Идеја и „баук“ српског света

Теорија и пракса српских интеграција за 21. век

Под српским светом можемо подразумевати идеју најпре културног повезивања и умрежавања Срба где год они били и живели, пре свега на Балкану. У ширем смислу, он је апотеоза и замајац српске будућности, српског 21. века, који ће бити столеће српских интеграција и спајања, грађења веће кохезије унутар српског етноса и премошћивања свих наметнутих подела унутар српске нације, насупрот мучном 20. веку, веку српске дезинтеграције и расипања нашег народа

Баук кружи регионом – баук српског света. Све старе силе Западног Балкана сјединиле су се у свету хајку против тог новог баука, високи представници и колонијални управници, западни медији и њихове невладине организације, аутошовинисти и србофоби из свих шест бивших република. Иако се прва употреба овог термина историјски може пратити још од 19. и 20. века (о томе мало касније), он нагло „оживљава“ пред нама и за веома кратко време стиче огромну популарност. Можемо се сложити да је термин „српски свет“, можда и без иницијалне жеље његових заговорника с једне, и дефаматора с друге стране (или можда управо упркос њима), адекватан да изрази оно чему (би) сви Срби (требало да) теже: управо српском свету. При томе, ту се не мисли на вештачко и насилно остварење некаквог (полу)тајног политичког пројекта у ком би Срби били господари, а сви остали народи из бивше Југославије слуге и робови (што је баук „Велике Србије“ / Начертанија / Меморандума САНУ на који смо већ, хтели – не хтели, и навикли), нити се мисли на стварање неког засебног и издвојеног света за Србе где би они живели мимо остатка света опасани спољашњим зидинама. Реч је о стварању једног именитеља и заједничког садржатеља за Србе расуте широм Хелма (и широм света), пошто се именовањем нечега то нешто овековечује, оживљава, дају му се конкретна форма и садржај, суштина, дух и заветна мисао коју треба да испуни. Тако термин „српски свет“ треба да послужи да именује и обједини простор где Срби живе, и јасно и недвосмислено покаже да је реч о једном народу, који има једну културу, једну историју, једну прошлост, садашњост и будућност. Заједничку и српску.

[restrict]

Порекло појма

Појам „српски свет“ и оно што се под њим данас подразумева нису измислили нити његови модерни пропагатори, нити његови модерни дефаматори. Он има историјско утемељење у периоду који нам може бити доста индикативан и значајан за садашњост и будућност. Реч је о српском 19. веку, тј. о историји српског народа у 19. веку. Тада су разни људи тај термин обилато користили. У политичком листу војвођанских Срба „Застава“, који је уређивао и водио Светозар Милетић, фраза „српски свет“ је прилично честа, а означава целовитост српског националног бића и целовити, интегралистички поглед на српски народ, упркос тадашњој (попут данашње) расутости на више држава, граница, империја… У истом или сличном својству га спомињу и „Земунски гласник“, „Сион“, „Стармали“, „Просветни гласник“, „Школски лист“, „Српска независност“ и бројне друге новине, али не само оне. На пример, у песми чувеног Јована Јовановића Змаја „Малена сам“ налазе се стихови: „Да сам цветак, као што сам мала, ја бих српском свету мирисала (…) Да сам звезда, као што сам мала, на српском бих небу засијала.“ Драмски писац Жарко Лазаревић је тада написао песму која се зове управо „Српски свет“, а термин је користио и великан српске историографије Владимир Ћоровић.
Након овог кратког расветљивања порекла „спорног“ термина јасно је да све оптужбе да је ова кованица (и њена практична примена) продукт савремене „великосрпске“ кухиње и закулисних радњи актуелне српске владајуће елите – једноставно немају тежину, као што значај никад нису ни имале, већ једино и искључиво пропагандну употребну вредност.
Дакле, термин је стар више од 150 година, као и оно што се желело њиме постићи, тј. оно што се под њим подразумевало. У складу с тим, на крилима тог историјског континуитета, треба посматрати и његову савремену (и све већу) присутност у свакодневном дискурсу. Зато ми не желимо ништа више ни мање од онога што су наши преци желели и на чему су радили када су термин „српски свет“ користили.

Српски културни простор као полазна основа

Прве практичне кораке у овом смеру начинио је претходни министар културе у Влади Србије Владан Вукосављевић, кроз документа попут „Стратегије развоја културе Републике Србије“, те „Повеље о српском културном простору“, потписане с министарком просвјете и културе Републике Српске Наталијом Тривић у Сремским Карловцима, а којом су дефинисане смернице за јединствену културно-просветну политику српског народа, па и кроз Закон о заштитити ћирилице, који је тада инициран а ових дана је ушао у „завршну фазу“ доношења и постао предмет великих полемика и негодовања случајних и самомрзећих Срба. Јер без јаке и самосвесне Србије као темеља и носећег стуба целокупног српства, не може бити ни напретка и среће Србима у целини.
„Под српским културним простором подразумевам онај простор на којем је српски народ у дугом историјском трајању живео или још увек живи, остављајући несумњиве трагове свог материјалног и нематеријалног културног наслеђа, било да се они налазе у oквиру или изван граница његових садашњих државних творевина. Другим речима, границе културног простора није могуће свести у границе једног политичког, односно државног простора. Српски културни простор зато у трансисторијском смислу можемо посматрати као метапростор чије спољне ивице иду од Хиландара и Солуна преко Темишвара, Арада, Сент Андреје, Трста, Задра и Дубровника, све до Боке Которске и Скадра. Стога је данас природна тежња за узајамно сагласном културно-просветном политиком, отвореном за равноправну и плодотворну сарадњу са културама других народа“, рекао је Вукосављевић за „Печат“.
У складу с тим, српски свет можемо дефинисати као нераздвојну културну, духовну, територијалну, економску (па и параполитичку) област на којој српски народ живи вековима, јединствен и нераздвојан упркос свим покушајима дељења, комадања, преверавања и уништавања нашег националног корпуса. И као такав он представља легалну и легитимну основу за унутарсрпско повезивање без икаквих политичких („великосрпских“) аспирација, и то не само из разлога што су такве активности тренутно незамисливе, у постојећој констелацији, већ и зато што је за такве активности у сваком смислу прерано и њима мора да претходи сет других акција које би припремале терен за потенцијално свесрпско политичко уједињење кроз свесрпско културно, економско и свако друго неполитичко уједињење.
И уз то да додамо да су такве неполитичке активности у потпуности у складу с европском и светском праксом, где се исти народ који се налази у више држава повезује културно, економски и на сваки други начин. Те наше тенденције су легитимне свуда осим у главама оних којима је свака Србија велика ма колико мала била и којима су Срби увек реметилачки фактор, ма колико (мало)бројни били и где год били и живели. Па макар и никада не живели сви у заједничкој држави, морамо имати, гајити и неговати свест о заједничкој припадности српском народу, српској култури, идентитету и наравно Косовском завету као његовом кључном делу и савременом континуитету српске вечите „борбе непрестане“.

17

С речи на дела

Према мишљењу српског теоретичара културе и публицисте Владимира Коларића, идеја српског света, коју је почео да промовише део српске владајуће елите, очито је настала по узору на идеју руског света, базираној, без обзира на различита тумачења, на идеји заједничког простора који обједињују цивилизацијска припадност, руски језик и дуготрајан формативан утицај руске културе. Идеја српског света има ширу асоцијацију од идеје српског културног простора, али се у основи своди на културно јединство засновано на језику и културном утицају, али свакако и осећању националне припадности српском народу, односно осећању националног идентитета.
Када је једном дефинисан теоријски оквир, треба се окренути стварању адекватних садржаја којим ћемо га испунити. Јасније речено – да ли ће појам српски свет остати само идеја, или синтагма која се користи и у дневнополитичке сврхе и у сврху политичке (само)промоције, без икакве конкретизације, или ће то и стварно бити један механизам који ће створити јединствени културни (и не само културни) простор. Да би се тај дефинисани простор испунио садржајима, прво треба имати људе којима је стало до тог простора и који ће своје делатности изводити у оквирима тог простора.
На пример, пошто је јасно да акценат треба да буде на људима носиоцима ових процеса, могла би да се за почетак направи једна заједничка фондација Републике Србије и Републике Српске која би финансијски подржала прекограничну сарадњу на академском и уметничком нивоу, односно, мало конкретније, нпр. студијске излете, семинаре, конференције и сл. студената на релацији Република Србија – Република Српска, па и Република Србија – Црна Гора (исто важи и за остале крајеве у околним земљама где су Срби заступљени у приличном броју) а то се посебно односи на студенте националних хуманистичких дисциплина који ће сутра тај српски свет учинити живим, конкретним, тако што ће постати живи и конкретни носиоци, „проводници“ и расадници идеје српског света, спречавајући тако да тај појам остане мртво слово на папиру. Није немогуће, само треба мало воље и мало институционалне подршке. На пример, недавно је министар образовања Бранко Ружић са својом колегиницом из Републике Српске Наталијом Тривић разговарао о заједничком раду двају министарстава на припреми заједничких уџбеника за националне предмете – српски језик, историја и географија. И то је добро, али није довољно, јер једно је да деца у Србији и Српској уче заједничку прошлост, језик и географију из истих књига, а нешто сасвим друго (и много значајније) јесте да имају живи контакт, интеракцију, да се упознају и да развијају свест о припадности једном те истом народу. Или као што је министарка Весна Братић приликом посете Београду нагласила да делимо исту културу и вратила српске писце у уџбенике у Црној Гори. Ту се не сме стати и ти примери морају постати правило а не бити изузетак као до сад; треба правити прекограничну мрежу српских контаката и то не само на културно-просветном нивоу.
Економска сарадња такође може бити тло за плодотворну сарадњу. Једно је идеја „мини Шенгена“ и све потенцијалне добити које одатле могу проистећи за Србију и Србе, а нешто сасвим друго (и много боље) сарадња српских привредника и српских фирми из различитих земаља и њихово повезивање кроз економске споразуме, слободне економске зоне и слично. Европска пракса је препуна таквих случајева, стварања слободних економских зона и других облика економских олакшица како би се трговина међу истим народима у различитим државама поспешила, на добро свих који у њима обитавају. Исти принцип се може увести и за спортске клубове, туристичке организације, разна струковна и друга удружења која би своја искуства и умећа могла поделити са сународницима из других држава на корист и добробит свих.
Дакле, конкретизација, операционализација, подмладак – стављање акцента на младе који тек долазе и који треба да створе тај српски свет будућности, јер га стварају првенствено за себе и своје наследнике, неконтаминирани негативним историјским искуством југословенства и комунизма, из ког ипак могу извући вредне по(р)уке о томе како не треба деловати. Па, да почнемо.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *