Идентитетско питање

Да ли је одбрана ћирилице могућа док се измишља војвођанска нација? И какве то везе има с најављеним одласком Ненада Чанка на Цетиње 5. септембра

Не може да буде случајно што се у данашњој Црној Гори, која још није престала да буде Монтенегро, ћирилица, коју је Његош називао и српским писмом а тако је и писао, још може видети углавном, само, на страницама „Дана“ и по надгробним споменицима. Уосталом, они који су Црну Гору одметнули у Монтенегро и Његошев су ћирилични рукопис пре неколико година кривотворили у латиницу, то су назвали „дизајнерским језиком који, користећи рукописни фонт, упућује на оригиналност и аутентичност дела“, да га уз награду „Луча“ деле одличним ђацима. По методологији елиминисања српског писма на освојеној територији какву су у Црној Гори, забрањујући ћирилицу и уводећи латиницу уместо ње, већ покушали да примене њени аустроугарски окупатори у Првом светском рату.
Тако да случајности нема. Оно што се можда чини случајним заправо је историјски континуитет; не каже се без разлога да је историја учитељица живота, питање је само да ли смо ми довољно добри ученици.

[restrict]

ЧУВАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ Елем, ако је Аустроугарска затирала ћирилицу зато што је желела да Србија умре (Serbien muss sterbien), као што јесте желела, онда то значи да Србија мора да чува ћирилицу ако жели да живи.
Па је утолико важнија вест да ће Србија и Република Српска, Народна скупштина Републике Србије и Народна скупштина Републике Српске, 15. септембра на Дан националног јединства, слободе и заставе, да усвоје усаглашени Закон о заштити српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма.
Својевремено је Вилијем Монтгомери, као амбасадор Сједињених Држава у Србији, тадашњем премијеру Србије Зорану Ђинђићу покушавао да забрани одлазак у Бањалуку ако пре тога не оде на поклоњење у Сарајево. Јасна је била намера која је стајала иза тог, срећом, неуспелог покушаја да се Сарајево, као клин, уметне између Београда и Бањалуке. Између Србије и Републике Српске које никако нису смеле да се повезују директно, ако већ није било могуће да се не повежу уопште.
И баш зато је једнако јасно зашто је толико драгоцена ова најава да ће Србија и Српска донети, такорећи, заједнички закон о заштити српског писма.
Додатна симболика овог чина садржана је у податку да је нацрт овог закона о чувању ћирилице председник Србије Александар Вучић у Београду уручио првом човеку Републике Српске Милораду Додику. Нормално, Србија је матица Срба.
Није Милорад Додик бирао Александра Вучића, нити је Александар Вучић бирао Милорада Додика. Али један с другим они морају да сарађују јер је само на тај начин могуће ефикасно окупљање српског народа. При чему нису толико битни ни Александар Вучић ни Милорад Додик, осим као неопходни извођачи радова и нека буду похваљени због тога, већ је битно Српство. Ово је употребљива лекција и за премијера Црне Горе Здравка Кривокапића; разуме се, ако је оно што је говорио да јесте пре него што је постао ово што је сада.
Како преносе „Вечерње новости“ које су имале увид у Нацрт закона, акценат је стављен на „поспешивање шире употребе ћирилице у јавном животу, с обзиром на њен историјски, културни и идентитетски значај“. О идентитету је овде реч. Ако нисмо оно што јесмо онда нисмо ништа. Па ћемо тако и да завршимо.
Сам текст закона, иначе, не предвиђа ништа нарочито револуционарно. Ћирилицу ће имати да употребљава све што се финансира државним новцем – Србија је Уставом изгласаним на демократском референдуму и дефинисана као држава српског народа – а предвиђен је и пакет стимулативних мера, у виду пореских и других административних олакшица, за приватни сектор који се определи за ћирилицу уместо латинице. Узгред, у Русији је и „Мекдоналдс“ исписано ћирилицом.
Хоћемо да кажемо да је право питање зашто овакав закон није донет и раније. Што нас враћа на ону епизоду с Монтгомеријем и Ђинђићем. Однос према ћирилици је однос према нашем народу, а то је мера наше самосталности.

ВОЈВОЂАНЕРСКА НАЦИЈА Док, насупрот томе, присуство Гордане Чомић у Влади Србије наставља да представља меру наше несамосталности, штавише, подређености туђем интересу.
Она би сад да измисли војвођанску нацију у саучесништву са лидерима Лиге социјалдемократа Војводине Ненадом Чанком и Војвођанске партије Александром Оџићем, који су се окупили у нечему што себе борбено назива Војвођанским фронтом.
Министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог поручује да се људима мора дозволити да слободно искажу свој идентитет.
Александар Оџић не крије да је сепаратиста: „Свако игнорисање ноторних чињеница и умањивање достигнутих права за све грађане Војводине су неминован пут ка сепаратизму и самодефинисању Војводине као неоспорног ентитета који је насилно угуран у данашњу државу Србију… Војводини и Србији су потребни нови устави по којима би Војводина била дефинисана као република са свим елементима државности, а на основу већ освојених права која проистичу из последњег устава СФРЈ 1974. године, који је као такав био темељ за све данашње самосталне државе, бивше чланице СФРЈ.“
За Ненада Чанка „Косово је независна држава“.
Сепаратистима није место на састанку с министрима у Влади Србије већ у затвору. На истом месту треба да заврше и министри у Влади Србије који се састају са сепаратистима. Тако пише у члану 307 Кривичног законика Републике Србије, „Угрожавање територијалне целине“.
Уместо тога, Гордана Чомић је и даље чланица Владе Србије, а Војвођански фронт је уз Српску напредну странку у градској власти у Новом Саду. Представници власти од власти сад траже да ови делови власти буду смењени. Нису ни смели да буду ту. Видећемо шта ће да проистекне из ове шизофрене ситуације.

ЦРНОГОРСКИ КРУГ Но отворени сепаратизам само је један део проблема с којим се сад суочавамо. Много је подмуклији овај идентитетски напад измишљањем нове нације науштрб српске. Ненад Чанак је већ измислио заставу Војводине која није српска. И не пита се без разлога амерички Радио Слободна Европа, основала га је ЦИА, „пред попис у Србији: Је ли дозвољено бити Војвођанин?“.
Ако је, а јесте, одбрана ћирилице покушај сабирања српског народа, ово измишљање војвођанерске нације представља одузимање. Што нас враћа назад у Црну Гору, да затворимо круг, јер је и тамо један регионални идентитет претворен у национални само да би се измрвио простор који природно заузима српски свет.
Те зато и не чуди што је, поводом усвајања оног скаредног Закона о слободи вероисповести у Црној Гори, Александар Оџић стао на страну киднапера нашег националног наслеђа: „Црна Гора је независна и суверена држава, тачка. Као таква, има пуно право располагања сопственом имовином, а поготово оном која је била у њеном власништву пре ‘уједињења’ у Краљевину СХС 1918. године, како је и предвиђено усвојеним Законом о слободи вероисповести Црне Горе.“ И још је додао и да су и Војвођани и сами „жртве великосрпског национализма и хегемонизма“.
Док Ненад Чанак најављује одлазак на Цетиње 5. септембра на спречавање устоличења митрополита Јоаникија: „Сваког дана се мора указивати на погубност истрајавања Српске православне цркве да се устоличење обави у Цетињском манастиру… Мора се знати историјски континуитет сталних провокација и покушаја да се, кроз један вишевековни концепт ‘Велике Србије’, Црна Гора и њен субјективитет пониште и да се она претвори у некакав приморски део Србије, као излазак на ‘српско море’.“
Да, збиља, јесте реч о историјском континуитету. Ето зашто је измишљен црногорски национални идентитет – само да би био антисрпски. И ето зашто је сасвим разумљиво што ће се Ненад Чанак, који сад измишља и војвођанерску нацију на истим основама, у недељу обрети на Цетињу. И што се тамо певају Томпсонове песме. И што је монтенегринску химну спевао црногорски усташа Секула Дрљевић.
На нама је да им не дозволимо да успеју у ономе што су наумили. Иначе ће Србија заиста умрети.

[/restrict]