Комедија о вечитој људској незајажљивости

Почетак нове сезоне у Народном позоришту

Успешан нови сусрет београдске публике са старим знанцем Александром Николајевичем Островским

Сасвим оправдано сматра се да је знаменити руски писац Александар Николајевич Островски током 19. века са својих педесетак дела намењених позоришној сцени засводио и довршио грађевину руске реалистичке драме, коју су утемељили Денис Иванович Фонвизин, Александар Сергејевич Грибоједов и Николај Васиљевич Гогољ. Островски је изградио раскошан, разноврстан и атрактиван репертоар, саздан углавном од драма и комедија, које се све до данас изводе у театрима Русије као и на многим сценама широм света. У Београду је Островски присутан равно 140 година, што ће рећи почев од 1881, када је у Народном позоришту у преводу Милована Глишића и режији Тоше Јовановића била премијера Зле свекрве (4. фебруара), да би потом било приказано и Писарско место, у режији Милоша Цветића (17. октобра). Већ следеће године Београђани су могли видети Кола мудрости двоја лудости у преводу Милована Глишића, да би се то дело нашло још једном на репертоару – 1946. Шума је комад најчешће постављан на нашој сцени – три пута у Народном позоришту, а једном у Југословенским драмском, у којем је извођена и комедија Вуци и овце (1974), у режији руског редитеља Јевгенија Рубеновича Симонова.
Сада, први пут на сцени Народног позоришта, комад је адаптирао и режирао Егон Савин, и то у прави час: упркос причама о правима човека, свуда влада идеја о експлоатацији, чак и они који вам се представљају као најбољи пријатељи желе да вас опљачкају, пословно изиграју, једном речју – да вам подвале. Подваљују вам моћници, најчешће такозвани тајкуни, при томе уживајући велики углед у друштву.

У комедији Вуци и овце Островски окупља шаролико друштво око препредене Меропије Давидовне Муравецке, коју у овој представи суверено и уверљиво тумачи Олга Одановић. Поред њеног братанца Аполона Викторовича Муравецког, младића од 24 године, негдашњег заставника, кога игра Бојан Димитријевић, ту су и: Лињајев, богати угојени господин педесетих година, иначе почасни мировни судија, кога карикатурално приказује Радослав Миленковић, затим поседник Беркутов, наочит мушкарац средњих година – енергичан Александар Ђурица; Чугунов, бивши члан среског суда, сада шездесетогодишњак – Небојша Кундачина и његов сестрић, леп младић Клавдије Горецки – Бојан Кривокапић.
Појавиће се и Глафира Алексејевна, сиромашна девојка, рођака Муравецке – најпре смерна а потом разуздана Соња Колачарић, али и богата млада удовица Јевлампија Николајевна Купавина, као представница савременог потрошачког друштва – Анастасиа Мандић, те њена остарела тетка Анфуса Тихоновна – Данијела Угреновић. Већина њих разговарајући појединачно с Муравецком доносе јој различите информације из чаршије, гледајући да остваре властите планове и хтења. Другачије речено, непрестано се плете мрежа различитих пословних амбиција и личних циљева, претварајући „вукове“ у „овце“ и обратно.
Комедију Вуци и овце Островски је написао пошто је пришао револуционарним демократама, дакле крајем шездесетих година 19. века, када се прихватио актуелних друштвено-политичких тема и почео поново поклањати пажњу савременим појавама у друштву. Тада су настали и Пламено срце, И најмудрији наседне и Шума.
Сводећи петочинку Вуци и овце на два опсежна дела у трајању нешто више од два сата, Егону Савину пошло је за руком да оствари занимљиву представу. Уводећи стабилну телефонију померио је време догађања радње и донекле убрзао ток сценског збивања. Изврсна сценографија, с двоструким дрворедом у позадини била је пун погодак, јер је веома прикладно оживљавала амбијент догађања радње.
Костимографија Ане Стокуће била је у знаку пуне аутентичности с видним тенденцијама у смислу откривања карактера личности која их носи.
Глумци су овладали потребним конверзационим стилом, али је штета што им је недостајало времена за дубљу карактеризацију ликова које су тумачили.
Представа која ће се радо гледати.

Александар Николајевич Островски ВУЦИ И ОВЦЕ, комедија у пет чинова ПОЗОРИШТЕ Народно позориште у Београду – Велика сала АДАПТАЦИЈА, РЕЖИЈА, СЦЕНОГРАФИЈА И ИЗБОР МУЗИКЕ Егон Савин КОСТИМОГРАФ Јелена Стокућа СЦЕНСКИ ГОВОР Љиљана Мркић Поповић