Пуцањ у празно

Који су зацртани циљеви украјинске спољнополитичке иницијативе под називом „Кримска платформа“? Да ли је први у низу одржани форум, 23. августа, донео неке конкретне измене у односу на политику Запада према Русији? Како се Русија односи према овој иницијативи?

Кримска платформа“ утврђена је указом председника Украјине, Владимира Зеленског, од 26. фебруара 2021. године. Она представља један у низу Пи-Ар пројеката кабинета украјинског председника којима се покушава подвући патриотска усмереност званичног Кијева упркос чињеници да нема никаквих помака на источном фронту у Донбасу, нити је Украјина ближе томе да врати Кримско полуострво под своју контролу. Украјинске власти од 2014. године имају један стратешки циљ – да привуку пажњу, подршку (дипломатску и војну) и капитал колективног Запада. Иако се непрестано истиче да не постоји никакав западни монолит у савременој реал-политици, те да утицајне западне државе, без обзира што деле неолиберално идеолошко усмерење, свеједно теже да трасирају рационалну спољну политику, украјинска стратегија анахроно третира Запад управо као један недељив политички организам. С једне стране, украјинска визура пати од постсовјетског синдрома затвореног друштва у коме се развило поимање Запада као оностраног савршеног света, све што се скривало иза гвоздене завесе и пограничних контролних пунктова доживљавано је као обећана земља. Са друге стране, по енглеској изреци „beggars can’t be choosers“ (просјаци не могу да бирају), Украјина је задовољна са било каквом врстом помоћи од било које западне државе, а умољавање Запада као колектива, уједињеног и предвођеног заједничким вредностима, треба да изазове саосећање код још неколицине преосталих неолибералних идеалиста у западном политичком естаблишменту. Наравно, иза ове испружене руке у Кијеву се готово по правилу крије и отворен новчаник, па се често помоћ Украјини претвара у донацију овом или оном тајкуну, који вреба у мутним политичким водама.
Опис идеје „Кримске платформе“ уједно сублимира и разлоге зашто је колективни Запад сумњичав према свом украјинском да ли је боље рећи млађем партнеру или штићенику? Прво, Запад је заиста разједињен у вези са нивоом сарадње са Русијом, што незаобилазно обухвата и односе са Украјином, као постулираном анти-Русијом. Немачка изнова и изнова доказује да упркос бајкама о либералној демократији и толеранцији она прати своје економске интересе. Тако је Ангела Меркел у својој опроштајној посети Москви и Кијеву, баш усред украјинске престонице изјавила како гасовод „Северни ток 2“ не треба да се посматра са политичког, већ искључиво са економског становишта. Свима је, међутим, јасно да само постојање гасовода који заобилази Украјину представља директан ударац на њену ионако осиромашену економију. И никакве гаранције Русије да ће ипак у „некој мери“ наставити транзит кроз Украјину не могу променити ту чињеницу. Друго, Сједињене Америчке Државе одиста демонстрирају упорност у гурању Украјине у конфликт са Русијом, али су показале да једноставно немају ни воље, ни петље да започну нови војни сукоб високог интензитета у Донбасу. Звецкањем оружјем у празно снизило је америчку претњу на границама Русије, јер колико је могуће викати „вук, вук“, а на пропланку само украјинске овце? Званични Кремљ је и војним маневрима и груписањем војске на граници са Украјином непосредно послао сигнал да ће свака озбиљна ескалација војног конфликта водити ка томе да се из руку Сједињених Држава избије украјински адут. САД још нису спремне да спусте карте у овом окршају и зато се не усуђују да се кладе на све или ништа, јер постоји реална могућност да заиста остану празних руку.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *