Изневерена револуција

Како је изборна победа 30. августа у Црној Гори постала постизборни пораз?

Мало тога се у Црној Гори променило у последњих годину дана. Бизнис ез јужуал што би се рекло, када се о интересима оних ван Црне Горе ради – о питањима што унутрашње што спољне политике ове мале државе. Да ли је изневерена литијска револуција, или су Срби поново жртве својих претераних очекивања, заноса и мегаломанских амбиција без покрића у стварности и реалполитици? Зашто је прошлогодишња изборна победа постала постизборни пораз и да ли је уопште био могућ другачији исход?

Еуфорија после прошлогодишње победе опозиције у Црној Гори може се мерити само разочарањем које је уследило, које је само још расло са протоком времена и коме се не назире крај у скорије време. Нова влада не престаје да разочарава већину бирачког тела која ју је ту поставила и не престаје да сваким даном све више личи на претходну, где су разлике готово искључиво само козметичке природе. После годину дана, постављају се многа питања, од којих су најважнија два – зашто се суштински ништа није променило и да ли је суштинска промена уопште била могућа? Почнимо редом, једном класификацијом три „револуције“.

[restrict]

Литијска, духовна и политичка револуција

За почетак, морамо раздвојити „три револуције“ које паралелно теку и неретко се преплићу те указати на то где се која тренутно налази и какав јој је статус у Црној Гори.
Доношењем спорног Закона о слободи вјероисповести 27. децембра 2019. године је започета прва – тзв. „литијска револуција“. Започета са циљем одбране светиња али је толико порасла и надвисила (надживела) саму себе да је произвела другу, свеобухватну српску духовну револуцију која се преко мале Црне Горе прелила широм српских земаља и где год да Срби живе. Тако су величанствене литије виђене не само у Подгорици, Пљевљима, Беранама, Даниловграду већ и у Београду, Новом Саду, Нишу, Бањалуци, Требињу, Мостару, Вуковару, Бечу, Чикагу… и превазишле првобитни циљ „мале“ литијске револуције у малој Црној Гори те започеле темељни српски унутрашњи духовни препород. С обзиром да је литијска револуција за циљ имала одбрану светиња тј. обарање спорног Закона о слободи вјероисповести њена највећа победа је остварена 30. августа, када је пао режим који је и донео тај закон. Потоњим изменама спорног закона дошло се корак ближе „коначном“ решењу питања српске цркве у Црној Гори, као и увођењем њених епархија у регистар верских заједница, али је „круна“ изостала – потписивање Темељног уговора између СПЦ и Владе Црне Горе.
Друга револуција, свеопшта српска духовна, траје и даље и инспирисала је, те наставља да инспирише, Србе где год били и живели, те даје нови полет и нову снагу идеји „српског света“ који је у непрестаном замаху. То је можда и највећи успех литија у Црној Гори – почетак духовног и моралног препорода читавог српског народа који је очигледан.
Трећа револуција, политичка, којој су литијска и духовна дале полет, започела је тачно 30. августа. То је због тога што, како учи политичка теорија и пракса, револуција није смена власти, већ револуција може почети сменом власти али смена власти није довољна за спровођење револуције (темељне промене државног уређења и актуелног тока унутрашње и спољне политике једне земље), већ је за њу неопходно овладавање институцијама, уклањање кадрова бившег режима (од којих је тешко очекивати кооперативност у новим околностима и који су често саботерски, диверзантски настројени према новонасталим околностима и новој власти), те кроз државне механизме потпуна измена државе споља и изнутра и редефинисање њених полазних основа, доминантне парадигме и званичног наратива, те редефинисање зацртаних циљева и путева којима ће ићи у будућност, као и то у кога ће се уздати или неће идући тим путем. И док револуције често могу бити без проливања крви и насиља, без друштвених тензија не могу пошто се „старо“ мења за „ново“ и то наилази готово увек на неки вид отпора „старог“ које не жели да се промени и прихвати ново „стање ствари“ на терену. Кратким прегледом ових неопходности за спровођење револуције може се закључити да се у Црној Гори веома мало, ако уопште, одмакло са политичком револуцијом коју су многи (првенствено Срби) очекивали.
Дакле, да сумирамо ситуацију око ове три „револуције“; литијска је успела, светиње су одбрањене, она је тренутно у фази стагнације и њено окончање ће наступити потписивањем Темељног уговора.
Општедуховна револуција је такође успела, дала је нову енергију, веру и полет Србима свим и свуда, те и даље траје и утиче на културу, друштвене токове, српски национални покрет („српски свет“) и политику и значај јој само расте временом.
Трећа, политичка револуција, је почела најуспешније али се после годину дана показала најнеуспешнијом и најдаљом од остварења, где бисмо као крајњи циљ могли очекивати ако не већ реуједињење Србије и Црне Горе у поново једну државу, онда макар окончање антисрпског карактера црногорске државе на унутрашњем и спољашњем плану. Стога, не смемо због неуспеха ове последње, треће револуције, да занемаримо успехе и достигнућа прве две. Нити смемо да се превише заносимо па да због успеха ове прве две аутоматски очекујемо успех и треће, политичке револуције, који је очигледно изостао. А зашто је то био случај и зашто је успех изостао?

Претерана очекивања?

Многи су после окончања прошлогодишњих избора и најављеног формирања нове власти од стране коалиције која данас чини владајућу већину говорили како је Ђукановић пример да се диктатор може повући (сменити) и демократским методама – на изборима. Пошто је сличан случај незабележен било где у свету, било је јасно од почетка да ту „нешто смрди“. Обртањем овог нетачног мишљења да се један диктатор повукао након изборног пораза, пре бисмо могли рећи да је Ђукановић на одређени начин дозволио да буде поражен како би у новонасталим околностима неометано наставио да ради све као и до тад. А ко му је то омогућио? Исти онај ко га је ту поставио, ту одржавао и ко га се у једном тренутку (макар што се тиче површинске, медијске и јавне стране приче) „одрекао“, а заправо му дао чисте и сигурне гаранције да мора да се мало „склони у страну“ док се друштвене тензије не смире, победничка еуфорија не анестезира, а нова власт не стави под контролу старих (страних) ментора. И тако и би.
Упоредо са тим тај исти „неко“ је осигурао да транзиција власти буде тиха, мирна, неприметна, а највише од свега – непостојећа, пошто је у суштинском смислу изостала. Променила се власт али је режим остао исти. То је највидљивије по томе што две од три највеће странке из владајуће већине по већини питања из домена унутрашње и спољне политике имају готово па комплементарност са „пораженим“ ДПС-ом Мила Ђукановића. Оно што нас Србе треба нарочито да брине јесте да те две странке према српском питању имају у најбољем случају неутралан однос (Демократе) или чак антисрпски (УРА) док обе симпатишу у одређеној мери „црногорски“ идентитет, „Црногорску православну цркву“, и званичну државну идеологију од 2006. до данас (Демократе поприлично, а УРА неспорно), што ће рећи да су и у овом питању комплементарни са ДПС-ом.
Стога је политичка револуција изневерена још 9. септембра 2020. године, када су представници ове три групације (Кривокапић, Бечић и Абазовић) потписали чувени споразум где су се „споразумели“ да нова власт коју имају накнадно формирати неће доводити у питање признату независност Косова, сарадњу са НАТО и уопштено евроатлантски пут Црне Горе, те да неће покретати иницијативу о промени државног грба, заставе или химне. Узевши у обзир да више од 60% политичких чинилаца у Црној Гори, што у власти што у опозицији, по већини кључних питања (монтенегринска и антисрпска унутрашња те евроатлантска спољна политика) има потпуну сагласност, поставља се питање да ли је суштинска промена уопште (била) могућа?
По мишљењу Рајка Петровића, сарадника са Института за европске студије у Београду, суштинска промена је (била) могућа и то су хтели људи који су учествовали на литијама (претежно Срби), међутим није дошло до окупљања јединствене српске политичке листе после избора која би се уз демонтажу режима Мила Ђукановића (који је апострофиран као примарни циљ) позабавила и институционалним положајем српског народа у Црној Гори као такође једним од кључних циљева. Коалициони споразум уочи формирања нове и „прве демократске“ владе Црне Горе већ је био сасвим довољан сигнал да се ствари у питању српског положаја неће померити ни за милиметар. Стога Петровић једино дугорочно одрживо решење за превазилажење политичке кризе види у томе да Срби постану један од конститутивних народа, српски језик један од званичних језика у Црној Гори, а Срби представљени у институцијама јавне власти и управе пропорционално свом уделу у укупном броју становника. По моделу Албанаца у Северној Македонији, који са далеко мањим уделом у становништву фактички имају далеко више права и привилегија те се много више „питају“ него Срби у Црној Гори.
Дакле, у центру свега лежи бројност Срба и транспоновања те бројке на политику, што је нажалост изостало јер се велики број српских гласова расуо на подршку Демократама и УРА-и који на концу спроводе антисрпску политику, што у земљи што ван ње. А питање броја Срба у Црној Гори, тј. пописа, као и питање раније поменутог (и са правом често помињаног) Темељног уговора, спада само у један део од нажалост великог корпуса изневерених очекивања.
За Демократски фронт, који уз све мане и недостатке, ипак представља готово једини неспорно српски политички чинилац у Црној Гори, дилеме нема. „Побједа од 30. августа је изневјерена шокантним наставком политике ДПС-а од стране владе Здравка Кривокапића. Мислим да је у питању јединствен случај у свијету да се неко на такав начин понио према народу који је гласао за промјене и политичким субјектима који су били носиоци антирежимске борбе претходних година. Неколико пута накнадно је призната лажна држава Косово, нарушени су односи са Србијом и протјеран њен амбасадор, није потписан Темељни уговор са СПЦ, није очишћен бирачки списак, нити се државни апарат ослободио од криминалних структура. Дакле, сви они горући проблеми су занемарени, а спроводи се политика која, поново, иде на штету већинске Црне Горе, српског народа и православних вјерника.“, наводи Петар Драшковић из Демократског фронта. Он додаје да ће бити да приватни интереси Здравка Кривокапића и неких страних центара моћи немају граница, упркос томе што је Кривокапић изгубио поверење и нема већинску подршку у Скупштини Црне Горе.
Дакле, није регулисано питање положаја Српске православне цркве, нема проактивне економске политике, нема раскида са тековинама ДПС-а, а Кривокапић није само један од негативних чинилица, већ кључни проблем политичке кризе у Црној Гори. Важно је напоменути и то да Влада није формирана у складу са изборном вољом грађана, односно њу не чине политички субјекти који су добили повјерење на изборима, већ „експертска влада“ коју је саставио премијер.

Куда даље- „борба непрестана“ нема алтернативу

„Поред познатих међународних околности и фактора који су имали утицаја на постизборни расплет, ништа мање његовом развијању у негативном правцу нису допринијели ни унутарполитички чиниоци“, наводе из НВО српског народа у Црној Гори, организације „Ми знамо ко смо“. Ту треба најпре издвојити неповерење, како оно међу трима победничким коалицијама, тако и оно унутар најјаче коалиције нове већине. Продубљивању тог неповерења умногоме су допринели и неубедљиви резултати рада Владе на ономе што би требало да буде најмањи заједнички именилац три разнородне коалиције нове већине, а то је демонтажа бившег недемократског режима.
„Неуспјевање, а понегдје и потпуни изостанак покушавања да се из руку бившег режима избијају једна по једна полуга друштвеног и политичког утицаја, створили су атмосферу раздора и тензија међу политичким елитама, али што је још опасније, и међу грађанима који су ипак претходног августа демонстрирали завидан ниво политичке зрелости и јединства. Но, овај неуспјех политичких елита и недораслост историјском тренутку, упркос опасности коју са собом носи, посматрано из угла српског народа у Црној Гори, не треба да одведе у аполитични дефетизам, већ управо супротно, треба да подстакне на сталну будност и приљежно и системско истрајавање на заступању, и даље, угрожених интереса српског народа у Црној Гори.“ У том смислу, инсистирање на беспоговорном одржавању пописа становништва ове године, као и измене Закона о држављанству су нешто од чега треба почети и од чега се не сме одустати до испуњења, наводе из „Ми знамо ко смо“. А и уопштено; нека буде борба непрестана, нека данашњи порази постану сутрашње победе и нека на крају буде оно што бити не може.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *