Зашто је Балкан добио корпу од ЕУ

Постоје два разлога због којих је самит на Брду унапред био осуђен на пропаст

Словенија је 6. октобра угостила самит ЕУ – Западни Балкан, скуп који је био још пре свог званичног почетка осуђен на фијаско. Не само да у заједничку изјаву чланице Европске уније нису хтеле да упишу 2030. годину као крајњи рок у оквиру којег би пет балканских држава (плус „Косово“) постигло пуноправно чланство у ЕУ него нису желеле да се упише нити година 2050.

МАЈКА И МАЋЕХА Одлазећа немачка канцеларка Ангела Меркел, којој у домовини тепају Mutti (мати), заокружила је травестију која се одвијала на Брду код Крања, наоко под диригентском палицом словеначког председавања Унији, лицемерним објашњењем зашто је ЕУ у последњи час одустала од 2030. као „године међаша“. „Црна Гора, која је отворила велики број поглавља, можда ће ускоро завршити преговоре, зато Црногорцима не можемо да кажемо да ће ући тек 2030. Зато предлог нисам подржала, јер сматрам да то (улазак до 2030. године – прим. аут.) не би било усклађено са чињеницама“, тим речима је немачка „мајка“, као маћеха, покушала да ублажи чињеницу да је ЕУ својим претходним обећањима заправо довела у заблуду грађане који живе у земљама тзв. Западног Балкана.
Када се подвуче црта, из заједничке изјаве лидера ЕУ избачено је помињање икакве године којом би се Унија обавезала да ће (чим државе кандидати успешно реше сва претприступна поглавља) заиста отворити своја врата за придошлице с Балкана.

[restrict]

НАЈВЕЋИ ГУБИТНИК У целој тој шаради се, занимљиво, нису осетили преваренима само највиши представници Србије, БиХ, Црне Горе, Македоније и Албаније, већ је у западним медијима за „највећег губитника“ проглашен домаћин скупа и тренутни председавајући ЕУ, словеначки премијер Јанез Јанша, који је предложио и гурао идеју да управо 2030. буде уписана у заједничку изјаву, а сада је испало да је партнерима из некадашње заједничке државе (плус Албанији) продавао лажна обећања.
Укратко, Словенији, тачније владајућој гарнитури са Јаншом на челу, пропало је солирање на целом „фронту“ јер није прошао ни Јаншин захтев да се у изјави ЕУ запише као обавезујуће да се потенцијалне будуће чланице за улазак у Европску унију морају „обрачунати са наслеђем комунистичког режима“. Том предлогу словеначког председништва успротивило се више држава чланица, те су зато пропали Јаншини влажни снови да ће се баш на Брду код Крања, некадашњем летњиковцу Јосипа Броза и југословенске и словеначке комунистичке елите, сви, и чланице и државе које нису чланице ЕУ, здушно оградити од комунизма.

ШПАНСКИ УЛТИМАТУМ Самит је још уочи почетка уздрмао и шпански ултиматум: премијер Шпаније Педро Санчес условио је своје учешће, с обзиром на то да су позвани и представници такозваног Косова, уклањањем свих симбола те српске покрајине коју влада у Мадриду не признаје за државу, известио је шпански „Паис“. Санчес је пристао да допутује у Љубљану тек пошто су организатори гарантовали да ће уклонити сва државна обележја (заставе и симболе) „Косова“.
Домаћини су, ипак, учинили и концесију Приштини тако што су уклонили сва државна обележја и других учесника, па су сви наступали само под својим именом и презименом, без навођења икакве функције, попут „председник“ или „премијер“. Подсетимо, последњи пут када је био лично позван, 2018. године, тадашњи премијер Шпаније Маријано Рахој одбио је долазак због учешћа Косова. Зато су и на том самиту, последњем уочи пандемије, избегнути симболи државе Косово и то се, захваљујући стамености Шпаније, поново догодило и овом приликом на самиту на Брду код Крања.
Шпански ултиматум је у исти мах покопао скривене наде словеначког председавања ЕУ које је у истом саставу потпомогло проглашење независности и признање државе Косово фебруара 2008. године. И тада је Јанез Јанша био на челу словеначке владе. Власти у Љубљани су се уздале да би конкретно обећање о датуму уласка приволело Београд да „коначно призна државу Косово“, што би Јаншу уздигло у очима његових ментора у Бриселу и Вашингтону.
Али пошто је изостала та „слатка замка“ за Србију у виду конкретизације датума, представнику Косова Аљбину Куртију није преостало ништа друго него да преко словеначких медија захтева да „Унија расподелу новца из фондова ЕУ мора да Србији услови поштовањем вредности ЕУ“…

ДРУГИ ПЛАН И ДАЛЕКА БУДУЋНОСТ Да ће тема проширења Уније на Западни Балкан бити гурнута у други план натукнула је већ вечера лидера ЕУ, која је уочи почетка самита уприличена 5. октобра у репрезентативном комплексу Брдо код Крања. Током вечере су се, како сазнајемо из добро обавештених извора, ломила копља пре свега око ситуације у Авганистану после повлачења америчких снага, као и односа с Пекингом, тензија између Кине и Тајвана, а пре свега затегнутим односима између Париза и Вашингтона пошто је Америка склапањем споразума АУКУС изиграла Француску за уносан посао с продајом подморница… О Западном Балкану није прозборена готово ни реч!
Тако су, укратко, неславно прошле или одбачене све главне теме сусрета који је требало да буде врхунац словеначког председавања Савету ЕУ. Нацрти за проширење Уније потиснути су не само у други план већ и у далеку будућност, уз лабава обећања, поткрепљена отрцаним фразама из уста вођа ЕУ, с председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен и већ поменутом Mutti на челу, све у стилу да државе Западног Балкана „неће бити заборављене“.

ПРИВРЖЕНОСТ ПРОШИРЕЊУ У истом духу је у заједничку декларацију уместо израза „приближавање“ (држава Западног Балкана Унији) уписана козметичка смицалица о „привржености проширењу“, што је својеврстан цинизам. Та слаткоречивост, јасно, има своју сврху – спречити државе кандидате да се заплету у нове међусобне спорове или да, разочаране празним обећањима, почну да снују другачији развој, при чему не би узеле у обзир „интересе ЕУ“.
Није тајна да ЕУ жели да обезбеди на Балкану пре свега мир, а тиме и отворено тржиште за сопствене производе. Стога су лидери ЕУ, у страху да би у исто двориште, које је сада попут „вакуума“ на карти Европске уније, могли да ушетају и преузму примат други, велики и супарнички играчи попут Русије, Кине и Турске, смислили шаргарепу за земље Западног Балкана, усвојивши утешни „инвестициони план за нове пројекте“ тежак 30 милијарди евра. Што заправо и није нека нарочита свота, ако се зна да осам милијарди евра треба само Србији и то само за решавање њених еколошких проблема, прокоментарисала је домете самита на Брду словеначка јавна телевизија.
Обећање убризгавања додатног новца у буџете земаља такозваног Западног Балкана (при чему западни медији упозоравају да је то двосекли мач, јер није сигурно у чијим ће џеповима те паре стварно завршити) представља покушај Уније да реши на први поглед нерешив проблем. Инфлација обећања о чланству у ЕУ је у очима становника свих тих држава већ прешла на ниво пустих обећања, па зато ни последњи самит на Брду, иако је уочи свог почетка обећавао много – изузев гастрономских ужитака, учесницима није понудио ништа ново; напротив, могао би изазвати чак и „ефекат хлађења“ код неких земаља кандидата, упозоравају аналитичари.
Чињеница је да шест кандидата за чланство спада међу сиромашније у Европи. „Уколико би биле сада примљене, то би лоше утицало не само на њихову привреду него би довело и до масовних миграција на запад ЕУ, што никако не жели већина ’западних’ држава ЕУ“, могло се чути у коментарима на протекли скуп. У потрази за решењем – како празна обећања не би изгледала као лудом радовања, лидери ЕУ учинили су готово немогуће, учинивши их још испразнијим, усвајањем још једног обећања: да ће самит ЕУ – Западни Балкан од сада па надаље наводно бити уприличен сваке године.
Уколико и ти самити буду као овај, онда није јасно – с каквом сврхом? Димне завесе за житеље који живе у делу Европе који није у ЕУ? Да је овогодишњи скуп био унапред осуђен на неуспех, открива и ноншалантан однос словеначког председника владе према тој теми. Да се Словенија на челу ЕУ заиста озбиљно припремала за озбиљан помак ка чланству у Европској унији за државе Западног Балкана, онда премијер Јанез Јанша не би тик уочи важног скупа отишао у посету британском колеги Борису Џонсону, председнику владе државе која је управо изашла из ЕУ, већ би уместо у Лондон отпутовао у главна места држава кандидата и за свој предлог пре свега лобирао у престоницама најважнијих доносилаца одлука унутар држава западне Европе. Проблем је што Јаншу на Западу игноришу и није радо виђен гост, како због популистичке реторике тако и „пајтања“ с идеолошким савезником из Мађарске Виктором Орбаном, а није заборављена ни недавна афера с „нон-пејпером“ у циљу новог прекрајања граница на Балкану.

ПРИМЕР ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ Зашто ЕУ ни сада, нити у блиској нам будућности неће учинити никакав хвале вредан пробој у смеру примања вечитих кандидата у своје редове, на примеру Велике Британије објаснио је историчар, посланик у Европском парламенту у сазиву од 2009. и љути поборник брегзита Пол Натал. Натал упозорава да би придруживање пет држава Балкана и „Косова“ „изменило састав Европске уније и највероватније изазвало егзодус са Истока ка Западу континента“. Зато „није необично да се неке западне државе снажно противе тој идеји“, оцењује историчар. „Док Урсула фон дер Лајен изражава наду у отварање преговора о придруживању са Албанијом и Северном Македонијом до краја ове године, поједине европске државе су суздржаније, скептичне. Самит европских држава био је сазван за 6. октобар да би усвојили заједничку изјаву која би потврдила ’приврженост проширењу’. Али неке западне државе су у последњи трен одустале од својих пређашњих обећања. У питању су пре свега Француска, Холандија и Данска – државе које су својевремено подржавале идеју проширења. Шта ли је изменило њихов став? Одговор се крије у само једној речи: брегзит. У Паризу, Амстердаму и Копенхагену забринути су да брегзит није био само један, и да неће бити једини. Присутан је страх да би још један талас источноевропских миграната могао да преокрене западноевропске бираче – против ЕУ, и доведе до ситуације у којој би још више држава напустило блок. У праву су што су забринути. Сматрам да се брегзит никада не би догодио да у Унију нису ушле Бугарска и Румунија 2007. године“, наглашава британски политичар и додаје: „Иако су се гласачи у Уједињеном Краљевству одлучили да изађу из ЕУ због различитих разлога, од високих трошкова до изостанка демократског надзора, само глупан би се усудио да тврди да имиграција (из Бугарске и Румуније) није била један од најважнијих, уистину кључан разлог. Моја странка

УКИП је водила ту агенду. Упозоравали смо да ће се, чим буду укинута ограничења за рад у Великој Британији, која су истекла јануара 2014, ка западу Европе покренути река људи. За нас је то било просто економско питање: Зашто радити у Бугарској за 500 евра месечно ако можеш бити четири пута више плаћен у Великој Британији? Тада смо за политичаре на власти и лево оријентисане медије били мета подсмеха. Влада је тврдила да непотребно распирујемо панику и да ће их доћи мање од 15.000. А онда се до 2017. године у Великој Британији већ настанило 413.000 Бугара и Румуна. Нема сумње да је управо та чињеница погурала бираче ка табору брегзита. А то је управо оно чега се боје политичари у Западној Европи да ће се догодити поново.“
„Француска, примера ради, постаје све више евроскептична, из године у годину. То потврђују истраживања јавног мнења, као и чињеница да некадашњи преговарач за брегзит Мишел Барније све више звучи као поборник (новог) брегзита. Штавише, Данска се све радикалније противи имиграцији. На почетку месеца је Данска чак обзнанила да ће имигранти морати да раде за своју социјалну помоћ. Последња ствар коју прижељкује данска влада јесте још један велики доток имиграната, нарочито оних из сиромашнијих држава ЕУ којима чланство омогућава слободу кретања“, истиче Натал.

РАТ КУЛТУРА Страх домаће радне снаге да ће им придошлице с истока Европе отети или угрозити радна места и егзистенцију није, међутим, једини разлог за суздржаност западног дела ЕУ према некада толико опеваним евроинтеграцијама. Британски историчар оцењује да још већа опасност која прети да покопа идеју о уједињеној Европи под заједничким ЕУ кровом проистиче из „рата култура“ који тиња између источног, традиционалнијег дела ЕУ који више цени хришћанске вредности и традиционалну културу, те „либералног Запада“ који је склон филозофији „живи и пусти другима да живе“.
„У овом тренутку Запад у ЕУ још увек има већину гласова. Али ако дозволи да се ЕУ прикључи још шест балканских државица, онда ће се равнотежа преместити ка Истоку, бројке би се практично изједначиле. Пољску и Мађарску би подржале државе као што је Србија у којој следе сличне вредности, а то би изменило састав блока“, упозорава историчар.
Али ни „корпица“ коју су 6. октобра на самиту у Словенији добиле Србија и остале државе са тзв. Западног Балкана неће остати без последица. „Сасвим је извесно да ће се балканске државе осећати преваренима због овог напрасног обрта. Србија, БиХ, Црна Гора, Албанија и Северна Македонија могу да се позову на давних година дата обећања да ће им бити једног дана дозвољено да се придруже ЕУ. А сада се чини да су дата обећања неостварива због брига вођа западних држава уочи избора, како се додворити својим бирачима. Зато би балканске државе морале да се запитају, желе ли са тако превртљивим и лицемерним ’пријатељима’ да се уопште удруже у ЕУ?“, опомиње Натал.
При чему није необично да он Србији и осталим државама које је ЕУ на Брду практично оставила на цедилу – уопште и не препоручује улазак у тај конгломерат држава опречних вредности и политика…

[/restrict]

2 коментара

  1. Душан Буковић

    ДИПЛОМАТСКИ, ЕКОНОМСКИ, ПОЛИТИЧКИ, ПРОПАГАНДНИ И ПСИХОЛОШШКИ РАТ НАТО ПАКТА ПРОТИВ СРПСКОГ НАРОДА

    За остврење империјалистичких НАТО планова и намера у Брозовој фабијанској, бундистичкој, бољшевичкој и интермаријумској неблагодарној држави Југославији, која је трагичних деведесетих година ХХ столећа постала експериментални полигон НАТО пакта, главна сметња им је постао наш понижени, обесправљени, окупирани српски народ и несрећни председник Србије, Слободан Милошевић. Он је за њих био „балкански касапин“, „геноцидни екстремист“ и кривац за све несреће, које су се догађале на подручју Брозове буржоаско-најмничке, великохрватско-комунистичке и неблагодарне Југославије у којој су НАТО империјалисти организовали, усмеравали и контролисали терористичке структуре у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији…

    Полазећи од чињенице да су англомериканци створили план трајног НАТО присуства у Србији и бившим јогословенским републикама и покрајинама и да је Џемс Бејкер, државни секретар САД изјавио у јуну 1992. године:

    „Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки“.

    Такође, мало је познат податак који је објављен у мемоарима енглеског агента М16 Richard-a Tomlinson-a, да су енглески агенти створили план 1992. године да убију несрећног Слободана Милошевића, „геноцидног екстремисту“ – “ Tomlinson seemed to suggest as much when he recalled that M16 had come up with a plot to assassinate Serbian president Slobodan Milosevic using blinding flashes of strobing light to cause a crash in a road tunnel…

    His banned memoir, written before 1997, refers to a plot to kill the Serbian leader in a drive-by shooting, but there is no mention of blinding flashes. Tomlinson has since admitted that this idea of a Balkan plot came from a 1992 M16 memorandum, which floated the idea that a certаin genocidal extremist might be assassinated in an ambush…” (Види: James McConnachie & Robin Tudge, The rough guide to Conspiracy theories, London, England, 2008, стр. 57).

    Међутим, није тајна, да су и данас активни извесни вашингтонски имеријалисти-тријалисти као креатори глобалног хаоса и организатори револуционарних структура у свету и на Балкану у ХХ столећу и да раде далеко од очију јавности, да би успоставили једну светску владу под англоамеричком хегемонијом, којој војска и флота неће требати, како је то најавио у деветнаестом столећу амерички председник Грант, зато и доносе србофобичне одлуке у америчкој спољној политици против својих традиционалних савезника у корист терористичких покрета на Балкану и свету – “These CFR/TC members head State Department bureaus where dramatic shifts in American foreign policy to work against allies of the United States and in favor of revolutionary forces…” (Види: Editorial Staff, Say No! To the New World order CFR/TC, Metairie, LA., U.S.A, 1985).

    • unutrašnji dijalog, glas naroda

      Sa poštovanjem, D. Bukoviću, Vaš članak je vrlo konstruktivna i poučna informavija. Kao što konstatujete, Amerika i Nato u dugom vremenskom periodu imaju i sprovode geopolitički plan da usmeravaju i kontrolišu širenje Natona na svim tačkama zemljine kugle. Sada su se usmerili na Balkan, kao i Baltičkih zemalja, zna se za koje ciljeve – da proteraju rusko prisustvo, za šitenje na ruske granice.
      POSTAVLJA SE PITANJE – zašto Srbija nije vodila računa od 50-tih godina naovamo DA JAČA SRPSKI NACIONALNI I DEMOGRAFSKI IDENTITET – da se zaštiti od separatističkih tendencija, a ujedno i da smanji šanse Nato Americi da deluje agresivno na Srbiju za svoje ciljeve?
      ZAŠTO, zato jer Srbija na svojoj, teritoriji Srbiji ima četiri potencijalna separatizma, plus KiM koje se otima (predaje) od Srbije, plus pete kolone, plus optužbi za gaženje manjinskih-ljudskih prava.
      ZA RAZLIKU od monolitnih država – Slovenije na primer, koja je faktilki etnički nacionalna (za dogledno vreme), nema iznutra separatistilko-izdajnički potencijal za NATO intervenciju, kao što je to agresija na Srbiju. Ukratko. Hvala na objavi.

      2
      1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *