Вијести наших колонизатора

Антисрпство „независних“ и „домаћих“ медија

Недавно покренута кампања бојкота „Вијести“ у Црној Гори дошла је као одговор на њихову вишегодишњу кампању усмерену против српског народа, српске цркве, српске државе а сада и против новог баука, „српског света“, чијим нападањем се заправо гађају сви претходно поменути чиниоци. Да та кампања није случајна и да ће бити део шире антисрпске медијске офанзиве на таласима атлантизма, показала је и недавна промена власничке структуре овог медија

Вређање верских поглавара и званичника није пожељно и углавном је дочекано с револтом и презрењем. Осим ако је у питању вређање верника СПЦ, било да је реч о „обичним“ верницима или „главнокомандујућем“ – патријарху. Онда је све дозвољено и све унапред опроштено. Прошлогодишње извештавање дневника „Данас“, Нове С(С) и (CN)N1 о СПЦ, „лизању кашике“ и уопштено медијском третману СПЦ је пример који сви добро памтимо, али који треба поново нагласити као најдрастичнији и најочитији, најогољенији пример њихове суштинске пропаганде која се недовољно вешто крије иза тобожњег професионализма и објективности. Али већ смо навикли на то. И у томе јесте део проблема. Што смо навикли на то и допустили да то готово увек прође неопажено и некажњено, ако ничим другим, онда макар престанком праћења и читања медија са ког се пласирају те пропагандне флоскуле уперене ка Цркви, пастви и пастирима, народу и држави.
Да изузетака има и да их треба бити још више доказао је пример „Вијести“, највећег медијског концерна у Црној Гори, и активне кампање бојкота истих коју су започеле популарне мим-странице а здушно прихватили многи људи револтирани пристрасном реториком овог веома утицајног медија. Након позива на бојкот „Вијести“, њихова званична фејсбук страница за само неколико сати изгубила је око 30.000 пратилаца. Тачније са 190.000 „пали“ су на 160.000. У опширном осврту на овај догађај, главни и одговорни уредник „Вијести“ Срдан Косовић, уместо извињења због увреда сувласника овог медијског концерна Жељка Ивановића, оптужио је за бојкот „медијску и инфраструктуру Срба на друштвеним мрежама помогнуту од стране званичног Београда“. У складу с тим, намера овог чланка јесте да се позабави „Вијестима“, њиховом реториком, идеологијом, власничком структуром и поменутом кампањом бојкота њиховог антисрпског деловања, те ширег контекста у којем ова изнутра антисрпска и споља глобалистичка медијска клика ради за интересе медијских магната и могула „дубоке државе“, чији је утицај у формирању и контролисању медијске слике наших простора све већи протоком времена и могао би временом попримити забрињавајуће размере контроле и моћи.

[restrict]

БИЛО ЈЕ ВРЛО НЕПРИЈАТНО „Али није мула Порфирије био сам у овом националистичком заносу у Беранама (…) Колико год да је премијеру Методије близак, колико год је нови владика за поштовање, и колико год била штета што Методије није митрополит црногорско-приморски и егзарх пећког трона него онај ђилкош од Јоаникија.“ Ово су само неке увреде и примери спиновања, те збуњивања и обмањивања јавности које је написао директор, један од оснивача и главни колумниста „Вијести“, познати (злогласни) Жељко Ивановић, у тексту под називом „Порфирије – од рокера до талибана“. И ово је само један његов напис у плејади (по намерама) истих у претходних ко зна колико текстова и година ангажованог пропагандног новинарства. Међутим, овај текст је био кап која је прелила чашу. Акцију бојкота „Вијести“ покренуле су мим-странице из Црне Горе, које су одиграле велику улогу у прошлогодишњем обарању тридесетогодишње диктатуре Мила Ђукановића.
Предводник ове кампање је познати „мимер“ који се потписује као „Господин Непријатни“. „Знате ли шта је највећи проблем у Црној Гори? То што људи једноставно НЕЋЕ да схвате да овом државом управља неко трећи. Овдје су проблем Србија и Александар Вучић, то нам се свакодневно пласира, а очигледан и, прије свега, поткован доказима примјер куповине најчитанијег медија из Црне Горе (’Вијести’) од стране Драгана Ђиласа и Џорџа Сороша буквално нико не коментарише. Да ли у Црној Гори та тешка ријеч окупација уопште има тежину и да ли та ријеч може да стане на вагу, а да се не обрука?! Па ако је нешто чист примјер окупације, то је ова јавна и свима доступна објава гдје се прославља сарадња између ’Вијести’ и ’Јунајтед медије’, што значи да су ’Вијести’ ушле у исти кош са Н1, листом ’Данас’, ТВ Нова (рс, бх, мне…), и осталим регионалним и европским медијима које контролише Драган Ђилас, односно Џорџ Сорош“, рекао је он за „Печат“.
Уколико извршимо кратку анализу власничке структуре овог концерна и податке везане за недавну промену власника „Вијести“, имаћемо јасније разумевање глобалне медијске стратегије „дубоке државе“ на простору Западног Балкана. Тако можемо са свега неколико кликова сазнати да 30,7% удела у власништву „НД Вијести“ има МДИФ (Media Development Investment Fund), америчка корпорација, тј. инвестициони фонд који повољно финансира „угњетаване медије“ широм планете, а који је од 2016. забрањен у Русији због отвореног и континуираног антируског деловања. МДИФ је основао Саша Вучинић, српски новинар, главни уредник и генерални менаџер радија Б92 током деведесетих, кад се пред својим међународним партнерима истакао борбом против Слободана Милошевића. Управо тих година његов дугогодишњи финансијер Џорџ Сорош, запазивши таленат српског пулена, одлучује да му додели озбиљнији ангажман и Вучинић напредује: постаје саветник за медије Сорош фондације са седиштем у Прагу. Убрзо, уз иницијалну помоћ од пола милиона долара из трезора Сорош фондације, Вучинић оснива МДИФ. Наравно, организација се и дан-данас финансира из истих резерви. Другим речима, кроз другу организацију, Сорош контролише трећину медијског концерна „Вијести“. На њиховом сајту (МДИФ-a) јасно пише да су њихови финансијери и инвеститори уз „Фонд за отворено друштво“ Џорџа Сороша и организација „Луминате“ Пјера Омидјара („новог“ Сороша како га многи ословљавају), немачке „Штихтинг демократиен ин медиа“ и бројни други…
Као да то није довољно, „Вијести“ су однедавно не само по трећини него готово у целини под новим руководством. Наиме, гостујући у емисији „Начисто“ код Петра Комненића, на ТВ „Вијести“, Драган Ђилас је (поред изјава како је у Црној Гори већи степен демократије био у Милово време него што је у Србији данас, те како је у Сребреници почињен геноцид) рекао да нема никакве везе с евентуалном продајом „НД Вијести“ „Јунајтед медији“. Дан касније на сајту „Вијести“ (али и Н1 и других) излази вест да је „Јунајтед медија“, водећа медијска компанија у југоисточној Европи, потписала писмо о намерама да откупи 51 одсто „Вијести“, новина, портала и телевизије из Црне Горе, те како се, као нови деоничар, обавезује да поштује и штити „уредничку независност и аутономију ’Вијести’“. Главни уредник ће и даље бити биран на предлог локалних сувласника, као и МДИФ-а. Дакле, сада Џорџ Сорош и Дејвид Петреус (ин)директно контролишу 80% највећег медијског концерна у Црној Гори.
„За оне слабије упућене, ’Јунајтед група’ (њена ћерка-фирма зове се ’Јунајтед медија’) је мултинационална медијска и телекомуникациона корпорација. Премда је реч о приватној фирми, из њене власничке структуре, оперативних активности и лобистичке снаге у међународним организацијама попут Европске уније и Уједињених нација може се закључити да представља ударну песницу Вашингтона против руског и кинеског утицаја у Централној и Источној Европи. То се нарочито види по агресивним наступима у домену ширења 5Г мреже која ће, према општем консензусу стручњака, у блиској будућности имати стратешку важност не само у погледу цивилних већ и војних технологија“, истиче Александар Вујовић, главни уредник портала „Нови стандард“. Такође, „Јунајтед група“ је до 2018. године била у већинском (данас је у мањинском) власништву ККР фонда, у којем једну од кључних функција има бивши шеф ЦИА, раније поменути Дејвид Петреус. Уочи почетка експанзије „Јунајтед групе“ у Србији и оснивања канала Н1, Петреус је посетио нашу земљу и вечерао с Александром Вучићем, очигледно му дајући понуду коју овај није умео, могао или смео да одбије. Нарочито је проблематично то што су медији у власништву „Јунајтед групе“ фаворизовани и од стране великих технолошких компанија. Ако данас укуцате било који политички појам у Гугл претраживач, огромна је шанса да ће вам – поред западних државних медија попут Би-Би-Сија и Гласа Америке – на почетној страници изаћи још само медији у власништву „Јунајтед групе“ (Н1, „Данас“, Нова С итд). „Укратко, ’Јунајтед група’ је – судећи према уређивачкој политици медија у њеном власништву – безусловни непријатељ српских националних интереса, а не треба сметнути с ума ни чињеницу да је у оба пословна домена – медијском и телекомуникационом – највећи балкански конкурент ове компаније Телеком Србија“, додаје Вујовић.

АНТИСРПСТВО КАО ЈЕДИНА КОНСТАНТА Било како било, ове промене у власничкој структури неће се одразити на уређивачку политику „Вијести“, напротив. Као што су до сада „антисрбовали“ по налогу и за интересе Ђукановића&co, сада ће наставити да исто то чине за много озбиљније центре моћи.
„Ја сам увијек сматрао да су ’Вијести’ мало писменији и перфиднији огранак ДПС-а. До њиховог размимоилажења дошло је искључиво због финансија, то јест због монопола на перспективном антисрпском тржишту. А што се статуса Срба у Црној Гори тиче, разлика међу њима је – као између смртне казне и доживотне робије“, рекао је за „Печат“ Желидраг Никчевић, истакнути српски политички и културни делатник из Црне Горе. Проблем је у томе што би „нова црногорска влада, у коју кадрови ’Вијести’ мистериозно продиру, морала да зна – они су мафијашку компоненту потпуно свјесно урачунали у дугогодишњу подршку Ђукановићевом пројекту, на њој засновали своје каријере, а сад би упркос изборној вољи народа да учврсте његове срамне тековине“, додао је Никчевић, истакавши да су „Вијести“ током литија „предосјетиле Ђукановићев крах и сад покушавају да се пред западним амбасадама представе као некаква демократска алтернатива“. Поставља се питање где су били до сад и шта су радили док је Мило радио „свој посао“? Тако, док је Ђукановић суверено владао, друштванце окупљено око „Вијести“ и „Монитора“ пратило га је с нескривеним уживањем, посебно аплаудирајући ефектним референдумским потезима. Ово је битно нагласити да би се мање упућени читаоци укратко подробније упознали с природом и историјатом овог медија, како би промена власничке структуре, али не и зацртаног антисрпског (дис)курса била јаснија.
О улози и значају „Вијести“ у идеолошко-пропагандном медијском рату против свесрпског јединства, те форсирања даље поларизације и удаљавања држава и људи на релацији Србија – Црна Гора, политички и медијски аналитичар из Црне Горе Лука Радоњић каже: „’Вијести’ су у неколико наврата пласирале политичке платформе – трећи пут, политика центра, трећа Црна Гора и друге. Они се, начелно, залажу за грађанско друштво. Међутим, занимљиво је да њихови главни аутори, колумнисти, сувласници не крију да су црногорски националисти. Оно што они зову црногорски патриотизам по њиховим параметрима није супротстављено грађанском концепту друштва, али било какав облик српског патриотизма – јесте. И ту се јасно уочава да се не ради о суштинској грађанској политичкој оријентацији већ се грађански политички концепти користе као инструмент меке идеолошке моћи. Такође су први почели, још током прошлогодишњих литија, с употребом термина литије Митрополије црногорске, а њихови колумнисти су Београдску патријаршију и Митрополију црногорско-приморску покушавали да прикажу као два политичка и црквена блока. Отворили су и значајан простор за ауторе и наративе српске провинијенције, али само под условом да су супротстављени Београду и Србији, односно под условом да нису интегралистичког карактера. При чему се не мисли само на међудржавне интеграције већ и националне. Тачније, према идеологији ’Вијести’ подразумијева се да су Црногорац са Цетиња и Србин из Подгорице дио истог народа, док Србин из Подгорице и Србин из Београда – нису.“
Дакле, нови (oзбиљнији) играчи су сели за сто, карте су подељене, улоге су углавном остале исте, а највећи непријатељ слободе медија на Балкану („Јунајтед медија“, не Вучић, ма колико многи желели да је супротно) добио је нови адут у игри надметања и очувања утицаја на овом простору. А у 21. веку медијско поробљавање је међу главним предусловима за оно пратеће, фактичко и „добровољно“ поробљавање које долази на крају. Питање је само имамо ли снаге и воље да се томе одупремо. А у данашње информатичко доба опште доступности информација рећи да нисмо били информисани и да нисмо знали шта нам се спрема једноставно не важи и „не пије воду“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *