Великосрпство

Када је недавно један од Печатових саговорника, Небојша Катић, рекао да живимо у најопаснијем времену од Другог светског рата, мало који скептик се нашао позваним да овим поводом заврти главом. Неподељено одобравање уследило је и када су догађаји у Авганистану отворили брешу за стампедо аналитичког утркивања у сагласју о крају монополарног света. Утицајно вашингтонско перо Патрик Бјукенен (саветник тројице америчких председника) чак је рекао да свет присуствује слому глобалног поретка, јер „једна од главних жртава из Кабула јесте велика визија естаблишмента о америчкој спољној политици за нови век – где су либерализам и демократија победили у бици за будућност“. Укратко, глобалне промене су тако свеобухватне да их и уздржана употреба тешких речи спремно назива – епохалним!
Истовремено с општом сагласношћу да су данашње генерације судбински благословене да без одстојања, временског, просторног или психолошког, живе планетарни лом, грађани Балкана, а посебно житељи пост-југословенског простора, у прилици су да установе да у њиховом стварносном поретку има константи, тачније речено, политичких џокер-идеја и матрица које су практично безвремене. Реч је о такозваном „великосрпском национализму“, „великосрпској политици“, „великосрпском становишту“… С поменутим појмовима великосрпства у унутрашњој структурној повезаности обавезно иде страх, потом и отпор оних који се, стварно или наводно, дакле симулирано и преварно, осећају угроженим од „великосрпске хегемоније“! Већ дуже од једног века, у ритму који не бележи значајније паузе, трају поменути “страхови“, запомагања и отпор опасности од могућег спровођења „великосрпске политике“.
Протеклих дана, у склопу низа догађаја који нису искључиво политичке природе, оснажено је препознавање поменутих појава. Најдрастичније, то је забележено поводом предстојеће церемоније устоличења изабраног митрополита црногорско-приморског Јоаникија, 5. септембра у Цетињском манастиру.
Најпре је шира јавност из медија сазнала да „Дританови и НАТО-Цетињани траже да полиција забрани Јоаникијево устоличење“, односно да црногорска Скупштина од СПЦ тражи да од церемоније одустане или да је одржи другде! Уследио је Апел групе јавних радника из региона који су позвали ЕУ и САД да у складу са жељама противника одржавања церемоније на Цетињу „хитно утичу на власти Србије и Црне Горе, али и Српску православну цркву“.
Премда је историјска чињеница да су се вековима православни епископи устоличавали на Цетињу, ево „чињеница“ које уочи предстојећег устоличења митрополита Јоаникија, до гнушања, узнемиравају потписнике Апела. Навод који следи дешифрује запањујући, на злоћудним фантазијама, политичкој пропаганди и спиновима утемељени, садржај матрице о „опасности великосрпства“.
„Садашња власт у Црној Гори представља инструмент мрачних циљева великосрпске политике која је резултирала геноцидом, етничким чишћењем и најтежим ратним злочинима у Европи после Другог светског рата. На мети те исте политике данас се налазе држава Црна Гора и њене националне мањине, посебно Црногорска православна црква (сиц!), Црногорци и сва обележја културно-историјског идентитета и традиције црногорског народа, међу којима је Цетињски манастир већ вековима један од најзначајнијих симбола.“
Авет великосрпске опасности овде „маркирају“ потписници: Латинка Перовић, Вељко Булајић, Весна Пусић, Соња Бисерко, Сенад Пећанин, Богдан Тањевић, Никола Самарџић, Боро Контић, Дино Мустафић, Славиша Лекић, Динко Грухоњић и Давор Ђенеро…
Шта је још, према овом виђењу, стварни садржај „циљева великосрпске политике“? Ево друге заокружене мисли из Апела: „Актуелна власт наставља досадашњу антицрногорску и антизападну политику која је растурила међуетнички и међуконфесионални склад, утемељен на антифашистичкој традицији, грађанској и секуларној држави и чврстом опредељењу већине грађана за чланство државе у Европској унији и НАТО савезу.“
Уздржано коментаришући ситуацију поводом захтева да се устоличење премести, српски патријарх Порфирије посредно је разобличио методолошку (не)ваљаност наратива који негују потписници овог бахатог обраћања јавности, али не само они, већ и сви други њихови саборци: „Препознајем савремени механизам замена теза где некога унапред прогласите црним, где га прогласите провокатором, креатором свих могућих проблема и онда себи створите легитимно право да га спутавате да он ходи путевима своје слободе која је истовремено и Љубав.“
Замена теза о којој говори патријарх сажети је опис вечите мањкавости наратива о великосрпској опасности. То је и уходани методолошки приступ у поставкама бораца и боркиња против „великосрпства“, а најчешће је једноставно и лако могуће поставку за поставком оспорити, дајући јој – навођењем чињеница – контрапредзнак и обрнути смисао.
Ненадано, својеврсна порука упућена актерима овог писаног замућивања ситуације под паролом борбе за историјску одговорност, стигла је и од министра спољних послова РФ Сергеја Лаврова, који је упозорио да је Српска православна црква, једнако као и руска црква, угрожена опаким деловањем низа актера. „РПЦ је под најјачим притиском бројних западних држава, пре свега САД које имају за циљ уништење јединства православља у свету. Најштетнију улогу има васељенски патријарх који је покушао да унесе раскол, иако му није баш успело, у канонску Украјинску православну цркву. Такве покушаје видимо и у Белорусији, Сирији, Либану, на Балкану, где је Српска православна црква на мети снажних напада.“
Када је о простору Западног Балкана реч, најштетније деловање против националних интереса целокупног српског народа међутим има прецизно осмишљена и стратешки веома добро постављена пракса „борбе против великосрпске идеологије“. Ова пракса живи на екс-Ју простору, али и у глобалним центрима моћи. Од непријатеља и противника, великосрпска опасност бива именована као зло, и потом препозната у свему што подразумева заштиту и очување елементарних историјских и других националних права и идентитетске вертикале Срба.
Злогласни статус „великосрпства“, његове идеологије и хегемонске политике, установљен је преко циљане манипулације и наопаког именовања сваког истрајавања у одбрани интереса и права српског народа. Овај „механизам“ демистификовало је и текуће спорење поводом устоличења на Цетињу, а Апел интелектуалаца исказао се као огољен случај обмањивачке злоупотребе појмова.
Ако је тачно, а јесте, да је крај монополарног света известан, и ако је образац антисрпског деловања под маском отпора великосрпској политици утемељен у монополарном поретку и диктату његових центара моћи, није ли време за важне промене у српском политичком и стратешком деловању?
„Београд, Бањалука, а надамо се и Подгорица, морају да разумеју да се америчким крахом у Авганистану свет променио. А да опције мултиполарности (Русија и Кина) коначно дају и одговоре Србима за будући крах америчке политике на Балкану. Свако другачије понашање Београда, Бањалуке и Подгорице, било би погубно за Србе.“ Ово каже професор геополитике Срђан Перишић, уз констатацију да је „у току глобална тектонска промена од Авганистана до Балкана“.
Верујемо да би уважавањем неопходнoсти промене српске политичке парадигме, сав актуелни бесмисао и фактичка празнина прокаженог појма „великосрпска политика“ добио смислени садржај, националном интересу примерене „српске политике“, свакако не и агресивне и за друге наводно опасне теорије и праксе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *