Либерална награда за мир

Нобелова награда за мир претворила се, кажу неки, у инструмент подршке либералним снагама у светској политици од како је (безразложно) 2009. године додељена америчком председнику Бараку Обами на самом почетку његовог боравка у Белој кући. То, нажалост, није истина, јер је та „традиција“ започета много раније, а и данас се, како видимо, наставља

Већ три године заредом шведска тинејџерка Грета Тунберг фаворит је за добитника Нобелове награде за мир због свог полуобразованог блебетања (из удобне фотеље од 10.000 евра) о апокалиптичном сценарију који нам прети уколико на глобалном нивоу не предузмемо хитне кораке којим би се зауставило, или макар успорило глобално загревање. Док својим буржоаским кукањем о „уништеном детињству“ убира симпатије светске олигархије која је свим силама промовише, њен допринос бољој сутрашњици тинејџера који су заиста угрожени диљем Трећег света је никакав, ако не и негативан, јер земље у којима живе просто немају новца за развој у условима „зелене“ агенде коју им намеће богати Запад.
Неким чудом Тунберговој ова награда измиче, али ју је за сличан рад 2007 (две године пре Обаме) добио несуђени председник САД Ал Гор који је обављао функцију потпредседника у време када је његова земља повела нелегални рат против СР Југославије. Није Ал Гор награђен за свој допринос миру бомбардовањем једне суверене европске државе (мада ни то није искључено) него за пропагандни активизам у ономе што се назива „борбом против климатских промена“ у чему је стекао глобалну славу снимивши Оскаром награђени филм „Неугодна истина“ (An inconvenient truth). Међутим, у том филму је заиста неугодно то што у њему има врло мало истине и што га је последњих 15 година у великој мери демантовало. Још 2007, годину дана пошто је филм премијерно приказан и у години у којој је Гор награђен Нобелом, Високи суд Енглеске и Велса закључио је да садржи нетачности у „контексту ширења панике и претеривања“ и наложио свим школама у којима би се приказивао да обезбеде и контратежу једностраним аргументима које филм садржи.
Шта је о својим аргументима мислио Гор, указује нам чињеница да је – иако је у филму упозоравао да ће се у року од 10 година ниво мора подићи за 20 стопа (нешто више од шест метара), што би, на пример, довело до потпуног потапања Холандије, Менхетна, Флориде итд. – неколико година од објављивања свог ремек-дела купио кућу у Калифорнији, на обали Пацифика, вредну осам милиона долара. Он је, за разлику од Нобеловог комитета, очито више веровао прогнозама Међународног панела за климатске промене (који и сам уме да буде контроверзан) да ће се ниво мора у овом веку подићи између шест милиметара и 60 центиметара (хиљаду до стотину пута мање од Горове тврдње). Како се ово Горово обећање, као ни она Обамина о затварању Гвантанама и заустављању америчких ратова (напротив, само их је интензивирао) нису остварила, можемо закључити да она представљају лажи, па последично и да Нобелов комитет награђује лажи, ако већ не награђује истинита дела која су корисна западној (либералној) олигархији.
Неистине и рад у интересу западне олигархије су у корену и овогодишње одлуке Нобеловог комитета да Награду за мир додели двома новинарима који се боре за „истину“ и „слободу говора“ – Русу Дмитрију Муратову, главном и одговорном уреднику „Новаје газете“, и филипинској Американки Марији Реси, оснивачу и генералном директору онлајн-медија „Реплер“.

[restrict]

ОД НОБЕЛОВЦА ЗА НОБЕЛОВЦА После Андреја Сахарова, једног од очева совјетског нуклеарног програма (који награду није добио због свог научног истраживања него због отпора совјетским властима) и Михаила Горбачова, последњег председника Совјетског Савеза који је заправо награђен због уништења земље коју је водио, добили смо и трећег руског „мировног нобеловца“ Дмитрија Муратова. Занимљиво је да су ова три човека међусобно повезана. Сахарова, који је награду добио 1975, из „унутрашњег егзила“ (у Нижњем Новгороду, граду у централној Русији тада забрањеном за странце), у који је послат 1980. због антидржавних активности, у Москву је 1986. вратио Горбачов. Када је Муратов 1993. напустио „Комсомолскају правду“ и с групом сарадника основао „Новају газету“, рад новог медија подржао је управо Горбачов (други значајни финансијер био је и један од најбогатијих Руса, олигарх Александар Лебедев, који и данас има значајан удео у акцијама овог листа, али о томе нешто касније) и то делом новца који је добио од Нобелове награде (око милион долара) 1990. године.
Муратов је главни уредник „Новаје газете“ постао у фебруару 1993. и на тој функцији је остао до данашњег дана, док је политички ангажован у опозиционој партији либералног усмерења „Јаблоко“. Под његовим руководством лист је заузео опозициони и критички став према руским властима и објављује чланке у којима указује на наводне: корупцију, незаконита хапшења, изборне преваре, полицијско насиље и друге важне политичке и друштвене теме у Русији. Треба напоменути да је у тим новинама радила и Ана Политковска, која је убијена у лифту своје зграде 7. октобра 2006. године, а за чију смрт Запад и либерални кругови у Русији оптужују власт, иако су организатор и извршилац убиства откривени и осуђени. Због тога што нису откривени наручиоци овог убиства, новинари „Газете“ под вођством Муратова воде сопствену истрагу. Нажалост, поред Политиковске, живот је изгубило још петоро новинара овог листа. „Упркос убиствима и претњама, главни уредник Муратов није одустао од принципа независности и доследно је штитио права новинара да пишу на изабране теме, све док задовољавају професионалне и етичке стандарде новинарства“, рекао је председник Норвешког комитета Берти Рејс-Андерсен образлажући награду.
Парадоксално је, међутим, што је Нобелов комитет одлучујући да награди Муратова (а исти је случај и с Ресом) за њихове напоре да „очувају слободу изражавања која је предуслов за демократију и трајан мир“, у ствари одао признање и Русији (односно Филипинима) индиректно поручивши да у тој земљи и те како постоји слобода мишљења и штампе, јер Муратов живи, ради и своје новине продаје у Русији. Убистава и претњи новинарима, нажалост, има свуда, од Сједињених Држава до чланица Европске уније попут Француске или Словачке.
О томе какви су и слобода изражавања и оријентација Муратова и његових новина сведочи њихова насловна страна од 24. јула 2014. када су великим словима написали: „Vergeef ons, Nederland“ / „Прости, Голландия“ (Холандијо, опрости нам). Ова насловница објављена је недељу дана после трагедије с авионом „Малезија ерлајнса“ МХ17 који је оборен изнад територије Украјине, где су у то време вођене борбе између снага под контролом власти у Кијеву и проруских устаника. Истражитељски тим за ову несрећу који су предводили Холанђани резултате своје истраге (где оптужују Русију и озбиљно су оспоравани) објавио је тек у мају 2018. Дакле, Муратов и његови новинари знали су скоро четири године пре истражитеља да је за обарање авиона одговорна Русија, па су због тога осетили неиздрживу потребу да се извињавају. Да ли вас ово извињавање за злочин који се бахато приписује једној страни подсећа на нешто? Само што Русију нико не може да бомбардује.
Овакво извештавање о трагедији лета МХ17 имали су и британски медији, предвођени „Индепендентом“, а „Индепендент“ је, Ђуро, чији? „Индепендент“ је у власништву горепоменутог сувласника „Газете“, олигарха Александра Лебедева и његовог сина Јевгенија, иначе блиског пријатеља британског премијера Бориса Џонсона, а то пријатељство је такво да је породица Лебедев у својим медијима у Британији (власници су и „Ивнинг стандарда“ и телевизије „Лондон лајв“) отворено подржавала политички успон Џонсона од избора за градоначелника Лондона па надаље, за шта је Џонсон узвратио у јулу 2020. доделивши Лебедеву Млађем племићку титулу и место у Горњем дому британског парламента.

ФИЛИПИНСКА АМЕРИКАНКА, ИЛИ АМЕРИЧКА ФИЛИПИНКА? Сличан је педигре и другог лауреата Нобела за мир. Марија Реса рођена је 1963. на Филипинима и тамо је живела све док се њена мајка није удала у Америци (носи презиме очуха), па се тамо преселила када је имала десет година. Дипломирала је на Принстон универзитету. За Си-Ен-Ен је почела да ради 1987. и до 1995. године била је шеф њиховог бироа у Манили. Исти посао, само у Џакарти, радила је од 1995. до 2005. Из Си-Ен-Ена је прешла на Еј-Би-Ес-Си-Би-Ен, где је као уредник информативног програма радила до 2010. када је за „Волстрит џорнал“ написала критички текст о тадашњем председнику Филипина Бенигну Акину који је објављен свега две недеље пре његове посете Вашингтону. После тога је ова медијска одлучила да јој не продужи уговор. „Реплер“, где ради и данас, основала је 2012. године.
Њен сукоб с председником Филипина Родригом Дутертеом је стар, дубок и толико озбиљан да је он у обраћању нацији јула 2015. године за „Реплер“ рекао да је, будући да је „потпуно у америчком власништву“, у прекршају у односу на устав земље, те да „не само да ’Реплер’ шири лажне вести него је лажно и то да је филипински“. После тога су власти покренуле истрагу и одузеле „Реплеру“ лиценцу за рад, коју му је Апелациони суд накнадно вратио. Занимљиво је да је 2018, када су власти водиле процес против „Реплера“ због утаје пореза на основу непријављивања инвестиција из једне америчке инвестиционе компаније, изјавила да се ради о „донацији“ и да ту ништа није спорно, иако је неколико година раније једну финансијски много мању „донацију“ прогласила за корупцију. Ради се о оптужби да је филипинско-кинески бизнисмен Вилфредо Кенг корумпирао тадашњег филипинског министра правде Рената Корону тако што му је позајмио свој спортски аутомобил. Једини процес који се против Ресе тренутно води на Филипинима је управо процес по Кенговој тужби за клевету, за шта је на Филипинима запрећена казна од шест месеци до шест година затвора. Првостепено је проглашена кривом, али није упућена у затвор, јер је у току апелација. Занимљиво је и да је њено хапшење у овом случају (у притвору је провела један дан) изазвало бурну реакцију „међународне заједнице“ олигарха, па је због тога морала да врисне чак и бивша америчка државна секретарка Мадлен Олбрајт, а одбрану у своје руке узме чувена Амал Клуни, супруга Џорџа Клунија. Испада да се о њену слободу изражавања више огрешила корпорација Еј-Би-Ес-Си-Би-Ен, који ју је због тога отпустио, него Филипини који је гоне по приватној тужби за клевету.
Право питање после свега овога за Нобелов комитет, чије је седиште у Шведској, јесте чиме је овај „новинарски“ двојац допринео миру у свету и у чему се доиста оличава њихова борба за „слободу мисли и изражавања“? Како им, ако су већ одлучили да награде неког новинара, на памет није пао Џулијан Асанж, који је заиста својим радом допринео миру обзнањујући свима ужасе које је америчка војска чинила у Ираку и Авганистану, али и другде. Не, он је заслужио најбруталнији прогон једног новинара у новијој историји у којем је здушно учествовала и земља домаћин Нобелове награде за мир, Шведска. Можда Асанжа због тога Нобелов комитет није ни узео у обзир, да не увреде домаћине показујући да слободно мисле и изражавају се.

[/restrict]

Један коментар

  1. Нобелова награда за мир одавно је изгубила свој углед па је нико више и не схвата озбиљно, сем, наравно, оних који новчани део стављају у свој џеп. Врло је илустративна карикатура из Вечерњих новости која приказује управо устоличеног председника Америке Барака Обаму који стоји поред глобуса док заврће рукаве, као да ће се сместа бацити на неки важан посао, док му једна рука већ пружа Награду уз речи: Довољно је! (или тако нешто, заборавила сам тачне речи). А знамо шта је Обама, одмах по ступању на власт прво урадио управо ПРОТИВ мира! То довољно говори о вредносним ставовима Нобеловог комитета у овој области, и свих следећих награда управо за мир, али и у другим областима, посебно у књижевности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *