Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
За Монтенегрине Мила Ђукановића, Црногорце који се пред њим као својим господаром понашају улизички, а пред важећим законом и својом етничком браћом издајнички, карактеристична је психологија преверника. Одбијајући да су Срби, они настоје да изграде свој идентитет у оспоравању како сопствених српских етничких корена, тако и своје досадашње културне и националне традиције
Све учесталија драматична збивања која обележавају наше време карактерише и њихово понављање према већ утврђеним матрицама, али због заборава њихових конкретних садржаја најпре их доживљавамо као новости да би нам потоње сећање потврдило интуитивни утисак о њима као „већ виђеном“ догађају. Читава драма поводом устоличења митрополита Јоаникија 5. септембра у Цетињском манастиру одвијала се заправо према добро познатом и давно написаном сценарију примењеном и приликом устоличења претходног митрополита Амфилохија, само је сада допуњен могућношћу најрадикалнијег остварења. Његови реализатори су некад били чланови Либералног савеза, а сада чланови и симпатизери Демократске партије социјалиста.Доживљавајући устоличење митрополита Јоаникија као ширење утицаја Српске православне цркве и интереса Србије у Црној Гори, црногорски националисти су своје негодовање изразили захтевом да се овај чин не обави у Цетињском манастиру већ на неком другом месту. Овај захтев је подржала група јавних радника из региона својим Апелом у којем позивају ЕУ и САД да удовоље жељама противника верске церемоније и у том циљу утичу на власти у Србији, Црној Гори, те на СПЦ. Поставља се питање да ли би оваква акција била могућа да се нека група успротиви устоличењу католичког надбискупа, па да се од актуелних власти и Ватикана затражи одлагање и измештање тог чина? Иако би се такав захтев могао аргументовати необоривим доказима о умешаности Римокатоличке цркве у усташки геноцид над Србима и најстрашније злочине над њима у историји човечанства, негативан одговор се подразумева, јер су лажи о последицама великосрпске политике јаче од истине. Још би било невероватније да одбијање таквог захтева буде повод насилним демонстрацијама и угрожавању живота римском верском поглавару и надбискупу.
Вишевековно присуство Српске православне цркве у Црној Гори и њено деловање у оквиру Митрополије црногорско-приморске чинили су основаним да се поменути захтев одбије, због чега су насилници дан пре устоличења контејнерима, камењем и аутомобилским гумама блокирали све путеве који воде ка Цетињу, а посебно пут из Подгорице, како би спречили долазак великодостојника СПЦ у Цетињски манастир. И управо на дан обављања светог верског чина дивљаштвом тзв. комита, ударне песнице Ђукановићевих Монтенегрина, изражена је намера да се брутално спречи митрополитово устоличење. Зато њихово противзаконито насилно онемогућавање легалног одржавања најављеног верског обреда и нема никакве везе с грађанским и законски дозвољеним протестом.
Блокирање путева, постављање барикада и паљење аутомобилских гума били су само декор за знатно опасније и трагичније збивање које је припремљено. Можда комите, како се тврди, нису биле спремне да гину на барикадама за свог председника, али су исказале спремност да убијају учеснике устоличења митрополита у Цетињском манастиру. О томе је најпре стигло сведочење с друштвених мрежа на којем се појавио снимак једне разочаране комитске „баке“, незадовољне коначним исходом недавних догађаја на Цетињу, а која жали што тада није макар неког убила да би била срећна. Ова исповест неидентификоване госпође сажима намере Монтенегрина који су обучени да убију, остали су разголићени када су им маске пале.
Показало се то након објављивања аудио-снимака на којима се припадници полиције упозоравају на опрез и обавезу да приступе процедури заштите када се на њих отвори ватра јер су се тада чули рафали на главној барикади на Белведеру. И на снимку који је објавила црногорска ТВ, а који је прослеђен и управи полиције, јасно су се чули пуцњи из ватреног оружја. На основу ових доказа у државном тужилаштву на Цетињу формиран је предмет и покренута истрага у циљу испитивања навода да су демонстранти 5. септембра поводом устоличења митрополита црногорско-приморског Јоаникија на главној барикади пуцали на полицију.
У светлу ових чињеница о припреми оружаног напада на великодостојнике СПЦ, изнуђена одлука Владе Црне Горе, обавезне да осигура одржавање планираног верског чина, да хеликоптером обезбеди њихов долазак у Цетињски манастир била је потпуно исправна, а њеним ефектом били су матирани и злобни коментатори који су у бесу говорили о некаквом десанту на црногорску независност и окупаторској акцији, иако је оваквим решењем избегнуто насиље, спречен крвави пир и губитак људских живота.
За разлику од понашања црногорских националиста на Цетињу, православни верници у Подгорици су верском толеранцијом и порукама помирења и љубави показали суштину православља. Упркос помирљивом тону и световних и светих власти након устоличења митрополита Јоаникија, напетости нису окончане јер Монтенегрини не престају с провокацијама и нападима. На мети је и даље имовина СПЦ коју настоје да присвоје и доделе новооснованој непризнатој ЦПЦ. Иако је Цетињски манастир одувек био у власништву Митрополије црногорско-приморске, односно СПЦ, обновљена је грађанска иницијатива за његово враћање тзв. Црногорској православној цркви. Мотивисан самообманом о наводном власништву Цетиња над овим манастиром, тај предлог се нашао и на седници тамошње скупштине.
Истрага правоверних
За Ђукановићеве Монтенегрине, Црногорце који се пред њим као својим господаром понашају улизички, а пред важећим законом и својом етничком браћом издајнички, карактеристична је психологија преверника. Одбијајући да су Срби, они настоје да изграде свој идентитет у оспоравању како сопствених српских етничких корена, тако и своје досадашње културне и националне традиције. Утврђено је да су они који из својих интереса, добровољно или присилно, напусте дотадашњу веру и пређу у неку другу, те постану припадници друге нације – посебно мотивисани да то и докажу. Тада и постају највећи непријатељи својој браћи, коју оптужују за неверство упркос њиховом одолевању искушењу којем су подлегли преверници и чувању свог дотадашњег идентитета. У недостатку аргумента, они постају агресивни и насиљем настоје да докажу своју исправност.
За разлику од колектива који се бранио од отпадништва, тако што је ојачавао моралну страну својих чланова да одоле искушењима, преверници су преокренули тај принцип и агресивно настоје да потврде свој нови идентитет стварањем новог вештачког језика, цркве, традиције, тумачењем историје. Опасност од потурица приказао је један од највећих српских песника, владика Петар Други Петровић Његош у свом најзначајнијем делу Горски вијенац. Међутим, данашњи Монтенегрини су окренули Његоша наглавачке и первертирали идеју његовог дела у амбицији да истраже правоверне. Трагична подела одређује не само овај догађај већ наговештава и будућа чудна дешавања у Црној Гори.
Може се разумети то да појединци и групе људи стварају свој идентитет супротстављањем већинској популацији којој и сами припадају, али је несхватљиво да они који би пре требало да буду део фолклора и на маргини друштва агресивношћу својих захтева и уцењивањем настоје да присиле друге да промене свој идентитет. Још је неразумније да се у постојећем друштвеном амбијенту допусти такво њихово деловање које добија подршку националнихилиста и аутошовиниста.
Међутим, овакве појаве су разумљиве с њиховог социјалног и психолошког аспекта који осветљавају праву функцију и значај прикривене матрице сукоба што се стално распирују. Означени као непријатељи црногорске независности и посебности црногорског националног идентитета, Срби у Црној Гори су политички демонизовани у циљу интеграције Монтенегрина. За разлику од политике која оваквим концептом спољашњег непријатеља врши унутрашњу друштвену пацификацију, Монтенегрини под вођством свог актуелног председника мржњом према Србима повећавају раздор међу истим народом зарад повећања сопствене парцијалне хомогенизације. Тај архаични модел одређења другог као различитог, супротног и непријатељског, као претње конституисању и потврђивању сопственог идентитета, постао је у Црној Гори основа за однос црногорских националиста према Србима.
Ослобађање негативитетаПосле Другог светског рата, када је у оквиру нове комунистичке државе било немогуће истицати претензије на државну самосталност Црне Горе, започело је инсистирање на стварању посебне црногорске нације у циљу деоба Срба. Тежња да се и етногенетски докаже да су Црногорци посебан народ добила је у оквиру тзв. Дукљанске академије и своју квазинаучну аргументацију која се свакодневно увећава. Чини се да су за таква схватања посебно постали подобни после привредног колапса осиромашени становници Цетиња, „града поцепаног срца“. И управо таква социјална основа цетињских Монтенегрина чини разумљивим, али не и оправданим, њихову милитантност. Осиромашени у тој социјално-привредно обесмишљеној стварности, налазе упориште свог постојања и животног смисла у потврђивању свог замишљеног идентитета и тежњи да буду оно што у суштини нису: национално другачији од своје етничке и рођене браће. |
Расистичка основа
У том непријатељском одређењу посебан значај имају неосноване оптужбе које се упућују Србима за њихов „великосрпски национализам и хегемонизам“ и вођење „великосрпске политике“ којима се пренаглашава фиктивна опасност од њих да би се они могли напасти. Корени таквог односа су дубоки, а њихова комунистичка верификација од пре готово једног века учинила је легитимним напад на Србе у циљу свог националног самопотврђивања. Под комунистичким геслом да су сви национализми опасни, али да је српски најопаснији, могли су да се у оквиру тадашњих република узгајају и разбуктавају национализми, а да се за њихово потискивање априори узима и аргумент о постојању српског национализма као највећег зла. Оптуживање жртве за намере које агресор има према њој показало се успешним у сецесионистичким ратовима деведесетих на простору тадашње заједничке државе. Намерном заменом тезе у сагледавању узрочно-последичних релација у насталом конфликту дошло се и до планетарне демонизације Срба. Одговор жртве, тадашње Југословенске народне армије, неосновано сматране српском, иначе једине легитимне војне формације на простору те државе, проглашаван је узроком конфликта и разлогом за напад на њу. Идеолошки мит о великосрпском хегемонизму и империјалном освајању збуњивао је Србе и стављао их подређен положај сталне дефанзиве и покушаја одбране од великих лажи.
Из тог, чинило се, већ потрошеног идеолошког арсенала извлаче се и овом приликом у Црној Гори неосноване оптужбе којима Монтенегрини настоје да легитимишу напад на Србе претварајући их у објекте за пљување, врећу за ударање и мету за одстрел. Делујући као имперсонална сила усмерена ка протеривању и убијању злих и непожељних, такве неосноване оптужбе имају и своје расистичко обележје, које је посебно одјекнуло у срединама неоусташтва и исламског фундаментализма где је управо тај однос према Србима био мотив оружаног потврђивања њихове посебности. Не изостају такве оптужбе и у Србији од дежурних другосрбијанаца, као и из центара светске моћи који заменом тезе о узроку агресије опет окривљују Србе. По диктату иностраних ментора, овдашњи разгласивачи србофобије искористили су и овај повод да упозоре на српску опасност.
У милитантним оптужбама Срба и Србије за великосрпски национализам и хегемонизам препознају се одјеци давно утврђеног бољшевичког дискурса, који је управо у Црној Гори нашао погодно тле и менталитетску основу за раскол у српском народу. Међутим, те поделе спадају у феномен дугог трајања који је повремено добијао своје трагичне размере. Менталитетска основа о црногорској посебности потиче из њихове динарске виолентности пренаглашавања свог српског идентитета у односу на друге Србе. Сматрајући себе већим Србима од свих других, житељи „српске Спарте“ су у кризним тренуцима доказивали да је њихова величина толика да они, заправо, и нису Срби. Тај менталитетски набој за расколом дошао је до изражаја и у новијој историји у којој је и Цетиње постало град симболичког црногорског раздвајања. Иако је одлуком Подгоричке скупштине 26. новембра 1918. извршено безусловно уједињење Црне Горе и Србије у заједничку државу, Краљевину СХС, Божићном побуном наредне године на Цетињу и у Никшићу, у чијој су организацији учествовале и италијанске војнодипломатске службе, настојале су се релативизовати ове одлуке истицањем потребе за очувањем црногорске независности, повратком одбеглог краља Николе и само условним уједињењем са Србијом. На православни Божић, 7. јануара 1919, побуњене зеленаше су на Цетињу поразили бјелаши, уз помоћ српске војске. Формиране након аустроугарске окупације, комитске чете су и након ослобођења и гушења Божићне побуне, уз подршку и помоћ Италије, наставиле и почетком двадесетих година борбу за независност Црне Горе.
| Дан пре одржавања цетињске Скупштине у уторак, 14. септембра, на којој је планирана расправа о апсурдној иницијативи грађана за враћање Цетињског манастира Црногорској православној цркви, која, основана 1993. године као невладина организација, никада није била власник овог објекта Српске православне цркве, Влада Црне Горе доноси одлуку да он буде у власништву државе. Иако је ова одлука последица неуставне измене прописа извршене 2005. године о власништву некретнина којима је и имовина Цетињског манастира бесправно приписана Престоници, односно Цетињу, њоме је не само изневерен захтев прошлогодишњих масовних литија против предложеног закона о власничком подржављавању верских објеката већ и грубо оспорена чињеница да Цетињски манастир од свог оснивања 1484. године припада Митрополији црногорско-приморској, а што је и потврђено документом Завода за заштиту споменика културе Црне Горе од 3. јуна 1961 – једини власник овог објекта је Управа Цетињског манастира. Међутим, упркос овом документу и владиној одлуци, Скупштина Цетиња је већином гласова својих одборника, 19 од 36, подржала иницијативу грађана да се права својине Цетињског манастира пренесу с Престонице на непризнату ЦПЦ. Локални парламент је овом политичком преваром одобрио узурпацију имовине Митрополије црногорско-приморске, али су тиме поново обманути верници новог црногорског идентитета који, сматрајући да су у праву, настоје још агресивније да се докопају легалног поседа СПЦ. |
Почетак Другог светског рата, обележен сломом Краљевине Југославије, искористили су управо Монтенегрини да на Петровданском сабору,12. јула 1941. године, уз клицање фашизму и Мусолинију, прогласе на Цетињу Независну Црну Гору. Ова фашистичка творевина била је пандан претходно створеној НДХ, а њену је идеологију Монтенегрина, чији је заступник био Секула Дрљевић, преузео данашњи црногорски председник Мило Ђукановић, у чијој су верзији његови поклоници и симпатизери добили назив Милогорци.
