Земља несрећног изобиља и срећне беде

Америка – земља бескућника

Листа америчких градова у којима се појавила нова армија социјалних отпадника примораних да живе на улици сваким даном је дужа. Заправо готово да нема већег града с обе стране америчких обала и између њих који се не суочава с овом пандемијом нове немаштине. И док „елита“ која води овај свет у напредну пропаст цинично поручује раји да ускоро неће поседовати ништа и да ће зато биће срећни, америчко бескућништво се шири као шумски пожар

Звучи невероватно чак и за Американце. Наравно, оне који су – како то код људи бива – неспособни да сагледају право лице света око себе када им је добро. Или одбијају да га виде када им је добро. На десетине документарних филмова који су снимљени последњих година и доступни на друштвеним мрежама и видео-платформама нуде ту слику која отрежњује чак и оне којима и даље иде добро. Или их макар провоцира, растужује можда, али свакако застрашује. Престрављује. Јер, видели то или не они којима још увек обећана земља делује као место у коме је добро живети, Америка убрзано постаје земља бескућника, клошара, разваљених камп приколица и прљавих шатора, оронулих кућа, читавих квартова заправо. А када се погледају призори из неких од тих документараца, већина би, уколико не знају где су настали, сигурно као последњи избор навела чувене градове Сједињених Држава. И нису то снимци из забити велеграда одвојених за несрећнике, беднике, наркомане и остали уобичајени отпад најнапреднијег друштва и победоносног система непрестаног напретка. Не, нису то делови Америке далеко од очију света који су се повремено могли видети само у филмовима. Они намењени најнижим слојевима, нелегалним досељеницима и мизерним припадницима етничких група с дна тамошње социјалне лествице који су одувек били у готово свим великим градовима најразвијеније демократије на свету и дичне најбогатије земље од када је света. Америка одавно није ни једно ни друго, а поменути дистопијски призори с улица њихових велеграда настали су у најбогатијим квартовима, усред градова, поред тржних центара, скупоцених радњи и ресторана на доскорашњим „добрим адресама“.

[restrict]

Пандемија нове немаштине

Листа градова у којима се појавила нова армија социјалних отпадника примораних да живе на улици, у поменутим приколицама, шаторима најчешће, али и у колима, у разваљеним напуштеним зградама, у шахтовима и на другим сличним местима – сваким даном је дужа. Заправо готово да нема већег града с обе стране америчких обала и између њих који се не суочава с овом пандемијом нове немаштине. И док „елита“ која води овај свет у напредну пропаст цинично поручује раји да ускоро неће поседовати ништа и биће срећни (!), бескућништво је постало као зараза и шири се као шумски пожари. Многи већ не поседују ништа и нису срећни. Неки тврде да просечно сваких двадесетак секунди Америка добија новог станара на улици! Један од најпотреснијих документарних филмова који су скренули пажњу на овај проблем, „Сијетл умире“, снимљен је пре две године. Добио је и наставак крајем прошле године после преко десет милиона прегледа на интернету првог филма, који је освојио бројне награде и постао доку-хит који су многи гледали као најстрашнији хорор. Оба филма се баве трагедијом Сијетла, некада богатог и савршено уређеног града чије су улице у центру, мада не само у њему, дословно закрчене бескућницима, од којих су многи на тешким дрогама, с озбиљним психичким проблемима, склони насиљу, безброј пута хапшени и исто толико пута пуштани на улицу због необјашњиве либералне казнене политике. Полиција је немоћна да савлада најезду гладних, одрпаних, полуделих од беде и дрога који су преплавили овај град до те мере да су натерали многе да из њега побегну, да заувек затворе своје радње, напусте тешко стечене куће. Али Сијетл ни изблиза није једини град суочен с апокалипсом беде. Само је један од многих. Кажу, чак није ни најгори иако кадрови филма, који сасвим оправдано у свом наслову истиче да је овај град на самрти, показују супротно. Тешко је замислити да стање може бити горе. Али ако погледате кадрове из филмова који се баве бескућницима Лос Анђелеса или, по многим оценама најгорег града у Америци с овим проблемом, Сан Франциска, тешко да можете поверовати да је то снимак настао у неком америчком граду. Непрегледни низ шатора у којима су читава насеља бескућника није више у страшном гету. Сада се налази и у некада пристојним квартовима. А међу бескућницима одавно више нису само необразовани, нелегални имигранти, наркомани, професионални просјаци или припадници мањина које су одувек генерисале америчку беду. Не, сада је међу њима на хиљаде образованих, чак и високообразованих људи којима је корпорацијска Америка све са њеним савршеним демократским системом одузела имовину због кашњења у отплати кредита. Управо се ових дана показало право лице те Америке када Конгрес није успео да изгласа одлагање исплате дугова станодавцима који су настали услед последица мера против ковид пандемије. Рачуна се да ће та кашњења у исплати дугова на улице америчких градова додати још неколико милиона бескућника! Иако је држава наводно одвојила хиљаде милијарди долара за санацију проблема бескућника, а неколико стотина управо за спречавање настанка нових бескућника услед последица од пандемије, то се очигледно неће избећи јер је власт неспособна, инертна, неодлучна, а бирократија превише спора. Милиони људи ће се придружити постојећој армији бескућника јер ће им банке одузети станове и куће, или ће их станодавци избацити на улицу због кашњења у плаћању кирије. Апокалипса америчких градова је тужна, потресна и жалосна. Људи који спавају на улицама, на паркинзима великих тржних центара, по забитима велеграда постали су изгледа нека врста „новог нормалног“ соја градске беде који заиста иде у правцу гореспоменуте циничне флоскуле као из неког дистопијског СФ-а, оне да ће(мо) сви бити бедници и срећни као такви. Из те перспективе Америка је заиста земља срећних.

Свега има осим среће

Али када погледате снимке с тих улица, свега има осим среће. Како не заплакати над призором људи у масним, смрдљивим ритама који избезумљени од дроге и алкохола урлају на пролазнике или безуспешно покушавају да изврше најпростију радњу као што је устајање или скидање неког дела одеће? У панталонама које су им спале до колена они стоје унеређени испред скупоцене радње у неком свом свету, болу и очају. Неприсутни. Неживи. Вичу, свађају се с невидљивим непријатељима. Тешко је поверовати да су некада били обични, такозвани нормални људи, да су имали породице, вероватно и пристојне послове и станове, чак и куће. Нико их сада овакве не примећује, каже коментатор. Али их сви виде! И боје се. Престрављени су. Када они стижу на ред да им се придруже, многима од њих је на памети ово страшно питање. Да постану невидљиви отпад који сви виде, али се праве да га не примећују. Заобилазе га. Они су зомбији који сметају, заударају, плаше. Када их питате, надлежни кажу да је ова појава последица многих узрока. Да је проблем комплексан и зато тешко решив. Циници међу њима ће чак рећи да је бескућништво и живот на улици одлука многих! Решили, ето, да живе у ритама и шаторима, да се хране из канти за ђубре, да скапавају у лудилу од дрога, глади и беде, одбачени од свих. Ко зна, можда су сада заиста слободни. Можда чак и срећни на неки морбидни начин што више немају ништа и што им силом прилика више ништа не треба. Како год, очигледно је да победоносни капитализам и поред тога што је најбољи економски систем који је икада смишљен не оставља много избора. Или ћете грцајући у дуговима јурцати за новим дуговима не би ли отплатили све што вам је тај систем наметнуо да отплаћујете, или ћете живети слободни на улици као клошари без ичега. Али зато срећни! Пошто је, како кажу, проблем нерешив или бар тешко решив, милионима срећника на улици ће се врло брзо придружити нови милиони. Биће среће напретек.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *