Људи за сва времена

Пише Обрад Ковић

Како се прелази кривудави пут од југословенских антифашиста до заступника и функционера осамостаљене хрватске државе, која је, прокламујући усташки нацифашизам у „домовинском рату“ деведесетих година двадесетог века, уз помоћ западних савезника, оружаним протеривањем својих држављана с њихових вековних огњишта „коначно решила српско питање“, а затим је награђена пријемом у Европску унију? Значајне одговоре на ово питање дају животне и радне биографије хрватских политичара Будимира Лончара и Стјепана Месића

Грађанско-верски рат у СФР Југославији започео је 1991. године после безуспешне „миротворне“ шетње председника југословенских република од Сплита до Сарајева и њиховог неуспешног договарања о достојанственом расплету кризе. Словенија и Хрватска започеле су тада „раздруживање“ од Југославије.
И поред упозорења државног секретара САД Џејмса Бејкера да његова влада, наводно, „неће признати једностране сецесионистичке одлуке“, словеначке паравојне снаге су 27. јуна 1991. године у изрежираном сукобу јавно испалиле прве хице на полунаоружане војнике ЈНА и њихове старешине које је на узурпиране југословенске границе упутила Савезна влада.
Рат је потом увелико тињао и разбуктавао се и у Хрватској. Из хрватског Устава су, претходно, избачени Срби као дотадашњи конститутивни народ ове републике. Хрватски Сабор је променио и државне симболе; у грб и заставу враћени су симболи нацифашистичке Независне Државе Хрватске. Лидер хрватског националног покрета, некадашњи генерал ЈНА Фрањо Туђман изјављује да је Павелићева усташка НДХ израз историјских стремљења хрватског народа, а српски народ у Хрватској, у страху од понављања геноцида из усташких времена, организује оружану самоодбрану.

[restrict]

(ПРЕД)РАТНИ ПЛАНОВИ У намерно замућеној ситуацији у Југославији, вишенационалној и вишеконфесионалној сложеној државној заједници, хрватски кадрови и њихов лоби држали су тада најважније ресоре. Учињено је то, по свој прилици, веома смишљено. Као кад се картају професионалци, „кадровске карте“ су тако поређане да савезна држава није била у стању да организовано и снажно одговори изазовима сепаратизма. Вредело би, свакако, анализирати ко је баш у то време (и због чега) био на најутицајнијим југословенским државним функцијама.
На челу Председништва СФРЈ био је Стјепан Месић, Савезног извршног већа Анте Марковић, Министарства иностраних послова Будимир Лончар, ЈНА Вељко Кадијевић, савезне Државне безбедности Здравко Мустаћ… Већина ових кадрова и њихових помоћника, време је то показало, уз помоћ Запада – посебно Сједињених Америчких Држава које су се понашале као неприкосновени господар света – одиграла је значајну улогу у догађајима који су уследили. Немачка је одмах пружила подршку југословенским сепаратистима и, заједно с Ватиканом, прва признала ратом отцепљене републике Словенију и Хрватску.
Пре него што су започели оружани сукоби на југословенском простору, у политичким кухињама великих сила „кували“ су се ратни планови о којима су поједини водећи кадрови Југославије били не само добро обавештени већ су и припомогли у њиховом припремању.

Џејмс Бејкер

ЛУКАВИ ДАЛМАТИНАЦ Нема сумње, рецимо, да је и Будимир Лончар, као човек у чијим је рукама било кормило југословенске спољне политике, знао шта се догађа у свету и шта ће се догодити у његовој држави. Овај „лукави политичар из Далмације“ (како га је у фељтону „Дипломатија као судбина“, у „Политици“ од 6. августа 2021, назвао југословенски дипломата Владимир Првуловић), био је у предвечерје рата проглашен „издајником свога, хрватског народа“, да би потом, сигурно не без сагласности Хрватске, од 1993. до после 2000. године обављао дужност специјалног изасланика генералног секретара ОУН за Покрет несврстаних, а затим је опет постао активни чинилац хрватске спољне политике – као специјални саветник председника Хрватске Стјепана Месића.
Као сналажљив човек у свим временима, Будимир Лончар је у комунистичкој Југославији (у КПЈ се учланио тек 1945. године) напредовао вртоглавом брзином. Најпре је радио у ЈНА, а затим 1950. прелази у дипломатију и обавља послове конзула, амбасадора, заменика секретара и савезног секретара за спољне послове од 1987. до краја 1991. године. При томе се, што је занимљиво, у његовој службеној биографији не спомиње школска спрема. „Оваква каријера“, написао је Првуловић, „скоро да је незабележена у светским дипломатским размерама“…
Да је Будимир Лончар активно учествовао у разградњи сопствене савезне државе, чију је дипломатију тада званично водио, потврдио је он сам 28. октобра 2006. у интервјуу загребачком „Јутарњем листу“, када је истакао да је наводио воду на млин хрватског виђења политичких односа и разрешења тадашње дубоке југословенске кризе. „Још као југославенски министар спољних послова борио сам се да се републичке границе у земљама бивше Југославије признају као међудржавне границе“, изјавио је Лончар и објаснио како је у јесен 1991. лорду Карингтону „посебно указивао на нужност да се полази од Устава из 1974. године“.
Карингтон је после тога предложио реорганизацију југословенске федерације по принципу самоопредељења тако да свака република има право на осамостаљење или удруживање с другом. Лончар је даље тврдио како су његови разговори с Карингтоном, а најпре онај вишечасовни у четири ока у дубровачкој вили „Орсула“ 15. септембра 1991. године, „имали утицаја на даљи развој Конференције о Југославији, посебно на именовање Бадинтерове комисије која је републичке границе претворила у међународно признате и правно утемељила једнакост свих држава наследница бивше СФРЈ“.

КОНАЧНО РЕШЕЊЕ СРПСКОГ ПИТАЊА Будимир Лончар је, као човек за сва времена, прешао кривудави пут од декларисаног југословенског антифашисте до спољнополитичког заступника хрватске државе, која је у „домовинском рату“ деведесетих, настављајући традицију усташке НДХ, уз помоћ моћних савезника, у акцији „Олуја“ етничким чишћењем „коначно решила српско питање“. Из Хрватске је прогнано више стотина хиљада Срба – у Србију, Републику Српску и у земље широм света.
У Хрватској се, наиме, према попису становништва 1991. године као Срби изјаснило 584.663 држављана, а процењује се да је тада, заједно с Југословенима који су у предратном страху прикривали своје српско порекло, живело око 700.000 Срба. На попису 2011. године као Срби изјаснило се преко 186.000 грађана (што, према Википедији, износи само 4,36 одсто од укупног броја становништва Хрватске).
А док је држава Хрватска још била пред вратима Европске уније, добио је Будо Лончар прилику да, као тумач спољне политике своје нове државе, на три странице у београдском НИН-у (од 9. 7. 2009), изнесе погледе на „еуроатлантске интеграције“. У интервјуу под насловом „Време за ново поглавље“, хрватски дипломата наглашава да ове интеграције представљају „повијесну шансу за ново поглавље у односима Хрватске и Србије, као и цијеле регије“, а затим бираним речима подсећа своје истомишљенике и сараднике у Србији, и српске читаоце, на потребу узајамног поштовања територијалног интегритета новонасталих држава и усмерава их на „истинску приврженост заједничким еуропским вриједностима… Управо због те еуропске интеграције“, истакао је, „морамо се ослонити и на оно што је било вриједно у нашој заједничкој прошлости, од побједе над фашизмом до остварења у оквиру заједничког културног простора. Познато је да је антифашизам основа на коју се ослања еуропско уједињавање, односно пројект Еуропске уније.“
Да ли је антифашизам (и то какав антифашизам) доиста она основа на коју се ослања европско уједињавање? Лончарева порука упућена српском народу, који је поднео велике жртве у борби против фашизма, звучи ипак неубедљиво ако се зна да је, у ствари, реч о интересима великих сила у новим геостратешким поделама света. Да је у питању антифашизам, не би се могло десити да западне земље победнице над фашизмом у Другом светском рату забораве своје верне ратне савезнике Србе и да у Европску унију брзометно буду примљени сви савезници Хитлера и Мусолинија.
Тако је и Хрватска, која у ратним деведесетим годинама 20. века није крила да баштини тековине Павелићеве усташке НДХ, награђена пријемом у Европску унију, у првим послепоноћним минутима 1. јула 2013. године.
Лепе, дипломатски углађене речи Будимира Лончара, специјалног саветника хрватског председника Стјепана Месића, упућене у овом НИН-овом интервјуу српској јавности, звучале су тада добронамерно и обећавајуће. Док је најављивао „ново поглавље“ у односима дојучерашњих противника, Лончар је само следио политику хрватске државе која је тада, прилагођавајући се новој ситуацији, препоручивала себе као „демократску“ и „толерантну“, да из предворја кандидата што брже буде примљена у западноевропску заједницу народа. А када је постала чланица ЕУ, осокољена Хрватска вратила се својим усташким, нацифашистичким коренима…

ЗАЈЕДНИЧКИ ЗАДАТАК Уобичајено је, међутим, да се истинитост изговореног процењује и питањима: ко, коме, у чије име, саопштава политичка уверења?
И тако се долази до неминовног сазнања како није случајно то што су се ова два политичара, Стипе Месић и Будо Лончар, нашли на заједничком задатку. Месић је мењао своја јавна политичка уверења од прилике до прилике. Учествовао је у „хрватском прољећу“ још седамдесетих година 20. века, а у улози поузданика Фрање Туђмана, раних деведесетих, као председник Председништва СФРЈ одиграо је значајну улогу у растурању Југославије. Остало је упамћено његово јавно изговорено признање: „Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема.“
Љуљушкао се тада Стјепан Месић на таласима усташтва и хрватског национализма. При крају свог председничког мандата, у обраћању јавности у Институту за југоисточну Европу у Берлину, он је (у фебруару 2010) као наводни антифашиста, замерио самом себи што се „дао у неколико тренутака завести том атмосфером“. Признао је то пошто је 2007. откривено да је, 15 година раније, прикупљајући новац међу хрватским исељеницима у Аустралији, с њима певао песме које величају усташке злочинце из Другог светског рата.
На видео-запису је тада остало забележено како исељеницима објашњава да „ми немамо шта клекнути у Јасеновцу“, те да су у Другом светском рату „Хрвати два пута побиједили; једном као усташе и други пут као партизани, а остали само једном“.
Када се указала прилика за пријем Хрватске у Европску унију, као тадашњи председник ове државе Стјепан Месић постао је „ватрени заговорник антифашизма“, „еуропске демокрације“ и носилац „детуђманизције“, да би после пријема, а при крају свог председничког мандата, овај човек променљивих уверења опет „окренуо ћурак“. Пошто је доделио одликовања припадницима хрватског лобија у Србији, Месић је похитао у јужну српску покрајину и из самопроглашене „државе Косово“ (коју је међу првима признала његова Хрватска) упутио отровне стреле према Србији. Да би иза себе оставио јасну ситуацију, Месић је затим, на опште згражање, помиловао ратног злочинца и децоубицу Синишу Римца, и потом запретио да ће војном интервенцијом напасти Републику Српску и пресећи коридор у Посавини ако Српска распише референдум о осамостаљењу.
И док се на крају свог председничког мандата трудио да се прикаже као тврди хрватски националиста, кад је отишао у пензију опет је (по ко зна који пут) окренуо лист. Овог пута се окомио на хрватске националисте-црнокошуљаше називајући их „политичким страшилима“, уз напомену да је „усташки режим у Другом светском рату окаљао хрватско име“. Ове речи Стипе Месић изговорио је 27. јула 2011. у личком селу Србу, где је 1941. започео партизански устанак против усташке НДХ. Хрватски националисти, којима је он такорећи до јуче био предводник, нису му то заборавили. На острву Хвару, после неколико дана, појавили су се графити с Месићевим ликом са четничком шајкачом на глави и натписом – „Јуда“.
На таласу осуде усташтва и фашизма пензионер Стјепан Месић постао је почасни председник САБА (Савеза антифашистичких бораца и антифашиста) Хрватске. А онда је, крајем јануара 2017, на Јутјубу осванула његова изјава из 1992. године којом је порицао усташке злочине у Јасеновцу, тврдњом да је то био „радни логор“ и да су људи који су били у њему „практично спасени од смрти“. И поново се Месић нашао на удару критике, тако да је убрзо поднео оставку на звање почасног председника САБА, наглашавајући том приликом да је и даље привржен антифашизму као систему вредности. Истакао је Месић тада да његова „приврженост борби против галопирајуће фашизације Хрватске, ни на који начин, а најмање објављивањем снимака старих 25 година, неће бити пољуљана“. Месићу би, истине ради, као добром и дугогодишњем познаваоцу домаћих прилика, требало ипак веровати да је у Хрватској опет наступило време „галопирајуће фашизације“!

ВРАЖЈА ПУКОВНИЈА

Способностима политичког преображавања у разним ситуацијама, Стјепан Месић неодољиво подсећа на свог презимењака, према писаним интернет-изворима, стрица Марка Месића (Стјепанов отац Драгутин био је Марков брат).
Марко Месић, артиљеријски потпуковник бивше југословенске војске, био је последњи командант 369. хрватске пуковније која се у Другом светском рату борила на немачкој страни под Стаљинградом. Ову злогласну усташку јединицу, због њене суровости, насиља и пљачки, украјински сељаци називали су „вражјом пуковнијом“.
Публициста Драган Кљакић објавио је књигу „Усташка легија под Стаљинградом“. Из ове књиге, која је доживела више издања, читаоци сазнају да је последњи командант 369. пјешачке пуковније Марко Месић истакао белу заставу и положио оружје у Стаљинграду. Месић је спроведен у логор политичких заробљеника у Красногорск, где је саслушаван и „обрађиван“. „Када је ’преваспитан’“, истиче Кљакић, „Месићу је понуђен мандат за формирање и организацију југословенске јединице за борбу против немачких трупа.“ Месић је прихватио ту идеју и постао је командант јединице.
Ова новоформирана јединица названа је Прва бригада НОВЈ у СССР-у и она је у саставу Црвене армије учествовала у ослобађању Југославије. „Месић је“, пише Кљакић, „завршио командантску каријеру у ослобођеном Београду, 18. новембра 1944. године, када је његова бригада заувек напустила органску везу са Црвеном армијом и придружила се јединицама НОВЈ. (…) Касније је пензионисан.“

АПЕЛ 88 Али вратимо се Будимиру Лончару. Бити специјални саветник Стјепану Месићу, човеку с толико лица, могла је очигледно постати само личност сличних, променљивих политичких уверења.
И док је Стјепан Месић, због својих неконтролисаних изјава, повремено бивао изложен јавним критикама, бивши шеф СФРЈ дипломатије је у јавним иступима вешто скривао своја политичка опредељења. Због тога, после одласка у пензију Стјепана Месића, није престала политичка каријера времешног Будимира Лончара. Хрватски председник Иво Јосиповић задржао га је у свом кабинету, такође на месту специјалног саветника. И опет се интервју с Будимиром Лончаром појавио у београдској штампи. Пред свечани скуп поводом педесетогодишњице Покрета несврстаних, 5. и 6. септембра 2011. године у Београду, у листу „Правда“ (2. септембра) изнео је своје виђење покрета. А учеснике скупа поздравио је као специјални изасланик генералног секретара УН за несврстаност.
Поново су се, на крају 2019. године, на истом задатку, међу потписницима такозваног Апела 88, нашли Стјепан Месић и Будимир Лончар. Овај апел обзнањен је као подршка црногорском председнику Милу Ђукановићу и његовом режиму после доношења закона којим се отимају српска црквена имовина и српске светиње у Црној Гори. Међу потписницима Апела 88 нашли су се Месићеви и Лончареви истомишљеници, препознатљиви као разбијачи некадашње заједничке државе – друге Југославије: Милан Кучан, Богић Богићевић, Раиф Диздаревић, Харис Силајџић, Чедомир Јовановић, Азем Власи, али и заговорници тзв. друге Србије – Латинка Перовић, Соња Бисерко, Светислав Басара, Ненад Чанак, Никола Самарџић, Биљана Србљановић и други.
Потписивањем овог апела, Месић и Лончар опет су се нашли на заједничком задатку са својим политичким саборцима.

[/restrict]

Из рукописа књиге „Трагови сутрашњице“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *