о храброј младој уметници која се изражава цртежом и то још оним у дослуху са историјским, са великим достигнућима у прошлости. Погрешно би сасвим било њено стваралаштво вредновати као постмодерни цитат, цртачки омаж или анахронизам, ма колико у њему препознавали елементе Ван Гога, Хаима Сутина, Анселма Кифера и Медиале, како уочава Биљана Јотић у тексту каталога. Када црта ликове и тела сродним мајсторима ренесансе, пре свега северњачке, или уводи на сцену Микеланђелову Сибилу, уметница то не чини да би испитала ововремени однос према традицији, већ да би стварала из истих извора.
Зато се ова цртачица обраћа елементарном, основном и исконском – тачки и линији, па је услед занесености шрафурама и моделацијама, ткањима цртачке материје, како је добро уочено у каталогу, не занимају простор и време. Потпуно је необјашњиво где и како је ова лепа, млада и нежна девојка пронашла толико снаге да се врати древним проблемима патње, бола и издаје, Христовим мукама и Богородичиним сузама. Можда се то може објаснити само младошћу, побуном и заносом, када они најбољи сами устају против целог света, да траже Златно руно, срце и руку принцезе или смрт чудовишта. Кристина Пирковић је смело, чиста срца, кренула у велику авантуру освајања уметности и света и зашто је на том путу не бисмо подржали?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *