ПРОВИНЦИЈАЛИЗАЦИЈА ЕВРОПЕ

ЕУ КАО ПЕРИФЕРИЈА ПЕРИФЕРИЈЕ

Ова година, 2021, била је по много чему и у многим аспектима посебна за Европску унију. Најпре, у погледу пандемије ковида: „Очигледно посртање у главним мерама против пандемије било је тужно и за гледање“, констатује Сепо Ниеми у чланку Quo Vadis, Europa?, на веб-страници Односи између великих сила (Great Power Relations), посвећеном у потпуности овој теми

Осим пандемије, после брегзита, моћни двојац ЕУ – Немачка и Француска – „суочиће се с турбулентним временима у наредних неколико година“. Немачку очекују први парламентарни избори без „Мути“ (маме) – Ангеле Меркел. Француска ће се с истим проблемом сусрести наредне године: „Ови избори са собом носе велике политичке ризике, а европска путања ће бити неодређена управо у периоду када би требало да има снажно вођство.“
Што се тиче односа ЕУ према великим силама, са ЕУ су се догодили „неки веома важни догађаји и процеси“. Свима њима је заједничко да ЕУ није њихов субјекат него објекат. Ствари се, већ неко време, углавном одвијају мимо ње. Односно ником више није заиста важно шта говори председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен или њен високи представник за иностране послове Жозеп Борељ. Криза, на коју су пре десетак и више година упозоравали поједини аналитичари, сада је ту, и то у свом пуном замаху. Европски званичници су је тада жестоко порицали; сваку критику су одбацивали као злонамерни „евроскептицизам“. Ништа необично, јер су бриселске елите и тада, баш као и сада, навикле да живе у сопственој „ниши“, у „сопственом балону, од којег је спољни свет удаљен и само повремено додирује његов савршен живот“. Темељне војнополитичке промене, сличне тектонским, па чак и стварни шокови, који ће се догодити широм света у наредним годинама, могу али не морају додирнути овај ЕУ мехур.
Први пример за то су односи према Русији, који се данас описују као „високотоксични“. Узајамне санкције смањиле су привредни раст на обе стране и проузроковале штете које се већ мере у износима од стотине милијарди евра. Уз једну разлику: то оцртава „мрачну будућност Европе“ (не само у погледу енергетике), док „Русија има супериорну алтернативу иза својих леђа: Кину и читаву Азију“. ЕУ је уништила комплетну архитектуру односа који су постојали с Русијом, приметио је недавно руски министар иностраних послова Сергеј Лавров.

[restrict]

Периферија и центар

Ту су знаци великих промена у свету, у којима ЕУ убрзано постаје периферија, или периферија периферије, земље која је некад била центар – Сједињених Америчких Држава. То примећује и хрватски новинар Срећко Пуљиг: „САД постаје полупериферија светског система, земља која трчи да ухвати прикључак на Далеки исток, док јој светска доминација измиче. А ако то вреди за САД, колико још више вреди у светским мерилима за малу ЕУ? Оно што смо звали западом постаје полупериферија Далеког истока, а земље ЕУ… провинцијализују се.“ Тај процес претварања у „(полу)периферију (полу)периферије“, који је пре десетак година био на свом почетку, сада је прилично далеко одмакао.
Уобичајена слика света, уочава Пуљиг, делила је некад свет на центар и његову периферију. Центар су чиниле САД, Европа и Јапан, оне земље за које се усталио назив „Запад“ (Америка је била његова авангарда). Тај центар је живео, или је само мислио да живи, у „постиндустријском друштву, друштву терцијарних услуга и високоразвијених технологија, у којем ће славни ИТ сектор дигитализацијом спасти свет“. Остатак је спадао у његову периферију, осуђен да вечито каска за богатим „центром“. Шта се десило с таквом сликом света?
Слика о свету подељеном на центар и периферију увелико је променила своје обрисе, барем за оне који покушавају да мисле, констатује Пуљиг. Сада више није тако јасно „ко су путници из богатих и просперитетних земаља, а ко невољници у бегу из оних сиромашних“. Заправо, та слика света почела је да се мења још на почетку „неолибералне ере“, када је „неолиберално заоштравање друштвених супротности, пре него што је постало извозним производом, примењено на властито становништво земаља англоамеричког центра. Роналд Реган и Маргарет Тачер најпре су напали властиту радничку класу, увелико је раслојили те затрли синдикални, а тиме и раднички покрет у својим земљама“. Најпре се „развијени свет“ поделио на уски привилеговани слој и на сопствени „трећи свет“, а потом је та идеологија, као рецепт за успех, почела да се извози у све крајеве света.
Управо је овај неолиберални модел заказао. Заправо, показао је своју убитачну неефикасност. То је модел финансијског или рентијерског капитализма (Мајкл Хадсон), у којем ће за англосаксонски центар бити резервисано место на врху пирамиде. Да ли је могуће живети искључиво од „капиталних добитака“ на берзама и од ренте на непокретности, док ће „трећи свет“ бити осуђен на „прљаву“ индустријску производњу, радећи за „развијени Запад“? Оно што је некад био пролетаријат на Западу, данас се нагло пауперизује и претвара у слој „прекобројних“, у такозвани прекаријат. Кина је преокренула овај модел. „Појас рђе“ био је предзнак будућности Запада – Запада лишеног индустрије и реалне производње. Разлог за данашњи сукоб Запада и Истока није само сукоб двају империјализама; то је супротстављеност два различита система и две различите врсте привреде: између „економије којом управљају финансије (финансијски капитал) и „старомодне економије“ која се базира на индустрији и производњи. На једној страни је паразитска и неоколонијална, на другој реална економија. „Глобални Југ“ данас стоји пред једноставним избором: између „клијентелистичких режима“ и кинеске win-win стратегије.

Однос господара и слуге

Данас свет убрзано постаје мултиполаран, уместо униполаран: „Стара тријада, евроатлантски свет и како смо већ све тај део света звали, полако губи примат.“ Центар светског капитализма (ако је уопште реч о капитализму) преместио се „на Далеки исток, у Азију“. Сада присуствујемо „крају америчког циклуса“, који је, између осталих, предвиђао амерички социолог Иманеул Валерштајн, о чему сведочи и чињеница да „Американци још увек могу разорити понеку земљу, али је не могу освојити и њоме успешно владати, што видимо и на примеру Авганистана“.
Било како било, „нова слагалица“ данас изгледа битно другачије. Центар више није један, већ их је много. Упркос томе, Запад (САД) настоји задржати своју привилеговану позицију, путем ограђивања и војних савеза усмерених против других земаља. Центар светског система је, међутим, Азија, а ЕУ је претворена у „светску полупериферију“. Пуљигов предлог је да Хрватска изнова почне да размишља о томе и да тражи своје место у таквом, сада потпуно промењеном свету: „Шта онда постајемо ми, који смо мислили да смо полупериферија на пример тог немачког центра? Па, ми постајемо колонија полупериферних земаља, јер је у међувремену покренута и колонизација унутар ЕУ“. ЕУ је, заправо, увек почивала на колонијалном систему, који је оштро делио „богати Север“ од „сиромашног Југа“.
Србија је испрва пружала отпор западној (америчкој) хегемонији, а потом се приклањала „западном центру“, нарочито после 5. октобра 2000. За Србију данас можемо рећи да и даље живи унутар орбите „западног света“, док истовремено тражи прикључке за Исток.
Било како било, овај процес је већ неко време немогуће зауставити. Зашто то челници ЕУ нису приметили или барем нису примили на знање? Зашто се ЕУ и даље труди да остане „периферија периферије“, слепи колосек „западног света“, који и сам постаје слепи колосек светског развоја? Зашто ЕУ бира за себе маргинални положај, вечито у сенци свог „прекоатлантског партнера“, вукући потезе који акумулирају све веће штете и осуђују је на статус „периферије периферије“?
Однос САД–ЕУ остаје однос господара и слуге, а он је поново обострано потврђен Бајденовом европском турнејом у јуну. Ти односи су донедавно сматрани „светим и недодирљивим“. И данас су „свети“, барем што се тиче бриселске номенклатуре, што не можемо рећи и за Америку, која је привилеговала односе с англосаксонским земљама. Иако је овом приликом дошло до повремено оштрих контрадикција и неслагања – у вези с Кином, енергетиком („Северни ток 2“), европским независним стратешким одлукама, европском одбрамбеном структуром итд. – поново се показало да је „испуњавање интереса господара много важније од европских интереса“ (С. Ниеми). Уместо сарадње, Европа је одабрала конфронтацију с великим делом света. Укратко, како примећује Ниеми, Европа је изгубила способност да остварује своје интересе, различите од америчких, пре свега у односима великих сила и у геоекономији: „Слепа послушност сада води Европу, преко НАТО-а или директно, у војне авантуре против Кине у Азији.“ То није тек реторички ефекат већ сасвим опипљива реалност: „Прве јединице европске морнарице већ се крећу ка Индо-пацифику.“
Да ли је ЕУ на то спремна? Да ли ЕУ срља у Трећи светски рат, следећи слепо Америку у њеним све мање предвидљивим авантурама?

Парламент сеоских политичара

САД настављају да се усмеравају ка индопацифичкој регији, док ЕУ за њих губи значај, осим као потенцијалних „савезника“ (вазала), евентуално у будућој „алијанси демократских земаља“, али лишеног стварних војних капацитета, због чега се Америка, можда, осећа мање усамљено. Војне способности држава чланица ЕУ врло су ограничене и намењене су само локалној одбрани, примећује Ниеми: „У контексту НАТО-а, те европске ’снаге’ функционишу углавном као слуге америчких трупа“ (Авганистан, Сирија, Ирак итд.).
Ипак, „нема сумње, да ће већ јесен 2021“, прогнозира Ниеми, „показати много више сукоба и много више турбуленција између Кине и САД у Јужном кинеском мору и Тајванском мореузу, и да су сада чак и неке земље чланице ЕУ (преко НАТО-а) у то увучене“.
Европа има дугу историју у политици великих сила, али је сада потпуно изгубила способност да и сама игра улогу велике силе. Спољна политика ЕУ остаје магловита и нејасна, констатује Ниеми, и чини се да је ЕУ данас оболела од више болести одједном. Или су то само симптоми једне и основне болести, чије је име „Запад“? Запад није име за цивилизацију већ он означава простор америчке хегемоније: „интерконтинентални географски простор који карактерише политичка, војна и културна хегемонија Сједињених Држава“. То је, такође, и нека врста идеолошког конструкта, оптерећеног „западним вредностима“ (или му се те „вредности“ намећу), који подразумева обавезу погледа на свет кроз идеолошку призму. Такав Запад почива на „правилима“ која, од случаја до случаја, намеће хегемон. Отуда стална опсесија европских елита Америком, упорно подређивање европских интереса америчким и стално чекање на амерички миг, уместо предузимања самосталних европских акција. О стратешкој аутономији, под тим условима, не може бити ни говора. Да ли је, најзад, реч о симптомима смрти једне цивилизације, неспособне да бира свој сопствени пут, односно да сама одлучује о томе ко јој је пријатељ а ко непријатељ, што је основни критеријум политичког постојања?
Основни европски хендикеп је недостатак политичког јединства, што се на војном плану манифестује као недостатак (заједничких) реалних војних капацитета; војна зависност од САД смешта је и у војном погледу на „периферију периферије“. Она је, међутим, и даље моћна економска сила. Питање је колико ће дуго то и остати. Између осталог, и зато што је и сама ЕУ у међувремену постала место на којем се додирују и сукобљавају утицаји великих сила – САД, Кине и Русије. Сада се и Немачка, та „локомотива уједињене Европе“, суочава с нагло растућом економском кризом. То је, без сумње, скупа цена погрешне политике којом је ЕУ, следећи Америку, затварала за себе једно по једно светско тржиште.
Како уочава Ниеми: „Немогућност функционисања без помоћи САД доводи до запањујућег закључка: Европска унија не може више заштитити ни пројектовати своју високо цењену вредност ’европског начина живота’.“ Ово доводи до унеколико парадоксалног исхода, до провинцијализације европске политике: „Европски парламент пун је ратоборних, локалних сеоских политичара, чија је способност да схвате стратешка питања велике моћи веома ограничена.“

Поуке Авганистана

Очигледан пример за то је дебакл у Авганистану. Срамно бекство Американаца из Авганистана разоткрило је „озбиљне европске пропусте на више фронтова, али није постигнут договор о томе како их поправити“. Састанци министара одбране ЕУ и министара иностраних послова, сазвани тим поводом, „више су личили на седнице групне терапије, без јасног усмерења“ (С. Ниеми). Они су само појачали утисак да је Брисел нефункционалан и да вероватно ништа неће научити из својих грешака у Авганистану: „Чини се да се високи званичници ЕУ очигледно осећају примораним да говоре о Авганистану, а да имају мало тога или ништа да понуде у облику конкретних предлога, само речи без акције.“ Типичан пример за ту врсту говора био је говор Урсуле фон ден Лајен на састанку Г7. Она је обећала хуманитарну помоћ, али није рекла ништа о ситуацији у тој земљи и о узроцима који су до ње довели. Још горе стоје ствари с НАТО-ом, где мисија у Авганистану и катастрофално повлачење „постаје огромна мрља и морални скандал на наслеђу генералног секретара Јенса Столтенберга“. Столтенберг је безбојни апаратчик система. Проблем је, међутим, дубљи, а тиче се улоге и функције НАТО-а у „постхладноратовском свету“, где је претворен у „ратоборну машину за звецкање оружјем“ доказујући само једно: улогу америчког послушника.
Логична и неминовна последица дебакла Америке и НАТО-а је поновно јачање или реактуелизација захтева за стварањем засебне европске армије. Документ под називом Стратешки компас ЕУ требало би да буде завршен до октобра или новембра, барем је тако најавио комесар Европске уније за спољну и безбедносну политику Борељ. Сада више уопште није јасно шта би такав документ могао да садржи, осим лошег компромиса међусобно искључивих и неспојивих ставова. То је последица огромне конфузије која је, још и пре авганистанског фијаска, око тог питања владала у Европској комисији и другим европским телима.
Ипак, Столтенберг се у име НАТО-а осетио позваним да упозори на „слабљење трансатлантских веза“, као и да „одбрамбени планови ЕУ никад не могу заменити НАТО“. Позиви на формирање нових европских војних снага након фијаска у Авганистану не смеју поткопати командне структуре НАТО-а ни преусмерити ресурсе из алијансе, упозорио је Столтенберг. „Сваки покушај успостављања паралелних структура, дуплирање командне структуре, ослабиће нашу заједничку способност да радимо заједно.“

Будућност НАТО-а под знаком питања

Судећи према досадашњим, неуспешним покушајима образовања европских снага, независних од структура НАТО-а, Столтенберг нема разлога за бригу. Има ли ЕУ, осим тога, чак и када би таква одлука постојала, довољно времена и могућности да изгради европске оружане снаге и укључи се у игру великих сила, или је за то већ прекасно? Столтенбергова права брига требало би да буде будућност западног савеза уопште. „Ова војна катастрофа у Авганистану може пробудити разумне сумње у поузданост и способности читавог савеза“ (С. Ниеми). А то се управо и дешава. Каква је, уосталом, будућност НАТО-а када он није у стању чак ни да се организовано повуче пред налетом „ратника у папучама“ – талибана?
Какве задатке је НАТО уопште способан да испуњава, и није ли НАТО само тигар од папира, чија је једина улога да подиже тензије у близини руских граница, што није нимало импресионирало Русе? Да ли је такав војни савез заиста способан да се супротставља Русији и Кини, поготово ако оне удруже своје снаге? Срећом по НАТО, Русија и Кина имају друге и много прече послове. Нејединство унутар ЕУ је већ реалност, али сада се та реалност нагло шири читавим западним савезом. Биће потребна ванредна умешност да се у будућности поново оствари такво јединство, а то свакако не треба очекивати од НАТО-а који представља Столтенберг. Сада више није питање ни да ли се таквој особи може веровати, јер он вероватно броји последње дане на месту цивилног шефа западне алијансе.

Има ли Европа будућност?

Европска будућност постала је нераскидиво везана за судбину самог Запада. Сва питања европске будућности везана су за то. При томе, стално треба подсећати да ЕУ није Европа. Сва ова питања сада леже на столу. Нека су отворена, нека ће тек бити отворена, по свој прилици у сасвим блиској будућности. Пораз у Авганистану био је заправо добродошао, да развеје маглу опасних заблуда у које су утонули Европљани. Ствари сада, хтели ми то или не, изгледају далеко јасније. Америка више није центар који се беспоговорно следи. Она више никог не преводи, осим „периферије“. Периферија је, пре свега, ментално стање – или ментално стање европских елита. Најзад, оно што већ важи за односе ЕУ–Русија почиње да важи и за односе према Кини, који такође постају „високотоксични“.
Све што се дешава на границама ЕУ с Русијом – продор НАТО-а на исток, учестали војни маневри у црноморском региону или Украјини, пољске провокације – сада добија свој пандан у односима ЕУ према Кини. Одлука ЕУ да се „придружи антикинеском фронту САД“ потврђена је привременом суспензијом уговора о ратификацији европско-кинеског свеобухватног споразума о инвестирању, који је имао за циљ ублажавање трговинских баријера између ЕУ и Кине. Криза је ескалирала кад је Литванија одлучила да „прошири своје везе с Тајваном“. У Кини је ова одлука доживљена као провокација и нарушавање политике „једне Кине“. Америка, Британија и Аустралија формирале су тројни одбрамбено-безбедносни пакт (АУКУС). Сада су на делу америчко-европске провокације у Јужном кинеском мору…
Остаје питање шта је стварни интерес Европе. Да ли је то изградња стабилних економских веза с Русијом и Кином, као залог европског просперитета, или затезање односа с једном и другом, на трагу америчких интереса, све до руба Трећег светског рата? Судећи по одлукама Брисела, неупоредиво је важније ово друго. Важније и од благостања, па и од живота Европљана. „Свака промена у ЕУ је мало вероватна због хибриса, самозадовољства и самодовољности бриселских ЕУ елита.“ Да ли ће „ЕУ балон хибриса“ пући пре него што за Европу постане прекасно?

[/restrict]