Против забране абортуса и мачо-каубоја

Венецијански филмски фестивал 2021

Ове и даље ковидне године Фестивал у Венецији не само да је био веома близу ранијим препандемијским издањима већ је и у овим новим околностима успео да постане место на коме уметност или барем филмска забава, праћена за оваква места уобичајеном опчињеношћу публике и медија славним личностима, побеђује све недаће и страхове. И, што је важније, наградама потврђује трајно окретање новим вредностима

Лауреати овогодишњег Филмског фестивала у Венецији, намерно или не, одраз су стања у светском филму. Не филмској индустрији, како се ова уметност назива с друге стране океана, и самим тим игнорише управо ту уметничку страну без које није било и не може бити филма, већ баш у том уметничком, све ређем и оскуднијем сегменту. Јер времешна лица овогодишњих добитника разних награда речитија су од било којих речи. Можете данашњи свет посматрати кроз призму разних теорија завере, али ово што се одвија пред нашим очима и у нашим животима јесте истинска и суштинска, неповратна, промена – нагоре. Оно још колико-толико значајно и вредно долази од генерација које одлазе – рецимо, Клинт Иствуд је и ове године имао нови филм, чак се у њему појавио и као глумац, а у Венецији је било мноштво остварења одавно доказаних аутора, дакле такође времешних. А што за сваког филмофила у понуди нових генерација већ подуже нема ничега чиме би испунили своју глад за добрим филмовима криво је „ново (не)нормално“. У овој одвратној синтагми, на коју нас у свим сегментима живота, па ето и у уметности, силеџијски приморавају силе које воде овај свет, свакако ће се препознати поштоваоци тог „новог“ који су усхићено прихватили бројање и „уједначавање“ уместо истицања и у значају и у индивидуалној вредности. Јер када као препознавање правих нових вредности које се морају промовисати у уметности неко дело само из тог разлога бива награђено, тешко да од онога што се уметнички доказује можете очекивати било шта вредно.

Промоторка равноправности мушкараца и жена у филмској индустрији

Управо је то случај с овогодишњим победником Фестивала у Венецији. Златног лава је добила Францускиња Одри Диван за филм „Догађај“, екранизацију истоименог романа Ани Ерно у коме главна јунакиња бива суочена с проблемом неочекиване и нежељене трудноће у време када је пре шездесетак година у Француској абортус био илегалан. Има ли боље теме за ауторку која је поносна припадница такозване невладине организације „Колектиф 50/50“, која се бави промоцијом равноправности мушкараца и жена у филмској индустрији. Дакле у свему и у свакој прилици мушкарци и жене морају да буду присутни по принципу пола-пола. Диван и њене ратнице из овог удружења успеле су да издејствују и посебан надзорни систем у индустрији (у сарадњи с „Нетфликсовим“ комесарима) који се не бави походом на, рецимо, нове таленте и индивидуалце који ће нешто донети светском филму, већ искључиво бројањем одговарајуће „новоравноправне“ присутности међу ствараоцима и у њиховим делима свих захтева нове нормалности о питању пола, расе, боја, сексуалних „опредељења“. Ако ништа друго, ето, Диванова је за своје дело издејствовала Златног лава. Политичка борба се и те како исплати. Само је важно одабрати одговарајућу тему и подршку. Тим пре ако приказује данашње друштво у свом назадном напредовању као напредни систем ослобађања од некадашњих назадних стега, а што је сасвим отворено и био мотив њеног филма, као и мотив оних који су одлучили да га подрже овако некада утицајном и престижном филмском наградом.
А шта тек рећи о другом лауреату, аустралијској ветеранки Џејн Кемпион, која је добила награду за најбољу режију за свој прохомосексуални вестерн „Моћ пса“. Каква комбинација! Жена иза камере и главни јунак, типични мачо-каубој који је, међутим, (а зар то нису сви?) притајени хомосексуалац! Чудно је да филм није први лауреат. Кемпионова је макар успела да се узнесе до завидних висина када је визуелни сегмент њеног дела у питању јер се поново окренула огромним отвореним површинама и очаравајућим екстеријерима дивље природе који су права посластица за око. Али преко два сата чекања да поменути лажни мужјак коначно дође до свог плена – феминизираног младића андрогене и као цвет нежне појаве у кога се потајно заљубио – представља веома захтевни задатак за гледаоце, а право мучење за оне које уопште не занима оваква тема.
А за оне који су радознали да дознају како је чувени шпански синеаста Педро Алмодовар замислио „Дон Кихота у материнству“, како је он сам назвао идеју филма „Паралелне мајке“, који је пожелео да сними још пре десет година, вест да је тај филм коначно реализован била је без обзира на све што се у њему нуди довољна да му се посвете сви алмодоварфили. А жири да главну звезду филма Пенелопе Круз награди Лавом за најбољу женску улогу (о, да, авај, и ове је године у Венецији присутна застарела подела на женске и мушке улоге, како заостало!). Трудноћа се некако и овде наметнула као добра подлога за награду, па макар и само за глумачки допринос. Пенелопе овде игра старију од две труднице које су у једној ноћи у болници међусобно охрабрују, преиспитују мотиве и саветују око материнства и свих ствари које оно доноси. „Осморо несталих“ је филипинска драмска мини-серија из продукције азијског одељка ХБО-а која је донела награду за најбољег глумца Џону Аркиљи. Чувени напуљски синеаста Паоло Сорентино, с правом данас један од најважнијих италијанских синеаста, на фестивалу је представио своје ново остварење (што је већ само по себи догађај, па је Сорентино био главна звезда међу присутнима током фестивала), како сам рече, своје најинтимније дело до сада, „Рука божја“, које му је донело Награду жирија, а у коме се бавио својим детињством. Један од његових омиљених глумаца и сарадника Тони Сервило био је највећа атракција међу гостима фестивала, бар што се публике тиче. Одушевљено су га поздрављали на сваком кораку. Он је на известан начин представљао опуштени и већ неко време изгубљени или барем скрајнути лежерни дух фестивала. Био је својеврсни краљ смеха међу фестивалским гостима, баш као што каже истоимени филм Марија Мартонеа у коме он тумачи главну улогу и због кога је био на фестивалу.

Ореол уметничке важности

Ове и даље ковидне године Фестивал у Венецији не само да је био веома близу ранијим препандемијским издањима већ је и у овим новим околностима успео да постане место на коме уметност или барем филмска забава, праћена за оваква места уобичајеном опчињеношћу публике и медија славним личностима, побеђује све недаће и страхове. Поново, као некада, препун чувених гостију, фестивал је обукао своју некадашњу свечану и гиздаву одору успевши да наметне ореол уметничке важности у додељивању својих награда и комерцијалности одабраних наслова. Од атрактивног присуства великих звезда (Антонио Бандерас, Бен Афлек, Џенифер Лопез…) до наградног препознавања животног учинка чувених аутора Ридлија Скота, одавно неактивног Роберта Бенињија и Џејми Ли Кертис, Мостра је обавила свој најважнији задатак: понудила је филмску наду у боље сутра и то све с дубоким поштовањем нових вредности, које се морају поштовати и кад ново „(не)нормално“ можда прође, као и чувених аутора чије време живот приводи крају.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *