Запад у страху од слободе

КО СУ ДАНАШЊИ ЦЕНЗОРИ?

Каква је природа савремених медија, да ли су независни медији могући? Да ли је пред нама сегментирање интернета, одступање од универзалности, када видимо да се полако истискује садржај означен као неподобан? Какви су односи политичке и економске класе, то јест државе и корпорације? Да ли су у овој игри успешнији руски или западни медији?

На старим средњовековним картама које су представљале дотад откривена географска пространства била су представљена митска чудовишта која на крају познатог света очекују пустолова који би се осмелио да дотле стигне. Пре омасовљења образовања, ширења писмености и претварања поданика у грађане, медији су били излишни. Неписмени сељанин добијао је оскудне информације о томе шта се дешава у ширем свету, изван граница његовог атара, у виду митологизованих гласина. Уколико се подизала учесталост гласина сличне садржине, значи да се нешто заиста и догађало, ако би одређене гласине брзо испаривале, значи да стварне опасности нема и неко се добрано поиграо.
Савремени човек укључен је у широки бели свет посредством медија. Како би иначе знао за промену режима у Авганистану, ерупцију вулкана на Канарским острвима, државни удар у Тунису и која је стопа смртности од вируса корона међу италијанским пензионерима? Ако неки догађај не доспе у медије, скоро као да се није ни догодио – то је одговор на реторичко питање да ли дрво које падне прави звук ако нема никог у близини ко би га могао чути. Нема ни дрвета, ни пада, све се то одиграло иза вела незнања, terra incognita (неистражена територија) као на древним мапама.
Медији су до појаве интернета били строго контролисани власничком структуром и лојалношћу својих руководилаца, па и својом бројношћу. У капитализму су само најбогатији тајкуни могли да држе медије, у социјализму је тај сегмент био искључиво у рукама државе. Постојали су и јавни сервиси, попут Би-Би-Сија, они су у демократијама били изнад странчарења, партијске утакмице, али на стражи државних интереса у целости. У периоду Хладног рата западне медије од социјалистичких издвајала је не само њихова претпостављена независност у информисању грађана већ њихова двојакост – западни медији информишу, али западни медији и забављају. За разлику од сивих социјалистичких медија који су својом репетитивношћу и предвидљивошћу присиљавали грађане Источног блока да на радио-таласима трагају управо за поменутим Би-Би-Сијем или Гласом Америке, западни медији су у великој мери таблоидни. Осврнимо се на савремени Си-Ен-Ен, нападна дикција новинара који читају вести, разнобојне блештаве слике и симболи од којих пуцају очне јабучице, гласни звуци између информативних сегмената – па то је ријалити шоу са селективним информацијама!

[restrict]

МИТ О НЕЗАВИСНИМ МЕДИЈИМА Савест руске нације друге половине 20. века Александар Солжењицин био је шокиран стањем у западним медијима: „Пребачен против воље у слободну Америку с њеним цветајућим, тако сам мислио, плурализмом мишљења, никако нисам могао да очекујем да ћу баш овде бити са свих страна обложен глупом и провидном клеветом, ништа мање него совјетском! Али совјетској штампи барем нико не верује, а овдашњој верују…“ Мит о независним медијима проистиче управо из борбе за умове и срца капиталистичког и социјалистичког уређења, дотад су медији били доживљавани као српски, италијански, француски итд. Тек касније ће их грађани описивати као слободне и заробљене. Када амерички тајкун поседује један медиј – он је слободан, јер је у приватном власништву, када га контролише партија, њен лидер, или државна институција – он је заробљен. Није јасно зашто је моћ тајкуна икако мања од моћи страначког вође и где је ту слобода уредника и новинара. Ако тајкун може бити племенит и широкогруд, те допустити слободу изражавања својим запосленима, онда и партијски лидер може бити подједнако анђеоски добар. Ако корпоративни медији могу писати о злоделима корпорација у земљама трећег света, о загађењу планете не од стране земаља у развоју већ од тих самих транснационалних гиганата, онда и новине под контролом политичара могу писати о корумпираности на датој политичкој сцени или о неефикасности државних институција које је запосела партијска олигархија. Искуство показује да ни тајкуни, ни политичари нису толико демократски настројени да делају противно сопственом интересу. Зато руски „Спутњик“ или „Раша тудеј“ нису мање слободни од „Дојче велеа“, „Слободне Европе“, Би-Би-Сија, као и многобројних медија у приватном власништву. На крају крајева, и у Русији налазимо мноштво приватних медија, али пошто они не воде антидржавну пропаганду, западни приватни медији их такође означавају као неслободне (интересантно, понекад је и приватно власништво зло, али само код комшије).
Поред опште врсте власничке структуре медија, намеће се и питање састава саме те структуре. За државне медије је све јасно, поседује их нека државна институција специјално основана у виду јавног предузећа. Власништво над приватним медијима може бити докучиво, а може бити и енигма. Када ситнији локални тајкуни држе медије, па се сликају с одређеним партијским лидерима ту је све јасно. Зна им се и име и презиме, из ког су села пореклом и како су зарадили први милион. Како докучити ко се крије иза једног медија на основу неког анонимног транснационалног инвестиционог фонда? Очигледно је да приватни медији у власништву безимених западних капиталиста такође имају јасно неолиберално идеолошко усмерење, такви су им прилози, такви су им гости, таква им је уређивачка политика. Када би ту постојао макар трачак плурализма мишљења, који је добродушно очекивао Солжењицин, не бисмо се ни питали ко се крије иза завесе. Власници, па власници, нека они праве паре, а читалац, слушалац или гледалац нека добија свестране информације и различита тумачења. Нико не истражује шта се скрива иза слободе, у њој се ужива, она се не пропитује. Када западни приватни, па чак и државни медији, крећу да упиру прстом у своје колеге с друге стране истог континента, који нас уједно спаја и дели, поставља се питање да ли ми живимо исту реалност, или битишемо у различитим матрицама.

ОПАСНОСТ С ИСТОКА Давно је прошло време досадних социјалистичких медија, „Раша тудеј“ је подједнако занимљив и атрактиван, а постепено и надмашује своје западне конкуренте из простог разлога што је социјалистичко једноумље данас заштитни знак западног медијског простора. „Раша тудеј“ је дашак свежег ваздуха, можда је он кремаљска пропаганда, можда приказује руско гледиште, али амерички, британски и немачки гледалац је сморен до сржи неолибералном идеологијом која му се намеће као једина исправна и једина могућа. Када би му западне корпорације давале простора да мисли, он не би пратио руске медије.
Онај ко контролише информативно пространство, онај ко намеће теме и све углове с којих се оне сагледавају, тај контролише свест савременог човека, садржину његових мисли, тајних жеља и снова. Оно што индивидуа не сме да подели са самим собом, ту страст и њену путању, њен изражај и њено преламање, побуђују медији. У сржи протеста нису рационалне рачунице о средњој заради, потрошачкој корпи, комуналним трошковима већ унутрашње жеље појединаца за слободом, правдом, истином. Медији, тачније њихови власници, покушавају да монополизују племените пориве својих пратилаца. Западни корпоративни медији шаљу сигнале – руском гледаоцу да је неслободан, да мора да протестује, да мора да уништи све и на згаришту нађе свој истински одраз за којим је трагао; западном гледаоцу да су све кризе пролазне, да нема разлога за панику, за промену курса, за давање поверења вансистемским партијама. Руски медији обрћу игрицу, они западњака подстичу на протест, а свог грађанина на доцилност, али како то одједном да су руски медији тако опасни? Да ли је то због инферналне природе њихових уредника, да ли је Маргарита Симоњан хипнозом овладала умовима грађана Запада, или су исти ти грађани једноставно изгубили поверење у традиционалне западне медије? Солжењицин је рекао да западним медијима верују, а шта ако то више није случај? Шта ако Шпанац, Италијан и Мађар желе да провере информације које им се сервирају, да их упореде с другим извором, да отворе сајт „Раша тудеј“ или „Спутњика“ и коначно доведу себе у стање тако жељеног плурализма? Ако су и западни и руски медији једнострани, онда њихова два монизма дају плурализам уколико се конзумирају истовремено.
У страху су велике очи, зато западне интернет-корпорације, западни медијски конгломерати и западне државе сарађују када је у питању гушење слободе руских медија. Иза наратива о приватном и државном власништву, слободи и заробљености, крије се банални страх од изласка западног конзумера из матрице, од његовог буђења. Нису то апсолути истине и лажи, већ разматрање политичких догађаја с различитих гледишта. То је све и то је довољно. Зато Јутјуб у власништву Гугла, који је у власништву мноштва инвестиционих фондова, забрањује „Раша тудеј“ у Немачкој – требало је да победе Зелени, а нису, Алтернатива за Немачку није требало да победи демохришћане у источној Немачкој, а јесте. Мегакорпорација цензуру објашњава сузбијањем антиваксерске пропаганде, то јест Гугл цензуру „Раша тудеј“ објашњава тиме што цензурише људе који изражавају своје политичке ставове, које корпорација сматра неподобним. „Нисмо вас бановали због тога што сте Руси, већ зато што сте антиваксери“ – да ли један вид цензуре треба да нам олакша други? Биће да ипак није посреди борба против антиваксера, јер је сам Јутјуб пун клипова управо такве садржине, проблем је у речи која долази и разара корпоративно огледало. Проблем је у западном грађанину који жели сам да дође до закључка. Није Немац под руским чинима, он мисли, он промишља, он закључује, а, како кажу корпорације, не би требало. У старој хладноратовској игри мачке и миша, губитничка страна је посезала за цензуром, тако је и сад. Цензура подразумева да не можете издржати притисак конкуренције. Значи да је руска медијска стратегија исправна.
Многи се питају зашто Русија не забрани немачке медије као одмазду. Зашто би се Русија служила цензуром, када је немачка верзија „Раша тудеј“ популарнија од руске верзије „Дојче велеа“? Цензура је непријатна, али она је одавање почасти страни која се забрањује и прогони. СССР је забрањивао западне медије, али су совјетски грађани због тога још више жудели за њима. Сада су се столови окренули, руски медији се забрањују и цензуришу на Западу, а западни гледаоци се довијају како да дођу до информација. Русија ће вршити притисак на корпорације, колико је то у њеној моћи, да обезбеди што нижи ниво дестабилизације сопственог политичког система. Успешно извршен притисак на Гугл и Епл када су са својих платформи скинули апликацију Алексеја Наваљног која је говорила потенцијалним руским бирачима за кога да гласају на парламентарним изборима је добар пример тога. Мегакорпорације не желе да изгубе профит с руског тржишта, а западне државе не желе да им се затворе сви канали утицаја на Русију. У реалности, Русија само одговара на цензуру с којом се она сама сусреће на Западу. Центри моћи преко океана и у ЕУ коначно су изгубили привид слободе, коју није очекивао само Солжењицин већ и читави народи скривени иза гвоздене завесе. Све преграде су пале почетком краја минулог века, али нису ишле наруку само Западу, како се то недвосмислено веровало, већ и Русији. Ако ико буде угрожавао универзалност интернета, то неће бити Русија, већ губитнички Запад.

[/restrict]