Прича о три фазе

Од Српске Атине и Српске Спарте до војвођанских сепаратиста и комита

Како су и зашто Нови Сад и Цетиње прешли пут од два српска центра до два центра антисрпства, војвођанско-сепаратистичког и комитско-монтенегринског? Како су Српска Атина и Српска Спарта дошли до тога да буду седишта две антисрпске идеологије? Зашто су Чанков одлазак на Цетиње и деловање Гордане Чомић лајтмотив ове антисрпске сарадње? Једно је сигурно; регионални антисрпски савез сачињен од бивших и случајних Срба је жив, здрав и активан и дан-данас, нарочито поводом специјалних прилика

Била су то најбоља времена, била су то најгора времена – ова реченица је међу најпознатијим у свету књижевности, када је реч о првој реченици неког романа. А њоме је почео један од највећих европских и светских романа, „Прича о два града“ Чарлса Дикенса. И управо када је први пут угледао светлост дана, сада већ далеке 1859. године, два града о којима ћемо данас причати водила су фундаментално другачију политику од оне коју воде данас. Кроз три фазе, три историјске епохе, покушаћемо да укратко покажемо како је до ове конверзије дошло и како су и зашто Нови Сад и Цетиње прешли пут од два центра сабрања српске учености и храбрости до два центра антисрпства, војвођанско-сепаратистичког и комитско-монтенегринског. Прва фаза је хронолошки смештена у период 19. и 20. века и траје до краја Другог светског рата и тријумфа комунистичке револуције („Надсрпска“ фаза), другу представља комунистичка делатност и вишедеценијски друштвено-идентитетски инжењеринг („несрпска“ фаза), а трећа представља савремени поглед на ово питање (антисрпска фаза).

[restrict]

Ти мени сердаре – ја теби војводо

Током 19. века Нови Сад и Цетиње имали су интензивне културне контакте и били су у правом смислу речи братски градови. Док су и једни и други гледали у Србију као матицу и чекали да донесе ослобођење и уједињење, неретко су били загледани и више једни у друге и налазили комплементарност о питању недовољно „српског“ деловања српских власти, тада још увек под формалним турским јармом и фактичком самоуправом. Примера ради, новосадски листови које су водили српски интелектуалци су у више наврата критиковали српске власти у Београду због „недовољно снажног“ приступа главном српском задатку епохе, ослобођењу и уједињењу. У одређеном смислу су били екстремно бескомпромисни и с подозрењем гледали на политику Београда усмерену ка Србима ван аутономне кнежевине Србије.
О сличном мишљењу Цетиња не треба трошити речи, па је ту једна од првих тачака „споразумевања“ Новог Сада и Цетиња. Тако су Нови Сад и Цетиње једно другоме, ако не већ доделили, онда у великој мери утицали на популаризацију фамозних титула Српске Спарте и Српске Атине. Наиме, српски интелектуалци из Хабзбуршке монархије, окупљени првенствено у Новом Саду као средишту српске културе, уметности, па и духовности (Карловачка митрополија) у периоду турског ропства и српског бездржавља, с поносом и заносом су гледали на рекло би се непрестане бојеве Црногораца с Турцима, те „прогласили“ Црну Гору за Српску Спарту, а Црногорце за Спартанце. Колико год то било тумачено у складу с духом времена и логиком епохе, не може се пренебрегнути чињеница да је и ту, између осталог, заметак данашњег проблема са српством у Црној Гори. То је због тога што су „монтенегрини“ до антисрпства дошли преко надсрпства, а њихово надсрпство је деценијама потхрањивано управо преко горенаведеног епитета који су у својим писањима хвалили и истицали они тада најписменији и најученији међу Србима; новосадски и уопштено војвођански.
Исто тако, Цетиње је на Нови Сад гледало с дивљењем због његове просвећености и учености, науке и мудрости, знања које је имао и које је ширио и делио Србима у свим поробљеним крајевима, тако оправдавши епитет Српске Атине. Ипак, и ту је заметак једног савременог феномена и проблема за српску нацију; војвођанског сепаратизма. Јер као што је Цетиње дошло до антисрпства преко надсрпства линијом херојске борбе против Турака и читаве концепције о Српској Спарти, исто тако је један од главних аргумената војвођанских сепаратиста данас тај да Војводина није/не треба да буде део Србије због тога што је у културном смислу далеко супериорнија, линијом приче о Српској Атини, која је тадашњу неспорну културну доминацију и примат користила за просрпске сврхе и циљеве, за разлику од „аутономаша“, који се данас позивају на исти тај историјски период за своје сопствене антисрпске и сепаратистичке циљеве. Дакле, монтенегрини и нарочито Цетињани говоре како они нису Срби и немају никакве везе са Србијом/српством између осталог и због тога што они нису као Срби вековно турско робље већ слободна земља где турска нога никада крочила није, што наравно представља вишеслојно и тенденциозно извртање и злоупотребљавање историје у актуелне, дневно-политичке, али и идентитетске, културне па и стратешке сврхе.
Оно што их је пре 150 година чинило „Над-Србима“ (чињеница да су мање времена били под Турцима, односно више ратовали с њима и неретко били предводници те борбе) данас се узима као једна од полазних основа за њихове антисрпске тврдње и радње. Тако исто „војвођанери“ злоупотребљавају прошлост када се позивају на „културну супериорност“ Новог Сада и Војводине кроз векове а не говоре да је свака јавна делатност у крајњем била усмерена ка уједињењу са Србијом, а не ради удаљавања од ње или стварања некакве засебне војвођанске нације и државе, што је њима данас неспорно циљ.
Дакле, ратничка супериорност у случају Цетиња и културна супериорност Новог Сада су два главна „камена темељца“ у савременим напорима војвођанских сепаратиста и црногорских комита на којима заснивају сва своја антисрпска дела. У корену свега тога лежи нетачно и произвољно тумачење историје, што нас доводи до друге фазе у односима ова два града – комунистичког периода српске историје.

Бивши Срби свих земаља – уједините се

Следећи бољшевичку стратегију разбијања највеће нације и њеног фрагментисања на што је могуће више нових ентитета и идентитета, комунисти у Србији су свој одговор на „српско питање“ дали тако што су користили сваку могућу регионалну, језичку, верску и другу специфичност одређеног подручја како би ту створили основу за настанак нове нације на штету српског националног корпуса. To je нарочито јасно и без икаквог наглашавања када је реч о Црној Гори, међутим ни с Војводином ситуација није много другачија нити боља, само се о томе не говори подједнако. Надсрпство из прве фазе је искоришћено у комбинацији с комунистичким плановима и циљевима као катализатор за несрпство. Поспешујући до нивоа баналности црногорску храброст и војвођанску просвећеност, комунисти ништа нису препуштали случају а нарочито не то да увек прећуте онај најважнији део када је реч о специфичностима црногорске храбрости и војвођанске просвећености; оне су биле српске и усмерене ка циљу свесрпског ослобођења и уједињења. Тенденциозно пренаглашавање специфичности дела спрам целине (дела српског народа спрам српске нације у целини) имало је јасне дугорочне визије стварања засебних нација на пољу тадашњих различитости унутар српског националног корпуса. Или, да будемо крајње отворени и конкретни – Тито је отац и црногорске и војвођанске „нације“ а титоизам (као специфична идеолошка комбинација антисрпског на унутрашњем и антируског начина мишљења и деловања на спољашњем плану) мајка и комитско-монтенегринске и војвођанско-сепаратистичке идеологије.
Тада су ова два „Титова близанаца“ и рођена и свој морбидни франкенштајновски животни век, на агонију свих који себе сматрају Србима а и уопштено, настављају и даље с несмањеним интензитетом, до коначне победе, не предајући се док са српством у Црној Гори и Војводини не буде готово. При томе, порастом броја националних Војвођана и Црногораца од тада до данас није се смањивао број припадника ниједног другог мањинског народа (Мађара, Хрвата, Словака тј. Бошњака, Албанаца и других) сем српског, што ће рећи да су се увек Срби (случајни/бивши) уписивали у редове ових нових нација, а то значи да је ово пројекат који нема никакве везе с грађанством и грађанском културом, космополитизмом и сл. (како то често желе да нагласе и комите и сепаратисти) већ је у питању обичан параван за денационализацију и исушивање српског етноса. А попис је добар шлагворт за отварање приче о трећој фази коју тренутно проживљавамо.

Антисрпски свет

Aмерички председник Френклин Делано Рузвелт је рекао: „У политици ништа се не дешава случајно. Ако се деси, можеш се кладити да је испланирано да тако буде.“ Стога не треба да чуди „наочиглед“ синхронизована и готово истовремена кампања у Србији и Црној Гори о питању изјашњавања на предстојећем попису. Док су с разних адреса из Црне Горе (нажалост у многим случајевима и из нове власти) говорили о „баналности“ националних и верских одредница на попису, тиме свесно поткопавајући бројност и угроженост Срба и српства у Црној Гори, за то време су у Србији такође с разних адреса (од министарке Чомић до Чанкове и Оџићеве странке и њихових младих твитер бојовника) стизали позиви српској власти и апели европским инстанцама да се на попису у Србији планираном за 2022. годину дозволи изјашњавање на пољу националне припадности као Војвођанин.
Иако се некоме може чинити да су ови захтеви смешни и банални, а њихов домет све и да се остваре веома мали, сетимо се да је тако почела и прича око црногорског идентитета; као узимање географског порекла за основу у изградњи нације. Ово је уз читаву медијску кампању коју су Чанак и његови компрадори водили поводом устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу јасан показатељ да овај „антисрпски свет“ (тачније полусвет) живи и ради на истом циљу и задатку као и пре 150 година, само што се циљ и задатак у међувремену променио за 180 степени. То је последња, трећа и терминална фаза у дијагностицирању пута и транзиције коју су Нови Сад и Цетиње, сваки на свој начин, прешли у последњих век и по. Антисрпство ове две некада српске престонице храбрости и културе коначно је и последње (логично) исходиште свих процеса започетих за Брозовог вакта. Оно што је КПЈ радила у Војводини и Црној Гори интензивно, дуже од четири деценије настављају њене ребрендиране (у складу с новим трендовима који су дошли као последица пада Берлинског зида) верзије у виду војвођанера и комита већ три деценије. Иако ни једни ни други нису у „званичној“ власти у Београду и Подгорици, њихов домет и утицај је несразмеран њиховом броју, што ће рећи да их „неко“ и споља и изнутра вештачки стимулише у финансијском смислу и држи на „стероидима“ док их припрема за нове обрачуне са Србима и нове јурише – пре неки дан на Цетињски манастир и српске окупаторске попове а сутра ко зна.
А онај ко мисли да су немиле сцене са Цетиња тешко замисливе у Србији нека се сети да је нешто много горе од примитивног дивљања и рушилачког насиља комита присутно код нас – институционално насиље кроз форсирање приче о „војвођанском“ идентитету. Не треба ићи даље од министарке Гордане Чомић као предводника, или макар ватреног заступника ове идеје. Она је тренутно на највећој политичкој функцији од читавог табора сепаратиста и свих који симпатишу ове процесе и то је много горе од комитског дивљања јер држава располаже далеко већим капацитетима да нешто постигне од неорганизоване уличне руље, пре свега јер има више ресурса на располагању. Зато не треба олако схватати ову „спонтану“ и „ничим изазвану“ а заправо врло тенденциозну кампању око „војвођанског идентитета“, чије је институционално „лице и наличје“ управо министарка Чомић, која поред борбе за родну равноправност, ЛГБТ+ пропаганду и језички инжењеринг успева да смогне снаге и времена да крши Устав и законе ове земље и о питањима статуса Војводине као покрајине у Србији и статуса „Војвођана“ као „засебне“ нације. Питање је само колико има спремности и воље да се овом институционалном насиљу и психолошком злостављању већине грађана Србије овим крајње непотребним причама стане на пут и спречи њихова демонска антисрпска суштина. Надајмо се да је има у довољној мери, јер сваки алтернативни сценарио по нас Србе би био погубан.
Ипак, за крај треба додати да је срећа у несрећи у протеривањима Срба са запада на исток током ратова деведесетих година то да су они појачали етничку структуру Војводине и Црне Горе у нашу корист, те је то умногоме фактички у Војводини парализовало а у Црној Гори озбиљно отежало зацртане планове и циљеве ребрендираних Титових продуката. Зато је, између осталог, данас Нови Сад поново важан град на мапи српског света, нарочито битан због свог контактног места укрштања више култура и утицаја (поред тога што је нажалост и центар војвођанско-сепаратистичке идеологије), а недавно завршено устоличење митрополита Јоаникија је показало да са српством ни на Цетињу, а камоли у Црној Гори, још није готово. Антисрпски свет зна зашто се окупља и шта жели да (нам) уради. А знамо ли ми и имамо ли ми било какав план и стратегију за имплементацију идеје нашег српског света?

[/restrict]

Један коментар

  1. Tоплица

    Само да устврдимо; као што су Монголи успорили развој Русије (период 1240-1480), а истовремено је спасли нових насртаја Тевтонаца и вероватног католичења, такву сличну улогу је и Турска одигграла са Србима и другима унаоколо. И док данашњи људи са тих простора, инфицирани западњаштвом поменуто сматрају трагедијом, сви они који желе да остану верни сопственом идентитету и историјском путу, виде у оним историјским догађањима судбину спаса. Комунистичке брљотине у дугом трајању свуда су радиле против класичног родољњубља и традиције, а код нас су переуспели због слабости православља. Православље морамо јачати ! Како – начина је стотине, али не на последњем месту – мудрим имплементацијама ствари и поступака вековима доказано ефикасних по свему Свету. Дисциплина, ред, позитивни пример попова. . . то ми прво паде на памет, јер као да нам недостаје морална парадигма у нашој најсветијој традицији. Практични дух би дошао после тога а онда и све остало.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *