ЈЕСМО ЛИ КОНАЧНО ДОНЕЛИ ОДЛУКУ?

РАСПЕТО КОСОВО И МЕТОХИЈА

Најновији упад „косовских специјалаца“ на север Косова и Метохије уследио је свега десетак дана после претходног инцидента, и указује само на једно – Приштина се неће либити да повуче овакав потез сваки пут када јој то буде у интересу. Питање с којим се сада суочавамо јесте како ће Београд реаговати на овакве провокације

Нико не сме да вас бије – чувена је реченица коју је Слободан Милошевић изговорио Србима окупљеним у Косову Пољу 24. априла 1987, пошто су му се пожалили да их полиција, махом састављена од Албанаца, бије. Сматра се да су та реченица и тај догађај избацили Милошевића у прву лигу српске политичке сцене и омогућили му успон на власт. Много тога се догодило на Косову и Метохији од те 1987. године. Много тога што никако није могло бити под контролом председника Србије, или власти у Београду. По повлачењу српских снага безбедности из јужне српске покрајине, у јуну 1999. године, буквално је отворена сезона лова на Србе – сви су могли и да их бију, и убијају, укључујући и оне који су се на Косову први пут нашли од 1944 – војнике Вермахта, пардон, Бундесвера.
Од тада, од оног ужасног погрома из марта 2004, извршеног углавном уз пасивност „међународне заједнице“ оличене у УНМИК-у и Кфору, ствари се јесу стабилизовале и умириле, а садашње стање подсећа на оно из осамдесетих година прошлог века – власт у рукама косовских Албанаца толерише готово свакодневне провокације и инциденте нижег интензитета према Србима и користи своју полицију да би их „доводила у ред“ када затреба. Локални Срби жале се и траже помоћ од Београда, који настоји да им помогне кад може. Тако је било све до доласка на власт најекстремнијег међу албанским политичарима Аљбина Куртија, који је започео серију провокација што су довеле до озбиљних инцидената.

[restrict]

НИКО НЕ СМЕ ДА ВАС УБИЈА Када су поново – противно договору с НАТО-ом постигнутим паралелно с Бриселским споразумом у априлу 2013. који предвиђа да тешко наоружане полицијске снаге не смеју улазити на север покрајине без сагласности Кфора и председника српских општина – приштински специјалци 13. октобра упали на север Косова и Метохије, председник Александар Вучић је, попут Слободана Милошевића тог 24. априла 1987, отишао у Рашку како би разговарао с косовским Србима и дао им поруку охрабрења да их Београд неће оставити на милост и немилост Куртију и осталима. „Немојте да дозволите да нас туку“, био је апел косовских Срба тог дана који је у наслову извештаја о састанку у Рашки пренео „Спутњик“. Нажалост, по свему судећи, исправније би било рећи „немојте да дозволите да нас убијају“, јер су „косовски специјалци“, пошто су испалили више од стотину метака у калибру предвиђеном за ратна дејства, имали управо ту намеру – да неког убију. Само је ствар среће (или Божје руке) што нико тада није смртно страдао, иако је живот тешко рањеног Срећка Софронијевића још у опасности док пишемо овај текст, због чега је и пребачен из Косовске Митровице у Ургентни центар у Београду.
„То што раде шиптарски терористи, тероришу народ, дошли су да хапсе тзв. шверцере, али то се не ради бојевом муницијом. Ако хоћете да нас заштитите, молим вас за то, ако не, сами ћемо, сатерани смо до краја“, рекао је један од представника Срба Вучићу. Није председник Србије у Рашки изговорио реченицу „нико не сме да вас убија“, али није био далеко од тога. „Шта год да се деси и како год да се деси, Србија и Београд ће бити уз вас. У борби у којој морамо да штитимо животе наше деце на КиМ, у којој морамо да штитимо њихов опстанак, не само да ћемо да заштитимо, него вам кажем први пут са сигурношћу, да ћемо у тој борби и да победимо“, рекао је Вучић.
Нешто касније истог дана на свом инстаграм профилу написао је да је одлука донета и да ће Србија бранити свој народ на Косову и Метохији. „Чини ми се да се сваки човек данима, недељама, месецима, понекад и годинама, мучи док не преломи, док не донесе одлуку, а тешке одлуке одговорни и озбиљни људи не доносе лако. Ипак, када одлуку донесете, осетите несвакидашњи мир и спокој, јер знате да сте донели не најбољу већ једину могућу. Наша одлука је јасна и чврста као стена, чуваћемо и одбранићемо наш народ на Косову и Метохији. Нема повлачења! Предаја није опција! Живела Србија!“
Јесмо ли, дакле, коначно донели одлуку? Од одговора на ово питање и то у делима, а не у речима, рекло би се, Вучићу више зависи него косовским Србима чији је пре свега живот у питању. На вишедеценијским ако не и вековним мукама, навикли су на зулум и свакодневну опасност. Ако их Вучић не извуче из тога, сачекаће да то учини неко други. Вучић пак, ако жели да остане убележен као светла тачка српске историје, не може да чека, а деловање у складу с реченицом „нико не сме да вас убија“ баш то би му обезбедило, као ономад Слободану Милошевићу. Без обзира да ли би био у томе успешан, или не. Једино је важно да буде искрен. И не мора, попут Карађорђа, да се оружан залеће, може и, попут Милоша, да се служи другим, лукавијим средствима док не осети да је дошао тренутак.

ШТА НАМ ЈЕ ЧИНИТИ? Као и сваки добар шахиста, и Вучић је свестан да не сме да открива унапред своју стратегију, па не знамо шта тачно подразумева то што је „донео одлуку“ осим да је намерен да заштити српски народ на Косову. „Када схватите да сте сатерани као земља у ћошак, остаје вам да се предате, или борите. Предаја није опција, а неки други нека виде да ли ће да оправдавају дивљање Албанаца на северу. Ја знам шта је нама чинити, заштитићемо наш народ. Тачка. Како, надам се да никада нећете морати да видите“, рекао је Вучић. И заиста, јесмо сатерани у ћошак. Дошло је дотле да Србија и поред све своје добре воље за дијалогом, компромисом и осталим лепим жељама коначно схвати да с друге стране тога нема ни у траговима и да се свако наше попуштање и уздржаност не схватају никако другачије него као знак слабости коју треба до краја искористити.
То се показало и на седници Савета безбедности УН одржаној 15. октобра када је „председница Косова“ покушавала да Косово* представи као рај на земљи који може да се подичи Ритом Ором и Дуом Липом, што је имало подршку у излагањима два највећа ментора косовске независности у највишем светском телу, САД и Велике Британије. Ове државе у тренутку када напетости очито расту настављају на инсистирању за укидањем Мисије УН на Косову, чему се сасвим разумно противе Русија и Кина, будући да би таква одлука значила и укидање Резолуције 1244.
Србија је притерана уза зид јер власти у Приштини отворено намеравају да наставе „инцидентно понашање“. Тако је Куртијев заменик Бесник Бисљими, у разговору с високим представником ЕУ за спољну политику и безбедност Жозепом Борељом, најавио да ће „косовска влада наставити са акцијама“ које су виђене 13. октобра. Иако је Борељ на то узвратио захтевом да се „насилни инциденти на северу Косова морају одмах прекинути“ и оценом да је то „неприхватљиво“, мале су шансе да ће глас европског бирократе ико у Приштини послушати, утолико пре што за своје деловање имају отворену подршку неких других сила, у првом реду Велике Британије која одобрава акцију Приштине, али и прећутну неких који се праве да се томе противе, попут САД, чији је амбасадор Ентони Годфри Београду поручио: „Будите сигурни да вршимо снажан притисак на Приштину и да очекујемо да људи преузму одговорност за своје акције.“ Али какав црни притисак, када је свима јасно да би један озбиљан телефонски позив из Вашингтона Приштину вратио на место? А и ако не би, ако је Приштина стварно ван контроле, то враћање на место би се једноставно постигло зеленим светлом датим Београду, ако већ такво зелено светло не желе да дају својим војницима распоређеним у јужној српској покрајини.
А кад смо код тих војника Кфора, шта се од њих може очекивати ако њихов командант генерал-мајор Франко Федеричи пред одлазак с Косова и Метохије поручује да је безбедносна ситуација на Косову и Метохији мирна и да не постоји опасност од евентуалне ескалације? Човек то рече само дан пошто су „косовски специјалци“ отворили ватру на ненаоружан народ. Шта је „ескалација“ ако није то? Објаснио је Федеричи: „Међу локалним институцијама које се баве безбедношћу постоји косовска полиција и косовске безбедносне снаге при полицији. Они имају право да спроводе закон на целом Косову. Посебне безбедносне снаге припадају косовској полицији и оне, такође, могу да спроводе акције широм Косова, користећи своју посебну опрему. Када се ради о косовским безбедносним снагама, ситуација је другачија. Они могу да спроводе акције уз моје претходно одобрење.“ Овде се ради о врло слободној интерпретацији која јасно указује на намере Кфора, па самим тим и НАТО-а, који очито не намерава да поштује споразум постигнут 2013. Наиме, на Косову и Метохији је по Резолуцији 1244 и актима који су следили предвиђено да на Косову не постоји никаква оружана формација која би личила на војску. По доласку Кфора, ОВК је трансформирана у Косовски заштитни корпус, који је за задатак имао заштиту цивилног становништва од катастрофа, односно трагање и спасавање, уклањање експлозивних направа, гашење пожара… КЗК је укинут 2009, а тзв. војска Косова, формирана на основу „безбедносних снага“ проистеклих из плана Мартија Ахтисарија (који нема никакву званичну важност), нелегална је и из угла Резолуције 1244 на којој се заснива и мандат Кфора, али и из „косовског устава“. Дакле, једине легитимне оружане снаге на Косову су Кфор и косовска полиција, а специјалне снаге косовске полиције, по споразуму из Брисела, треба да траже дозволу за одлазак на север, а не нека „фантомска војска“ која 2013. није ни постојала, а данас је нелегална. Из овога се може закључити једино да досадашњи командант Кфора жмури пред кршењем споразума, односно, што је још горе, и сам учествује у њему и правда га.
Ако је циљ ових акција, као што неки кажу, испитивање граница стрпљења Србије, онда им се на јасан и недвосмислен начин мора ставити до знања да је граница пређена, а пошто је стратегија апела „међународној заједници“ по свему судећи јалова, јер не рађа ништа осим фамозних „позива обема странама“, мора се прећи на неку другу стратегију и не дозволити да, како је шеф српске дипломатије Никола Селаковић рекао на седници Савета безбедности, „сузавац и шок бомбе постану свакодневица Срба на Косову и Метохији“.

[/restrict]