ПАРАДОКС КОЈИ МОЖЕ ПРОМЕНИТИ ФРАНЦУСКУ

КО ЈЕ НОВИ КАНДИДАТ ФРАНЦУСКЕ ДЕСНИЦЕ?

Француска је на ногама. И то не само због масовних протеста против ковид пропусница већ због новог лика на политичкој тржници, чија појава, само шест месеци уочи председничких избора, тресе учаурено и стерилно политичко игралиште. Ерик Земур, човек који још није званично објавио кандидатуру, по свему судећи биће главни такмац Емануелу Макрону за место у Јелисејској палати

Ерик Земур – политиколог, новинар, есејиста и писац – у последњих неколико месеци почео је да фигурира као највероватнији кандидат француске „деснице“ и као човек који може нарушити традиционално и вишедеценијско преимућство породице Ле Пен и Националног фронта / Националног окупљања на десној страни политичког спектра. Земур, као дугогодишњи колумниста француског листа „Фигаро“ и писац књиге „Човек који није волео самог себе“, односно биографије Жака Ширака, већ неколико деценија познат је француској јавности као ватрени говорник и друштвени делатник чији ставови и јавни наступи балансирају на ивици жилета политичке коректности. Левитирајући између „крајње“ и „традиционалне деснице“, успео је да изгради имиџ човека окренутог против глобалистичких владајућих наратива и поборника конзервативних и традиционалних вредности, али и човека који би, по речима новинара „Њујорк тајмса“ Рафаела Глуксмана, „могао да избрише границу између републиканске деснице и крајње деснице и то под заставом крајње деснице“.
Према последњим испитивањима јавног мњења, Земур би имао 17% подршке бирача, што га сврстава на друго место, иза актуелног председника Емануела Макрона, али и испред осталих кандидата деснице попут Марин ле Пен (15%), Гзавијеа Бертрана (13%), Валерије Пекрес (11%) и Мишела Барнијеа (10%). Овакав резултат плод је вртоглавог раста у само два последња месеца, с обзиром на то да је Земур у августу био котиран на око 7%, а у јуну на само 5%. У овом међупериоду десило се неколико јавних наступа, од којих је као катализатор послужила дебата с кандидатом „левице“ Жан-Луком Меланшоном коју је испратило више од 3,8 милиона људи. Троскок популарности у периоду од само неколико месеци представља вртоглав успон какав Француска дуго није видела и, што је још значајније, озбиљан је земљотрес на десном полу француске политичке стварности.
Новост и diferencia specifica Земурове појаве је његова популарност међу представницима француске елите и богатијих слојева француског друштва, који традиционално осећају дозу анимозитета и несимпатија према Националном фронту, партији која заступа широку лепезу популације с нижих социјалних лествица. Дакле уз Земура су пре свега припадници буржоазије и интелектуалних кругова. С друге стране и поред тога што су постојале гласине да би Земур могао бити кандидат републиканаца на предстојећим председничким изборима, његово приближавање републиканцима осујећено је њиховим изгласавањем „клаузуле против Земура“, којом је руководству републиканаца дозвољено да поништи све активности које нису у складу с „вредностима деснице и центра“.
У сваком случају Земур може да рачуна на подршку разочараних присталица како Националног фронта, тако и републиканца, односно људи уморних од јалових и неуспешних политичких представника и људи који не успевају да артикулишу политичке идеје традиционалне, конзервативне, „деголовске“ Француске. А на плану освајања умова и срца француских конзервативаца Земур се већ истакао.

[restrict]

ФРАНЦУСКО САМОУБИСТВО Пробој у свет књижевности остварио је књигом „Француско самоубиство“, романом који се бави политичким и друштвеним променама у Француској у периоду између 1970. и 2010. Иако продат у значајно мањем броју примерака од Уелбековог „Покоравања“, Земуров роман је међу конзервативно оријентисаним читаоцима, такође, препознат као дело којим се високо диже застава узбуне на догађаје који Француску и њену културу воде у ћорсокак имиграције, неолиберализма, аутошовинизма и радикалног секуларизма (али само у односу на хришћанство). Како су критичари оценили ово дело, реч је о књизи од 500 и више страница, препуној фуснота и референци која има „интелектуалну патину“ – мамац за продају у земљи која обожава интелектуалце. У овом делу Француска је описана као држава у опадању, јер су њене традиционалне вредности, попут нације и породице, уништене у последњих 40 година и замењене феминистичком, прохомосексуалном, егалитарном агендом коју су земљи наметнуле левичарске елите, уз паралелно поткопавање темеља друштва непрестаним имиграционим таласима муслимана који не прихватају француску културу. Када су га упитали да прокоментарише запажен успех своје књиге, Земур је рекао: „Мислим да су Французи дуги низ година дубоко у себи уплашени путем којим њихова земља иде и питају се: Зашто умиремо, зашто сами себе убијамо?“
На таласу контроверзе насталом након објављивања књиге и става да се залаже за забрану давања деци нефранцуских имена попут Мухамед, Земур наставио је да узбуркава француску јавност наступима у којима је заузимао другачије становиште о питању улоге вишијевског режима и маршала Петена. Од свих Земурових теорија изнетих у „Француском самоубиству“, теза да је вишијевска влада транспортовањем нефранцуских Јевреја у немачке логоре смрти заправо спасавала домицилне Јевреје, изазвала је највише медијских и јавних реакција и олују критика. Критике су долазиле пре свега од оног дела јавности који брани позицију да су част Француске у вези с „јеврејским питањем“ спасли француски грађани, а не представници „Француске државе“ (како се у периоду Другог светског рата називала Француска).
Земурова тврдња да вишијевски режим има и своју „белу“ страну, ослонац има у раду америчког историчара Роберта Пактона из 1970-их, чије је проучавање вишијевске епизоде помогло Француској да се помири са својом ратном прошлошћу. Земурово образложење због чега је овакву тезу уврстио у своју књигу и зашто је критику и отклон од тадашње Француске препознао као део суицидног пута којим данашња Француска иде, гласило је: „Осећао сам се примораним да ово уврстим у књигу, јер кривица због Вишија лежи у самом срцу француског презира према себи, чак и данас… Сваки пут када желимо да вратимо илегалне имигранте, елита вришти и каже да мирише на Виши. Ако подстичемо странце на асимилацију, бивамо оптужени за колонијализам и Виши. Све се увек врати на Виши.“ Ако Француска жели да заустави свој пад, како каже Земур, она мора да пресече свој „вишијевски комплекс“ и почне изнова.

ХОДАЈУЋИ ПАРАДОКС Ова епизода у вези с Вишијем и „јеврејским питањем“ умногоме је сликовитија ако се има у виду управо Земурово порекло. Рођен у породици берберских Јевреја из Алжира, син Рожера Земура, болничара, и његове супруге Лисет, домаћице, Земур је персонификација ходајућег парадокса. Он је противник имиграција, иако је син избеглица из Алжира. Себе сматра великим бранитељем француске хришћанске цивилизације, иако је Јеврејин. Дакле, иако јеврејској етничког порекла, себе сматра за аутентичног Француза који је потпуно усвојио и прихватио француску културу и историју и за себе говори да је прави, успешан изданак политике асимилације – политике коју здушно подржава и коју види као одговор на „велику замену становништва“ (појам којим се алудира на актуелне неповољне демографске процесе у Француској). Поред тога пажљивији би приметили да Земурове везе с јеврејством нису само крвне, већ и професионалне, имајући у виду Земурову дугогодишњу каријеру у француском листу „Фигаро“, новинама у власништву породице Дасо, такође нескривеног јеврејског порекла.
Упркос једном таквом педигреу и повезаности с елементом који је по аутоматизму неспојив с било каквом врстом европског конзервативизма и антиглобализма, Земур успева да освоји симпатије тврдокорнијег дела француске политичке сцене укључујући и оснивача Националног фронта Жан-Мари ле Пена који је изјавио како је једина разлика између њега и Земура то што је Земур Јеврејин и то да је Земур „крајње десни ветеран који је више пута осуђиван за антисемитске коментаре, те да би због његовог порекла било веома тешко оптужити га да је нациста или фашиста“.
На неки начин, Земурови ставови у погледу асмилације имигранта, културе, економије, безбедности, у складу су са ставовима pied-noir класе Европљана прогнаних из Алжира, склоних политичком конзервативизму, сумњичавих према муслиманима и дубоко огорчених поступцима Шарла де Гола и његовим одустајањем од борбе за француски Алжир. Међутим, иако себе назива „деголистом“ и „бонапартистом“, Земур има посебан пик на преминулог генерала и председника, који је, како пише, „извршио еутаназију под анестезијом“ над ослабљеном нацијом.
У сваком случају, Земурово јеврејско порекло и алжирски корени могу на парадоксалан начин допринети добром изборном резултату, јер како пише „Вашингтон пост“, „класична, конзервативна буржоазија може себи рећи – ово је добар Јеврејин: Он каже да вишијевски режим није био тако лош, а муслимани су чак и гори него што људи обично кажу“.
Вртоглави успон у анкетама и претендовање на кандидатуру за место председника, опстајање у медијском животу и поред својих ултрарадикалних ставова за поднебље какво је Француска, профилисање као бранилац хришћанске Француске упркос свом пореклу – фактори су који Земура већ сада дефинишу као феномен. Да ли је Земур одговор Француза уморних од класичних политичара и странака или је реч о пројекту који поново треба да обезбеди победу глобалистичког кандидата у другом кругу, тешко је рећи. На крају крајева, у ситуацијама када се волшебно појављују нови, популарни, харизматични политичари, треба имати на уму једно – у политици се ништа не догађа случајно. Чак и ако се догоди, тако је било планирано.

[/restrict]