Др Милутин Живковић – Стари Рас у Другом светском рату

фото: приватна архива

Партизани су ратовали против четника, Италијана и муслиманских милиционера, четници против партизана и милиционера, а ови против партизана и четника. Окупатор је јединог отвореног противника имао у снагама КПЈ, али су његове одмазде биле окренуте углавном према цивилном становништву, пре свега Србима

Др Милутин Живковић, научни сарадник Института за савремену историју, до сада је објавио три монографије: „НДХ у Србији. Усташки режим у Прибоју, Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници (април–септембар 1941)“, „Између Велике Албаније и окупиране Србије. Нови Пазар, Тутин и Ибарски Колашин (1941–1944)“ и „Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941–1943“. Објавио је и око 40 чланака у домаћим и страним научним часописима и зборницима. За „Печат“ др Живковић говори о резултатима својих истраживања архива у Србији, Италији, Албанији и Хрватској.

Писати o судбини Старе Рашке током окупације у Другом светском рату значи суочити се с неколико изазова које пред истраживаче поставља ова тема. Савладавајући изазове, кренули сте путем докумената – између осталог, ишли сте у архиве Италије и Албаније. Како је ваше трагање изгледало?
Монографија „Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941–1943“ део је, као и претходне две, докторске дисертације која је брањена на Филозофском факултету у Београду крајем 2017. године. У њену израду, као и додатна истраживања ради комплетирања материјала за поменуте монографије, потрошена је читава деценија.
Током година истраживачки пут водио је кроз бројне домаће и стране архиве (Војни архив, Архив Југославије, Архив Србије, Историјски архив Београда, Историјски архив Краљево, Историјски архив „Рас“ у Новом Пазару, Државни архив у Загребу…).
Круну овог истраживачког подухвата представља рад у Архиву историјског одељења Генералштаба Републике Италије у Риму, и Централном државном архиву у Тирани. Тамо је прикупљена обимна архивска грађа првокласног значаја, која до сада није била коришћена од стране југословенске и српске историографије. Комбинована с „домаћом“ документацијом, она даје готово потпуну слику ратне драме која се одиграла на простору Старе Рашке током окупације Србије у Другом светском рату.
Зашто сте за област Санџака користили назив Стара Рашка?
Термин „Стара Рашка“ боље осликава историјско наслеђе овог простора. Као што је вашим читаоцима познато, он представља нуклеус српске средњовековне државе преднемањићког и немањићког периода. У 19. и 20. веку ово подручје је део Старе Србије, као њен најзападнији део. Пошто овај простор нема политичку посебност, нити јасне границе (слична је, на пример, Тимочка крајина), зато има политички „неутралан“ назив. Исти је заступљен и у архивској грађи насталој током Другог светског рата, а користе га и домаћи историчари.
На другој страни, термин „Санџак“ проистекао је из назива једне од више десетина османских административних јединица формираних током векова на Балкану – Новопазарског санџака (који је постојао у 19. веку и првим годинама 20. столећа). Значи, он је доста „млађи“ од првог назива. Административни термин се временом прелио у раширени географски појам, све док му Комунистичка партија Југославије није непосредно пред рат удахнула и политички карактер. Радило се, међутим, о неплебисцитарној одлуци око које није било сагласности ни међу самим комунистима.
Не би требало испустити из вида ни да овај термин доминира у документацији окупаторске провенијенције. Желећи да ослабе идентитет локалних Срба, и Италијани и Немци (као и усташки режим у Загребу), форсирају термин „Санџак“, а запостављају назив „Стара Рашка“.

[restrict]

фото: приватна архива

Указивали сте на верску, а не етничку поделу овог простора, трудећи се да, с новим увидима, опишете учеснике ратних збивања тешког грађанског рата.
Верска подела Старе Рашке је старија, израженија и јаснија од етничке. Пре свега због муслиманског дела становништва, данашњих Бошњака, чији је идентитет тада био у процесу формирања.
На пример, током 1941. године НДХ их види као Хрвате исламске вероисповести. Алабанска влада у Тирани и албански прваци на Косову и Метохији старорашке муслимане сматрају етничким Албанцима. Муслимани су, међутим, ослањајући се на религију, осећали и градили своју посебност, те пружали отпор и „кроатизацији“ и „албанизацији“. Верски моменат боље описује прошлост Старе Рашке и указује на процесе који иду дубоко иза времена окупације у Другом светском рату.
Упркос томе што је била завојевачка, немачка војска је у неким варошима Старе Рашке наишла на топлу добродошлицу. Окупација је најсвечаније поздрављена 16. априла у Новом Пазару, који је био искићен немачким заставама, а на улазу у варош је био постављен славолук. Зашто је до тога дошло?
Између два рата неке од влада које су управљале Југославијом нису „мазиле“ новопазарске муслимане. С друге стране, ни они никада у потпуности нису прихватили нову државу.
Што се тиче поменутог дочека, иза њега је стајала група људи предвођена Аћифом Бљутом, бившим чланом Џемијета и народним послаником, етничким Албанцем. У том акту видимо на делу њихов опортунизам, својствен свим лидерима старорашких муслимана током рата, али и још једну етапу вишевековног трвења између локалних Срба и муслимана.
Одмах иза дочека ишла је одлука да се Нови Пазар с околином припоји Краљевини Албанији под италијанским протекторатом, у чему препознајемо и „великоалбански“ пројекат.
Поменимо и да је Бљута био несумњиви лидер новопазарских и тутинских муслимана пре рата, због чега је на њега покушан и атентат у режији локалних Срба. С друге стране, он се током међуратног периода силно обогатио трговином, користећи спреге које је имао с југословенским властима. Имајући ово у виду, не чуди што је средином 1944. године отворио преговоре с делегатима ЈВуО, покрета који је отпочео борбу против Немаца у исто време када их је он свечано дочекивао.
Анте Павелић је 5. маја издао наређење војним заповедништвима на подручју НДХ да се према свим муслиманима родом из „Новопазарског Санџака“, рачунајући ту на границе од пре 1912, морају опходити као према хрватским држављанима. Власти НДХ су тврдиле да старорашки муслимани говоре хрватским језиком и да су стога неодвојиви део хрватског народа. Усташка штампа је у више наврата наводила да у Србији и Црној Гори (без Бачке, Барање и Баната) живи око 280.000 „Хрвата“. С територије Старог Раса (Старе Рашке) су, на другој страни, непрестано долазили позиви муслиманских првака да се ова област укључи у НДХ. Они су били упућени чак и Павелићу. Крајњи циљ било је повезивање с Босном и Херцеговином у границама некадашњег Босанског вилајета. Зашто је усташка монструозна творевина бацила око на Стару Рашку? Како се авантура Загреба у Старој Рашкој завршила?
Када је у питању Стара Рашка, усташки режим се у односу на њу држао по упутствима његових идеолога из 19. века, али и тадашње аустроугарске дипломатије. Прво, покушао је да искористи локални сукоб између Срба и муслимана, угњетавајући прве, а привилегујући друге. Даље, покушао је да се прошири у долину Лима на основу крајње упитне етничке комбинаторике о старорашким „муслиманима Хрватима“. Треће, контролом ове територије желео је да одвоји централну Србију од Црне Горе, односно Београд од Јадрана.
С друге стране, на тај начин би Загреб успоставио и копнену везу с Бугарском и Албанијом.
Почетком септембра 1941. године италијанске власти су приморале режим НДХ да повуче своје органе из Старе Рашке. Међутим, то је учињено тек када је искоришћен сав њихов потенцијал за гушење устанка који су подигли локални Срби.
Хрвати су се повукли, али не празних руку. Извори нам говоре о огромној пљачки која је недељама односила плен из Полимља, преко Прибоја, за Босну. Политички пораз је био очигледан, али ће његове последице првенствено осетити старорашки муслимани који су се нашли пред осветничким нападима локалних Срба, што је за собом повлачило нове одмазде и крваве сукобе. Тако је белег који је оставила НДХ у Старој Рашки дуго надживео свог творца.
Када је избио устанак, у старорашкој области појавили су се партизани. Шта можете рећи о партизанском покрету на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне? Како направити разлику између партизанске борбе против завојевача и тзв. „левих скретања“?
Активирање старорашких комуниста углавном прати динамику њихових партијских колега из централне Србије. Прве групе се организују по нападу Немачке на СССР, а први одреди крајем августа и током септембра 1941. године (у већини састављени од Срба).
Импулс је долазио из комунистичког упоришта у Ужицу. Епицентар им се налазио на Златару, као и око Бијелог Поља. Уследиле су жестоке борбе с Италијанима, које су кулминирале биткама за Пљевља и Сјеницу током децембра.
У позадини отпора окупатору одвијала се дуго припремана револуција. Занос који је носио те, углавном, младе људе (међу којима многи нису служили војску) прерастао је у терор над широком лепезом „непријатеља“. Прве ликвидације од стране старорашких комуниста извршене су током октобра, настављене су у новембру и децембру, да би врхунац доживеле у првим месецима 1942. године. Тада су вођење тог процеса преузели неки од кључних људи унутар КПЈ. По непотпуним подацима живот је изгубило око 250 људи, међу којима су се налазили игумани, учитељи, трговци, сељаци, бивши партизани, четнички команданти… Активна борба против окупатора и револуционарни терор су, барем у овом периоду окупације Србије, неодвојиви један од другог, као што су и Народноослободилачка борба и револуција нераскидиво повезане и истовремено спровођене.
Какав је био покрет четника? Које су биле његове идеолошке тежње, а какви практични потези?
Четнички покрет настаје спонтано, ради заштите старорашких Срба од насиља усташког режима, муслиманских и албанских снага. Отуда им овај део становништва постаје окосница.
Први одреди стављају се под команду Косте Миловановића Пећанца, а центар им се налазио у Пљевљима. Они, међутим, до јесени 1941. ступају у колаборацију с Италијанима, па губе утицај у народу. Његову организацију преузима Равногорски покрет, а преко Милешевског корпуса.
Развој ЈВуО у Старој Рашки је добар пример на коме се могу видети слабости које је покрет имао и у другим крајевима Србије и Југославије. Недисциплина, слаба борбеност, кадровски проблеми, заједнички су именитељ за већину снага ЈВуО у Старој Рашки. Што се тиче идеолошке потпоре, равногорци су ставили акценат на заштиту предратног уставног поретка, одбрану и обнову југословенске краљевине, затим заштиту старорашких Срба, политику ишчекивања повољног тренутка за подизање устанка против Италијана, те константну борбу против комуниста и муслимана. Борба против последњих била је посебно сурова, па током четничких акција, поред борачког, страда и део неборачког становништва.
Старорашки муслимани нашли су се у сложеном положају – неки су гледали према Загребу, други према Тирани, трећи према Истанбулу, али су имали контакте и с партизанима и четницима. Како се њихова оријентација одражавала на ратне сукобе који су били вишестрани?
Почетна политичка дезоријентисаност током 1941. скупо је коштала старорашке муслимане. Њихова истовремена окренутост Немцима, Турцима, односно режимима у Загребу и Тирани, у старту их је довела у сукоб с другим делом становништва – Србима. Даље, њихови почетни напади на Србе отворили су још једну етапу вишевековног верског сукоба, што је утабало пут крвавим међусобним одмаздама поготово у 1942. и 1943. години, током којих су муслимани више страдали.
Ни политички опортунизам из каснијих фаза окупације Србије муслиманима није донео више користи. На пример, несумњиви лидер сјеничких муслимана, а можда и из целе Старе Рашке, Хасан Звиздић имао је контакте и с Италијанима, и с Немцима, и с НДХ, и с албанском владом, и с партизанима, да би на крају завршио под командом генерала Драгољуба Михаиловића.
Ставивши се тако у улогу политичког објекта, старорашке муслимане су користиле све стране за своје интересе, не дајући им углавном ништа конкретно заузврат. На пример, Италијани су их употребили за контролу четника Павла Ђуришића, а исти однос према њима имали су и комунисти. За НДХ су били ослонац режима. Немци су их, придружене с делом четника, супротставили комунистима. Влада у Тирани је преко њих потраживала Стару Рашку све до Лима. Међутим, сви ови фактори југословенске драме мало су шта учинили да испуне потражње муслимана, за шта велики део одговорности сноси и њихова елита која није умела да препозна и одговори на политичке захтеве које је наметала сурова ратна свакодневица.
Бавили сте се страхотама грађанског рата и злочинима који су се десили на овом простору. Реците нам нешто о крвавом вртлогу у коме се нашло становништво Старе Рашке.
Често наводим да поделе и наслеђена непријатељства обично стварају нове поделе и нова непријатељства.
Поред поменуте верско-етничке нетрпељивости, у јесен 1941. Стара Рашка постаје и поприште идеолошког грађанског рата који је прожео све делове Југославије. На терену је ситуација изгледала овако: партизани су ратовали против четника, Италијана и муслиманских милиционера, четници против партизана и милиционера, а ови против партизана и четника. Окупатор је јединог отвореног противника имао у снагама КПЈ, али су његове одмазде биле окренуте углавном према цивилном становништву, пре свега Србима. Отуда у књизи метафора „рат свих против свих“.
Последице су биле тешке. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача утврдила је после рата да су усташке власти током 1941. године, уз помоћ муслиманских милиција, попалиле и уништиле 1.773 српске куће, опљачкале 17.147 грла ситне и крупне стоке, те запалиле 43 села широм Старе Рашке.
Комесаријат за избеглице српске владе у Београду је још током 1941. проценио да су албанско-муслиманске снаге из новопазарског, тутинског и рожајског краја, заједно са онима из Метохије, током септембра, октобра и новембра 1941. попалиле 114 српских села у Ибарском Колашину и Дежевском срезу (више од 4.000 кућа и помоћних објеката). Уз то је са својих огњишта у правцу Рашке, Краљева и централне Србије избегло више од 27.000 Срба. Уколико на ова страдања додамо и трауматично искуство изазвано геноцидом који се над њиховим сународницима десио у НДХ, разумећемо одакле потреба за одмаздом код старорашких Срба.
Затим је уследио поменути револуционарни терор које је спровела КПЈ крајем 1941. и у првим месецима наредне године.
Одмазда Срба уследила је за време напада ЈВуО на муслиманске милиције у Бијелопољском, Пљевљаском и Прибојском срезу у зиму 1943. године. У архивској грађи је остало забележено да је расположење народа за борбу било преко сваког очекивања четника, толико да није било оружја за све. Само два месеца касније број бораца који су се одазвали новој мобилизацији ради сукоба с партизанима био је вишеструко мањи. У сваком случају, током поменутих војних акција разарања су била огромна. У Бијелопољском срезу је спаљено 51 муслиманско село са 1.763 куће. При томе је, према доступним изворима, убијено око 2.800 муслиманских бораца, али и цивила. Још 1.000 их је страдало по збеговима од глади, болести, хладноће. Даље, у Прибојском и Пљеваљском срезу попаљено је још 127 села, односно око 6.000 кућа и помоћних објеката. Опљачкано је и око 45.000 грла крупне и ситне стоке. Штета коју су претрпели муслимани процењена је на милијарду предратних динара. Истовремено, око 35.000 муслимана било је принуђено да напусти своје домове и растури се на све стране Старе Рашке, али и Босне. Заиста, више него суморна слика.
Италијани, четници, комунисти, муслиманске милиције, федералисти – прави кошмар на терену. Може ли се, на основу доступне архивске грађе, уочити било каква логика у нашим трагичним ратним догађајима?
Заборавили сте још и Немце, Бугаре и Албанце. У сваком случају, одлично питање, често сам га сам себи постављао. Али после више од десет година бављења овом темом све ми је теже да на њега дам неки смислен одговор. Можда је најбоље кратко рећи да је на простору Старе Рашке владао хаос, а свакодневица коју је наметао имала је само један приоритет – преживети до сутра. Логика, чини ми се, није овде нашла плодно тле. Таква атмосфера „ломила“ је и најјаче, и без разлике их претварала у „људе рата“, у нешто непрепознатљиво у односу на оно што су били у мирнодопско време. Једном приликом ми је један од професора сугерисао да је „Стара Рашка – Југославија у малом“. Можда је и хаос који је овде владао током Другог светског рата много шири. Хипотеза вредна размишљања, зар не?
Како, у најкраћем, можете описати боравак италијанског окупатора на територији којом сте се бавили? Како је Стара Рашка дочекала слом Мусолинијеве Италије?
Да се надовежем на претходни одговор – мислим да су једино Италијани имали неку рачуницу у поменутом хаосу. Они су, на пример, окупацију Старе Рашке држали две године без већих губитака у људству и материјалу, извлачили су ресурсе, после капитулације су прешли на страну победника, њиховим ратним злочинцима није суђено у Југославији, данас о њима у српској јавности кружи мишљење да су били „добри окупатори“ и слично. А њихова окупациона управа је имала доста сличности са оном заведеном у колонијама по Африци. Али одговор на држање Италијана у Црној Гори и Старој Рашки током Другог светског рата изискује обим засебног интервјуа.

[/restrict]

Један коментар

  1. др Дека

    Жалосно је што се оваквим научницима придаје пажња.
    Наслов поглавља: Четнички напади на албанско-муслиманске снаге
    у Новом Пазару и контраофанзива према Рашки.

    Четници су били борци за ослобођење Старе Србије.
    Овај као да прича о нападу на Руса ни Минск у 1942 и контраофанзиви немаца.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *