Пуцањ у празно

Који су зацртани циљеви украјинске спољнополитичке иницијативе под називом „Кримска платформа“? Да ли је први у низу одржани форум, 23. августа, донео неке конкретне измене у односу на политику Запада према Русији? Како се Русија односи према овој иницијативи?

Кримска платформа“ утврђена је указом председника Украјине, Владимира Зеленског, од 26. фебруара 2021. године. Она представља један у низу Пи-Ар пројеката кабинета украјинског председника којима се покушава подвући патриотска усмереност званичног Кијева упркос чињеници да нема никаквих помака на источном фронту у Донбасу, нити је Украјина ближе томе да врати Кримско полуострво под своју контролу. Украјинске власти од 2014. године имају један стратешки циљ – да привуку пажњу, подршку (дипломатску и војну) и капитал колективног Запада. Иако се непрестано истиче да не постоји никакав западни монолит у савременој реал-политици, те да утицајне западне државе, без обзира што деле неолиберално идеолошко усмерење, свеједно теже да трасирају рационалну спољну политику, украјинска стратегија анахроно третира Запад управо као један недељив политички организам. С једне стране, украјинска визура пати од постсовјетског синдрома затвореног друштва у коме се развило поимање Запада као оностраног савршеног света, све што се скривало иза гвоздене завесе и пограничних контролних пунктова доживљавано је као обећана земља. Са друге стране, по енглеској изреци „beggars can’t be choosers“ (просјаци не могу да бирају), Украјина је задовољна са било каквом врстом помоћи од било које западне државе, а умољавање Запада као колектива, уједињеног и предвођеног заједничким вредностима, треба да изазове саосећање код још неколицине преосталих неолибералних идеалиста у западном политичком естаблишменту. Наравно, иза ове испружене руке у Кијеву се готово по правилу крије и отворен новчаник, па се често помоћ Украјини претвара у донацију овом или оном тајкуну, који вреба у мутним политичким водама.
Опис идеје „Кримске платформе“ уједно сублимира и разлоге зашто је колективни Запад сумњичав према свом украјинском да ли је боље рећи млађем партнеру или штићенику? Прво, Запад је заиста разједињен у вези са нивоом сарадње са Русијом, што незаобилазно обухвата и односе са Украјином, као постулираном анти-Русијом. Немачка изнова и изнова доказује да упркос бајкама о либералној демократији и толеранцији она прати своје економске интересе. Тако је Ангела Меркел у својој опроштајној посети Москви и Кијеву, баш усред украјинске престонице изјавила како гасовод „Северни ток 2“ не треба да се посматра са политичког, већ искључиво са економског становишта. Свима је, међутим, јасно да само постојање гасовода који заобилази Украјину представља директан ударац на њену ионако осиромашену економију. И никакве гаранције Русије да ће ипак у „некој мери“ наставити транзит кроз Украјину не могу променити ту чињеницу. Друго, Сједињене Америчке Државе одиста демонстрирају упорност у гурању Украјине у конфликт са Русијом, али су показале да једноставно немају ни воље, ни петље да започну нови војни сукоб високог интензитета у Донбасу. Звецкањем оружјем у празно снизило је америчку претњу на границама Русије, јер колико је могуће викати „вук, вук“, а на пропланку само украјинске овце? Званични Кремљ је и војним маневрима и груписањем војске на граници са Украјином непосредно послао сигнал да ће свака озбиљна ескалација војног конфликта водити ка томе да се из руку Сједињених Држава избије украјински адут. САД још нису спремне да спусте карте у овом окршају и зато се не усуђују да се кладе на све или ништа, јер постоји реална могућност да заиста остану празних руку.

[restrict]

Циљеви Кримске платформе

Учесници „Кримске платформе“ као да копирају интернет мимове о међународној заједници, у којима је политичка карта света приказана у реалном односу као и свака друга глобална политичка карта, али са одрезаним континентима Јужне Америке, Африке, Азије, па и источног дела Европе. Званични Кијев добро разуме да је једини капитал који се добија на поклон онај на богатом Западу, па се није ни трудио да позове земље неразвијеног Југа, по подели Имануела Валерштајна, укључујући и оне које попут Украјине улазе у америчку сферу интереса. Зашто плаћати долазак колумбијске делегације када она не улази у ред држава „беле господе“, при том нема изгледа да ће одрешити кесу? Позвати треба искључиво западну глобалистичку аристократију уз коју иде свита источноевропских богаља у потрази за истом милостињом као и Кијев, због кримских Татара и глуме толерантности додати на списак Турску, зачинити Јапаном, када већ Јужна Кореја није хтела да губи време и да квари односе са Русијом (Хјундаи, Киа – заједнички пројекти).
Форум се зове „Кримска платформа“, јер на донбаску тек нико не би дошао. Украјина покушава на сваки начин да избегне примену Минске платформе на Донбасу, по тачно прописаном редоследу формуле Штајнмајера, али Немачка и Француска не дозвољавају да се са њима у тој мери поиграва. У реду, Вашингтон протежира Кијев у неиспуњавању преузетих обавеза, али укидати оно што је потписано пред дипломатским лидерима Немачке, Француске и Русије је већ дрско претеривање. И западноевропске силе имају неко достојанство упркос чињеници да ван НАТО-а не располажу функционалним армијама, што их кудикамо чини зависним од Сједињених Држава.
Америчка империја већ почиње да личи на старо племство без пребијене паре – још јој се исказује поштовање, али је све мање узимају за озбиљно. У том контексту су случајеви потписивања декларације Стејт департмента о јадним авганистанским мигрантима, који мигрирају због тога што су их Сједињене Државе грубо искористиле, и „Кримска платформа“ веома слични. Узмимо за пример поменути декларацију – САД изврше притисак на државе широм света да јој се придруже у том подухвату. Потпишу је малтене сви од Замбије до Србије и Црне Горе – али када се дође до конкретне солидарности са крахираном политиком америчке империје у Авганистану, до давања азила авганистанским мигрантима Црна Гора каже нула, Естонија каже спремни смо да примимо десеторицу (намерно у мушком роду, јер жене готово никад не спадају у мигранте).
Где је нестала моћ америчке империје, да ли се она свела на празне декларације, изјаве лојалности, пустих гестова? Истини за вољу има и оних који још нису схватили силазну трајекторију последње империје на свету, то су у првом реду Албанци – са Косова и из Северне Македоније. Албанци праве свечани дочек за 149 авганистанских миграната на аеродрому у Скопљу, предвођени министром спољних послова Македоније, Бујаром Османијем. Албанце је могуће и разумети, све што имају дугују Американцима, без њих ће нација чија елита води експанзионистичку политику према свим својим суседима запасти у проблеме (видети карту простирања Мађарске пре и после Тријанона). „Кримска платформа“ стога представља одблесак гаснуће виталности америчке империје. Она није успела да окупи најутицајније лидере, већ су све битне, па и многе мање битне, државе биле представљене на нивоу министара. Саме Сједињене Државе нису се удостојиле чак ни да пошаљу државног секретара, шефа Стејт департмента, већ су послале министра енергетике (не интересује их Крим, колико су заокупљене „Северним током 2“). Немачка је пратила амерички пример па је и она послала свог министра енергетике, без сумње да у Кијеву разговарају о Москви.
Српска јавност је имала обичај да збија шале око чинова представника САД-а за Балкан, помоћник помоћника државног секретара, а Велика Британија је на „Кримску платформу“ послала никог другог до парламентарног заменика државног секретара задуженог за питања Америке и суседства (што је звање за нижег министра који не присуствује састанцима британске владе нити се сматра чланом ужег кабинета). Овај форум најозбиљније су схватили они који су најближе украјинској позицији издржаваног лица на рачуну САД – то су балтичке републике (толико значајне да се мало ко труди да их помиње понаособ), Грузија (још одбаченија од Украјине, тестирају се границе запећка) и Молдавија (ново западно откриће). Неки представници држава су пожурили да уберу политичке поене на домаћој сцени, па је тако један од ретких битних актера у Кијеву, премијер Хрватске, Андреј Пленковић, понудио „хрватска искуства мирне реинтеграције окупираних подручја“. Сада ће председник Хрватске, Зоран Милановић, вероватно морати да каже како је Јасеновац био забавни парк, после овог „олујног“ ножа у леђа од стране свог такмаца.
Шта су договорили сви ови заменици заменика међународне заједнице и придружених другова? Сам министар спољних послова Украјине, Дмитриј Кулеба, изјавио је да је главни циљ Украјине био приволети западне државе за увођење новог санкционог притиска на Русију и да је управо око те тачке ишла борба за свако слово. Формулација која је проистекла из те „епске“ борбе гласи овако: „потписнице декларације се обавезују да ће наставити политику непризнавања анексије Крима у размотрити могућност увођења нових санкција против Русије, уколико је то предвиђено законским оквирима свих учесника форума и у складу са актуелним процедурама, ако то буде неопходно и ако потези Русије то буду захтевали“. Оволико кондиционала у једној сложеној реченици је тешко замислити.
Осим непризнавања Крима као дела Русије, што иначе није урадила ниједна међународно призната држава на свету, нове санкције су под толиким знаком питања да се налазе у његовој сенци. Једини који су убеђени у успех ове платформе јесу бројни кијевски НВО експерти, који као успех наводе да је „свет обратио пажњу на проблем Крима“, који свакако никада није ни заборављен у том смислу да представља главни повод за досад уведене санкције против Русије (које су још на снази). Будимо искрени, једини успех „Кримске платформе“ је да демонстрира украјинском бирачком телу да се њихов председник као лав бори за „свету украјинску територију“ и то је све. Са тим су сагласне и саме учеснице форума чим су послале представнике од малог значаја и усвојиле потпуно необавезујућу декларацију.

Став Русије

У Русији је тренутно у току предизборна кампања за предстојеће парламентарне изборе који ће бити одржани 19. септембра (гласање преко интернета трајаће три дана). Предизборна кампања подразумева пре свега борбу различитих политичких опција у наметању тема у информативном пољу, која иду на руку конкретној политичкој партији или штете њеним конкурентима. „Кримска платформа“ се не уклапа у ову информативну борбу, пре свега што је производ унутрашњег политичког надметања у Украјини. Ниједна руска системска партија која учествује на изборима (несистемске не могу учествовати), без обзира на идеологију, не покреће питање Крима – прво, зато што то није популарно међу системским бирачима (који су већина) и друго, зато што сама држава не би дозволила да се њене границе доводе у питање. Из ових разлога „Кримска платформа“ је у великој мери остављена по страни, што је и својеврсни израз њене безначајности у датом тренутку. Окупили су се у Кијеву неки заменици заменика и по милионити пут рекли да Крим није руски, шта је ту ново, шта привлачи пажњу?
Мада руски медији нису од „Кримске платформе“ направили главну вест, руски званичници су свеједно били принуђени барем да иступе са осуђујућим изјавама. Тако је Марија Захарова, испред Министарства спољних послова Руске Федерације, упутила следеће речи: „Сва стремљења Кијева да врати Крим су нелегитимна и не могу се другачије схватити осим као претња агресијом против два субјекта Руске Федерације. Још једном понављамо да ћемо сматрати учешће било које државе у таквим подухватима, укључујући и иницијативу Кримска платформа, као непријатељски потез према Русији, као директан атак на њен територијални интегритет.“ Сергеј Лавров, министар спољних послова Русије, иступио је са нешто одлучнијом изјавом, али морамо имати на уму да је он други на федералном списку за изборе као кандидат Јединствене Русије. Министар Лавров је окарактерисао „Кримску платформу“ као: „вашариште, где ће Запад наставити да негује неонацистичка и расистичка усмерења актуелне украјинске власти“. Шеф Кримске републике, Сергеј Аксјонов, разумљиво је активно реаговао, називајући „Кримску платформу“: „смрдљивим ауспухом лажи и русофобије“.
Ове поруке јасно стављају до знања да званична Москва не жели да њени партнери учествују на „Кримској платформи“, али из изостанка конкретних замерки, видимо да овај форум није резултирао ничим конкретним што би могло да угрози интересе Русије. У будућности ће „Кримска платформа“ представљати још једну лакмус хартију опадања утицаја америчке империје. По постепеном осипању учесника видеће се и тренутно стање унутар структуре међународних односа. Нарочито балканске државе које су ове године учествовале на форуму треба да размисле о заузимању уздржаније позиције у борби САД-а против Русије.

[/restrict]