У ПЕРО И У ВЕТАР – Заустављени дах родног тла

У овом делу брдовитог Балкана све је мање брђана, простор се исушује. Некад су то узроковали ратови, болешчине и сеобе; сада се живот разједа изнутра. Дошло је до губљења моћи и воље, до замора материјала. И то боли

Жива смрт. То ми се, овога лета, у завичају, на сваком кораку наметало. Живот ударио у невидљиви зид, изгубио полет и правац. Пражњење простора стигло до ванземне прозрачности, прешло у ванвремену укоченост. Је ли ово завршни ступањ, шта још може да дође? То траје откако сам стао на ноге, напредује као нечујно сурвавање ни у шта. У овом делу брдовитог Балкана све је мање брђана, простор се исушује. Некад су то узроковали ратови, болешчине и сеобе; сада се живот разједа изнутра. Дошло је до губљења моћи и воље, до замора материјала. И то боли.
Пребрали смо се, каже комшиница, чији син јединац ради у иностранству. Опи ме, за часак, звучност и сликовитост глагола, лепота речи замагли тежину смисла. Проредили су се, растеретили, одбацили, са кукољем, и оно што је било вредно: десила се демографска катастрофа. Пандемија тој катастрофи даје митске размере, преживели се клоне дружења. Дешава се тихи смак света, онако како га је Т. С. Елиот видео у једној песми: не с треском него са цвиљењем. Испред месне продавнице сељаци натежу пиво из флаша. Сваки на домаку четрдесете или педесете, и сви нежењени. Девојке пристигле за удају разбежале се којекуда, свако им је бољи од човека земљорадника, а и онамо куда су побегле имају пречих послова од рађања деце. Брига око краве и козе, окопавања баште, плетења џемпера и чарапа, све им то дође као низ понижавајућих принуда из превазиђене фазе историје…
И у праву су, донекле. Старије сељанке изгледају уистину жалосно. Виђам их, пијачним даном, у чаршији. Готово свака похрамљује, на леву или десну ногу. Живот их погрбио, искривио, приземљио. Посрћу и старци, али некако поноситије, ваљда зато што носе штапове, имају на шта да се ослоне или да млатну погану судбину, ако им изиђе на очи. Ко од таквог усуда не би побегао?
На крају крајева, и мој породични живот је епизода те, свеопште бежаније. Јесте, могу да понудим извесна убедљива оправдања, имам нарочитих олакшавајућих околности, али онај ко ме гледа из даљине свакако ме види као честицу у маси обеспућених апатрида. А нисам сасвим дигао руке од завичаја. Враћам му се у лето, да бих видео какву су нову штету начинили пухови, и посекао понеку суву грану у запуштеном воћњаку. Чувам наслеђено парче дедовине и очевине: зато ми је и дато, да га чувам, и да га даље предам. Имању је истекао рок корисног трајања. Изјутра, кроз воћњак мирно прошета срна са ланетом или се покаже храбри зец. Повремено загракћу црне морке, љуте због мог присуства на тлу које су присвојиле. Комшија узима траву, бесплатно, колико да ми учини услугу. И он је запослен, пољопривредом се бави суботом и недељом.
Умире рурална цивилизација. Нама, кратковеким смртницима, то личи на смак света. Што, историја нас томе поучава, не може бити истина. Садашње умирање је, вероватно, увод у обнову, припрема препорода. Оно што ће се из пропасти родити тек се на махове наслућује. То што долази свакако ће бити јаче и здравије, по укусу далеких и нерођених бића. Апстрактна утеха: ми у њиховој срећи не можемо учествовати.
Један од видова великог слома јесте пад наталитета. За државну управу то је непријатна статистичка чињеница, редовни годишњи мањак од тридесет хиљада душа, слабљење одбрамбене моћи земље, удар на пензијски буџет. Бројке су хладни хијероглифи, са њима се носи памет; призори са родног тла погађају душу. Одустајањем од рађања управљају ирационалне силе, то је несрећа чији се узроци не дају лако побројати. Отказује нагон настављања врсте, и то у побољшаним материјалним приликама. Живљење је недокучива дужност, како појединца, тако и народне заједнице. Мајка, на аеродрому у Кабулу, гура своје детенце у руке непознатог путника који има срећу да се може укрцати у авион. Носи га, куд знаш – нека живи! Како, где, са киме, то ће само открити. Родивши га и задојивши га, она је своје испунила. Светско зло јој не допушта да га и даље прати.
Живи се да би се живело. Чему, зашто? Чим се постави питање циљности, слепи замах постојања губи знатан део своје енергије. Рађање само себе носи, оно следи заповед Множите се! Налог није пропраћен подробним образложењима. Имамо главу, имамо руке, и слободу: довољно за освајање смислености. Ако ни у чему другом, освојићемо је у борби за голи опстанак. Рад, телесни као и умни, отвара неограничене могућности за испуњавање празнине у којој смо се, с рођењем, обрели.
Са одустајањем од рађања и рад је запостављен и обезвређен. Свео се на невољно отаљавање, на уходани пут којим се долази до новца. Посебно је дискредитован рад у зноју лица свога. А једино је земља хранитељка знала да труд награди како треба, хлебом, воћем, поврћем, изворском водом и вином, а не месечном платом. Рад у поднебесној њиви, не у фабричкој хали и чиновничкој фотељи. Ознојен од напора и од јулског сунца, човек друкчије мисли и цео свет му друкчије изгледа. Са слабљењем исконске трудољубивости, земаљац је одбацио муку, али и благодати, са којима је, од Хесиодових „Послова и дана“, до „Прве бразде“ Милована Глишића испуњавао своју судбину. Понуђен му је знатан добитак на једној, и још већи губитак на другој страни.
Зној је прао очињи вид, лечио мишљење од јалових застрањења. У предасима од орања и копања, наслоњен на ралицу или на мотику, раденик је доживљавао милошту оностраности, утањао у Свемир, у Свесвет. (Тако те предахе, барем ја, из дечачких година, у сећању чувам.) Рад ослобађа, и поред крваве лакрдије коју су са Хегеловом максимом извели нацисти у Аушвицу. Зидар Иван Денисович уверио нас је да и робијашки посао ослобађа душу, испуњава је нарочитом врстом задовољства. Да, увек је било ринтања, кулучења, грбачења, рмбања, црнчења, диринчења и аргатовања; модерно доба је све рефлекторе уперило на изнурујући телесни напор. Тако су заслужени предаси прешли у сласно ленчарење и осветољубиво бадаваџисање. Помешали су се радост и туга, све их теже разликујемо. Рад на земљи је изнуривао, али је уносио и склад у мишљење и корачање. Мртви уморни, жетеоци и копачи су, у повратку са њиве, предвече, певали. Око 1955. песме су замукле. Ослободиоци људског рода су несвесну сељачку масу стали да преобраћају у освешћену радничку класу да јој се са Транзицијом крајем века изгубе траг и име.
Нестајање је, свакако, предигра рађања. Одбеглице се, овде-онде, враћају у место рођења. Ако ни због чег другог, оно да на миру умру. Машине, које нам са свих страна пробијају уши, једног дана ће заћутати. Индустријска револуција је почела њиховим уништавањем, а могла би завршити разбијањем канцеларијских компјутера. Некадашњи француски министар за очување природне средине Ив Коше предвиђа да ће се мир на земљу вратити око 2040. Земља ће тада избљувати последње остатке нафте, тог мутљага органског порекла, прогутаног пре неколико милиона година. Закочиће се копнени, поморски и ваздушни саобраћај. Земља ће се вратити месту са кога се, и поред вашарске хуке и трке, никада није ни помицала. Свет ће одахнути од лудости зване незадрживи Прогрес. Министар се за тај заокрет припремио. Запосео је у Бретањи неколико хектара земље, купио коња и кочије, набавио ручну пумпу за црпљење воде из бунара, и захваљујући оближњој шуми побринуо се за грејање. Пчеле радилице му већ увелико припремају восак за свеће којима ће осветљавати вечерње обеде. Министар је спреман да, заједно са Природом, крене ни од чега. Онако како је живот, са објавом Речи (Логоса), ни од чега и почео.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *