Малограђански културни круг у оквиру романтике

У фокусу приповедачевих сећања јесте рано детињство, где из позадине породичних догађаја израња политичка и културолошка слика Шпаније из шездесетих и седамдесетих година 20. века

Написан у преломном тренутку живота писца Мануела Виласа, роман Ордеса више је унутрашња, духовна аутобиографија, уколико тако нешто постоји, а мање је стандардни аутобиографски роман. Настојећи да забележи време када је, у својим педесетим годинама, доживео смрт најпре оца, затим и мајке, развео се, раздвојио од синова, дао отказ на послу и престао да пије, Мануел Вилас гради причу о тужном човеку који узроке своје туге и отуђености од света покушава да пронађе у односу с родитељима. Немогућност поправљања погрешних поступака и немогућност постављања питања и рушења породичних табуа, због чињенице да родитељи више нису живи, унапред одређује на неуспех приповедачев покушај да промени свој живот. Истовремено, способност да кроз сећање о којем приповеда освести одређене недоречене породичне односе, чини га мудријим. Али не и јачим.
У фокусу приповедачевих сећања јесте рано детињство, где из позадине породичних догађаја израња политичка и културолошка слика Шпаније из шездесетих и седамдесетих година 20. века. Осликавајући богату шпанску провинцију Арагон и град Барбастро приповедач показује како малограђански миље и друштвени односи успостављени у њему утичу на обликовање породичних односа. Одсуство искрености и отворености између његових родитеља међусобно и према њему, због чега он, испоставља се, пати већи део свог живота, приповедачу у одраслом добу се указује као последица целоживотног напора тих родитеља, припадника сиромашне, ниже средње класе да доспеју у круг богатијих слојева више средње класе и ту буду и прихваћени. Капиталистичка помама за стицањем богатства и друштвеног престижа, која постаје одређујућа за малограђански културни круг, за приповедача има готово романтични ореол онда када је се сећа у периоду свог детињства, а иронијско подсмешљиви призвук када о њој размишља у својој садашњости, посебно кад то чини из перспективе средњошколског професора шпанског језика и књижевности.
Неподношљива празнина коју приповедач почиње да осећа након смрти родитеља, и која га покреће на размишљање и писање, показатељ је једне дубље празнине што га одређује као човека и због које није могао да се оформи у успешног супружника или оца. Страх да ће и његов однос са синовима постати удаљен и хладан након развода, онако какав је био његов однос с мајком и оцем, подстиче га да га закопа дубље од површине, по слојевима који у складу с малограђанским скрупулама никада нису били дотицани.
Водећи приповедање као наизменично низање флешева из детињства и садашњости између дугих пасажа промишљања о осећањима, неисказаним или потиснутим, приповедач бира слике из којих се као из мозаика издваја структура једне рањене душе. Упечатљивој и недореченој епизоди породичне свађе на Бадње вече која се завршава очевим бацањем већ постављених тањира и мајчиним вриском, којој се често враћа у својим сећањима, приповедач контрастира путовање у Ордесу, летњиковац у долини арагонских планина. Место на којем је оцу пукла гума на сеату, за којим по сећању трага одрасли приповедач, издваја се као идеално место среће, као једина „долина“ среће у његовом не само детињству него животу у целини. Ордеса из наслова романа постаје утопија породичне слоге и љубави које у приповедачевом животу није било и коју као одрастао човек покушава да оживи чином писања.
Интимистичка, породична перспектива овог романа на примамљив начин отвара универзалне психолошке и социолошке теме, али исто тако нашем читаоцу доноси колорит шпанског поднебља и стила живота шпанске средње класе у времену када се у нашој средини живело у другачијем уређењу. С друге стране, приказано глобално неолиберално капиталистичко уједначавање које нас у времену садашњости све доводи у исту раван, показује немоћ појединца да се одупре системским манипулацијама које продиру и до најличнијих слојева живота, што се у великој мери преклапа с искуственим хоризонтом нашег читаоца.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *