Подметање исказа

фото: print screen

Чија је афера Јовањица, и зашто се повезује с Гвантанамом?

Постоји једна депеша америчке дипломатије – означена је 08BELGRADE913 и објавио ју је „Викиликс“, написана је 8. септембра 2008 – у којој су описани покушаји америчких дипломата да неке челнике тада још утицајне Демократске странке Србије наговоре да изврше, такорећи, дворски удар и са чела странке свргну Војислава Коштуницу. Тај њихов покушај није успео – „Ниједан од релативно прогресивних чланова ДСС-а с којима смо разговарали још није спреман да потегне нож на Цезара“, констатовано је са жаљењем – али мање је то важно, све је то већ довољно давна прошлост, уосталом, у односу на сазнање да су и овакве методе које наши амерички пријатељи употребљавају како би нашу политичку сцену и државну политику устројили у складу са сопственим потребама.
А да и не подсећамо да је, неколико година пре тога, тадашњи потпредседник Владе Србије Момчило Перишић ухваћен у шпијунирању те владе за потребе америчке ЦИА и њеног главног агента у Србији Џона Дејвида Нејбора.

[restrict]

ОБАВЕШТАЈНЕ ИГРЕ Што значи да се не сме унапред, само зато што је објављена у једном таблоиду који је непријатно близак актуелној власти, одбацити тврдња да је, у сврху недемократског покушаја смене демократски изабраног председника Србије Александра Вучића, врбована група од пет функционера његове Српске напредне странке да му окрене леђа кад му буде најпотребније. И то као део једног ширег плана, који и сам служи дириговању промена у врху српске државе, у коме се преплићу разне злоупотребе службених положаја, кријумчарење недозвољених супстанци, монструозни злочини и бројна подметања доказа и монтирања исказа.
Основни проблем с разумевањем сложених афера ове врсте састоји се у томе што – ако ћемо бити поштени и непристрасни – морамо да признамо да праву истину о њима (могу да) знају само они који су, својом вољом или не, у те афере директно умешани. При томе, већ позамашно искуство нас учи и да, што је нека афера комплекснија, и што је присутнија у медијима јер тамо неко треба и да је лансира, то је већа вероватноћа да је у њеном креирању и потоњој медијској експлоатацији учествовала барем једна служба која је за такве ствари задужена. А чешће и више њих јер на ударе мора да се одговори контраударима.
Најзад, док смо још код указивања на методе деловања ових структура чијем смо деловању изложени, тек да покушамо да наслутимо чиме се све служе јер им је то у опису радног места, да подсетимо и на речи које је јавно изговорио Мајк Помпео: „Био сам директор ЦИА. Ми смо лагали, варали, крали… имали смо читаве курсеве посвећене томе.“

ИСКАЗ ПРЕДРАГА КОЛУВИЈЕ Све нас то доводи и до исказа који је, пред камером, по изласку из притвора у кућни притвор, свом адвокату Владимиру Ђукановићу, функционеру СНС-а иначе, дао Предраг Колувија, власник пољопривредног добра „Јовањица“, оптужен да је власник највеће плантаже марихуане у овом делу света.
Колувија тврди да је невин, има и законско право на ту тврдњу, а на суду је да одлучи да ли говори истину, и тврди да су га појединци из тадашњег врха МУП-а, у замену за пуштање после хапшења, наговарали да изнесе оптужбу да сва та наводна дрога, јер Колувија наводи да је реч о индустријској конопљи која је накнадно третирана како би се ниво психоактивне супстанце (ТХЦ-а) попео изнад дозвољеног, а ово не би требало да буде претерано тешко утврдити будући да се индустријска конопља од оне индијске (марихуане) јасно разликује већ и по изгледу, припада Андреју Вучићу, брату актуелног председника Србије, и Звонку Веселиновићу, чији се опис радног места налази у титули контроверзни бизнисмен.
„Они су били сигурни да ћу ја да пристанем на њихову понуду. Понуда је била да ја окривим Андреја Вучића, кога у животу нисам видео, осим на телевизији, да радим за њега, као и за Звонка Веселиновића. Рекли су ми да треба да кажем да је Андрејева производња у Врбасу и негде на југу Србије,“ испричао је Колувија. Без објашњења за сада остаје питање зашто би се од њега тражило да оптужи некога кога и не познаје.

ПУТ МИНИСТРА СТЕФАНОВИЋА И рекао је још Предраг Колувија да су му полицајци, који су пред њега износили ону непристојну понуду, признали и да је „ово наређење од горе. Из њиховог разговора сам разумео да се то ’горе’ односило на кабинет министра. Они су то нон-стоп спомињали“.
Ова је оптужба оптуженог Колувије одмах искоришћена за изношење нових оптужби на рачун тадашњег министра полиције, а сада одбране Небојше Стефановића.
А највише пажње, нормално, у складу с функцијом на којој се налази, привукле су речи Томислава Радовановића, начелника Службе за специјалне истражне методе у Управи криминалистичке полиције МУП-а Србије.
Он је, на телевизији с националном фреквенцијом где није могао да се појави без одобрења својих руководилаца, таква је наиме пракса у оваквим институцијама, рекао да је у врху МУП-а, када је на његовом врху био Стефановић, постојала група која је имала „логистичку подршку и једне западне обавештајне службе. Имам посредна сазнања, имамо потврду да се ради о западној обавештајној служби, а све се то дешавало у време док је Стефановић био министар… Не могу да кажем о којој је служби реч, али је преломна тачка вероватно пут министра Стефановића у САД у вези с предметом Гвантанамо… Тада се са одређеним обавештајним структурама САД ступа у директан контакт и вероватно је из тих контаката проистекла даља сарадња.“

УВЕЗАНЕ АФЕРЕ И још ће Радовановић додати, а то је напомена коју ће потом поновити и низ функционера СНС-а лојалних председнику Вучићу, иначе, сви су пожурили да му искажу лојалност, укључујући и Небојшу Стефановића, да је иста група из тадашњег врха МУП-а која је подметала Јовањицу организовала и прислушкивање Вучића, и организовано пружала заштиту Вељку Беливуку и његовом криминалном клану.
Другим речима, све време присуствујемо манифестацијама исте ујдурме. Чији је крајњи циљ био да се Александар Вучић натера да поднесе оставку на место председника Србије.
Не може се порећи да, упркос низу недоречености од којих смо неке и споменули, ова наизглед екстравагантна теза не поседује приметну меру унутрашње кохерентности.
Нема сумње, наиме, да је Беливуков клан био недодирљив само док је Небојша Стефановић био на челу МУП-а. Већ смо указивали и на могућу везу те групе, преко Кавачког клана из Црне Горе, с америчким обавештајним структурама без чијег знања не би било могуће кријумчарење оноликих количина кокаина из Јужне Америке. А ту је и логична претпоставка да није у исто време постојао још један отуђени центар моћи у врху МУП-а који се бавио прислушкивањем Вучића већ да је реч о истим људима. Јовањица би у том случају представљала само, безмало, очекивану допуну тих сазнања.
С друге стране, треба подсетити и да је Небојша Стефановић оштрим речима демантовао оптужбе које су изнете на његов рачун. И да против њега, упркос свим тим оптужбама, ниједан поступак није покренут.
И ту се можда крије и кључно питање, наиме, зашто он (још) није, макар, искључен из Владе Србије и Председништва владајуће странке кад га и његови партијски другови и другарице (Ана Брнабић) више или мање отворено оптужују да је са странцима радио о глави њиховом (и нашем) председнику? Ко то може да буде довољно моћан да Стефановића и даље држи на положају, упркос сумњичењима која се више и не крију већ се, напротив, јавно износе? Најзад, ако је овде реч само о унутарпартијском обрачуну, у коме можда и нема невиних, зашто би се при томе износиле и оптужбе на рачун Сједињених Држава и њихових тајних служби? И тиме ризиковао сукоб с њима.
Осим ако тај сукоб већ није увелико у току.
У сваком случају, у овој ситуацији у којој читава јавност пипа у мраку и заправо само покушава да утврди коме више (не)може да верује а чији су искази подметнути, јасно је тек да је садашње стање неодрживо. И да је исувише тешких речи изговорено да би смело да остане неразрешено.
Нажалост, досадашња нас искуства уче и да све ово не представља и гаранцију да ће до коначног разјашњења заиста и доћи…

[/restrict]

Један коментар

  1. Хоће ли, икад, у земљи Србији, бити завршена иједна афера, у почетку захуктала и “обећавајућа”, а актери процесуирани? Хоће ли, увек, осумњичени, бити само премештени на друго, подједнако високопозиционирано место, као за награду? Да ли ће, икад, иједан осумњичени, као компромитована личност, поднети оставку? Не; све стаје, нови догађаји потискују старе, све пада у заборав и постаје навика јавном мњењу да тако треба и да буде: да, после почетног великог “таласања” афера остаје незавршена, неразјашњена, без јасног кривца, али, као последица таквих исхода, постаје сумњиво баш све што они у власти чине и више се ником не верује… и остају питања: да ли је на делу заташкавање, због повезаности свих са свачим – или није? Изгледа да је истина неухватљива и савршено релативна појава, у свему и крајње неважна… Да ли се тако гради поверење и народ мотивише да излази на изборе?

    10

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *