Гарантни рок

Куда воде српске интеграције у Европску унију ако су њене чланице једва успеле да се усагласе око заједничког саопштења да је судбина тих интеграција сасвим неизвесна? И шта још уопште они имају да нам понуде…

Када су нам, на оном чувеном или пак злогласном самиту Европске уније и Западног Балкана, у Солуну 20. и 21. јуна 2003, обећали – а можда су нас, можда и нехотице, том приликом обманули – да „будућност Балкана лежи у Европској унији“, те да „ЕУ понавља своју недвосмислену подршку европској перспективи држава Западног Балкана“, наши европски партнери имали су основа да верују да ће се то заиста и догодити. Разуме се, нису у то желели да верују из своје племените жеље да и ми почнемо да живимо много боље него што смо живели дотад – уосталом, то се у међувремену догодило само Немцима, циници би рекли, управо стога што је читав европски пројекат и пројектован у њихову корист – већ превасходно зато што је укупан геополитички моменат био такав да је једноставно налагао да се, ширећи неспутано своју сферу утицаја, Европска унија распростре и по читавом Западном Балкану. А обећана европска перспектива представљала је начин да се државе од којих је Западни Балкан састављен ставе у орбиту утицаја чији се центар налази у Бриселу.
Од тада је прошло 18 година и сви смо у међувремену морали да научимо да живота и те како има и без Европске уније. Што саму Европску унију, која нас је преко агената свог утицаја уверавала да јој нема алтернативе, ставља у поприлично неугодан положај.

[restrict]

СЛОВЕНАЧКИ ПРЕДЛОГ И то је, у основи, атмосфера у којој су сви ови партнери по инерцији – а она је од Солуна 2003. године до данас увелико постала и пунолетна и нико се не усуђује да је поремети – и дочекали још један самит, чији је домаћин Словенија као држава која тренутно председава Европској унији. Те из тога, изгледа, извлачи и трагикомичан закључак о сопственој величини.
Како, наиме, другачије протумачити њену иницијативу коју „Фајненшел тајмс“ сумира под насловом: „Словенија наговара ЕУ да до 2030. прими државе Западног Балкана“.
Да би у наставку текста било појашњено и да су, после оваквог предлога, домаћина самита његови остали ЕУ партнери углавном погледали као сумасишавшег: „Предлог председавајућег запањио је остале државе чланице… Предлог, изнет на састанку амбасадора у Бриселу, запањио је остале чланице, при чему су га поједине међу њима описале као потпуно нереалистичан с обзиром на економске и политичке изазове у региону.“
Уз појашњење да је „проширење нарочито осетљиво питање за Европску унију, која је подељена“ – обратите сад посебну пажњу, видећемо касније и зашто – „о питањима потребе и брзине којом државама треба да буде дозвољено да се прикључе блоку“. При чему је, враћамо се на геополитику као основни мотив за сва проширења, „унија под притиском да настави приступне преговоре с балканским државама које такође гаје све ближе односе с Кином и Русијом“.
И само још реч-две о датумима, пре него што се суочимо са сазнањем да су српске (западнобалканске) ЕУ интеграције још знатно безнадније од тога.
Сећате се, наиме, да је претходни председник Европске комисије Жан-Клод Јункер говорио о 2025. години као року за пријем Западнобалканаца у ЕУ. И сећате се да смо ми тим поводом објашњавали да се такав рок уопште не може давати, и да Жан-Клод Јункер уме да се затетура кад попије, а воли да попије, довољну количину свог омиљеног освежавајућег напитка (бело вино).
И ево. О 2025, као ни о веселом Жан-Клоду Јункеру, више нико и не говори. А путем „Фајненшел тајмса“ управо смо сазнали и да је 2030. подједнако реалан рок за идуће проширење Европске уније. Ако га икад буде.

ЕВРОПСКА ПЕРСПЕКТИВА Прави увид у расположење међу европским партнерима, заправо, пружају нам информације агенције „Ројтерс“ о току дискусије о завршној декларацији самита која је претходила његовом почетку (ове среде, кад „Печат“ који држите у рукама већ буде у штампарији).
Недељу дана пре самита, 28. септембра, „Ројтерс“ јавља да „дипломате кажу да ЕУ више није сагласна о гаранцијама за чланство Балкана… Судећи по интерном документу и речима четворице дипломата, Европска унија, плашећи се политичког противљења у својим чланицама, више не може да се договори о пружању гаранција о будућем чланству балканским државама којима је обећано место у клубу“.
Додаје се и оцена да је овај спор „најнижа тачка“ у досадашњој ЕУ западнобалканској стратегији, те да су главни противници, не само проширења већ и даљег говора о проширењу, Данска, Француска и Холандија, као и Бугарска због Северне Македоније. Уз посебну критику заговорника проширења на рачун Немачке због тога што није натерала Бугарску, а и то већ доста говори о ставу Немачке, да одустане од свог вета против Северне Македоније који за собом из неког разлога повлачи и Албанију.
„Чак и ако неко саопштење на крају буде договорено“, наводи се, „садашња слабост одражава парализу плана ЕУ да изгради ’прстен пријатеља’ од Украјине до Туниса кроз понуду ближих веза, трговине и помоћи. Али кредибилитет ЕУ је нарушен, нарочито након што су Француска и Холандија привремено зауставиле процес проширења пре две године.“
Што нас враћа на онај детаљ на који смо скренули пажњу у извештају „Фајненшел тајмса“, наиме, да унутар ЕУ подела не постоји само око брзине пријема нових чланица већ и око саме потребе да буде икаквих нових пријема. Барем три утицајне чланице се томе изричито противе, а сва је прилика да их има више. А како пријема не може да буде без њихове опште сагласности, ово је у ствари и све што нам је потребно да знамо о нашој ЕУ перспективи.
Ипак, будући да би и формално обустављање процеса ЕУ интеграција, поврх овог фактичког у коме већ годинама ћутке учествујемо, представљало исувише груб искорак који би при томе могао да произведе нежељене ефекте, два дана уочи самита „Ројтерс“ доноси нову вест: лидери ЕУ ипак су успели да постигну договор. Додуше, не о проширењу, још мање о његовом тајмингу, већ, и то се данас сматра успехом у Европској унији, такво је стање у коме се она налази, о тексту завршне декларације у којој ће бити „обновљене гаранције о чланству“.
Разуме се, у форми која никога не обавезује ни на шта, кроз речи да се „потврђује недвосмислена подршка европској перспективи“ Западног Балкана, јер реч перспектива није ни правна ни политичка већ искључиво пропагандна категорија. Прави смисао ове испразне поруке објаснио је пак неименовани ЕУ званичник који је признао да се, „иако сада постоји договор о декларацији самита, стратегија ЕУ о проширењу своје заједнице на југоисток суочава с препрекама, иако су званично врата отворена за све који испуне критеријуме за чланство. ’Не могу да кажем да је све у реду’, рекао је званичник, указујући на противљење појединих чланица даљем проширењу блока.“
Наравно, чак и мимо питања Косова и Метохије иако нам је то питање свих питања, немамо баш никаквог разлога да жалимо због оваквог развоја догађаја. Европска унија, ако је икада и имала, нема више ништа да нам понуди. Наша развојна шанса, уосталом, лежи на сасвим другој страни. Баш тамо где ће и чланице Европске уније морати да се окрену, већ ове зиме због гаса, ако намеравају да се развију уместо да атрофирају у тоталну ирелевантност и оне редове на бензинским пумпама као у Великој Британији. Ко је то могао и да замисли пре 18 и по година, оног сунчаног јунског дана поред мора у Солуну, када су нам онако надобудно гарантовали да ће нам једног дана допустити да им се придружимо… Али тај гарантни рок одавно је истекао.

[/restrict]

Један коментар

  1. Tоплица

    Чини се да се о данашњој теми одавно све зна али се није смело, и још увек се не сме о томе јавно проговорити, као ни конкретни потез повући. Остаје једино питање – да ли се могло пролонгирати ову поступну капитулацију у вези Косова и Метохије. Времена се неминовно мењају, и извесно доћи ће тренутак кад ћемо се о томе свуда разблебетати. Онда кад то не буде од икаква значаја. Лако ће бити мртвоме вуку реп мерити. Данас часни Печат је недовољан.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *