Људи за сва времена

Пише Обрад Ковић

Како се прелази кривудави пут од југословенских антифашиста до заступника и функционера осамостаљене хрватске државе, која је, прокламујући усташки нацифашизам у „домовинском рату“ деведесетих година двадесетог века, уз помоћ западних савезника, оружаним протеривањем својих држављана с њихових вековних огњишта „коначно решила српско питање“, а затим је награђена пријемом у Европску унију? Значајне одговоре на ово питање дају животне и радне биографије хрватских политичара Будимира Лончара и Стјепана Месића

Грађанско-верски рат у СФР Југославији започео је 1991. године после безуспешне „миротворне“ шетње председника југословенских република од Сплита до Сарајева и њиховог неуспешног договарања о достојанственом расплету кризе. Словенија и Хрватска започеле су тада „раздруживање“ од Југославије.
И поред упозорења државног секретара САД Џејмса Бејкера да његова влада, наводно, „неће признати једностране сецесионистичке одлуке“, словеначке паравојне снаге су 27. јуна 1991. године у изрежираном сукобу јавно испалиле прве хице на полунаоружане војнике ЈНА и њихове старешине које је на узурпиране југословенске границе упутила Савезна влада.
Рат је потом увелико тињао и разбуктавао се и у Хрватској. Из хрватског Устава су, претходно, избачени Срби као дотадашњи конститутивни народ ове републике. Хрватски Сабор је променио и државне симболе; у грб и заставу враћени су симболи нацифашистичке Независне Државе Хрватске. Лидер хрватског националног покрета, некадашњи генерал ЈНА Фрањо Туђман изјављује да је Павелићева усташка НДХ израз историјских стремљења хрватског народа, а српски народ у Хрватској, у страху од понављања геноцида из усташких времена, организује оружану самоодбрану.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Из рукописа књиге „Трагови сутрашњице“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *