СУТРА – Време има времена

Пише Здравко Кучинар

Филозоф Либерт и његови избори

Аутору овог текста, филозофу Артуру Либерту, професору Берлинског универзитета, као Јеврејину, онемогућено је било 1933. даље деловање у Немачкој. Прихватио је позив Београдског универзитета и дошао у недовољно познату земљу, која је постојала само петнаест, а под тим именом тек пет година. Импресиониран земљом, њеним људима и универзитетом који га је примио, филозоф је писао о свом „открићу Југославије и Србије“, полетне земље у пуном процвату и истрајних људи који су изградили своје разумевање времена, стамено трајање у њему и поверење у будућност, у своје „сутра“! Користио је сваку прилику да одбаци наметано гледање на нашу земљу као на прљаву земљу свињара у блату Балкана.
Овај текст је објављен у швајцарском листу Der Bund (3. 1. 1937). Краћа верзија је изашла у загребачком листу Мorgen (21. 8. 1935), који је, прогермански усмерен, одмах објавио и реакцију на Либертово гледиште. Писац је желео да његово виђење наше земље и карактера њеног народа доспе до што више читалаца, па је чланак понудио и бечком листу Neue Freie Presse, који га није прихватио. Пријатељи су подржали ауторове покушаје да се његово разумевање нашег народа појави и на другим језицима. Филозоф Андерс Кариц са универзитета у Упсали обезбедио је превод на шведски, а књижевник Рудолф Кајзер, Ајнштајнов зет и биограф, покушао је да текст објави у Америци. После више од 80 година текст се појављује и на језику народа о коме је реч.

Пише Артур Либерт

Берлинског професора и филозофа Артура Либерта, аутора овог текста, судбина је – по позиву Београдског универзитета – довела 1933. године у Србију… Остајући у средини која га је прихватила и коју је заволео, он се потом трудио да својим ангажманом промени европске предрасуде и представе о нашој земљи. Ексклузивно објављујемо подсећање на овог (неправедно) заборављеног пријатеља српског народа и пријатеља свих Југословена. Либертов текст надахнут одушевљењем за земљу и народ чије је особености и карактер откривао, упознавао и поштовао, после више од 80 година сада се појављује и на српском језику – у преводу (с немачког ) академика Данила Н. Басте и с пропратним коментаром професора Здравка Кучинара

Југославија! Србија! Зар те горостасне земље нису још пре неколико година за осталу Европу биле један скоро мрачан појам? Зар оне нису биле, такорећи, далеко, далеко заостале? Јуна 1914. праснули су у босанском главном граду пуцњи који су имали милионског одјека и започели страшне крваве ужасе Светског рата. Од тог времена се погледи остале Европе све више и више усмеравају ка тој земљи. И то с пуним правом. Јер овде се одвија развој који је у вишеструком смислу од највеће важности. Југославија је земља у процвату. Њен политички и њен привредни развој непрекидно расту. А у културном погледу она показује најзанимљивије особености које упућују на стару и дугу традицију. Међутим, те изванредне особености није лако и једноставно разумети, и уживети се у обичаје и навике, схватања и животне погледе овдашњих људи.
Брзина модерних саобраћајних средстава подстиче обману која се овде често среће. Авионом је човек из Берлина у Београду за шест сати, из Прага за пет, из Беча за нешто више од два сата. Жестока брзина чувеног симплон-експреса доноси Швајцарца за округло двадесет четири сата у главни град Југославије. Рапидно савлађивање простора спречава да се путник на одговарајући начин може преудесити и на ново прилагодити. Овде он – скоро би се тако могло изразити – стиже прерано и пребрзо. Осталу Европу још није довољно заборавио, време је за то прекратко. Простор и време су му нестали. А ипак употребљава их да би се навикао на ново, штавише, да би уопште знао да долази у нову земљу, у нове прилике, међу нове људе, чији живот и чија култура имају многоструко друкчије претпоставке него што их имају живот и култура у земљама порекла.
А да би се обмана ојачала и употпунила, уз то долази да је Београд сасвим модеран велеград који је елегантан, који у многом погледу изгледа сасвим европски. Ту су многобројни небодери, ту јуре луксузни аутомобили кроз чисте улице, ту звоне преко многих тргова сасвим попуњени електрични трамваји. А да би срео источњачки одевене људе, човек мора отићи у споредне улице или предграђа, понешто удаљеније од средишњих делова града.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *