Говор мржње

Зашто ниједном заштитнику људских права не смета што је код Цетињског манастира био угрожен живот патријарха српског Порфирија и митрополита црногорско-приморског Јоаникија

Митрополит Амфилохије волео је да, својим меким али чврстим гласом, из своје бесмртне душе, отпева песму „Јечам жњела Косовка Девојка“ у облику који је сам забележио. Па су можда њему у част, а сигурно и зато што знају да једном тако мора бити, монаси у Цетињском манастиру, у недељу, 5. септембра, чекајући да патријарх српски Порфирије устоличи нашег митрополита Јоаникија, углас певали да је Косовка Девојка, мајчице, јечму говорила, а витешки га коњи позобали / врани коњи славне српске војске / кад се војска на Косово врати / и пред цркву Самодрежу дође / и пројезди про Газиместана / и дојезди до славних Дечана / и до царске лавре Грачанице / и до пећке пресвете краснице, и Призрена града царевога, Подгорице града Немањина, и до Бара светог Владимира, мајчице, све у славу Бога великога…
Ови су планови у очигледној супротности с евроатлантским поретком нашег региона. И зашто се онда чудимо ономе што се догодило на Цетињу. Али како да се не чудимо, и да се не питамо шта се то, срећом или Божјом вољом, није догодило тог дана.

[restrict]

„ВИКИЛИКСОВЕ“ ДЕПЕШЕ Уосталом, све су нам то већ предвиделе америчке дипломате. Само треба да умемо да прочитамо њихове тајне и поверљиве депеше које су захваљујући „Викиликсу“ престале да буду тајне и поверљиве.
Нарочиту пажњу у том смислу треба обратити на поверљиву (confidential) депешу 06BELGRADE2065_а с краја 2006. године, „Религија и политика у Србији – политичка улога Српске православне цркве“. Не сазнајемо у тој депеши ништа што већ не знамо, али зато добијамо увид у начин резоновања наших америчких партнера. Из кога ће потом проистећи и њихова акција, наиме, у ту се сврху овакве анализе и праве.
Елем, „Српска православна црква има важну политичку улогу“, оцењено је, а „сарађујући с конзервативним националистима она промовише узајамно корисну агенду која охрабрује конзервативне вредности код куће и у школама, обесхрабрује снажне акције сарадње с Хашким трибуналом, и подржава тврду позицију о Косову“.
„Под отоманском управом“, задивљујуће прецизно се указује у одељку посвећеном (веома) краткој историји СПЦ, „црква је постала уско повезана са српским отпором, што ју је повезало са српским националним идентитетом“.
Кад смо код тога, посебна пажња обраћена је враћању веронауке у школе, јер је то „веома ефикасна алатка за ширење политичке улоге цркве, што је најчешће оличено у свештеницима који ученике уче да су недавни југословенски ратови били оправдани и да Србија треба да брани своје територијалне претензије“. Уместо, јел’, да се ћутке преда свакоме ко искаже територијалне претензије према нама. „Званично становиште цркве је да Косово мора да остане интегрални део Србије… О овом питању, црква је издала нека од својих најнаглашенијих саопштења… СПЦ јавно наставља да стоји на позицији да је Трибунал пристрасан против Срба, и да су ’само српски злочини тамо издвојени’… СПЦ се суштински супротставља ономе што види као претерано секуларизовану културу Запада, и често коментарише да би интеграција угрозила сам идентитет Србије… СПЦ је забринута због приступања Србије ЕУ због тога што православне заједнице чине само мали део религиозних организација у ЕУ, те црква сматра да Ватикан тамо има превише утицаја. СПЦ сматра НАТО чланство једнаком претњом, и чак иде толико далеко да је, као јавни подсетник, покренула процес канонизације трогодишње жртве НАТО бомбардовања из 1999.“
И још само неколико опажања тадашњег америчког амбасадора Мајкла Полта, корисних за изградњу читаве слике о њиховој слици о нашој цркви. У основи ту ништа није погрешно уочено осим што му је, наравно, придодат погрешан вредносни предзнак, но у томе се и крије суштина нашег неспоразума с њима: „СПЦ има ретроградне ставове и фокусирана је на изградњу базе своје политичке моћи и исправљање историјских неправди. Одбила је посету папе Србији због старих замерки из два светска рата (нарочито због подршке Римокатоличке цркве нацистичким освајањима) и због жеље покојног Јована Павла Другог да православне цркве увије у загрљај екуменизма… Поврх тога, СПЦ се противи успостављању и прихватању других православних цркава у Србији (нпр. Македонска и Црногорска).“
А све то уз перспективу да се, у погледу шанси за остварење америчких потреба, ситуација и додатно закомпликује: „И инсајдери и критичари слажу се да је црква дефинитивно кренула у још конзервативнијем правцу… Држава настоји да обезбеди привилеговану позицију за СПЦ у српском законодавству и да охрабри још конзервативнију, реваншистичку идеологију у школама и домовима, што заузврат изграђује подршку тврдокорној линији СПЦ у вези с Косовом и Трибуналом, а то заузврат даје морални ауторитет политици садашње владе.“
Све у свему. Американци су нашу цркву, исправно, окарактерисали као свог утицајног идентитетско-идеолошко-политичког противника. Који, као такав, представља озбиљну сметњу њиховој тежњи да у потпуности овладају нашим националним и духовним простором. И каква је акција из тога проистекла? Видели смо то када је режим Мила Ђукановића доносио онај закон о слободи отимања наших светиња. И видели смо овог викенда на Цетињу.

СНАЈПЕР А веома је могуће и да смо имали среће да не видимо баш све што је припремано за патријарха Порфирија и митрополита Јоаникија.
О томе је посведочио сам патријарх, одлазећи из Црне Горе: „Срећан сам веома јер смо извршили дело Цркве, устоличили митрополита по вољи Цркве и народа ове епископије, народа који дубински воли Светосавску Цркву. Али сам и више него тужан, чак ужаснут чињеницом да су у видокругу били неки људи који су тај чин љубави према свима намеравали да спрече снајперском пушком.“
Да би потом и потпредседник црногорске владе Дритан Абазовић, координатор њихових служби безбедности, за ТВ „Нова С“ рекао да је „постојала велика безбедносна претња за поглавара СПЦ, што је и патријарх потврдио својом изјавом: ’То је била тешка одлука и јако је било тешко да штићену личност на крајње безбедан начин одведемо на одређену дестинацију. Господин Порфирије је својом изјавом потврдио да тако нешто није било једноставно извршити.’“
Поновимо још једном ту ужасну информацију: неко је хтео да пуца у патријарха српског и митрополита црногорско-приморског. Зато су их и окружили оном панцирном ћебади кад су излазили из хеликоптера код Цетињског манастира, да их сачувају. Уосталом, на митрополита, тадашњег епископа Јоаникија, већ је пуцано из снајпера.
А како реагују наши медији који се проглашавају за независне? Тако што вређају несуђену жртву. Док несуђеном злочинцу и његовом налогодавцу немају ништа да замере; можда зато што право српског патријарха и митрополита на живот не спада у корпус људских права за која су они заинтересовани. Ружни говор мржње поткрепљене туђим интересом.
Тек, исписује „Данас“ очигледну неистину, „извори у црногорској влади“ – цитирани Дритан Абазовић је најпозванији могући извор у тој влади, а видели смо шта је он казао – „као и у црквеним круговима незванично тврде да су за снајпере први пут чули од поглавара СПЦ и то из његове изјаве објављене на Инстаграму кад је већ био у авиону на путу за Београд… Поједини патријаршијски кругови спекулишу да је прича о наводним снајперима“ – пазите сад ову одвратну подметачину – „заправо део патријархових ’дуговања’ према Андрићевом венцу, где има ’дебели минус’ јер на последњем мајском Сабору нико од ’поузданих’ председникових владика није добио неку од епархија у Црној Гори.“
Док ће „Нова С“ и још ниже, то јест по сопственој мери. А приметићете и да се слична теза, о тобожњим дуговима, провлачи и овде: „Шта би патријарху Порфирију да се спусти до нивоа уредника каквог опскурног таблоида. Рече Његова светост да су неки људи тај чин љубави (устоличење митрополита) ’намеравали да спрече снајперском пушком’. Таман тако како пишу режимске блатњаре, бољи наслов не би сами умели да смисле… Него не рече нам Светост ко му то дојави. Да није онај Вулин, или Божа Спасић стручњак за шпијунажу, или можда председник лично. Остави нас поглавар без иједног доказа, без неког детаља, без позивања на извор… Новинар, међутим, не може да попије ту ’богојављенску водицу’. О неверницима и да не говоримо. Дакле, остали су само верујући. Ту таблоидну тврдњу они треба да прогутају. Једини је проблем што снајпер није нафора, пружиш длан, узмеш и готово… Да не поштујем трон, рекао бих да глупљу изјаву нисам чуо… Огуглали смо ми оче Порфирије на такве бесмислице, срамота је што вам то нису и рекли кад су вам већ помињали снајпер. А све и да је истина, па зар се нико други не нађе да нам то саопшти. Него баш Ви? Где Вама то западе? (…) Јесу ли они што Вам дојавише хтели да кроз Ваша уста провуку њихову глупост. Да јој тиме дају на значају. Може бити да сте се мало залетели, или сте морали да вратите какав дуг.“
А Соња Бисерко ће, наравно, у листу „Данас“, оценити и да је „агресивна политика Београда“ крива за ову заверу за убиство патријарха и митрополита, те да је све то „добро синхронизована и осмишљена акција која има за циљ заокруживање такозваног ’српског света’“.
Наравно, „Данас“ и „Нова С“ су део исте фирме, „Јунајтед медије“, која је у сувласништву ККР-а на челу чијег Глобалног института је Дејвид Петреус, пензионисани амерички генерал и директор ЦИА. Што нас враћа на ону америчку депешу. И покреће питање ко је све умешан у оно што се, Богу хвала, није догодило на Цетињу 5. септембра…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *