Негативни повод

УСТОЛИЧЕЊЕ МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА

Како је догађај који би требало да је нешто најнормалније у животу једне православне цркве, њених верника и државе претворен у инцидент у најави и „провокацију“.

Премијеру Црне Горе Здравку Кривокапићу није било негативно да се пре неколико месеци „непристојно пијан“ (како су посведочили неки од присутних) у глуво доба ноћи појави у Патријаршији Српске православне цркве и најбруталније се умеша у рад њеног Светог архијерејског сабора покушавајући да по својој вољи и нахођењу кадрира. Није му било негативно ни да, како је сам то навео, „Његовој светости пренесе поздраве вјерног народа и његову вољу да на трону Светог Петра Цетињског виде владику Јоаникија“. Још мање негативно му је било да се у Подгорицу врати не обавивши посао због којег је уопште био примљен у Патријаршији, јер да је рекао зашто стварно долази, само би „пољубио врата“, да потпише Темељни уговор са СПЦ. Није му било негативно ни када му је сам, тада владика, а данас митрополит Јоаникије, јасно и недвосмислено поручио: „Ја сам од премијера Црне Горе, захтијевао да реализује своје обећање и потпише Темељни уговор са СПЦ, а не да се мијеша у избор митрополита црногорско – приморског, што је у искључивој надлежности Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Такође је апсурдан предлог господина Кривокапића да се Темељни уговор потпише 30. октобра, што је својеврстан политички маневар и не може се подвести под добронамеран гест који би водио смиривању дуготрајних тензија, чије је решавање било кључни приоритет Кривокапићеве владе.“ Није Кривокапићу било негативно и непријатно што је тада изневерио не само очекивања народа који га је изабрао, него и сопствена обећања, односно дату реч. Баш као што му није било негативно и непријатно ни изгласавање Резолуције о Сребреници, честитања „Косову“ и остало. Можда му непријатност мањом чини то што о њој размишља возећи се у удобном владином „мајбаху“ којег је обећао да ће продати чим дође на власт.
Ништа од овога премијеру Црне Горе није било негативно, али би му негативно било да као премијер буде представник државе Црне Горе (када већ председник то неће, али о томе мало касније) на устоличењу митрополита Јоаникија на трон Светог Петра Цетињског (где је толико желео да га види, да се због тога у пола ноћи упутио у Београд да интервенише). Тако је за свега неколико недеља од „ја вам тврдим доћи ћу на Цетиње без обезбеђења“ стигао до „нећу да идем на Цетиње, не да не желим и да немам повода, него не желим присуством дати негативан повод било чему“, што би, ето, представљало озбиљну непријатност.

[restrict]

ПРЕГОВАРАТЕ ЛИ СА ТЕРОРИСТИМА? За разлику од Кривокапића, да својим присуством на Цетињу у време свечане интронизације митрополита Јоаникија никакав „негативан повод“ може дати верује велики борац за мир Ненад Чанак који тврди да на Цетиње 5. септембра иде како би „спречио крвопролиће“. Само што је опште непознато где је то и када својим присуством Ненад Чанак спречио било какво „крвопролиће“. Пре ће бити да је његова борба за мир једнака „сексу за невиност“ и њом је више распиривао проблем, него што га је решавао. Миротворац познат по својим позивима на „двобој“, међутим, на Цетиње не иде како би посредовао између две посвађане стране и покушавао да допринесе смиривању ситуације кроз некакво компромисно решење, него иде да буде на страни једних који демонстрирају против других. Што би рекли „бензин“, како се чудно пише „вода“.
Али о каквом то „крвопролићу“ говори овај „војвођански“ распиривач мира? Актери тог потенцијалног крвопролића били би, с једне стране, митрополит Јоаникије који (замислите!) не одустаје од провокације часног и поштеног комитског племена тиме што би у трон Светог Петра Цетињског ушао, у Цетињском манастиру, свом седишту и месту на којем су устоличавани сви његови претходници од Светог Петра па надаље, патријарх Порфирије који га у том науму свесрдно подржава и верни народ који би да овај свети чин прослави са својим пастиром, а са друге стране чета „комита“ који би да „бране“ Цетиње од „окупатора“. Поставка је, дакле, таква да не прете митрополит и патријарх да ће са својим верним народом да истрче из манастира и обрачунају се са мирним грађанима Цетиња заокупљеним ритуалом испијања јутарње кафе (што представља недопустиву провокацију), него часне комите прете јуришем на Цетињски манастир.
Из компликованих политичких разлога, универзална дефиниција тероризма не постоји, али се тероризам у свакој од понуђених описује као „употреба насиља или претње насиљем зарад политичких, верских, идеолошких или друштвених циљева“. Дакле, све и да у недељу на Цетињу не буде никаквог „крвопролића“ и насиља (али не зато што га је Чанак спречио својом главом, брадом а помало и стомаком и штапом), „комитске“ претње којима смо сведоци већ недељама, ако не и месецима уназад су већ нека врста тероризма. Просто је – прети се насиљем ако се не удовољи њиховим политичким захтевима (не залуђујмо се да се овде ради о било каквим верским циљевима).
Пошто смо установили да „комитске“ претње имају карактеристике тероризма из тога произлази да они који их износе имају карактер терориста. По овој логици, шта онда представља удовољавање њиховим захтевима? Ништа друго до попуштања пред терористима, а то је нешто што ниједна једина држава на свету која држи до себе никада себи не би дозволила. Замислите само ситуацију у којој би председник мајке секуларног друштва, Француске, Емануел Макрон (иначе агностик) себи дозволио да не оде на интронизацију надбискупа париског Мишела Опетија у Нотр Даму, јер се група париских муслимана (или атеиста, или протестаната, или…) томе из неког разлога противи и прети насиљем. Иначе, наравно да је био на миси устоличења 6. јануара 2018.
И у којој смо сад ситуацији? Није проблем што Српска православна Црква одустаје од свечаности која би била организована испред Цетињског манастира и прихвата да се у „црногорској пријестоници“ одржи само верски обред устоличења, а остале церемоније у Подгорици. Није у њеној надлежности обезбеђивање реда и мира. То је у надлежности државе, која је од цркве одвојена и која има монопол на примену силе, а држава је поклекла. Држава је та која је морала да обезбеди да се ова церемонија одржи у миру и прође без страха од насиља и „крвопролића“.

ЧОВЕК ИЗ ШУМЕ Али која држава? Она што је оличава Здравко „Нејаки“ Кривокапић који суочен са ненормалним бира да не учини оно нормално? Она што је оличава потпредседник Владе и координатор служби безбедности Дритан Абазовић чији покрет УРА сматра да је у вези са претњама због устоличења митрополита на Цетињу „тешко заузети став“ и да би било боље да оно буде премештено на неко друго место? Или она председника Мила Ђукановића који прети да ће се придружити демонстрантима? („Надам се да нећу бити у ситуацији да 5. септембра и сам будем на Цетињу, тамо гдје буду Цетињани и гдје је већинска Црна Гора, гдје се брани достојанство државе“, рекао је Ђукановић док је на том истом Цетињу флертовао са председником Турске). У овом контексту не треба заборавити да ово није први пут да Ђукановић „упозорава“ да би се и сам могао наћи на првој линији одбране „достојанства“ Црне Горе коју покушавају да унизе њени грађани „српског националног предзнака“ (како о Црногорцима који знају ко су говори нови министар „вањских“ послова Ђорђе Радуловић). „Бранићемо (Црну Гору) свим средствима, као што сам рекао, и из шуме, нећемо се ваљда ту разликовати у односу на генерације наших предака. Како мислите да се Црна Гора одбранила кроз претходне векове, откуд Црној Гори десет векова државности? Тако што није брањена у парламенту, него оружјем, у шуми“, рекао је Ђукановић прошле године за једну сарајевску телевизију. Води ли га сада пут до шуме преко Цетиња и креће ли на тај пут својим „мајбахом“? Да ствар буде још гора по државу Црну Гору, чињеница да се њен председник придружује онима за које смо констатовали да су на ивици (ако је нису и прешли) тероризма, што овом акту даје и карактер „државног тероризма“.
Апсурдно је (као у осталом и много тога другога у Монтенегру) што и у овој ситуацији част, углед и достојанство државе Црне Горе бране управо они који константно бивају оптужени за њено урушавање. Врло је једноставно. Они који, како кажу монтенегрински гласови, „инсистирају“ на томе да се не прекида вишевековна традиција, и тиме исто тако инсистирају на поштовању Устава и закона државе и подстичу је на то да она заиста постоји и делује у стварности тако што ће свим својим грађанима обезбедити права која би требало да им гарантује. Са друге стране, супротстављени су им они који би „у име државе“ да ту државу сруше и онемогуће њено стварно постојање. И делује као да су сада успели у томе, пошто је држава (онај део који предводи Кривокапић) показала слабост пред руљом и повукла се, односно пошто се држава (онај део који оличава Ђукановић) придружила тој истој руљи и тиме се поништила. И опет ће испасти да је на Србима (било да су Црногорци, или из Србије) да очувају вишевековну државност Црне Горе и врате јој углед и сјај. Једино што та држава не може бити по мери Секуле Дрљевића.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *