Прича о три фазе

Од Српске Атине и Српске Спарте до војвођанских сепаратиста и комита

Како су и зашто Нови Сад и Цетиње прешли пут од два српска центра до два центра антисрпства, војвођанско-сепаратистичког и комитско-монтенегринског? Како су Српска Атина и Српска Спарта дошли до тога да буду седишта две антисрпске идеологије? Зашто су Чанков одлазак на Цетиње и деловање Гордане Чомић лајтмотив ове антисрпске сарадње? Једно је сигурно; регионални антисрпски савез сачињен од бивших и случајних Срба је жив, здрав и активан и дан-данас, нарочито поводом специјалних прилика

Била су то најбоља времена, била су то најгора времена – ова реченица је међу најпознатијим у свету књижевности, када је реч о првој реченици неког романа. А њоме је почео један од највећих европских и светских романа, „Прича о два града“ Чарлса Дикенса. И управо када је први пут угледао светлост дана, сада већ далеке 1859. године, два града о којима ћемо данас причати водила су фундаментално другачију политику од оне коју воде данас. Кроз три фазе, три историјске епохе, покушаћемо да укратко покажемо како је до ове конверзије дошло и како су и зашто Нови Сад и Цетиње прешли пут од два центра сабрања српске учености и храбрости до два центра антисрпства, војвођанско-сепаратистичког и комитско-монтенегринског. Прва фаза је хронолошки смештена у период 19. и 20. века и траје до краја Другог светског рата и тријумфа комунистичке револуције („Надсрпска“ фаза), другу представља комунистичка делатност и вишедеценијски друштвено-идентитетски инжењеринг („несрпска“ фаза), а трећа представља савремени поглед на ово питање (антисрпска фаза).

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Tоплица

    Само да устврдимо; као што су Монголи успорили развој Русије (период 1240-1480), а истовремено је спасли нових насртаја Тевтонаца и вероватног католичења, такву сличну улогу је и Турска одигграла са Србима и другима унаоколо. И док данашњи људи са тих простора, инфицирани западњаштвом поменуто сматрају трагедијом, сви они који желе да остану верни сопственом идентитету и историјском путу, виде у оним историјским догађањима судбину спаса. Комунистичке брљотине у дугом трајању свуда су радиле против класичног родољњубља и традиције, а код нас су переуспели због слабости православља. Православље морамо јачати ! Како – начина је стотине, али не на последњем месту – мудрим имплементацијама ствари и поступака вековима доказано ефикасних по свему Свету. Дисциплина, ред, позитивни пример попова. . . то ми прво паде на памет, јер као да нам недостаје морална парадигма у нашој најсветијој традицији. Практични дух би дошао после тога а онда и све остало.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *