СУТРА – Време има времена

Пише Здравко Кучинар

Филозоф Либерт и његови избори

Аутору овог текста, филозофу Артуру Либерту, професору Берлинског универзитета, као Јеврејину, онемогућено је било 1933. даље деловање у Немачкој. Прихватио је позив Београдског универзитета и дошао у недовољно познату земљу, која је постојала само петнаест, а под тим именом тек пет година. Импресиониран земљом, њеним људима и универзитетом који га је примио, филозоф је писао о свом „открићу Југославије и Србије“, полетне земље у пуном процвату и истрајних људи који су изградили своје разумевање времена, стамено трајање у њему и поверење у будућност, у своје „сутра“! Користио је сваку прилику да одбаци наметано гледање на нашу земљу као на прљаву земљу свињара у блату Балкана.
Овај текст је објављен у швајцарском листу Der Bund (3. 1. 1937). Краћа верзија је изашла у загребачком листу Мorgen (21. 8. 1935), који је, прогермански усмерен, одмах објавио и реакцију на Либертово гледиште. Писац је желео да његово виђење наше земље и карактера њеног народа доспе до што више читалаца, па је чланак понудио и бечком листу Neue Freie Presse, који га није прихватио. Пријатељи су подржали ауторове покушаје да се његово разумевање нашег народа појави и на другим језицима. Филозоф Андерс Кариц са универзитета у Упсали обезбедио је превод на шведски, а књижевник Рудолф Кајзер, Ајнштајнов зет и биограф, покушао је да текст објави у Америци. После више од 80 година текст се појављује и на језику народа о коме је реч.

Пише Артур Либерт

Берлинског професора и филозофа Артура Либерта, аутора овог текста, судбина је – по позиву Београдског универзитета – довела 1933. године у Србију… Остајући у средини која га је прихватила и коју је заволео, он се потом трудио да својим ангажманом промени европске предрасуде и представе о нашој земљи. Ексклузивно објављујемо подсећање на овог (неправедно) заборављеног пријатеља српског народа и пријатеља свих Југословена. Либертов текст надахнут одушевљењем за земљу и народ чије је особености и карактер откривао, упознавао и поштовао, после више од 80 година сада се појављује и на српском језику – у преводу (с немачког ) академика Данила Н. Басте и с пропратним коментаром професора Здравка Кучинара

Југославија! Србија! Зар те горостасне земље нису још пре неколико година за осталу Европу биле један скоро мрачан појам? Зар оне нису биле, такорећи, далеко, далеко заостале? Јуна 1914. праснули су у босанском главном граду пуцњи који су имали милионског одјека и започели страшне крваве ужасе Светског рата. Од тог времена се погледи остале Европе све више и више усмеравају ка тој земљи. И то с пуним правом. Јер овде се одвија развој који је у вишеструком смислу од највеће важности. Југославија је земља у процвату. Њен политички и њен привредни развој непрекидно расту. А у културном погледу она показује најзанимљивије особености које упућују на стару и дугу традицију. Међутим, те изванредне особености није лако и једноставно разумети, и уживети се у обичаје и навике, схватања и животне погледе овдашњих људи.
Брзина модерних саобраћајних средстава подстиче обману која се овде често среће. Авионом је човек из Берлина у Београду за шест сати, из Прага за пет, из Беча за нешто више од два сата. Жестока брзина чувеног симплон-експреса доноси Швајцарца за округло двадесет четири сата у главни град Југославије. Рапидно савлађивање простора спречава да се путник на одговарајући начин може преудесити и на ново прилагодити. Овде он – скоро би се тако могло изразити – стиже прерано и пребрзо. Осталу Европу још није довољно заборавио, време је за то прекратко. Простор и време су му нестали. А ипак употребљава их да би се навикао на ново, штавише, да би уопште знао да долази у нову земљу, у нове прилике, међу нове људе, чији живот и чија култура имају многоструко друкчије претпоставке него што их имају живот и култура у земљама порекла.
А да би се обмана ојачала и употпунила, уз то долази да је Београд сасвим модеран велеград који је елегантан, који у многом погледу изгледа сасвим европски. Ту су многобројни небодери, ту јуре луксузни аутомобили кроз чисте улице, ту звоне преко многих тргова сасвим попуњени електрични трамваји. А да би срео источњачки одевене људе, човек мора отићи у споредне улице или предграђа, понешто удаљеније од средишњих делова града.

[restrict]

Из Либертове преписке

Најчешће се помишља да је Београд прљаво свињарско место. То је апсолутно погрешно. Овде се све овде развија џиновским корацима. На нашем универзитету је више од 7.000 студената… (Еви Брејер, Братислава).
*
Београд се све више и више развија у сасвим модеран, скоро амерички велеград… Положај града је јединствене лепоте и стратешки је врло важан. Стари римски генерал који је изабрао ово место за тврђаву мора да је био прави геније. Када се побољша саобраћај, Југославију ће посећивати многи странци. Нисам могао ни помислити да је земља тако лепа… Народ је у политичком погледу невероватно просвећен. И најпростији сељак показује јасноћу и реалистичност погледа какву једва да сам могао слутити (Ректору Ернсту Тисену, Берлин).
*
Не сме се судити о Балкану као у „Веселој невести“… Напредак је напросто енорман… Моје колеге су изузетно образовани људи… (Ањи Симон, Амстердам).
Својом науком могу да се бавим без икаквих ограничења (В. Ротшилду).
Наш универзитет се развија на најпожељнији начин… Студенти су изванредни. Могу само да захвалим судбини што ми је пружила прилику да овде радим (чувеном естетичару Максу Десоару , Берлин).
*
У свом последњем делу (Универзални хуманизам, 1946) Либерт је подсетио да је рад на овој „метафизици слободе“ започео почетком 1933. године и да је тај, као и сваки други његов рад био онемогућен нацистичким преузимањем власти у Немачкој и истакао: „Наставак овог рада био је омогућен позивом на место професора филозофије и педагогије на процвалом универзитету у Београду, према коме осећам најдубљу оданост и захвалност.“

Па ипак, живот се овде одиграва сасвим друкчије него у осталој Европи. Како? Да би се схватила особеност тог живота и живота уопште, морају се увек узети у обзир услови на којима тај живот почива, и човек мора бити кадар да спозна опште и велике облике у којима се он одвија. А тим условима и облицима припада, пре свега, време. Сви ми, наравно, знамо да је време огромна моћ која нас држи, која нас формира, која често постаје или јесте наша судбина, или у којој нам се наша судбина дешава. А ако хоћу да стварно упознам неку страну земљу или неког странца, морам пазити на то каква схватања он има о суштини времена, како користи време и шта уопште значи време у тој земљи или за тог човека.
А у овој земљи време је заиста сасвим друкчије неголи другде. Могао би се направити парадокс: Овде време баш има времена. Једна крајње необична појава. То значи: Овдашњи људи, рецимо, не спавају, они обављају своје послове, они се не препуштају превише мировању. Час и овде има шездесет минута. Међутим, то је, такорећи, математичка тврдња чисто платонског карактера. А човек себи приговара када се тих шездесет минута прецртају и протегну у вечност времена из које потичу. Овде се време протеже, оно постаје шире и даље, оно све више и више наликује бескрајним равницама, бескрајним рекама, бескрајним просторима, бескрајној географској ширини и даљини Балкана.

Либертов потпис ћирилицом у студентском индексу (Косте Грубачића)

Најзанимљивији и најуверљивији израз за то имање времена за време испољава се у једној речци која се овде свугде чује. То је реч СУТРА. То није девојачко име, како би се по звуку могло поверовати, нити се односи на љубав или на какву љубавну повест. Па ипак, она означава појаву или догађај чији је значај барем толико велик као и љубав, она се односи на једну снагу која по величини подстицајне и мистичне моћи не заостаје за љубављу. У српско-хрватском језику сутра значи morgen. Она се небројено пута појављује у свим исказима Срба и Хрвата. Повезана је са свим мислима, плановима, намерама, радовима. Њен значај је толико велик, толико пресудан, чак толико судбоносан да се бављење њом стварно исплати, као и упознавање њене суштине. Ко то „Сутра“ не схвати и с њим не рачуна, тај неће схватити овдашњи живот. Ко није кадар да се уклопи у то „Сутра“, тај неће моћи изићи на крај с овдашњим људима и приликама. У тој речи долази до израза ни више ни мање него закон судбине којој тај живот подлеже. И с оном љупком самоиронијом, којом даровити југословенски народ јавно критикује своје особине, он своју земљу, баш због те бескрајно честе употребе израза „сутра“ (morgen), назива земљом сутрашњице (Morgenland).
Већ ходање у овој земљи показује особен темпо. Југословен хода тешко, он хода у тамнијем тону него нпр. Немац или Француз. Он хода с одређеношћу која није нервозна, која је мирна. Другога не гурају у страну због тога што, наводно, немају времена. Стајао сам на стотинама шалтера за продају железничких карата или на билетарницама биоскопа, посматрао сам издавање гардеробе у позориштима: стално изнова сам код службеникâ и код публике запажао оно држање које би се могло назвати врлином надмоћи над временом, која и ближњима допушта да дођу до свога права, јер ни њима не одузима мир, време. Неки службеник ти, на пример, обећа да ће решити неку ствар. Он одмах, када прими вашу жељу или ваш допис, дода речцу сутра. Он то чини скоро аутоматски, скоро несвесно; он се повинује једној несавладивој навици. Неупућен човек, странац, држаће се тада, што је појмљиво и сасвим наивно, тачног смисла тог израза. Ако је, рецимо, уторак био дан када је дато оно обећање, онда човек мисли да ће ствар, дакле, бити свршена у среду. О томе није реч. Време ипак мора доћи до свога права. Обећање уопште није мишљено тако ограничено, тако сужено, тако тачно. Јадиковке које се тада често оглашавају због непоузданости, или лењости или због помањкања обучености службеника, сасвим су неумесне. Јер ниједна ствар, тако се осећа, није толико хитна и толико важна да њено решавање не би имало времена. „Сутра“ не значи тачно сутрашњи дан, већ неки дан у даљем току живота; оно значи неки дан у будућности. А пошто ће та будућност, и с њом тај дан, већ доћи захваљујући снази времена, тиме ће се решити и твоја ствар. Људи имају поверења у моћ времена као у једну надмоћну, вечну силу, и они осећају да је детињасто и простодушно да се сопственом активношћу и сопственим немиром тој сили петљају у занат и да се тиме праве „важни“.

Предлог Бране Петронијевића да Либерт буде изабран у Српску краљевску академију

Та мирноћа према времену, то стрпљење с временом, имају своје узроке – географске, историјске, душевне. И веома је умесно да ти узроци човеку буду јасни и да с њима рачуна ако балканске Словене жели изнутра да схвати и да с њима дели живот. Разумевање за те узроке сасвим нам објашњава душу овдашњих људи. Какав однос имаш према времену, то објашњава твоје биће. Немирни људи узимају и проживљују време немирно. Људи који себе схватају важним и који развијају велику моћ делања, схватају и време врло важним; ометају равномеран ток времена, уносе неред у збивање и у велике законе и облике збивања. И због тога се овде среће ненаклоњеност према превеликој активности. Та ненаклоњеност не потиче, рецимо, отуда што неки такав човек омета мир и угодност овдашњег живота. Такви судови се овде често чују; они, међутим, нису тачни. Штавише, то се осећа као нека врста побуне и охолости када се човек на основу своје активности сматра врло важним и прави важан, дакле времену не допушта више време да дође до себе сâма. А како треба доћи до будућности и, уопште, до неког „Сутра“ ако се време краде себи и другима, ако се нема дара и снаге да се може чекати? Непосредно после израза „сутра“ једва да се овде чује неки други израз тако често као „сачекај мало“ или „сачекаћемо“. И не напослетку, тај дар да може да чека на „Сутра“ и да то чекање развије до принципа свога живота довео је српски народ до његовог васкрсења као нације и као једне политичке, привредне и културне моћи. У томе „Сутра“ остварује се будућност и својом снагом и својим законима обасјава повратно садашњост. Без поверења у „Сутра“ нема сигурности за садашњост. Из југословенске вере у „Сутра“ можемо научити да је „Сутра“ један од темеља и један од закона не само за живот овде на Балкану него и за живот уопште.

Превео Данило Н. Баста

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *