Запад у страху од слободе

КО СУ ДАНАШЊИ ЦЕНЗОРИ?

Каква је природа савремених медија, да ли су независни медији могући? Да ли је пред нама сегментирање интернета, одступање од универзалности, када видимо да се полако истискује садржај означен као неподобан? Какви су односи политичке и економске класе, то јест државе и корпорације? Да ли су у овој игри успешнији руски или западни медији?

На старим средњовековним картама које су представљале дотад откривена географска пространства била су представљена митска чудовишта која на крају познатог света очекују пустолова који би се осмелио да дотле стигне. Пре омасовљења образовања, ширења писмености и претварања поданика у грађане, медији су били излишни. Неписмени сељанин добијао је оскудне информације о томе шта се дешава у ширем свету, изван граница његовог атара, у виду митологизованих гласина. Уколико се подизала учесталост гласина сличне садржине, значи да се нешто заиста и догађало, ако би одређене гласине брзо испаривале, значи да стварне опасности нема и неко се добрано поиграо.
Савремени човек укључен је у широки бели свет посредством медија. Како би иначе знао за промену режима у Авганистану, ерупцију вулкана на Канарским острвима, државни удар у Тунису и која је стопа смртности од вируса корона међу италијанским пензионерима? Ако неки догађај не доспе у медије, скоро као да се није ни догодио – то је одговор на реторичко питање да ли дрво које падне прави звук ако нема никог у близини ко би га могао чути. Нема ни дрвета, ни пада, све се то одиграло иза вела незнања, terra incognita (неистражена територија) као на древним мапама.
Медији су до појаве интернета били строго контролисани власничком структуром и лојалношћу својих руководилаца, па и својом бројношћу. У капитализму су само најбогатији тајкуни могли да држе медије, у социјализму је тај сегмент био искључиво у рукама државе. Постојали су и јавни сервиси, попут Би-Би-Сија, они су у демократијама били изнад странчарења, партијске утакмице, али на стражи државних интереса у целости. У периоду Хладног рата западне медије од социјалистичких издвајала је не само њихова претпостављена независност у информисању грађана већ њихова двојакост – западни медији информишу, али западни медији и забављају. За разлику од сивих социјалистичких медија који су својом репетитивношћу и предвидљивошћу присиљавали грађане Источног блока да на радио-таласима трагају управо за поменутим Би-Би-Сијем или Гласом Америке, западни медији су у великој мери таблоидни. Осврнимо се на савремени Си-Ен-Ен, нападна дикција новинара који читају вести, разнобојне блештаве слике и симболи од којих пуцају очне јабучице, гласни звуци између информативних сегмената – па то је ријалити шоу са селективним информацијама!

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *