НАЈВЕЋА УМЕТНИЧКА ПОБУНА У СФРЈ

Рушење његошеве капеле и изградња мештровићевог маузолеја

ВАСКРСЕЊА НЕ БИВА БЕЗ СМРТИ

Духовна обнова Црне Горе још једном почиње од обнове њеног духовног врха – капеле на Ловћену. Није идеја да се Маузолеј руши него да се Капела обнови и Његош избави. Места има за обоје

Матија Бећковић

Ни пад Москве ни пад свију руских тврђава  ни потпуно уништење владавине Петра Карађорђевића није нас тако задовољило као пад Ловћена,  писале су 1916. године Београдске новине под уредништвом К. Хермана. Али пад Ловћена у Првом светском рату од окупаторских солдата био је шала при паду Ловћена у миру, двадесет пет година после Другог светског рата од  домаћих херострата. Окупаторске хаубице срушиле су капелу на Ловћену и наређивале да се Његошеве кости снесу низ ловћенске сломоврате и то ноћу, а домаћи херострати су булдожерима, минама и бушилицама срушили Његошеву гробну цркву – и  тај  „Српски Олимп, брдо Ловћен споменик подигнут Божјом руком као споменик слободи и њеним бранитељима“, како је писао краљ Никола – сравнили са земљом.
Тај пад је Петар Лубарда овековечио сликом Сумрак Ловћена. Сликар Мића Поповић о тој слици је написао: „Одавно већ кад замислим: Лубарда, не могу а да не замислим: Његош. Лубарда и Његош су врло близак род. Кад сам први пут видео Лубардину слику Сумрак Ловћена, осетио сам, неодољиво, да се то род, с најдубљим правом и правим гневом диже против једне завере… Овакав гнев се не мири са обављеним послом. Лубардина слика је упоран наставак захтева за правдом.“
Уметници Југославије, различитих вера и нација, листом су устали у одбрану једног ремек-дела и на своју победничку заставу ставили Лубардину слику. Придружио им се и Исо Махмутовић, грађевински радник, који је бацио крамп низ ловћенске литице и рекао: „Нећу да рушим влашку светињу!“
Ђуру Лубарду, мајора југословенске војске, убили су ослободиоци у подне, насред Цетиња, 1945. године зато што је држао говор на сахрани генерала Иличковића кога су, са супругом, бацили у јаму. Петар Лубарда је о убиству оца проговорио сликом На кућу ми  гавран пао. У том духу и Сумрак Ловћена могао је назвати  На Ловћен ми неман стала.
Деценијама је поводом Капеле на Ловћену вођена најзначајнија дебата која се икада водила око једног споменика и  покренута „суштинска  питања естетике, теорије уметности и културне историје.“ Редакција часописа  Уметност сабрала је у  двоброју 27/28 за 1971. годину све што је речено  и написано на ову тему, а суд о свему препуштен је будућности. Главни уредник био је Лазар Трифуновић, а приређивачи Дејан Медаковић и Живорад Стојковић. Тај број је спасио част и искупио савест најзначајнијих уметника и историчара уметности и спада у најдрагоценија сведочанства једног времена. У том јединственом чину први пут узело је учешће готово све стваралачко братство Југославије. Часопис је осуђиван, каменован, забрањиван, а уредништво кажњавано, али и представљен у препуној сали Дома омладине уз присуство интелектуалног Београда и учешће најзнаменитијих уметника чији су прилози објављени у часопису. Међу учесницима сам био и ја и том приликом прочитао песму Гроб на Ловћену.
Дан касније, у навечерје српске нове 1972. године неко је зазвонио на вратима мог стана. Била је то Вера, супруга Петра Лубарде. „Ово Вам је послао Петар“ – рекла је и пружила упаковани дар. Кад сам га отворио видео сам да је то фрагмент слике Сумрак Ловћена.
Затечен, упитах: „Где је Петар?“
„Ено га доле. Чека ме у таксију.“
„Да одем да га доведем у кућу?“
„Не, хвала, журимо, носимо слику и Скендеру Куленовићу!“
И Скендер је у Дому омладине читао сонет Тарих за Ловћен исписан његовим  крупним рукописом. У том сонету је, алудирајући на Мештровићевог орла изнад Његошеве главе, написао и стих: „Самар орла не товари на ме!“
Стеван Раичковић је своју  песму започео стиховима из Симониде Милана Ракића „Ископаше ти очи лепа слико“, а завршио дистихом „Кад с врха твог гроба први камен сруше / Он ће у дубину сићи наше душе.“

Део чувене слике Сумрак Ловћена коју је Лубарда поклонио Бећковићу због песме коју је написао против рушења капеле Његошу и Мештровићевог маузолеја, ФОТО: БРАНКО БЕЛИЋ
Матија Бећковић

Гроб на Ловћену

После свих пораза: смрт Рада Томова
Највећи је српски пораз од Косова!

А сирак тужни, утреник, владика
Гроб нам остави за свог наследника.

И наше племе да изгуб ублажи
На гробу-јединцу ослонац потражи!

И до дан-данас, све о тога доба
Наш Род се држи на врху тог гроба!

Ал кад дирне пијук и у основ свети
Како ли ћемо тај дан преживети?

Васко Попа  је приложио својеручно  исписану песму Ловћен, у којој су стихови: „Греју ли те Господару  громови… /Служе ли те висине девице / облаци крилаши / Верније него ми пусти / И грешни са свога незнања“.
 Миодраг Павловић је своју песму започео стихом: „Мртав он зове да се пењемо“. Душан Радовић је, преда мном и Жиком Стојковићем, исписао стихове  „Већи гроб за нову смрт“.
Ређале су се песме Ивана В. Лалића, Милорада Павића, Душана Костића, Ристе Тошовића, Бранка В. Радичевића, Бране Петровића, Слободана Ракитића, Момира Војводића, Мира Главуртића, Љубомира Симовића…
Миодраг Булатовић је исписао фантазмагорију „Диоба костију“, Антоније Исаковић причу „Не дирај у гроб“, а Добрица Ћосић је написао и ове речи: „Нека ми сви писмени Срби изгазе гроб, ако у седам великих југословенских безумља, пето или шесто по реду, не буде рушење Његошеве капеле на Ловћену и подизање Мештровићевог маузолеја“.
Михиз је између осталог рекао: „Једне су само кости, умивене миром  и вином, почивале – чинило се за вечност – где су саме хтеле, где је зрно клицу заметнуло, да стражаре у караули – капели над родом и језиком. Па ево ни њима нема мира. Једном их је с Ловћена збацио Аустроугарин-окупатор, а данас им прах потреса, вољу крши, зиндан над њима зида превелика глупост људска. И нећемо му више моћи у походе слободном на Ловћен, у сужањство се опрема лепа Његошева глава. На обретеније своје чекаће као и сви великомученици истог закона“.
Оно што је Меша Селимовић написао у Сарајеву 3. 10. 1971. вреди цитирати у целини. „Увек ме узбуђивала  мисао да је једна величанствена планина, са скромним гробом на врху, постала споменик једном пјеснику. Зато ми је изгледало невјероватно кад сам чуо да ће се тај склад нарушити и то знамење обесветити. На жалост, та замисао, потпуно изван свега што се могло очекивати, почела је да се остварује. И мада сам био увјерен да ништа ново не може бити боље и љепше од скромне капеле на врху Ловћена, ипак ме запрепастила  неукусност и агресивност макете тог непотребног пројекта, који делује мучно својом тежином, језивом хладноћом, нељудском одбојношћу. Такви лажни монументални споменици подижу се људима без дјела и заслуга, властодршцима којима трагови смрде нечовјештвом. Великом Његошу, који је својим дјелом  сам себи подигао најљепши споменик, ова одбојна фараонска гробница не одговара нипочему, никако.“
Гојко Ђого је насловио свој текст „Пробудите Његоша“, а Мирко Ковач: „Племе моје сном мртвијем спава.“ „Ако је ријеч о томе да се Мештровићев маузолеј са Његошевим спомеником подигне на Ловћену, моје је субјективно мишљење бескомпромисно против“ – написао је Мирослав Крлежа  још 1966. године.
Исте године су свој глас против на исту адресу упутили су из Љубљане професор Франце Стеле, а из Загреба професор др Цвито Фисковић и др Круно Пријатељ из Сплита. Из Београда им се придружио Ото Бихаљи Мерин и скулптори Ристо Стијовић и Александар Зарин.
Посебан историјски гест је насловљен „Писмо најзначајнијих интелектуалаца родом из Црне Горе упућено Народној скупштини, Централном комитету, Извршном вијећу, Главном одбору Социјалистичког савеза  Црне Горе на адресе у Титограду и Скупштини општине Цетиње“. Писмо су потписали, са све титулама које овде изостављамо Радослав Бошковић, Владо Драшковић, Милутин Ђуришић, Душан Костић, Михаило Лалић, Радован Лалић, Петар Лубарда, Милисав Лутовац, Урош Мартиновић, Павле Миљанић, Митар Митровић, Вукић Мићовић, Миљан Мојашевић, Андрија Петровић Његош, Петар Поповић, Ђуза Радовић, Мито Савићевић, Глигор Станојевић, Михаило Стевановић, Ристо Стијовић, Божидар Томић. Остаће  запамћен телеграм Михаила Лалића: „Потпис дајем, успеху се не надам!“
Како су сликари видели маузолеј најбоље се види на цртежима  Миће Поповића, Бате Михаиловића, Младена Србиновића, Радомира Рељића, Милића од Мачве, Петра Омчикуса, Душана Оташевића и писмо Воје Станића којим демантује вест да је члан одбора за подизање Мештровићевог маузолеја.
О положају Српске православне цркве речито сведочи податак  што су се у њено име огласили само митрополит црногорско-приморски и Свети архијерејски сабор. Јустин Поповић је био жив, а његови духовни синови достасали, али се још не чују живи. Ретко ко спомиње да се руши црква и да је Његош владика. Један наслов се чак пита: Пјесник или Владика. Његош је био развладичен а његова гробна црква разорена.
Онај који је себе звао Пустињак Цетињски, а Лучу микрокозма потписао од владике црногорскога Петра II Петровића Његоша, а Горски вијенац – сочињеније П. П. Н. владике црногорскога, био је развладичен да не кажем рашчињен, а црква коју је подигао и посветио Светом Петру, исте 1845. године када је објавио и Лучу микрокозма – смењена је маузолејем. Први пут је једном владици ускраћено право да почива у цркви коју је сам подигао.
Против митрополита Данила организоване су прве и једине демонстрације у послератној Црној Гори, а он се овако јадао у писму Комнену Бећировићу: „… Историја неће писати како сам ја спасао од пропасти неколико манастира и стотине цркава у Црној Гори, али ће писати како је капела на Ловћену срушена за вријеме мога владиковања у Црној Гори… Успјеху се не надам, јер ја немам физичке силе са којом бих је одбранио, а по свему ми изгледа све друге одбране су слабе. Залуду академици словеначки, хрватски, београдски и сарајевски и толико професора умјетности, архитеката, сликара и интелектуалаца кажу ,да се стари споменици чувају а нови подижу,. Вјерујте, код мене нема никаквог ината осим што желим да спасем велики углед највећег Србина и да му се не играју с костима  и да му се не подижу пагански маузолеји, јер он је био владика, па владар, па тек онда филозоф и геније… Стало ми је да се чојство, јунаштво, понос, достојанство не укаља, а укаљаће се ако се то уради.“
Судбина Ловћена није могла оставити свет равнодушним написао је Комнен Бећировић подсећајући да је „чувени хришћански филозоф Габријел Марсел у чланку објављеном у листу Фигаро написао да је Његош можда једини у модерним временима који је у себи спајао три велика позива: позив свештеника, владара и песника. За опстанак малог храма на Ловћену заузео се Андре Малро, што је исто као да је капелу на Ловћену унео у  своје Гласове тишине или Метаморфозе богова у које је уврстио Нерезе и Сопоћане.“ Ту  је и кардинал Тисеран, Пјер Емануел, члан Француске академије и Жан Касу, осведочени пријатељ Југославије и толика друга имена светске културе од чијих би се текстова могла саставити нова Бела књига.
Осуђујући варварство над Његошевим гробом знали су да „васкрсења не бива без смрти“ и чекали васкрс Ловћена. Његошеве кости су се показале као неуништиве а његова гробна црква је већ васкрсавала па ће опет  васкрснути.

Душан Радовић

Већи гроб за нову смрт

Његоша подмићују,
Нуде му нову смрт и већи гроб
маме га у своју раку, у казамат,
да га ставе под свој камен и своје страже
да једино они буду надлежни за његов случај
да нам једино они могу препричавати његове
праве мисли
да није мислио оно што је мислио
и да није написао оно што је написао
и да је одувек мислио оно што они мисле

Рушење Његошеве задужбине већ једном је показало њену неуништивост. Она спада у оне споменике који, жртве времена или што је још горе, људске злоће и слепила, морају једног дана васкрснути – написао је Комнен Бећировић. Није ли то она енергија слике Сумрак Ловћена која тражи правду како је доживео Мића Поповић. Није ли лепа Његошева глава дочекала обретеније на које је дуго чекала као и сви великомученици истог закона, како је написао Михиз.
Када је обележавана 200. годишњица Његошевог рођења, владика је премештен на икону и проглашен Ловћенским Тајновидцем. Али гроб новопросијаног светитеља остао је да чами иза решетака у киклопском  казамату маузолеја. Већ пола века над Владичиним гробом се не пали свећа и не држи опело. Архитекта Краснов је направио на стотине скица док је нашао коначан облик капеле којој по складности, скромности и природности није било равне. Откад је срушена капела на Ловћену –  капеле су се умножиле не само по Црној Гори и већ их се подигло  двадесетак. 
То што је капелу обновио краљ Александар, прва жртва фашизма, Његошев и Карађорђев потомак, коме је Његош посветио Горски вијенац, најчешће се спомиње као главни мотив за  рушење капеле. По тој логици би ваљало срушити и споменик захвалности Француској и Победника на Калемегдану и Незнаног јунака на Авали и Краља Томислава у Загребу и Гргура Нинског у Сплиту  и Светозара Милетића у Новом Саду, а све их  је од истог аутора наручио и платио краљ Александар. Он је од Мештровића поручио и маузолеј на Ловћену и од тог наума одустао тек кад му је тадашњи митрополит црногорски Гаврило Дожић скренуо пажњу да је на Ловћену црква у којој почива један православни владика. Да се краљ Александар  није предомислио и место капеле подигао маузолеј, са истог разлога  би рушили и маузолеј.
Час је кад су на оном свету готово сви и они који су капелу бранили и они који су је рушили. Зашто би се подразумевало да неко  о томе нешто зна и да нема смисла све причати испочетка. Оно што се нама чини да свако зна неколико нараштаја није никад чуло. Довољно да виде и знају да је прошло  време кад  су у Црној Гори црква и Бог  закопавани и сахрањивани.
Духовна обнова Црне Горе још једном почиње од обнове њеног духовног врха –  капеле на Ловћену. Није идеја да се Маузолеј руши него да се Капела обнови и Његош избави. Места има за обоје.
Пошто је било довољно и хаубица и каменица и сузавца,  био би то велики дан и радосна вест да се сви удружимо и повратимо изгубљену лепоту. И да нико не буде на губитку и да нас све то измири и  колико толико обједини. Васкрсења не бива без смрти. •

Срушили цркву да изграде нацију

Велики песник, владар и владика тражио је да почива „на оној висини, која је највиша у Црној Гори и од куд се виде понајвише само србске земље и сиње море“

Четврт века водила се жестока битка да се владици Раду скине крст са вечног коначишта, да му се разруши заветна капела, да се чувару Пећког трона свуче владичанска риза и навуче чојано одело, а митрополит и владар остане само велики песник. На стоту годишњицу смрти Петра Петровића Његоша, 1951. године, црногорски комунисти одлучили су да коначно раскрсте са религијом, мрачном прошлошћу и затуцаном традицијом, да с врха Ловћена уклоне цркву и да је замене маузолејом, монументалним, попут онога што су њихова идеолошка браћа изградила на Црвеном тргу. Против скрнављења Његошевог завета и рушења капеле на Ловћену устали су готово сви значајнији југословенски интелектуалци, али њихов глас био је немоћан наспрам идеолошке заслепљености комуниста из Титограда. Они су урадили нешто што ниједна власт на свету ни пре ни после није урадила – прво су ловћенску капелу ставили на грб Црне Горе, а онда ту исту капелу са необичним ентузијазмом разорили и бацили на Иванова корита. И након што је разорена, капела је остала у врху грба Црне Горе.
Прича о капели почиње још 1845. године када је Његош на Језерском врху почео да гради црквицу коју је првобитно наменио свом стрицу Петру Цетињском. Которски окружни поглавар поднео је извештај губернијском председнику у Задру 21. јуна 1845. године у коме јавља да је Његош 16. јуна почео да подиже цркву на врху Ловћена. По његовим сазнањима владика је под „утицајем ноћних визија“ изабрао неприступачно планинско место за цркву. Которанин није знао коме ће црква бити посвећења, али му је изгледао да ће се видети са велике даљине, да би се „боље уверили у његова религиозна осећања. Црква је имала да служи путницима као водич из велике даљине.“
Владика Раде пред крај живота изразио је жељу да буде сахрањен у тој црквици на врху Ловћена. Како је сведочио Милорад Медаковић, његов пријатељ и ађутант, а касније и секретар црногорског књаза Данила Петровића, Његош је тражио да почива „на оној висини, која је највиша у Црној Гори и од куд се виде понајвише само србске земље и сиње море.“ Медаковић је забележио и Његошеве речи којима обавезује Црногорце да га сахране на Ловћену: „То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.“
Петар Петровић Његош упокојио се у 10 сати ујутру 19, односно 31. октобра 1851. године, на исти дан као и његов претходник на владичанском трону Петар Цетињски 1830. године. Тог дана на Цетињу је владало велико невреме, па је због тога, али и бојазни да би Турци кришом могли да се попну на Ловћен и оскрнаве Његошево тело, одлучено да се привремено сахрани у Цетињском манастиру. Рисански прота Вук Поповић пише свом имењаку Вуку Караџићу у Беч: „… У недељу вечер, трећи дан по смрти, укопали су га на Цетиње у цркви, у гроб Св. Петра, у оној лијепој одежди. Тако је хтио Перо и Ђорђије. На погребу било је преко 100 свештеника и до четири хиљаде душа.“ Његошев наследник, књаз Данило наредио је да се 31. августа 1854. године посмртни остаци владике Рада пренесу са Цетиња и сахране у његовој задужбини на Ловћену.
Његов секретар и секретар књаза Данила Милорад Медаковић пише у „Сербским новинама“: „У петак ујутру, на Цетињу, 30. августа, отворен је изидани гроб упокојеног владике Петра Другог, сандук је извађен и стајао је у цркви до суботе ујутру. Зором у суботу огласила су се звона, а попови и народ почео да се прикупља. Два архимандрита, двадесет свештеника и два ђакона обуку се у цркви, и послије очитане молитве, у седам сати, понесу из цркве смртне остатке. Спровод је био велик, који прође кроз авлију двора књажева. До подигну мртвачки сандук зазвоне звона, а забрује топови.“ Црногорски краљ Никола Петровић рекао је 1913. године дописнику француског „Темпа“ : „Ловћен је Олимп српски, споменик подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима, колико је то наше славне династије, подножије је то маузолеја пепела Петра Петровића Његоша“.
Аустријанци током Првог светског рата, знајући за важност и симболику Његошеве капеле, из Бококоторског залива стално су бомбардовали ову светињу. По наредби Врховне команде окупаторски гувернер Вебер, одмах после капитулације Црне Горе, наредио је ексхумацију Његошевих костију, како би се његова заветна капела срушила а на том месту подигао „величанствени кип тријумфа у славу Фрање Јосифа“. Хрватски генерал Стјепан Саркотић добија титулу барон и свом презимену додаје фон Ловћен.
Митрополит Митрофан Бан покушавао је у име грађана Цетиња да умоли окупатора да одустане од ове намере, али није успео. Ексхумација је извршена 12. августа 1916. године. Његошеви остаци су након обављеног парастоса пренесени у Цетињски манастир. Капела на Ловћену је разрушена и расписан конкурс за изградњу споменика који је са одушевљењем пропраћен међу хрватским националистима у дубровачком гласилу „Права црвена Хрватска”. У славу „заузећа овога јадранског Гибралтара а потомцима на изглед“ расписан је конкурс за модел споменика на који се јавило 17 уметника са више од 100 радова. На „царев дан“ 18. августа у Хрватском дому у Херцег Новом отворена је изложба приспелих радова. Одабран је и награђен рад Дубровчанина Марка Рашице (1883–1963) који је предвиђао изградњу споменика од белог камена са црвенкастим умецима, да представља генија победе и славе Фрању Јосифа. Ова идеја је пропала јер је Аустроугарска изгубила рат.

Црногорски краљ Никола Петровић рекао је 1913. године: „Ловћен је Олимп српски, споменик подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима, колико је то наше славне династије, подножије је то маузолеја пепела Петра Петровића Његоша“

Свети архијерејски сабор, на предлог новог митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића, 14. новембра 1920. године доноси одлуку да се обнови Његошева капела на Ловћену. Пет година доцније, завет владике Рада по други пут је испуњен, а извршио га је краљ Александар Карађорђевић и унук црногорског краља Николе Петровића. Његошева капела је обновљена 10. септембра 1925, а 12. септембра митрополит Гаврило освештао је цркву.
Девет дана касније на Цетиње је стигао и српски патријарх Димитрије, који је служио помен Његошу. Тог дана до Иванових корита могло се аутомобилом, а одатле су сви ишли пешице. Тачно у подне 21. септембра на врх Ловћена стигао је ковчег за Његошевим посмртним остацима. У обновљену капелу Његошев ковчег су унели краљ Александар, чланови Владе и митрополит Гаврило са епископима битољским, тимочким и чехословачким. По спуштању ковчега у саркофаг, служен је свечани помен а у саркофаг је спуштен комадић свилене владичине одеће нађен при откопавању старе капеле. У том тренутку краљ Александар је са својих груди скинуо албанску споменицу и положио је у саркофаг.
Обновљена капела је израђена од тесаног ловћенског камена донесеног из рудника „Златице“. Све што је остало од старе капеле узидано је у обновљену. Величина и облик старе и нове капеле били су исти, само је околни простор мало проширен и подигнута ограда са степеницама од тесаног камена. При улазу је била икона светог Ђорђа а у олтару је намештен жртвеник из старе капеле. Са десне стране био је саркофаг покривен мермерном плочом и круна израђена од истог мермера. Испод саме круне је Његошев лик у мозаику. Са стране саркофага у зид је узидан камен са Његуша и на њему је такође насликан Његошев лик. Златним словима израђени су цитати из Горског вијенца: „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити“ и „Вјечна зубља, вјечне помрчине, нит догори нити свјетлост губи“. Радове на обнови Његошеве капеле надгледао је чувени руски архитекта Николај Краснов, а унутрашњост цркве је осликао Урош Предић.
Црква на Ловћену страдала је и током Другог светског рата, јер су италијанске окупационе снаге, приликом војних вежби, погодиле Његошеву капелу. Видевши какво је огорчење народа то изазвало, Италијани су одмах упутили јавно извињење. У „Гласу Црногорца“ 14. априла 1942. објавили су да нису тачне гласине како су њихови војници гађали капелу на Ловћену него је „једно залутало артиљеријско тане пало близу гробнице Владике Рада“ Италијански окупатори нису ни помишљали да сруше цркву на Ловћену, али црногорски комунисти јесу. Његошева заветна капела била најјаснија веза црногорске државе и српске нације и зато је требало срушити. На стоту годишњицу смрти песника, владара и владике, руководство НР Црне Горе одлучило је да се на Ловћену уместо цркве Његошу подигне монументални споменик који би израдио хрватски вајар Иван Мештровић.
Блажо Јовановић, председник владе и један од организатора партизанског устанка, преко амбасадора у Њујорку Владимира Поповића, ступио је у контакт са Мештровићем који је тада живео у Америци. Јовановић у писму упућеном Мештровићу 21. маја 1952. године наводи: „Споменик Његошу ми замишљамо у виду дивног и величанственог маузолеја… Тај маузолеј поставили би(смо) на врху Ловћена, тамо где је сада капелица… Сматрамо да би таквом споменику као великом уметничком делу у славу Његоша, најбоље одговарали мотиви из Његошеве и народне епике, а не црквено-религиозни мотиви…“ Мештровићу идеја о градњи споменика Његошу није била страна јер је сличну понуду имао и 1924. године, за време Краљевине СХС, али је тај предлог у самом почетку спречио врх СПЦ.
Овога пута није било препреке за Мештровића и он је са одушевљењем пристао на овакву редукцију лика и дела Његоша. У одговору Јовановићу Мештровић каже: „Није мени ни онда (1924), као ни сада, лебдео пред очима владика Раде, ни владалац Црне Горе, већ песник Његош…“ Мештровић је одмах прионуо на посао, али су се радови на градњи маузолеја обустављени јер је за наставак недостајало 300 милиона динара. Када је црногорска влада десетак година касније направила нову финансијску пројекцију утврђено је да недостаје чак 700 милиона динара, што је опет довело до одлагања изградње.
У домаћој јавности је полемику о рушењу Његошеве капеле на Ловћену и изградње маузолеја отворио Лазар Трифуновић, историчар уметности и професор Универзитета у Београду чланком „Мит о Мештровићу“ објављеном 30. августа 1961. године, у којем је Мештровићев пројекат прогласио страним и туђим телом које је „у потпуној супротности са свим идејама које су у овом друштву рођене“. Трифуновић је као аргумент навео и мишљења Моше Пијадеа и Мирослава Крлеже о Мештровићевој уметности.
Неким чудним сплетом околности црногорски секретаријат за просвету и културу 1964. године формирао је стручну Комисију за реорганизацију Музеја на Цетињу а на чело те комисије је поставио баш Трифуновића, јер је био и директор Народног музеја у Београду. Ова комисија је после неколико седница изашла у јавност 1966. године са предлогом да се на Ловћену не подиже Његошев маузолеј и навела три аргумента: да пројекат не одговара природној конфигурацији Ловћена, да је пројекат „парадна, хладна и репрезентативна архитектура која са Његошевом фигуром испред орла, више истиче Његоша као господара и владара него као песника и симбола слободе“ и коначно да је тај пројекат стилски типично дело бечке сецесије која нема ништа заједничко са нашом, домаћом средином и културном традицијом.
Пре саопштавања одлуке Комисија је организовала анкету међу југословенским историчарима уметности, критичарима и уметницима о реализовању Мештровићевог пројекта. Против су били књижевник Мирослав Крлежа, директор Конзерваторског завода за Далмацију Цвито Фисковић, директор Уметничке галерије у Сплиту Круно Пријатељ, књижевник и ликовни критичар Ото Бихаљи Мерин, вајар Ристо Стијовић, сликар Мило Милуновић и професор Универзитета у Љубљани Луц Менаше. За рушење капеле су били Грго Гамулин, професор Универзитета у Загребу, Вања Радауш, вајар и професор на Ликовној академији у Загребу и Сида Марјановић, доцент на Универзитету у Сарајеву Мирослав Крлежа је у свом образложењу навео да Мештровић у Маузолеју на Ловћену Његоша приказује „као карикатуру, и као споменик и као статуа“.
Црногорски комунисти и на Цетињу и у Београду су одбацили наводе Трифуновићеве Комисије. Пуковник ЈНА Саво Ј. Оровић у „Борби“ 24. фебруара 1966. пита зашто „Комисија није одређена само од људи из Црне Горе или ако треба ангажовати људе са стране, зашто само из Србије а не из других република?“ Секретар општинског комитета комуниста Цетиња Бранко Кривокапић у „Побједи“ 10. априла 1969. године став Комисије оцењује као „незваничан“ је „нико од црногорске владе није дао свој суд“.
Митрополит црногорско-приморски поручује у „Побједи“ 7. априла 1966. године да „СПЦ још ништа није рекла о свему овоме, а свакако да има много више права да о томе говори него многи који настоје да сруше ловћенску капелу, јер се ради о једном православном, освећеном храму“. Црква је за владике а маузолеји за цареве, краљеве, председнике и друга световна лица, навео је митрополит
После неколико година затишја, почетком 1966. године, митрополит црногорско-приморски Данило извештава Синод да је актуелизована намера и да црногорске власти поново разматрају рушење капеле. Синод се поново обраћа савезној Комисији за верска питања за захтевом да се „поштује аманет митрополита Петра Петровића Његоша и да се не руши освећена црква на његовом гробу.“ Као у неком филму Живка Николића, црногорска комисија за верска питања одговара да црква „нема права да се меша у самоуправна права СО Цетиње“.
Доласком новог партијског руководства које предводи Веселин Ђурановић од 1968. године почео је рад на снажнијем афирмисању црногорске нације, а посебна пажња је посвећена рушењу цркве и изградњи маузолеја на Ловћену. Ђурановић је сматрао да би одустајање од градње маузолеја била највећа политичка глупост и да је црногорска власт направила грешку када је формирала Комисију за реорганизацију музеја на Цетињу а посебно што је за председника именовала Лазара Трифуновића. Ђурановић је оценио да се у овом питању „пре свега ради о нападу великосрпских шовиниста, али и да је сукоб око маузолеја одраз политичких подела у Црној Гори“. Наредног лета у Скопљу је одржан састанак руководстава Црне Горе и Македоније на коме је било речи односима СПЦ и непризнате македонске цркве као и подизању споменика на Ловћену. Ђурановић је навео да се односи са СПЦ заоштравају после Брионског пленума и аутокефалности македонске цркве, оптужио СПЦ да се „почиње бавити политиком, покушавајући да то буде један од канала дејствујућих остатака великосрпског национализма у Црној Гори.“
Напомињући да СПЦ има игнорантски однос према решавању црногорског националног питања, Ђурановић закључује да је „оваква оријентација СПЦ последица њене борбе за свој положај, за јачање свог положаја који је јако ослабљен аутокефалношћу МПЦ. Мислим да они врше притисак, воде једну политику која би могла онемогућити евентуалне појаве рађања идеје о аутокефалности црногорске цркве, која је указом краља Александар изгубила своју самосталност 1921. године“. „Ту су они у спрези са остацима великосрпског национализма који свој однос према подизању маузолеја у сваком моменту настоје да испоље“, закључио је Ђурановић.
Дефинитивну одлуку о рушењу цркве на Ловћену црногорска власт је донела 1968. године а за реализацију је задужена локална власт на Цетињу. СО Цетиње у децембру 1968. формира Одбор за подизање маузолеја, а Завод за заштиту споменика културе СРЦГ у фебруару 1969. даје одобрење Општини Цетиње да „измести капелу“. Свети архијерејски сабор СПЦ оштро је реаговао поредећи такву одлуку са рушењем капеле из времена аустријске окупације. Међутим, цетињска скупштина забранила је СПЦ да се меша у њена „загарантована самоуправна права“ и донела једногласно, 18. марта 1969. године, одлуку о подизању маузолеја на месту капеле. Сутрадан су на Цетињу организовали демонстрације против Митрополије црногорско-приморске и митрополита Данила. Тражили су „оставку“ митрополита а демонстранти, углавном млади средњошколци узвикивали су „обријаћемо те“, „очупаћемо ти браду“.
Партијски активисти објашњавали су да они не руше Његошеву капелу на Ловћену него капелу коју су подигли Карађорђевићи и да она нема везе са задужбином владике Рада. У августу 1969. одржана је прва а у априлу 1970. и друга седница Одбора за подизање маузолеја на Ловћену, којом је председавао Вељко Милатовић а присуствовао је и Веселин Ђурановић. Закључено је да се измести „капелица која није аутентична“ и да се пребаци на Иванова корита. У Одбору за подизање споменика били су још и Светозар Вукмановић Темпо, режисер из Загреба Душан Вукотић, Видоје Жарковић, Владимир Дедијер, Пеко Дапчевић, Блажо Јовановић, Владимир Поповић…

Веселин Ђурановић на састанку црногорског и македонског руководства у Скопљу каже да је „оваква оријентација СПЦ последица њене борбе за свој положај, који је јако ослабљен аутокефалношћу Македонске православне цркве. Мислим да они врше притисак, воде једну политику која би могла онемогућити евентуалне појаве рађања идеје о аутокефалности црногорске цркве“

Конкурс за извођење радова на изградњи маузолеја расписан је у листу Политика 19. априла 1970. године а за крајњи рок за завршетак радова одређен је октобар 1971. године. Црногорци ни овога пута нису имали новца за градњу споменика па је покренута „општедруштвена југословенска акција током које су прикупљена потребна финансијска средства за градњу маузолеја“. Српски патријарх Герман упутио је 29. априла 1969. писмо Јосипу Брозу у коме се изражава протест због одлуке о подизању споменика и рушењу Његошеве капеле на Ловћену. „Српској православној цркви порушено је доста цркава и манастира за време прошлог рата, па и после рата, и са тиме треба једном престати“, написао је Герман и позвао Броза да се заузме и заштити права и светиње СПЦ. Броз није одговорио на писмо патријарха али је отишао на Цетиње. Тамо су му локални комунистички лидери показали план за изградњу маузолеја и навели да имају „проблема због противљења цркве“. На питање и шта мислите председниче, Броз је одговорио: „Ја нисам адвокат црногорске митрополије“. Та реченица је протумачена као зелено светло за рушење капеле и дизање маузолеја.
Као реакција на одлуке цетињског и црногорског Одбора за подизање споменика, 31 интелектуалац у Београду потписује чувени Манифест, објављен у „Политици“ 20. јула 1969, у коме се наводи да Мештровићев маузолеј „крши аманет песника”. Манифест су, између осталих, потписали и Дејан Медаковић, Лазар Трифуновић, Војислав Ј. Ђурић, Војислав Кораћ, Александар Дероко, Динко Давидов, Миодраг Протић, Стојан Аралица. Текстовима, полемикама, петицијама против рушења капеле на Ловћену глас су подигли Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Добрица Ћосић, Петар Лубарда, Васко Попа, Борислав Михајловић Михиз, Матија Бећковић, Пеђа Милосављевић, Антоније Исаковић, Ристо Стијовић, Стојан Аралица, Душко Радовић, Мирко Ковач, Мића Поповић, Иван Табаковић, Франц Стеле, Ото Бихаљи Мерин, Драгослав Михајловић, Стеван Раичковић и многи други. Као компромисно решење предлагано је да се маузолеј посвећен Његошу подигне на Цетињу а на Ловћену да остане капела. Један од најоштријих критичар био је Жика Стојковић, који је у чланку „Хегемонија фалсификата“, у Књижевним новинама 21. децембра 1970. навео да је „Мештровић је био један од најоданијих поклоника загребачког надбискупа Степинца…, који је у време бартоломејских прекрштавања православних Срба, која су трајала ноћима, био на челу цркве која је дочекивала глинским методама припремане и привођене преобраћенике…“
У мају 1970. године склапа се специфично политичко-културно савезништво између Црне Горе и Хрватске против Србије, када је Драгутин Харамија, председник хрватске владе и један од најистакнутијих протагониста Хрватског пролећа, примио чланове Одбора за подизање споменика Вељка Милатовића, Вању Радушу, Гргу Гамулина и Душана Вукотића који су дошли да траже новчану помоћ. Следеће године делегација Цетиња је посетила Матицу хрватске у Загребу. Посебан контакт је успостављен са хрватском матицом из Дрниша где су одлучили да помогну подизање споменика уз образложење: „Наша дужност је да финансијски помогнемо изградњу овог споменика, који симболизира стољетну борбу црногорског народа за слободу, као и сурадњу између двају наших народа…“ У полемику око градње споменика Његошу укључио се и Владимир Дедијер писмом објављеним у „Борби“ 20. августа 1970. године. Дедијер је за борбу СПЦ против рушење капеле навео: „Они не могу да поднесу да један Хрват плете венац једном Црногорцу, да један римокатолик гради споменик једном православном владици.“
Митрополија црногорско-приморска тужила је 23. априла 1970. Уставном суду Југославије Републику Црну Гору, као и општине Титоград и Цетиње, тражећи да суд „одмах донесе, као привремену меру, одлуку о забрани рушења капеле”.Уставни суд Југославије прогласио се ненадлежним за то питање и предмет уступио Уставном суду Црне Горе. На челу Уставног суда Југославије у то време био Блажо Јовановић, исти онај човек који је од Мештровића наручио Маузолеј на Ловћену. Уставни суд ЦГ оценио је да су одлуке црногорске владе и СО Цетиње законите и донео решење да се на другом месту очува аутентичност Његошеве капеле, изразивши мишљење да „капела није храм, већ већ надгробни споменик и споменик културе“. Ништа више није могло зауставити рушење цркве на Ловћену. Чак ни одлуку да је преместе нису ни помишљали да спроведу. Камење са разрушене капеле је обележено и бачено на једну утрину на Ивановим коритима. Његошева заветна црква порушена је до темеља 1972. године, а на њеном месту 1974. подигнут је Мештровићев маузолеј.
Кад су радници дошли да руше капелу, Мирко Живковић, управник градилишта на Ловћену окупио их је на Ивановим коритима да би им саопштио задатак. Из гомиле је иступио муслиман из Бијелог Поља Исо Махмутовић и казао: „Ја нећу да рушим цркву!“ Био је то скандал, настала је препирка, али одважни Исо није се дао поколебати, ни по цену отказа. Уз њега је стало још неколико колега његове вере. Међутим, директор цетињске „Градње“ Раде Радоман убрзо је нашао „домаћи кадар“ – Цетињане који су пристали да сруше цркву. И велики књижевник Меша Селимовић, који се жестоко противио рушењу цркве, узалуд је апеловао „да се на Ловћен не ставља самар“. Да би се ратосиљали српства и идеја које је симболизовао Његош прво су се ратосиљали капеле на Ловћену. Исте оне коју су ставили на врх грба Црне Горе. •

Никола Тркља

Лазар Трифуновић – човек који је први дигао глас

Један човек покренуо је интелектуалну елиту тадашње Југославије око питања рушења Његошеве капеле и грађења Мештровићевог маузолеја наводно у част великог песника, којем ће претходно, опет у част, срушити гроб и прегазити његов завет. Његово име је Лазар Трифуновић – директор Народног музеја у Београду и професор Београдског универзитета који је први напао идеју маузолеја а затим и био на челу комисије која је требало да донесе суд о оправданости тог пројекта.
Републички секретаријат за просвету, науку и културу формирао је 1965. Комисију за израду развоја музеја на Цетињу. Она је требало да се изјасни о локацији маузолеја – да ли да буде на Ловћену или Цетињу. У комисији, коју је чинило 13 чланова, било је четири професора универзитета (један академик), два научна саветника, два сарадника, један виши конзерватор, један виши кустос, један кустос, један виши библиотекар и један професор књижевности.
Они су анкетирали уметнике, критичаре и јавне раднике у свим републикама и 90 одсто њих изјаснило се против подизања маузолеја.
Чланови комисије су замерали да је природна конфигурација Ловћена толико импозантна и сама је по себи споменик да се на њој не може уметнички одржати ништа што би се такмичило са природом.
Са естетско-ликовне стране, замерила је Комисија, маузолеј представља типично дело бечке сецесије „коју су већ у годинама Првог светског рата превазишла друга, напредна уметничка схватања“.
У писму црногорским посланицима, који су већ заступали став да капела на Ловћену није Његошева већ Карађорђевићева, иако је краљ Александар само обновио капелу коју је срушила аустроугарска војска, Трифуновић тврди да Мештровићев маузолеј заправо остварује „оно што је Александар хтео и захтевао – да обележи себе, своје великодржавне амбиције, препотентне тезе о нашем генију, да једном парадном и надуваном формом старог истока прикрије свој шести јануар и да монархистичку диктатуру окити славом једног слободарског песника“. Црногорске комунисте је подсетио и на есеј Моше Пијаде који је заступао тезу да се Мештровићева идеја о националном стилу не може одржати, јер представља уједињење свих оних егзотичности бечке модерне уметничке пијаце, асиризма, Египта, антике, готике, Родена, Мецнера, једном речи модерног Беча… „На такав се меланж могао одлучити само уметник који је душевно био изван традиције, који је стајао као туђинац према народној души, који је веровао да се уметност може рецептима правити као калодонт, те је тако стрпао све производе бечке уметничке индустрије у једну врећу“, сматрао је Пијаде.
Трифуновић је у полемика постављао и „неумесна“ и нелогична питања – зашто није расписан велики југословенски конкурс за споменик Његошу, зашто се не обелодани колико ће се метара скинути ловћенска капа, колико ће метара тунела проћи кроз ову планину, какви ће се све радови предузети да се маузолеј постави и обезбеди.
Истакао је Трифуновић да ова наизглед техничка питања крију у себи и једно суштинско – „увид у пројекат јасно показује да више неће бити ни Ловћена, ни његове капе, ни његове силуете и нестаће једна дивна планина а на место ње остаће архитектонско-вајарска заблуда, слика ваше непромишљености“.
Трифуновић је у полемикама са комунистима истицао да је превазиђено схватање „да се величином и димензијама споменика мери и одређује значај онога коме је посвећен. Као што каже изрека, брада не чини филозофа“.
Споменик треба да буде, веровао је Трифуновић, пројекција времена које га подиже и уметника који га ствара, он мора да буде одговоран према том времену и тој епохи, да изражава његове идеје и њене погледе. „На Ловћену неће бити Његошев већ Мештровићев маузолеј посвећен Његошу и морате бити свесни да тамо подижете белег Мештровићу и нашем времену.“
Књижевник Зоран Глушчевић навео је у једном тексту имена која су се до тада изјаснила против Мештровићевог маузолеја: Мирослав Крлежа, Хрват, Франце Стеле, Словенац, Цвито Фисковић, Хрват, Мило Милуновић, Црногорац, Круно Пријатељ, Хрват, Нико Мартиновић, Црногорац, Павле Мијовић, Црногорац, Љубомир Дурковић, Црногорац, и други. И питао, како објаснити став „ове безначајне групе Југословена за које је сасвим сигурно да нису великосрпски шовинисти и хегемонисти“. •

Марија Сретеновић

 

ОДБРАНА ЊЕГОШЕВОГ ЗАВЕТA

Борислав Михајловић Михиз

Обретеније главе Владике Рада

Која то црна судбина хоће да најсветије мошти мога рода не мирују, да се, вековима већ, потресају кости прађедовске.
Једне је, оне родоначелне, првородне, из Трнова у Милешеву донесене – сажегао Синан на Врачару.
Онда смо дуго, вековима, Лазара без главе безглаво носили у сеобама, бежанијама, егзодусима нашим, од Раванице једне до друге, од Сент Андреје до Београда, цвилећи, преклињући: „Востани Сербије, востани царице!”
И када је најзад востала, када се подигла кука и мотика, онда је црна глава Ђорђева, кумовском руком укинута са рамена, пала и откотрљала се до престола цара од Стамбола.
Једне су само кости, умивене миром и вином, почивале – чинило се за вечитост – тамо где је и ваљало, где су саме хтеле, „где је зрно клицу заметнуло”, да стражаре у караули-капели над родом и језиком.
Па ево и њима нема мира. Једном их је с Ловћена збацио Аустроугарин-окупатор, а данас им прах потреса, вољу крши, зиндан над њим зида превелика глупост људска.
И нећемо му више моћи у походе слободном на Ловћен, у сужањство се отпрема лепа Његошева глава.
На обретеније своје чекаће као и сви великомученици истог закона. •

Драгослав Михаиловић

Велика уста подижу споменик својим великим устима

Ви, песници, ако сте досад жалили што никад нећете бити Његош, сад можете да будете мирни. Ви, завидљиви, ви, несрећни, ви без ноћног мира, смирите се. Није најбоље бити ни Његош.
Песник је хтео да буде једно. Његов избор се није допао. Биће друго. Зашто би неко био трагичан кад може да буде смешан? Зар то није веселије?
Бити Његош – није довољно. Био је одвише висок; ако буде потребно, постаће краћи. Носио је браду; буде ли потребно, бербери ће му је обријати, доктори ће му улепшати нос. Дела ће му написати лепом конгресном прозом. Биће дотеран за векове.
Мртав песник је најбољи песник. Он више ништа не може да каже. Биће задовољан. Леп у свом орловском друштву, седеће спрема за видовданске и остале празнике, верујући да је то последње. Надаће се да га више неће дирати.
Велика уста славе песника. Велика уста подижу споменик својим великим устима. •

Меша Селимовић

Споменик властодршцима којима трагови смрде нечовјештвом

Увијек ме узбуђивала мисао да је једна величанствена планина, са скромним гробом на врху, постала споменик једном пјеснику.
Зато ми је изгледало невјероватно кад сам чуо да ће се тај склад нарушити а то знамење обесветити.
На жалост, та замисао, потпуно изван свега што се могло очекивати почела је да се остварује.
И мада сам био увјерен да ништа ново не може бити боље и љепше од скромне капеле на врху Ловћена, ипак ме запрепастила неукусност и агресивност макете тог непотребног пројекта, који дјелује мучно својом тежином, језивом хладноћом, нељудском одбојношћу. Такви лажно монументални споменици подижу се људима без дјела и заслуга, властодршцима којима трагови смрде нечовјештвом.
Великом Његошу, који је својим дјелом сам себи подигао најљепши споменик, ова одбојна фараонска гробница не одговара ни по чему, никако! •

Мића Поповић

О Лубарди и „Сумраку Ловћена”

… Уметника ништа не може да спасе. Он је осуђен да до краја света буде везан за земљу, да ниче само из земље. Као жито! А да неправда буде већа, да неспоразум буде гротескнији – што је личност уметника снажнија, дело трајније, нада у спас је све мања. Генијалан уметник, разуме и зна тако трагично мање од било ког учесника у политичким регатама на рекама и на мору. И за Петра Лубарду, већ одавно, спаса нема! Овај заиста генијалан сликар оставио је дело за снове и за антологију, за обимне испите, за усамљене шетаче. (Русоове стазе били су меки теписи, Петрове стазе су од љутог камена, од којег остају ране а не постају пуначки бискупи). Па ипак Лубарда није умео да се попне изнад нације, ни да се уврсти међу оне превејане интелектуалце уморног лика. На сваком квадратном сантиметру његове слике је Црна Гора. Довикују се гласови са стена. Бркати јунаци и тврдог срца удовице. Одјекује камена пучина као кад је права непогода. Пече, пржи сунце. И тишине су друкчије и нарочите на овим сликама и у овим брдима. Мислим да се аустроугарска окупација Црне Горе, кукавичка и сурова, морала највише плашити тих тишина. (Све што је аустроугарска окупација одлучила да заподене у Црној Гори пре више од пола века, оставила је, обазрива, за много касније.)
Ствари и људи наличе једни другима и по димензијама. По томе колико су порасли у вис и по томе колико, тамо горе могу да трају. Одавно већ кад замислим: Лубарда, не могу да не замислим: Његош!
Владичина реч значи и као звук (нешто из пуних груди); Петров звук, и онај сиви и смеђи из доратног периода, и онај ужарено црвен и оранж са фреске „Бој на Косову“ значи и као јасна, одређена литерарно филозофска порука. До два велика уметника мора да се приђе, а то прилажење тражи неког напора и неке усредсређености. Лубарди је Његош врло близак род. Кад сам први пут видео Лубардину слику „Сумрак Ловћена“ осетио сам, неодољиво, да се то род, с најдубљим правом и с правим гневом, диже против једне завере сковане на регатама. Толико паметних и замишљених написа појавило се у нас против асирског споменика на врху духовном Црне Горе. Толико добрих аргумената стручњака и историчара! Толико се Владичиних цитата савршено поклопило са аргументима стручњака! Толико људи је жалило чин, толико људи је онемело пред визијом обезглављеног Ловћена. Па ипак, чини се, Лубардин предлог се, по нечем битном, разликује од других. Лубардина слика није погребна и није само констатовање тирјанства. Овакав гнев се не мири са обављеним послом. Он не признаје да је нешто дефинитивно. Лубардина слика је упоран наставак захтева за правдом. Она је једна енергија и као таква – непомирљива.
Ако сте видели слику, шта мислите: колике су њене стварне димензије!? Рекли бисте: па, три метра, четири… Не сећате се тачно, али вам је слика огромна! Не! Стварне димензије слике су 130 x 170 цм. Али је слика у вашем сећању порасла. И да знате, она ће стално да расте.
Гнев расте у тишини. Застрашујуће. •

Мирко Ковач

Племе моје сном мртвијем спава

Из дана у дан у нашој штампи пратимо, као какву криминалну хронику која се сплела око Његошевог гроба, извештаје о раду Скупштине општине Цетиње у вези са подизањем маузолеја на Ловћену и рушењем постојеће капеле. Настале су демонстрације око резиденције црногорско-приморског митрополита Данила, а Петар Томановић, председник Општинске скупштине, већ потеже крамп, тобоже да ће још у априлу ударити у капелу Владике црногорског Петра Петровића Његоша Другог. Његош је више био на страни вере као њен владика и на страни поезије као песник, него што би икада могао бити на страни цетињског општинског чиновништва.
Оваква капела каква постоји више одговара великом црногорском песнику и владици него монументална грађевина с асоцијацијама на египатске храмове који немају ничега заједничког с хришћанством у коме је живео, делао и умро Владика Раде.
Скупштина општина Цетиње била је глува на митрополитов предлог и уступак да се капела уклопи у овај храм, иако га сам митрополит сматра паганским. Она је исто тако глува на мишљење једног дела културне јавности која се својевремено изјаснила против рушења постојеће капеле већ инкорпориране у црногорску традицију. Добро би било да после мишљења свештенства цетињска скупштина саслуша и мишљење песника, ако већ одбија мишљење Светог архијерејског Синода и уколико не сматра да је Његош њена прћија и да могу с његовим костима радити шта год хоће, макар се оне већ окретале у гробу. И на крају ево квиза за једну Општинску скупштину.
1. Да ли Скупштина зна одговорити на кога је Његош мислио кад се обраћао: „Боже свети…”? 2. Да ли је Скупштина читала „Горски вијенац“ и „Лучу Микрокозма“ и шта мисли о њима? 3. Да ли Скупштина уважава Његошево хришћанско опредељење? 4. Шта Скупштина мисли о томе да ли је боље имати два споменика или један? 5. Зна ли Скупштина да је два више него један?

Књижевне новине, 24. 3. 1969.

Петар Лубарда

О Ловћену и Његошу

Драги другови,

Не могу да се примим чланства у југословенском Одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Сматрам да ми моја савест уметника не дозвољава да вас не замолим да опозовете одлуку коју сте донели. Ловћен је вековни симбол поноса и слободе, старије и новије наше историје, кога је сама природа створила као најлепше уметничко дело.
Његош, велики песник, осетио је то и желео да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити Његошеву вољу.
Поштујем веома много уметника Мештровића и предлажем да се споменик подигне изнад Летње позорнице, на месту где је Његош и писао своју поезију. И да се установе Његошеви дани поезије, када би наши и страни уметници својим учешћем наставили традицију ширења људске мисли у славу великог песника и тако подизали најлепши живи споменик Његошу. Молим да се ово прочита на скупштини Одбора.
Уз другарски поздрав,
Петар Лубарда
П. С. Да би било јасније хтео бих да додам још нешто. Сам врх Ловћена, такозвана ловћенска капа, има један облик пирамиде, изванредно лепо и деликатно моделиране, која сама по себи представља природи споменик-маузолеј, онакав какве су стари Египћани подизали уз велик жртве, па мислим да је без смисла градити споменик на споменику.
Савременици Његошеви имали су велико поштовање и љубав према њему и сигурно је да би му и у оно доба подигли велелепни споменик. Али, поштујући његову жељу, однели су га у планину да почива у нетакнутој природи. И мислим да би за све садашње и будуће генерације ова жеља великог песника требало да буде изнад свих туристичких и материјалних разлога. Говорим ово као уметник без икаквих републичких, политичких и других мотива.

5. 7. 1969 •

Дејан Медаковић

Споменик наше срамоте

… Ловћенска капела, природно срасла са величанственим гором, чедна у својим облицима, верно одражава дух читаве једне историјске епохе. Управо тај дух сачувала је и њена послератна обнова, и, треба већ једном јавно захвалити, што се тада није упало у обмањивачке замке мегаломаније. Таква каква јесте, она је замисао пустињака цетињског и нико, доиста нико, нема ни права ни моћи да мења узбудљиви аманет изречен у суочавању са смрћу. Битку са мртвим песником не може добити нико, па ни они ревни скупљачи што по необавештеним срединама траже прилоге за један „одбор“ који се трагикомично заклања иза народне воље. Само скоројевић може да се постиди пред скромношћу и „сиромаштвом“ истинског великана и усамљеника, коме нису потребне мермерне фасаде једне неофараонске грађевине, какве је пре седамдесет година стварала бечка Сецесија…
Када су у питању аманети великана, древно искуство нас учи да не кршимо њихову вољу. Вековима проверавамо – симболи не трпе накнадне исправке, они зраче једино у својој изворној лепоти. Мине на Лoвћену испод песникових моштију, не буше само оно моћно стење. Више од тога! Оне безобзирно разарају песников аманет! Када то једном буде јасно, питам се, не без горке ироније, шта ће преузети маузолејски „одбор”, тако добро извежбан у разговору глувих, тако вешто ослоњен на заштиту моћних?
Када ипак заробе песникове кости свечаним, туристичко-маузолејским паковањем, када са главе Ловћена скину малу капелу, једноставну као црногорска капа, а ову замене позајмљеним адмиралским шеширом давно потопљених флота, хоће ли ико тим одборницима дозволити да тихо ишчезну у чемеру своје велике срамоте?…
… Пред обездушеним, реквирираним и унакаженим Ловћеном, верујем, да понижени и силом потиснути етички и уметнички разлози, изговорени чиста срца и мирне савести у прилог спасавања једног тихог аманета чији отмени глас све више ишчезава у пустињи духа који се победоносно шири нашим временом, крију у себи и чудесну тајну да претрају непоражени и незагађени сумњивим друштвеним варкама.
Верујем, да ће мучеништво овог споменика и овог аманета, једном ослободити нове умне и душевне снаге овога тла, које ће имати храбрости и моћи да признају и све поразе својих охолих очева.
И то је једина утеха коју данас пружа „Сумрак Ловћена”. Само Његошу треба захвалити за будућу светлост. Он је рекао:
„Вријеме је мајсторско решето,
Пречистиће оно ове ствари.”

(У Манастиру Савина, 2. августа 1971) 

Мирослав Крлежа

(писмо упућено Милутину Мијановићу, члану комисије за реорганизацију цетињских манастира и проблем Његошевог маузолеја)
Загреб, 4. 1. 1966

Бескомпромисно негативно о Мештровићевом споменику

Поштовани друже Мијановићу,

У вези с Вашим писмом од 22. 12. 1965. не могу Вам одговорити мериторно, јер на темељу оних фотографских снимака које сте ми послали као прилог, не могу да о томе пројекту дам никакву одређену оцјену, ни у позитивном ни у негативном смислу.
Ако је ријеч о томе да се Мештровићев маузолеј са Његошевим спомеником подигне на Ловћену, моје је субјективно мишљење бескомпромисно негативно. Већ по негативном искуству с Авалом сувишно је доказивати нешто што је само по себи јасно да се монументалност таквих споменика у неразмјеру са наравном величином самога амбијента – језиво губи. То, што би требало да дјелује величанствено, на врху брда, претвара се из перспективе у једва примјетљиву ситну контуру нечега што само по себи, архитектонски, у вези с амбијентом губи сваки ефекат. Исти је случај са Побједником на Калемегдану.
Ви кажете како немате намјере да „покрећете питање Мештровићеве умјетности, јер то овом приликом не би било умјесно”, а ја се питам када по Вашем мишљењу наступају такве прилике, које условљују „умјесност покретања“ таквих питања, кад ме позивате истодобно да сам своје мишљење о „подобности постављања овога пројекта”?
О Мештровићу, као кипару, одувијек сам имао суперлативно мишљење (што је, уосталом, за вриједност његова дјела заиста споредно), но једна је ствар добра скулптура, а друга – добар споменик. У овом стварном случају Његош је карикатура и као споменик и као статуа.
Надајући се, и тако даље, молим Вас да и овом приликом примите израз мога поштовања. •

О. Бихаљи Мерин
Београд, 13. јануар 1966

И сам Мештровић би предложио неко друго место

Друг Милутин Мијановић,
директор Музеја Цетиње

Примио сам Ваше писмо у вези са постављањем маузолеја Ивана Мештровића на Ловћену. Иако нисам имао прилике да на самом терену проучим локацију и да се удубим у све обухватне елементе овог проблема, одговорићу Вам како најбоље умем:
1. У принципу нисам за то да се, ма како би скроман, споменик руши да би се на његовом месту ставио други. Стара капела на Ловћену постала је саставни део силуете те планине; она има извесне традиције које не треба заборавити. Сматрам да је не треба уклонити ради монументалне грађевине, као што не би требало – рецимо – Ајфелову кулу уклонити ради нових смелијих конструкција.
2. И ако би се пренебрегле све ове чињенице, ипак бих оклевао да на месту старе капеле поставим Мештровићев маузолеј, јер ми изгледа предимензиониран, претежак за положај на уском врху брда. Осим тога, на том месту би био и предалек од центра живота.
Без сумње, Мештровићев маузолеј Његошу треба градити. Да ли је аутор пре стварања своје концепције био на врху Ловћена? Ја верујем да би он сам предложио концепцију маузолеја на неком погоднијем месту и народном животу ближем.
3. О дефинитивној локацији свакако ће боље одлучити људи који добро познају Цетиње и његову околину. Сматрам свакако да се у самом Цетињу, или на некој равни ближе Цетињу, могло пронаћи погодно место. Ако се то прихвати имаћемо два споменика од којих ће велики, монументални споменик, бити саграђен по нацрту Мештровића у близини града, а други доста удаљен и усамљен добио би значај ходочашћа. •

Ристо Стијовић

Његошев гроб је симбол слободе свих Југословена а специјално нас Срба

Београд 15. 1. 1966

Поштовани друже Мијановићу,

Овим сам хтео да одговорим на Ваше писмо од 25. 12. 1965. године и ако је моје мишљење из штампе већ познато: где треба поставити Његошев споменик који је израдио Иван Мештровић.
Мислим, да ни у ком случају тај маузолеј Његошев не треба поставити на Ловћен и ако је уметник предвидео да се баш ту постави. Разлози су врло прости и убедљиви: споменик се прави тамо где људи живе и циљ му је да увек подсећа будуће нараштаје на свог великог сина, које му је потомство захвално.
У Цетињу овај ће споменик најмање видети сваког дана бар 1.000 особа и самим тим је циљ постигнут.
Мислим да нико нема права да квари изглед Ловћена, па ни једним лепим спомеником, јер сви сматрамо баш тај врх Ловћена где је гроб Његошев – као симбол слободе свих Југословена, а специјално нас Срба.
Затим и грб СРЦГ приказује тај врх са Његошевим гробом.
Мишљења сам да се умоли архитекта, који је правио пројекат маузолеја да тај пројекат прилагоди Табли извише цетињског манастира и ту да се постави – на тај начин и Цетиње и Ловћен би добили. •

Павле Ивић

Творевина човека обневиделог у мржњи на српски народ

Разлога је много да се то не чини, и сви су одавно уочени именовани: песников аманет да почива у баш таквој црквици какву је себи наменио (и саградио), недостојност и саме помисли да се Његошев гроб претвори у ситан мамац за туристичке пфениге, естетска промашеност претенциозног, чудовишног здања на осакаћеној планини, монструозитет идеје да се на гробу највећег Србина међу српским песницима устоличи творевина човека обневиделог у мржњи на српски народ, самовољно кршење закона, које опомиње на бесудна времена, лакомислена готово обесна расипност у приликама када Црна Гора клеца под теретом не само пречих већ и виших потреба да би укинута заосталост и сиромаштво, а сачувала богато име своје историјске и духовне части.
Сваки од ових разлога могао би бити довољан, а сви заједно били су ипак слаби да зауставе људе који су донели одлуку, или да замисли оне који по некаквим узусима репрезентације пристају да списком својих имена сачине федерални декор подухвата. Њима се то није учинило застидно. Нису помислили да ће због њихових незнања, немоћи или ненависти наше време црвенети пред оним које долазе. •

Пеђа Милосављевић

Друго отворено писмо Одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену

Његошева посвета мом роду даје ми право
Обраћам вам се по други пут, опет са бескрајним миром, без родољубивих страсти и срдачно, дубоко уверен да ћете ми одговорити на исти начин. Као и у првом, које је остало без одговора, ни у овом писму нема политичких алузија. Питање подизање Његошевог маузолеја на врху Ловћена, то је питање разума и укуса на првом месту. Затим, то је и питање права и етике.
Да ли је ваша одлука и политички грех, то препустимо савести одговорних и надлежности позваних….
Ово није ни прва ни последња, не само погрешна, него и недопустива локација. Ако је реч о Мештровићу – чије вајарско дело у целини не оспоравам – та погрешка, нажалост, већ заборављена, учињена је и на Авали у доба пре одношења данашњег Закона о заштити културно-историјских споменика. Да подигне гроб Незнаног јунака и тада је Мештровићу било потребно да поруши на врху Авале наш средњовековни град Жрнов, који су Турци освојили 1442. године…
Не обраћам се непосредно члановима вашег одбора, стручњацима, историчарима, професорима етике или естетике. Да будем искрен, више и не памтим ко су чланови тог тела.
Ово писмо упућујем члановима одбора – политичарима, које сматрам утицајнијим, али и мање одговорним од консултованих стручњака. Они су, уосталом, и желели да овај одбор буде знатно шири и значајнији од одбора какав је сада. Најзад, још није учињен коначни и фатални грех рушења једне светиње Републике Црне Горе и подизања једне аматерске архитектуре на врху једне природне пирамиде…
Стало ми је да вас уверим да никакве националистичке побуде не инспиришу ове редове. Сада, после четрдесет година, читам по други пут „Горски вијенац“ и „Лучу микрокозма“ у оригиналним издањима. Његошева посвета моме роду даје ми за право да вам се обратим и као сродник. Тачно је да сам рођен усред Шумадије, али се једва сећам завичаја. Памтим само торањ једне цркве и зидове једне школе у којој сам угледао свет. Одрастао сам у Македонији. Универзитетске студије започео сам у Београду а завршио у Суботици. Живео сам колико у иностранству толико и у земљи. Осећам се грађанином света колико и Југословеном. Један дед ми је говорио да се доселио из Црне Горе, а други из источне Херцеговине, па сам у доба раног детињства био више дијете него дете. Као што видите, нисам имао много услова да постанем већи Србин него што сам, а како од свих наших крајева највише волим Црну Гору (о чему сам и писао), чини ми се да са њом понешто и саосећам…
Ако ми сада верујете да нисам ватрени националиста, да вас обавестим и о свом естетском одгоју. Упркос школовању у Југославији, доживео сам да ме многи сматрају Французом. Између 1945. и 1948. године био сам чак и декадент са Запада. А ми, Французи, знате, не волимо патетику… Никада не бисмо подигли маузолеј личностима које нису били ни краљеви ни цареви. Наши бесмртници почивају у пантеонима, сходно нашим латинским традицијама, а трошкове тих бесмислених грађевина подносимо унапред и у доба просперитета а не дефицитарности. Подухват који сте предузели ми бисмо назвали расипништвом. Разуме се, уколико не располажете моћним средствима за која ми Французи не знамо.
Осим тога, наши добри скулптори нису били архитекти. Дубоко смо свесни да је ренесанса давно прошла. На пада нам на памет да подижемо споменике на раменима већ постојећих, какав је Ловћен у оба своја вида и као дело природе и као дело Његоша. На врховима планина подизали смо само утврђења, а споменике на приступачним местима. Наше схватање монументалности полази од претпоставке пропорција а не димензија. Све наше добре скулптуре постале су велике кад су мале у односу на суседне грађевине и кад су са све четири стране света подједнако сагледиве и убедљиве, кад се можемо измицати да их боље сагледамо а да се при томе не суновратимо у амбис, а најмање се усуђујемо да пркосимо вихорима, сметовима и грмљавини песниковог гнева на врху Ловћена!
А сада вас молим да пажљиво прочитате оно што следи, да још једном замислите како смо на самом врху планине, да детаљно размотримо, не више са хоризонта далековидости и обриса будућности, већ из једне сасвим обичне, жабље перспективе, да проучимо споменик који подижете Мештровићу, опростите, хтео сам рећи Његошу…
Не улазећи и целокупни Мештровићево дело, ја само хоћу да вас подсетим на добро познату истину да Мештровић скулптор није и архитекта. И да је чак и Његошева фигура, издвојена из овог архитектонског склопа, а вероватно управо због ове назовицелине, исти такав промашај.
Мештровића овом приликом вероватно инспирише Египат, као што га за Авалу одушевљава Кирова гробница. После фараонске припреме кроз тунеле и усеке, са једног заравњеног платоа, између два празна и вертикална пилона, улази се у просторно предворје са три ходника раздвојена низом ортогоналних екскавационих стубова. Нема времена да вам разлажем какву су разлику Египћани правили између ових и округлих стубова чија су и тела и главе били инспирисани вегетацијом поднебља. Читав овај хипостилон са претешким и без икакве потребе гранитним стубовима (Египћане је задовољавао кречњак), носи један раван кров (такође подстрек са Нила), раван да што боље поднесе големе наслаге снега и леда! Ова позајмица пилона и стубова, без имало разумевања и њиховог облика и њихове намене, долази из земље чији житељи, откако човек памти, никада нису угледали ниједан облик нити чули да постоје атмосферске падавине. Тамо је небо вечито плаво. Поплаве и муљ Нила обезбедили су овим древним и мудрим градитељима најидеалније подлоге. Своје киклопске монолите у Карнаку и Луксору они су слагали чак и без везива. Ни темеље нису увек копали. Испред својих пилона, отворених књига историје или задивљујућег знања, имали су смисла да поставе моћне скулптуре и снагу да се у камену изразе најплићом пластиком, да унутрашњу напетост органа ових колоса доведу до савршене синтезе, да природу и структуру камена саобразе адекватној обради. Ти полубогови непокретни су и мирни као гранит у којем су исклесани, са главама без гримаса и патетичног грча које је красио само трансцендентни осмех. Никакав орао (пардон, Ибис, још боље Мут), никаква тебанска богиња није скривала њихове недостатке.
Мештровић нас затим уводи у један мањи храм. Тамо доминира централна ниша испред које поставља своју скулптуру Његоша у седећем ставу и са прекрштеним ногама. У првобитном храму, у Византији и у Његошевој капели, владалац, патријарх и владика стајаше. Са својим стасом колоса Његош би још како имао разлога да устане из камена кад му ваш одбор приступи у пуном саставу.
На Западу, од Каносе, папа седи. Његош не сме да седи!
Седећег Његоша у гусларском ставу прати једна отворена књига. Част и слава честитим гусларима, давним представницима усмене нарације. Његош је био песник и филозоф. На то су и Мештровићу скренули пажњу. Његов далековиди Његош посматра шест других ниша са симболима наших шест република. Да ли сте икада чули за добре градитеље који у нише стављају стубове који носе пламен? Ако су то „свеће”, да ли сте чули за вајара који ваја већ извајане облике? Какви су то стубови који носе пламен а не камен? И какав то шестоструки пламен – опела или славе – треба да ода пошту нашим револуционарним творевинама? (Да сам политичар, мени не би промакла ова метафора.)
Замолите једног од потписника одлуке да се овај споменик подигне, стручњака, да вас обавести ко је у историји спајао египатске пилоне са романским луком. Питајте га како би назвао овакав спој. Пре тога дознајте када је откривен Египат. А затим му поставите питање са каквим је то разлозима гласао за ово неуко и празно дело кад се слаже да се постави на врх планине. Ох, не на врх. И тај врх се засеца. Остаје још да се увезе и мало свете воде са Нила како би се постигла дилувијална раван.
И још нешто. Ако је ово храм, није ли неукусно да се владики и владаоцу Петру Другом Петровићу Његошу подиже црква која је толико далеко од православне. Чему та журба да се дира у осећања наших дедова и очева и у толике успомене још живих сведока? Да сте бар водили рачуна о странама света. Ваша апсида није окренута чак ни истоку. Она гледа на север. Вашем владики и песнику ни то не би било по вољи. А мени, због ове мале примедбе из кодекса црквене архитектуре, нема потребе да одговарате. Ви врло добро знате да се верник не постаје ни у гневу ни из ината.
Принуђен сам да употребим и једну страну реч, јер лепше звучи од наше, а чини ми се да је и садржајнија. Та је реч и међународна и у вези са етиком: пијетет. Ми, Французи, веома поштујемо наше владаоце и црквене великодостојнике, поготову ако су били и песници. За нас су њихове опоруке светиње. Никада и никоме не бисмо дозволили, сем вишој сили, оној изван људске моћи, да се кости претурају нашем владики. Ви сте очигледно заборавили да на то помислите. Видите, на то се пре вас усудио само аустријски гувернер за Црну Гору 1916. године и један анонимни фашистички наредник 1942. године. Али, и бечки двор и италијанске окупационе власти имали су стила да се јавно извине кад су дознали и увидели какво су недело починили. Да окаје грех, аустријска влада је предала нашој земљи оригиналан Његошев рукопис „Горски вијенац”, највећи и аутентични Његошев споменик.
На све позиве и молбе да одустанете од овог неумесног подухвата и ове неприкладне локације ваши стручњаци и естете упорно ћуте. Нико се не усуђује да брани ваљаним разлозима овај храм апсурда. У јавности нема ни слова – изузев текста једног историчара који говори о камену са Ловћена чији дух, видећете, не осећа – ни слова о целисходности гажења Његошеве опоруке, а још мање правих и убедљивих речи о величини и снази Мештровићевог споменика који се подиже на постамент од хиљаду шест стотина шездесет метара.
Лоше се браните да је Његошева капела сада само рушевина. На таквим и сличним, а далеко старијим рушевинама, ми смо засновали своја права на овај део света. Заборављате да је овај споменик срушен на наше очи, да се тај догађај добро памти и да историчари располажу не само фотографијама, а Ловћен не само каменом, него и каменом који је пао под фашистичким гранатама 1942. године. Није ли Атињанима било хиљаду пута теже да обнове агору, а археолозима да начине тачну макету чак и до темеља срушене вавилонске куле? Од читавог овог питања које ни по чему није политичко ваш одбор је створио политички табу да се у недостатку аргумената добро сакрије иза декларације о братству и јединству, уз алузије да зна шта ради! Питам се да ли су чланови одбора (овог пута стручњаци, не политичари, који немају времена)уопште прочитали „Лучу микрокозма“ чији први стихови гласе:

Тешко ли се у полет пуштати
На лађици крилах распетијех,
Без кормила и без руковође…

Не чудите се ако вам се каже да ви не сматрате спомеником споменике који се не виде, какав је ваш „Горски вијенац”. Тај споменик подигнут је у срцу просвећених Југословена још пре толико година и ако сте хтели предстојећу годишњицу да обележите каквим знаком у камену, могли сте узети који добар цитат из „Горског вијенца”, рецимо онај са почетка ове за све нас свете књиге, тамо где се искреним и правим речима пева о братству и јединству, да бисте заиста били доследни.
Нажалост, за вас духовне вредности као да немају волумен. Пошто број неписмених не опада, а број туриста расте, чуо сам како се браните потребама туризма. Како сте предвидели и ноћну расвету, поучени примером са пирамида, светости овог места додаћете и светло 20. века. И у том случају бићете доследни неразумевању личности око које се толико трудите. Јер Његошу, чије дело зрачи светлошћу широм света, није потребна ова скупоцена бакљада. Заборавили сте скромност његову, и његову свакодневну бригу и труд око убогих, као и то да је сву своју личну уштеђевину завештао сиротињи. Није ли све ово чиме данас располажете делимично потекло и од овог почетног улога?
Рушећи своје културно-историјске споменике – које у случају Жрнова на Авали нисмо стигли ни научно да испитамо, и у случају Његошеве капеле чак ни да је обновимо а још мање да је заволимо – ми само сведочимо о своме барбарству. Ако ни покојни Мештровић није имао слуха за историју, значи ли да је тај слух данас отказао широм наше земље?
Ништа нам, заиста, више није свето. Непромишљени смо. Залећемо се. Инат и тврдоглавост, да не кажем понос, и то су наше особине. Наши кнезови су уклети и стално несложни да на крају изгубе суштинске битке. Прибегавају чак и кривотворевинама да би сакатим тезама прибавили штаке.
Истичући право да о овом споменику и Његошевој опоруци само ви говорите као најближи Његошеви сродници, да ли сте свести да тако умањујете песникову светску славу? Да ли најзад увиђате да већници Скупштине града Цетиња, иако позвани на ову одлуку по своме праву самоуправљања које им нико не оспорава, заборављају на дужност што се рађа из овог права да своју одлуку заснују на подршци стручњака и јавности? Ако је одбор и мене звао у своје редове – нека и јавност чује да се одазивам, и то с препоруком да Скупштина свакако оствари своје право на подизање споменика. Само, нека то не буде на врху Ловћена и нека тај споменик не буде Мештровићево дело (не из политичких разлога, већ стога што је помисао на званичног скулптора старе Југославије знак преживелог укуса, а неки политичари кажу и политичке назадности)…
Без обзира како сте до сада поступали, крајњи је час да од сада поступате само по гласу разума. Реците ми, тако вам Његоша, светског човека, зашто кријете од јавности поруке угледних писаца, ерудите и прослављених личности као што ус Андре Марло, Жан Касу, Габријел Марсел, Мирослав Крлежа, Михаило Лалић и огромне већине угледних јавних и културних радника широм Југославије који сви од реда одвраћају Скупштину од непромишљеног корака. Јер који би други разлог, ако не велика нелагодност, да се у касе затварају а можда и уништавају, сва ова документа, навео Скупштину на упорно држање одлуке коју је донела у радости што је у могућности да једном на изглед великим потезом оствари право на самоуправљање…
… С добрим потезом да начините приступни пут ка Његошевој капели, остаје вам још и дужност – једини аманет песника у историји споменика –да обновите првобитну Његошеву црквицу. Само је тај скромни храм, полуцрква и полутврђава, лепим класичним венцем опточена, саздана каменом с Ловћена, прави споменик Његошу и „Горском вијенцу”, прави зато што је аутентичан, по песниковој замисли створен. Такође, јединствен случај. И историјски споменик!!!
То је права мера пристојности и аршин светског укуса.
Трудио сам се да у ово писмо унесем и мало ведрине, чак и мало хумора. Верујте, није ми до шале. Веома сам тужан, А тужан сам што се моја рођена браћа олако оглушују о слово и жеље Достојног најдубљег поштовања.
Ова историјска одговорност, као и Његошева клетва, пада на све песникове потомке.
Изненађен, кад сам читао ово писмо неколицини пријатеља, што многи нису знали којим је речима Његош изразио своју претњу, пошто је ово отворено писмо, мораћу и вама да је поновим. Опростите. Није ми намера да вас мучим. Хтео бих да вам помогнем:
„Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате божју вјеру, да ћете тако учинит како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу”.

Књижевне новине, 27. 2. 1971 •

Добрица Ћосић

Не знам шта је српска култура ако у њој нема Његоша

Тешко је у овом тренутку одређивати се према Његошу, а да се истовремено не одредимо и према једном историјском криминалу који се врши са извесних страна и на извесним местима, а са очигледним циљем. Ишчупати Његоша из целине културе српског народа – то је управо убиство Његоша. Неправде које му ти идеолози чине у тој својој такозваној ревизији културног наслеђа, а у тобожњим напорима за афирмацију једне националне културе, или једне националне посебности, дакле, те идеолошке накнаде су најтежа изневера Његоша, његове универзалности, његове величине. Говорећи модерним језиком, Његош је управо духовни и етички идеолог ослободилачке националне свести српског народа у целини, без обзира на државне, републике и друге границе у прошлости и садашњости.
Ја не знам шта је Његош, ако није највећи српски песник 19. века, нити знам шта је српска култура ако у њој нема Његоша. Филозофске, поетске и етичке размере Његошевог дела одредили су и одређиваће песници, научници, историчари – али равноправно са народом који га зна и који му припада. То и јесте оно дивно чудо којег мало има у другим културама света: значај, трајност и смисао Његошеве поезије и Његошевства, управо је одредио и одређује његов народ.
Зар се збиља треба и данас национално „одређивати“ према Његошу? Зар уопште сме српски писац тако да се изјашњава о творцу „Горског вијенца“ и „Луче микрокозме”? Али, ипак, бива неопходно да од кривотворства бранимо себе и своју историју.
(Никшићке новине, 30. мај 1971)
П. С.
Биће ово наше доба богато и по разлозима за свакојака непоштовања, презире и сажаљења нас од наших јадних и гневних потомака. При томе, свакако, учиниће нам се и многе неправде: неке ће нам храбрости уписати у глупости; многе ће нам глупости сматрати храбростима. Али, не сумњам, биће неколико догађаја и чинова према којима ће наши потомци бити непогрешиви и јединствени: јасно ће им бити шта је безумље нашег, овог, доба. Нека ми сви писмени Срби изгазе и гроб, ако у седам великих југословенских безумља, пето или шесто по реду, не буде рушење Његошеве капеле на Ловћену и подизање Мештровићевог маузолеја.
Јер, као што и ова „бела књига“ Уметности показује, не постоји ниједан разуман естетски, поетски, ликовни, културни, научни, хумани, друштвени, национални, историјски, револуционарни, марксистички, геолошки, географски – или било који разлог да се оскрнави Његошев гроб и погази Његошев аманет.
О учини једна мржња. Мржња која има силу – јачу од памети, храбрости и достојанства наше генерације.
Од те мржње може нас спасти само нови „Горски вијенац”. •

Михаило Ђурић

Коме је толико стало до споменика раздора

… Није то никакав спор између присталица и противника великог песника, између његових правих и лажних поклоника, мада се може основано посумњати у истинску приврженост Његошу оних који би хтели да га зазидају Мештровићевим каменим оклопом. У питању је спор око тога шта више приличи песнику, шта више одговара његовом значају, шта је више у складу с његовом последњом вољом. Или тачније: оспорена је уметничка, морална и историјска оправданост настојања да се преиначи смисао Његошевог дела, да се његов гроб обележи новим, туђим знацима…
Сви се слажу у томе да је Његош неприкосновена национална величина, да је први међу свим српским песницима. Па ипак, ни веће једнодушности у признавању вредности Његошевог дела, ни веће подељености у процењивању карактера Мештровићевог пројекта. И управо због тога што је у питању подељеност на истим полазним претпоставкама, у оквиру мање или више подједнако наглашене једнодушности у ономе што је најважније, тешко је разумети и оправдати беспримерну упорност поменутих политичких чинилаца у наметању једног у сваком погледу сумњивог решења, тешко је разумети и оправдати задивљујућу ревност тих чинилаца у прећуткивању, сузбијању и онемогућавању свега онога што се коси с њиховим схватањем. Чак кад би се однекуд и испоставило да рушење Његошеве капеле не би било никакво светогрђе, чак кад ни и било тачно да нема никаквих озбиљних ни уметничких, ни моралних, ни историјских разлога против подизања Мештровићевог споменика, чак би и у том случају било крајње проблематично настојање да се по сваку цену спроведе оно што се наумило. У ствари, већ сама околност да је толико истакнутих књижевника, сликара, научника и уопште људи од пера устало у одбрану Његошеве капеле, а против Мештровићевог пројекта, морала би бити довољан разлог за одустајање од првобитне намере…
Коме је то толико стало до једног споменика који тако очигледно противречи својој сврси, који тако оштро раздваја и супротставља људе, под којим се никако неће моћи окупити сви истински поштоваоци великог песника, пред који извесно неће доћи многи данас значајни представници српске културе, дакле управо они који су најпре позвани да одају пошту једном од њених највиших врхова? Чему уопште треба да служи један такав споменик раздора?
1971 •

Драгутин Гостушки

Мештровић је у маузолеју сахранио део своје репутације

… Не знам чија је кривица што су се моји суграђани и колеге, уметнички стручњаци, скоро без изузетка постројили на страну супротну градитељима Маузолеја… Узалуд сам очекивао естетичку антитезу да јој се, по тврдоглавости своје природе, придружим, ако ништа друго оно због атавистичког нагона супротстављања општем мишљењу. Једину могућност фундирања некакве баријере негативним односима према Маузолеју видео бих овде у заметку једне свеже, сада први пут наговештене музеолошке праксе: до сада су се антиквитети проналазили или откупљивали; од сада се, изгледа, могу правити, потпуно нови и сјајни, што, разуме се, нешто скупље кошта, али што племенитост крајњег циља потпуно оправдава. Деформисање актуелног момента уметничке историје допушта, између осталог, да се реше нека болна питања наше културне прошлости, те да се, између осталог, на пример, покаже пуна приврженост црногорског народа покрету бечке сецесије почетком овог столећа. Свет је – рече једном Сантајана – непрекидна карикатура самог себе; у сваком тренутку он се подсмева и противречи оном што би хтео да буде.
Остаје питање логичности пројекта, што ће рећи његове целисходности у општем склопу дате ситуације… Узмимо, рецимо, једно огромно брдо од камена какво је Ловћен. Сад на то брдо треба донети опет једну велику количину камена са неког другог брда што није економично; а штета је и за оно брдо од кога се одузима и за оно коме се додаје. Онда, да би се тим претешким материјалом могло манипулисати, купују се прескупе дизалице у Италији које се затим преко Барске луке такође преносе на врх брда, што је поново очигледно неекономично. Дизалице би требало оставити у Барској луци где би и лепше стајале.
Најзад, чини ми се као крајње неекономично подизати гробницу тако колосалних размера да би се у њу сместила она шачица пепела која је остала од генијалног Владике. То што се тиче материје; јер што се духа тиче Његош ће увек бити већи од споменика па овај и не вреди увеличавати. Примери француског Пантеона, Опленца и многобројних црквених грађевина широм света у свим епохама показују да је економичније кад се у већи објект смести више покојника, па би требало размислити о могућности да се у Маузолеју – ако већ мора бити подигнут – што пре сахране и многе друге знамените личности, разуме се по предлогу Одбора.
Додаћу још само то да је Иван Мештровић био уметник сиромашне маште, али, поред Бурдела, вероватно највећи моделар модерних времена. Због тога је било непромишљено провоцирати стручњаке, иначе поштоваоце Мештровићевог дела, да овом приликом пронађу, образложе и јавно истакну толике његове недостатке и падове… Мештровић сигурно никад не би пројектовао ову несрећну гробницу да је наслутио како ће у њој прво бити покопан један део његове историјске репутације.
1971 •

Војислав Станић

„Нисам члан одбора за подизање споменика Његошу”

Био сам одсутан десетак дана од куће и када сам се вратио сазнао сам да је у једом од прошлих бројева „Борбе“ изашао списак чланова Југословенског одбора за подизање Његошевог споменика на Ловћену. У том списку је било и моје име.
Молим вас да свакако напишете у једном од идућих бројева „Борбе“ да се моје име у том одбору нашло грешком и да ја нисам члан тог одбора.
У вези с тим могао бих много више да кажем, али то би за вас, верујем, било досадно и бићу срећан и бескрајно захвалан ако удовољите овој мојој молби. •

Ужасна успомена из Великог рата

Како је велики писац 1925. гoдине описао разарање капеле и раскопавање Његошевог гроба које су починии аустроугарски војници

Милош Црњански

Данас, када се кости песника Горског вијенца – песме која би и када би сав наш народ изумро јасно и горостасно сачувала његов лик, међу народима, за сва времена – преносе са Цетиња на страшни врх Ловћена, међу облаке муњобије над сињим и дебелим Јадранским морем, најлепшим морем на свету, ја сам у могућности да својим читаоцима откријем нове и веродостојне податке о оскрнављењу гроба Владике Рада, који су Аустријанци раскопали за време окупације године 1916.
Осамнаестог августа године 1916. Аустрија је хтела пошто-пото да прослави дан свога ћесара, величанствено, у поробљеној Србији и Црној Гори.
Гувернер са Цетиња био је наредио да се на Ловћену запале велике ватре, да огањ сине чак на море, да бљесне у страшна и сиромашна села веселих Цуца, најдивнијег хајдучког племена, које се икад у нашем народу смрти грохотом смејало, да обасја голи крш Кривошија, витких као борови на ветру, да севне чак до херцеговачких гудура, где нам је сачуван најлепши изговор старог језика и најчистија, највиткија телесна лепота.
Уочи царског дана велике ломаче обасјале су са висова Ловћена Јадранско море.
Али је звер, у аустријској униформи, желела још више. Хтела је да уништи и ону гробницу, муњама бијену, што је као неки анђео од камена клечала под небом, у облацима на врху Ловћена.
Хиљаде војника почело је, осам дана пре ћесаревог дана, да спрема ломаче на врховима Језерском, на Бабљаку, и Трештенику.
Изненада, у гувернману, организована је нарочита гробарска комисија, за ексхумирање костура Владике Рада. Та увек срамна војска што је скрнавила гробове по Италији, и по Француској, и по Чешкој, била је решила да раја процвили и над лешевима давно покопаним. Дан када ће се ископавање извршити држао се у тајности, али је глас пукао по брдима и тресао душу народа у околини.
Тог дана, увече, западало је Сунце као зажарена бомба. Војници аустријски размилели се по логорима, по долинама. То су већ биле поворке бедника, уморних од глади која се јављала.
Ноћ је спремала се тиха, без ветра, Ловћен је и сам постао непрегледан, као неко каменито, сиво, страшно небо. Море и урвине негде доле хучале су, као што пси завијају када осете вампира. Код Иванових Корита зауставио се један аутомобил, на раскршћу к Малом Бостуру.
Изађе хрпа официра те војске, што је увек заударала гробарски и чије су униформе имале увек нечег гробарског, па се упути с неким поповима на Језерски врх. Прошли су уз Бостур без речи, као гробари, неми од страха. Хотимице су каснили, да би се вратили, као вране, пред сам мрак.
Горе, над њима појавише се плави димови, облаци што су севали и тутњали полако. Застали су и нису смели напред. Били су ситни на стеновитом путу, као мрави.
Вратили су се у полумраку и пролазили кришом као лопови. Један војник носио је неки сандук од дасака, у коме су можда биле кости Његошеве. Други је носио једно шаторско крило и у њему неке иструлеле свилене одежде. Можда то нико данас не би ни знао, да то вече није седео, под оном осамљеном старом буквом, код колибе Маркове, очевидац свега тога, Лазар Матковић, тада аустријски официр, доцније срески поглавар у Дувну.
Сутрадан се по аустријским логорима причало са церекањем колико су кости биле тешке, каквих је све свилених одежда нађено, да су читавог Владику претресли.
Али је било војника, који су гласно мрмљали зашто се, кад се већ учинило то, није дало на извршење војницима из поробљених крајева. За пренос костију употребљени су све сами Мађари и Швабе.
Пренос је био пред вече 12. августа.
У недељу, сутрадан, тај исти очевидац узео је свога писара и једног заставника, Врбу, обојицу Чехе и замолио их да се попну на Језерски врх и виде како је разрушен гроб Владике Рада.
Аустријанци су на разрушеном гробу спремали ломачу да одатле нарочито засветле Црној Гори и да гробу нестане и трага а камење растуре.
Око гроба разрушеног нашли су трескотине иструлелог дрвета од мртвачког одра. У сами гроб биле су срушене и преломљене плоче. Црни гњилатци дрвета, отпатци рубља, зарђани ексери били су испремештани са црном земљом. Рака је била дубока.
Чим је Матковић скочио унутра нашао је један краљешак, који је вирио из земље. Костур Владике Рада био је расут.
Прекопавши гњилу земљу, ти људи нађоше са отпатцима дрвета – пету и затиљак Владике песника, песника и владара.
Три кости понели су из гроба.
Три кости које би биле остале тамо расуте и оскрнављене, увређене и изгубљене.
Ваљало је ћутати и тај Србин и два Чеха ћутали су и умели су да ћуте.
После Ослобођења тек, кад се сазнало да је костур Владике Рада на Цетињу у Митрополији, у манастиру, јавио се Матковић са својим моћима, које је чувао као светињу. Митрополија му је писмом од 14. марта 1921. дала упуте како да јој их пошаље.
Истог пролећа, кад је сва Бока била румена од ружа, пренесене су кости у манастир Савину, на руке Његовог преосвештенства епископа Кирила Митровића.
Врх Тимора, међу облацима, данас ће носити, заслугом и овог човека, потпун костур песника над песницима, што је тешко болан туда пролазио с дивним Мљецима у очима, стасом лепшим од свих мушких у нашем народу и душом безмерном и облачном као небо изнад Ловћена, да почивају и утичу на нас, за навек. •

Уредник: Батић Бачевић, Графичка припрема: Горан Ратковић

Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

3 коментара

  1. Душан Буковић

    У овом контексту ваља рећи да је рушење Његошеве капеле на Ловћену изведено по жељи великохрватског диктатора, Павелићевог агента од утицаја, буржоаског најамника Јосипа Броза тзв. „Тита“, који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају извесни „српски“ интернационалисти, идолатристи и полтрони, србофобични бечко-берлински марксисти баљезгари на срамоту јуначке Србије, који је свео Србе н аниво Курда, а Србију на ниво Палестине.

    За остварење великохрватских планова и намера Броз се у току 1941. године пребацио у Србију да покрене грађански рат међу Србима и „буржоаско демократску“ револуцију, која му је послужила као нагли прелаз у пролетерску. О Брозовом одласку у Србију у току 1941. године једно сведочанство оставио је енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог, стоји:

    „Када је била образована Павелићева ‘Независна Држава Хрватска’, у којој је
    под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности ‘НДХ’, Дидо Кватерник и рекао му:

    ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).

    С овим у вези Броз је још у току 1944 године наговестио да ће у Југославији водити хрватску политику, рекао је бану Шубашићу, када су се срели на Вису: “Ја сам најприје Хрват, а онда комуниста…” У разговору са Иваном Мештровићем, Броз је рекао: “И мени као Вама хрватски интереси прво леже на срцу. Вјерујте да нисам на челу државе било би зло за Хрватску…” (Види: Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Buenos Aires, Argentina, 1961; Проф. Лазо М. Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије, Toronto, Ontario, Canada, 1969, стр. 406-407).

    Све у свему у циљу што јачег зближавања Брозових НАТО-комуниста и римског папе Павла VI , Броз је проглашен у свемоћном Ватикану за “ПОЧАНСНОГ КАНОНИКА” – цркве св. Јеронима у Риму. Папа је Брозу доделио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском (Види: Католичка црква у Југославији, хрватски тједник “Даница”, 29. рујна/септембра 1971; Исто: Анте Јерић, “Свића”, бр. 135, Dalmatian Publishing Company, New York, 1971).

    Броз је у току 1945. године јавно истицао и свој римски католицизам ( Види: Милован Ђилас, Власт, London, England, 1983, стр. 32).

    Ради историјске истине ваља рећи, да се Иван Мештровић у младости изјашњавао и као Србин и као Југословен и на крају као Хрват и да је у договору са великохрватским фирером Јосипом Брозом Титом, буржоаским НАТО најамником, Почасним Каноником цркве св. Јеронима у Риму, пилигринским фратром, поклоником св. Госпе Фатимске остварио Брозову паклену намеру да сруши Његошеву капелу и да подигну масонску, идолатриску и окултну могилу на Ловћену.

    Није тајна да се у току Другог св. рата Иван Мештровић налазио у Ваткану код папе Пија XII и Швајцарској код лондонске посредничке масонске ложе Алпина, као заступник Павелићеве тзв. Независне Државе Хрватске и Брозове Авнојевске тзв. Федералне Државе Хрватске.

    У овом контексту вредно је указати да је бужоаски НАТО најамник Јосип Броз тзв. „Тито“ за време ручка у разговору са својим вајаром Jo-ем Davidson-ом 18. октобра 1949. године о Ивану Мештровићу, рекао:

    „Реци Мештровићу да не буде будала. Његов студио у Сплиту је апсолутно нетакнут. Све његове скулптуре су сачуване. Ништа није уништено. Реци му да се врати. Овде је место где и припада…“ (Види: C.L. Sulzberger, A long row of candles Memoirs And Diaries 1934-1954, Toronto, 1969, стр. 472).

    Такође, имајући на уму да су хрватске усташе и Брозови буржоаски најамници НАТО-комунисти прикупљали прилоге у Југославији и емиграцији за изградњу Мештровићевог фараонског маузолеја на Ловћену као и за Његошеву бисту коју је радио Павелићев заступник Иван Мештровић по узору на бисте египатских фараона Хефрена и Рамзеса Другог, како то рече Урош Зоњић у својој књизи “Под командом војводе Павла Ђуришића” (Види: Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр.101).

    Чињеница је да се посебно истицао у прикупљање прилога за Мештровићев фараонски маузелој на Ловћену вајарев син Мате Мештровић, који је био више пута гост великохрватског фирера Јосипа Броза тзв. „Тита“, буржоаског НАТО најамника, јер је радио на обједињавању реакционарних великохрватских проусташких и Брозових НАТО-комунистичких најамника, Матице хрватске, Хрватског књижевног листа, Вјесника, Лексикографског завода у Загребу, Савеза комуниста Хрватске и Одбора за Изградњу Маузолеја Петру II Петровићу Његошу у Црној Гори… (Види: Gilbert M. Grosvennor, Yugoslavia’s window on the Adriatic, The journal of the National Geographic Society, Vol. 121, No. 2, February, 1962, Washington, D. C., U.S.A.).

    Говорећи о прикупљању прилога за изградњу Маузелоја Мештровић се жалио у великохрватској усташкој и Брозовој великохрватској, буржоаској НАТО-кумунистичкој јавности током шездесетих и седамдесетих година XX стољећа, да се Срби не одазивају њиховом апелу.

    У загребачком Вјеснику, највећем великохрватском листу, огласио се шездесетих и почетком седамдесетих година XX стољећа и стари великохрватско-усташки и зеленашки идеолог Савић Марковић Штедимлија, као велики заговoрник рушења Његошеве капеле на Ловћену. Штедимлија је за време Другог светског рата живео у Загребу и био је главни сарадник великохрватских усташких листова “Спремност” и “Хрватски народ”. У њима је он у безброј чланака и тзв. расправа заговарао познате великохрватске усташке и црногорске зеленашке тезе, које су усвојили црногорски зеленаши о Црној Гори као о “Црвеној Хрватској”. Ради ових заслуга Штедимлија је између осталих Павелићевих доглавника-заступника, као и фратар Крунослав Драгановић, Марко Месић и Густав Крклец и многи други уживао посебну наклоњеност и заштиту крвавог великохрватског
    и самопроглашеног маршала Јосипа Броза тзв. „Тита“.

    Полазећи од чињенице да је Савић Марковић Штедимлија био под заштитом злогласног хрватског поглавника Анте Павелића и крвавог великохрватског фирера Јосипа Броза тзв. „Тита“, и да је умро у Загребу седамдесетих година, где му је приређена јавна и свечана сахрана, која такође илуструје сарадњу и солидарност хрватских усташа и Брозових буржоаских најамника НАТО-комуниста.
    Ниже доносимо апел Мате Мештровића у слободном србском преводу, који је објављен на еглеском језику у хрватском усташком тједнику “Даници”, где дословно стоји…

    Тражи се помоћ за Његошев Маузолеј

    Загребачки Вјесник од 18. априла објавио је да ће половином маја почети изградња Његошевог маузолеја, којег је пројектовао мој пок. отац Иван Мештровић. Пројекат је покренут 1952, када је у Вашингтону био југословенски амбасадор Владимир Поповић, Црногорац, предходни посао је полако и у фазама напредовао до данас.

    Опозиција за изградњу новог маузолеја дошла је од стране вођства Српске православне цркве, јер мисле да је маузолеј којег је пројектовао мој отац као и Његошеву бисту, коју је исклесао у граниту хрватски вајар Андрија Крстуловић, да не представља Његоша у виду Српског религиозног и народног вође.

    Противници новог споменика тврде да мала капела постоји да краси врх Ловћена и да делеко боље представља личност и значај Његоша него што је Мештровићев пројекат, који је одобрен од стране владе и већине народа у Црној Гори.

    Присталице Мештровићевог пројекта тврде да постојећа капела није аутентична оној која је изграђена у Његошево доба, јер је уништена за време аустриске окупације у току Првог светског рата. Данашњу капелу је саградио југословенски краљ Александар I око 1925 и самим тим нема историску вредност.

    Пошто противници новог маузолеја нису успели да превладају у расправи која се одвијала месецима у штампи и на јавним форумима, покушали су да се ослоне на стране интелектуалце попут Jean Cassou-а , песника и члана француске академије, да посредује код Тита, да пројекат заустави.
    Лондонски Тајмс од 26. априла објавио је чланак у вези маузолеја под контроверзним насловом “За три недеље нестаје споменик.” Аутор David Leitch ) каже да је у Црној Гори запретио преосвештени владика Данило, да ће поднети оставку ако почне рад на рушењу капеле и њено преношење на друго место и да ће неки од његових верника бити више изрични. Први радник који почне рушење капеле “добиће нож у леђа”, инсистирају верници.

    Ако неки појединци желе да приступе овој вредној акцији црногорске владе и народа, требају да пошаљу директно свој прилог Одбору за Изградњу Маузолеја Петру II Петровићу Његошу на Ловћену, СР Црна Гора, Југославија.

    Проф. Мате Мештровић, – члан, ложе 789, ХБЗ (Види: Prof. Matthew Mestrovic, Help asked for Njegos Mausoleum, hrvatski tjednik “Danica”, 3. lipanj/june 1970, Chicago, Illinois, U. S. A. ).

    Енглески текст гласи…

    Help asked for Njegos Mausoleum

    The Zagreb Vjesnik of April 18 has announced that the construction of a new Njegos mausoleum, designed by my late father, the sculptor Ivan Mestrovic, will begin around the middle of May. Though the project was initiated in 1952, when Vladimir Popovic, a Montenegrin, was the Yugoslav Ambassador in Washington, the preliminary work has been progressing slowly and in stages up to the present.

    The opposition to the construction of the new mausoleum comes in part from leaders of the Serbian Orthodox Church who think that the mausoleum, designed by my father, and the statue of Njegos which he sculpted, and which was carved in granite by the Croat sculptor Andrija Krstulovic, does not personify Njegos as a Serbian national and religious leader.

    Opponents of the new monument argue that the small existing chapel, which now graces the peak of Lovcen, represents far better the personality and significance of Njegos than does the Mestrovic design that was approved by the government and a majority of the people of Montenegro.

    Supporters of the Mestrovic project argue that the existing chapel is not the authentic one that was constructed in Njegos’ own time, for it was destroyed by the Austrian occupation forces in Montenegro during World War I. The existing chapel was built by King Alexander I of Yugoslavia around 1925 and consequently does not have a historical value.

    Having failed to prevail in the debate that went on for months in the press and in public forums, the opponents of the new mausoleum have now tried to rally foreign intellectuals like Jean Cassou, the poet and member of the French Academy, to intercede with Tito so that the project be stopped.

    The London Times of April 26 ran an article concerning the mausoleum controversy entitled “A memorial with three weeks to go.” The autor David Leitch says that his Grace Bishop Danilo of Montenegro has threatened to resign if work actually begins on the dismantling of the existing chapel, and its transfer to another location, and that some of his “co-belligerents have been more explicit. The first workman starting demolition will, they insist, get a knife in the ribs.”

    If any individuals wish to join the worthwhile action of the government and people of Montenegro, they should send their contribution directly to the Odbor za Izgradnju Mauzoleja Petru II Petrovicu-Njegosu na Lovcenu, Cetinje, SR Crna Gora, Yugoslavia.

    Prof. Matthew Mestrovic – member, Lodge 789, CFU (Види: Matthew Mestrovic, Help asked for Njegos Mausoleum, hrvatski tjednik “Danica”, 3. lipаnj/june 1970, Chicago, Illinois, U.S.A.).

    Још бисмо константовали, да у значајној расправи проф. Јосифа Мајзнера, коју је објавио под насловом „Наличје мита о Мештровићу“, између осталог, стоји:

    „Краљ Александар, вечито заљубљен у Мештровићеву славу, прелазећи преко свега и заборављајући како и због чега му је слава створена, поверава му израду споменика-маузолеја Незнаном Јунаку, архитектонско, вајарско дело, којим је Краљ хтео да се одужи успомени својих ратника и другова, палих за отаџбину у првоме светском рату.

    Тада се Мештровић у недостатку идеја, сетио да је некада имао успеха имитирајући асирске рељефе из доба Асур-Бани-Пала. Сетио се и архитектуре несталих култура, и, верујући вероватно да само он има фотографије маузолеја Кира из далеког Пасарагадаса, једноставно га је ископирао, повећевши улазе и метнувши у њих по четири кариатиде.

    Споменик је требао да буде по жељи краља Александра од скупоценог црвеног гранита, ретког у свету. А било га је у Европи само код Неготина. Цео споменик је требало да кошта око стотину милиона динара, уз бесплатну сарадњу војске. На врху Авале постојао је град „Порче од Авале“, насилника турског. Српска му је раја зидала дворове под корбачом, и тај, један од најчувенијих старих градова Србије, чија су се штрбава платна и прозорски отвори видели из Београда, опомињали су народ на дане ропства и патње. Град је жртвован да би Мештровић могао да оствари своју грандоманију и 160 кг. екразита разнели су камен са камена тог сведока прошлости. Три пуне године радила је војска, док није премоделирала и заравнала врх читаве једне планине, да би се на њој поставила најскупља копија која је данас направљена – копија гробнице Кира из Пасарагадаса…
    Није искључено да је само из разлога да не би у Србији остао један део милиона, пронађено да „нема довољно“ црвеног гранита, те је употребљен јабланички, црни гробљански гранит. А пре пар година, од истог црвеног гранита, поплочан је и израђен цео трг Маркса и Енгелса у Београду и мајдан није још ни издалека исцрпљен…

    Ако уметник кроз дело даје себе, какву му душу можемо видети кроз оно разбојничко лице Косовке Девојке, пуно грубости, мржње, пакости. Да ли је себе дао и у оној накази која потсећа на Баријевог „Мајмуна на коњу“ и коју је назвао „Краљевићем Марком“? Сав његов „национални“ рад има исто толико веза са национализмом и духом српског народа, колко и гробница Кира са душом и жртвом оног незнаног сина наше домовине, који је са торбицом о рамену и пушком у промрзлим рукама пао и постао симбол знаних и незнаних јунака.

    Зашто онда уздаси или неко разочарење због Мештровићевог поступка? Зар треба тражити моралну одговорност од човека који је био Гавриловић, док није направио посао? Да није одувек био грамажљив, зар би могао да буде час Србин, час Хрват па и Југословен?…

    Зато када се буде једнога дана правила ревизија свих правих и лажних величина, доћи ће ред и на њега. Забележиће се: недостатак начела, опортунизам, плагијаторство, а пре свега незасита жеђ за златом…“ (Види: Јосиф Мајзнер, Наличје мита о Мештровићу, у: Др Бранко Миљуш, Иван Мештровић и антисрпска клеветничка пропаганда, Windsor, Ontario, Canada, 1970, cтр. 147-151).

  2. нема места за обадвоје

  3. Свако може да погледа на интернету и да се сам увери о каквом чудовишту од маузолеја се овде ради, на Његошевом Ловћену! И свако може само да каже: Боооо – же Господе! – ништа ружније, глупље, увредљивије, непотребније под капом небеском… у свом животу не видех! Просто је немогуће да су, било какви “естетски ” разлози надјачали гласове разума бројних умних људи па да се натакарили оно ругло на прелепу планину; то је могла да учини само намерна одлука да се учини вишеструко зло. О скрнављењу скромне капелице, савршено срасле са планином – као да је из ње израсла, коју је сам Његош одредио за своје вечно почивалиште, и о тумбању земних остатака нашег највећег песника, уз то владара и Владике – шта рећи, сем да се треба бојати да се не испуни оно што је сам Његош рекао, нека буде, ако се поступи мимо његове сасвим скромне људске жеље. Какав маузолеј!!! Каква мегаломанија и расипност! Каква туристичка атракција, сачувај Боже! И какве све то везе има са Његошем?
    Добро је што је штампан овај прилог; нама Србима потребно је подсећање, јер смо и заборавни и немарни. И дај Боже да се се прелепа капелица врати на своје природно место, а Његошеве кости коначно нађу свој мир.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *