Државотворна мафија

Да ли је самосталну Црну Гору створио Мило Ђукановић или су за то заслужни западне обавештајне службе и организовани криминал?

У нашој јавности фигурира схватање да је данашњу самосталну Црну Гору створио њен актуелни председник Мило Ђукановић. И он сам то намеће као чињеницу, тако да је код једног дела грађана у тој држави, малтене, заживео култ „оца нације“. Они који га обожавају у Црној Гори, па и они који га из неких политичких и других интереса величају у Србији, тврде да је управо он увео Црну Гору у „западни свет“ и направио од ње модерну, демократску и перспективну државу. Већ и површна анализа, ако се сагледају закулисне игре моћних западних обавештајних служби, показује да ништа од тога није тачно.

[restrict]

ПЛАН ЦИА Многи би се изненадили чињеницом да ни идеја о осамостаљењу, највероватније, није Милова него платформа свеобухватне специјалне операције америчке ЦИА на плану слабљења Србије, а и реализација самосталности не може се приписати (само) њему јер је заснована на специфичној врсти организованог криминала по идеји исте обавештајне службе.
У време заједничке државе Мило Ђукановић је дошао у сукоб са Слободаном Милошевићем, и ту важну чињеницу је искористила ЦИА. Везу са Ђукановићем успоставио је веома способан амерички дипломата и обавештајац Роберт Гелбард, тадашњи изасланик Стејт департмента за Балкан. То је био судбински тренутак за Србију и Црну Гору, јер је од тада Мило под потпуном контролом и више га треба посматрати као агента ЦИА него као црногорског председника.
Запад је на осамостаљењу Црне Горе инсистирао како би Србија остала без излаза на море, да би ослабили њен геостратешки положај, а Мило је тај план оберучке прихватио као своју политичку стратегију. Међутим, појавио се озбиљан проблем финансирања тог плана јер су процене указивале да ће то бити дугорочно и веома скупо. Владе земаља које треба да одобре таква средства лако схватају потребу подривања и разбијања држава које су им трн у оку, али тешко могу да се прихвате финансирања нове државице коју треба да предводи лидер са својим кадровима из комунистичког миљеа. Јер Црна Гора, ни тада, као ни данас, ни за кога (сем наравно за Србију) није била довољно стратешки интересантна да би трошили новац својих пореских обвезника на финансирање превртљивог аутократе.

ДУБИНСКА КРИМИНАЛИЗАЦИЈА ЦИА не би била тако моћна када за све ситуације не би имала оригинална решења и добро разрађен план, и ту почиње она права, дубинска криминализација Црне Горе.
Новац за финансирање процеса осамостаљења и одржања на власти Мила Ђукановића у новој самосталној држави намакнут је организованим криминалом, и практично нема дилеме да без тог новца самостална Црна Гора данас не би постојала.
То је пре непуна два месеца у интервјуу једном хрватском листу признао тадашњи амбасадор САД у Хрватској Вилијем Монтгомери: „Када се Ђукановић окренуо и одмакао од Милошевића и када је било веома тешко обезбедити финансирање за његову владу, почели смо да дозвољавамо масовним кријумчарима дувана да оперишу из Црне Горе. Ми као Запад. Окренули смо главу и одлучили да не видимо то кријумчарење. Међу осталима и Италија.“
А зна се, где дипломате и политичари намерно окрећу главе и праве се да ништа не виде, наступају обавештајне службе својим тајним акцијама. Оне, а пре свега ЦИА, помогле су им да организују кријумчарење и оне су их повезале с мафијом и организованим криминалом у Италији, на Балкану и широм Европе.
Накарадни ставови западних сила ставили су Мила Ђукановића и његову владу у ситуацију да, уместо да размишљају и праве планове финансирања државе из привреде, праве планове финансирања организованим криминалом. Да би кријумчарили дуван, наравно да су морали створити добро организоване и опремљене тајне кријумчарске групе, које ће бити довољно поверљиве да тако осетљива и компромитујућа ствар не процури у јавност, и довољно „поштене“ да планирани прилив новца стварно стиже у владу. Тако су настали мафија и криминални кланови Црне Горе, који су временом нарасли до неслућених граница. То је и одговор на питање одакле тако малој држави толико моћни криминални кланови који представљају балканску, европску, па и глобалну опасност.
Ако је већ власт Црне Горе по наговору ЦИА организовала кријумчаре и кријумчарске мреже, наравно да је ту своју тајну организацију морала и да контролише. Ко је други могао да направи и разради такву машинерију него црногорске обавештајно-безбедносне службе, а наравно, због контрола на границама, у лукама, на аеродромима, путевима и на мору, морала је бити укључена полиција, царинска служба, па и војска.
Поверљиви круг државних службеника који су знали за тај државни криминал није смео да буде преширок, како би остао поверљив. У таквој организацијској шеми ни кријумчари се нису осећали као криминалци, и њихова веза с полицијом и политичарима била је стварно пословна, у државном интересу. Време је учинило своје, мафија као мафија тежи да се осамостали и да огромне приходе задржи за себе. Многи у том ланцу су се енормно обогатили, па и Мило Ђукановић.

ШВЕРЦ КОКАИНА По томе је Црна Гора специфична. У свакој држави има организованог криминала, али тешко је наћи пример да је тај криминал створила сама држава, и да је он био основа њеног опстанка. Наравно да старији кадрови у државним институцијама све то знају. Многи од њих су и били укључени у тај процес, и зато су тако болећиви према криминалцима јер се у много чему осећају као њихови саучесници.
Проблеми су настали када је кријумчарење цигарета прерасло у нешто друго, много опасније али неупоредиво уносније – шверц кокаина. Лако је било италијанској или некој другој мафији да наговори шверцере дувана да крену у нешто што доноси огроман профит, а где ризика практично није било јер су шверцерски канали већ били разрађени и потпуно сигурни. Тачно је да је заплена кокаина било у Луци Бар, али никада није утврђено ко је послао „робу“, коме је намењена, нити је неко због тога осуђен. Све је личило на познате мафијашке трикове којима се „чува образ“ полиције и државе јер се ствара лажна слика борбе против криминала. Сем тога, уништавање заплењеног кокаина вршила је држава која је и организовала шверц, и могла је, уместо да га уништи, да га врати у криминалне токове.

ИТАЛИЈАНСКА ИСТРАГА Ако се све околности имају у виду, онда је истрага коју је 2000. године отворио италијански суд у Напуљу стварно била изненађење, тим више што је у тајну обавештајну акцију финансирања Ђукановићеве владе била укључена и Италија.
Интересантно је да кривична пријава против Мила Ђукановића и његових помагача у шверцу дувана приказује фактичко стање – на њој има криминалаца, контроверзних бизнисмена, али и високих државних функционера. На списку су Брано Мићуновић, који важи за једног од најмоћнијих босова у Црној Гори, успешан бизнисмен близак Милу Ђукановићу Бранко Вујошевић, бизнисмен Веселин Баровић, али и Душка Јакнић, која је била представник Црне Горе у Милану, касније црногорски дипломата у Словенији (у медијима се спомиње као веза с „пуљанском мафијом“). Везу криминала и државе најбоље објашњава што је на списку и Мирослав Иванишевић, бивши министар финансија, тако да је сваки коментар сувишан.
Зашто је покренута ова кривична пријава, није сасвим јасно, али је потпуно јасно зашто су сви оптужени 2009. и 2010. добили ослобађајуће пресуде. Да ли је италијански суд, гањајући италијанску мафију, набасао на црногорску, и предузео законске мере? Сасвим могуће, јер наравно да они нису били упознати с акцијом.
Или је можда то била последња опомена Милу Ђукановићу да је дошло време да финансирање своје владе и државе уведе у легалне токове и да више нема дозволу да се финансира државним кријумчарењем? Могуће, јер је шверц након тога прешао у дубоку илегалу која се и данас стриктно поштује.
Али готово је сигурно и да је ову ситуацију искористила ЦИА (ако је није сама монтирала) као дугорочну уцену и претњу Милу Ђукановићу да се окане руских тајкуна и њиховог примамљивог новца и да се потпуно дистанцира од Русије. Било како било, моћна рука (западних служби) једним потезом је тешке сумњивце претворила у поштене људе, који су чак имали папир с печатом италијанског суда да су поштени грађани. Мило Ђукановић добио је папир да је поштен државник, и то га је још дуго одржало на власти.

НЕПРИКОСНОВЕНИ ИНТЕРЕСИ САД И НАТО-а Нема сумње да је Мило Ђукановић постао терет својим дводеценијским менторима и да они желе да га се реше, али не пада им на памет да униште тековине свога дугогодишњег рада о питању стратешких циљева западне алијансе (да Црна гора остане чланица НАТО-а, да се признање „Косова“ не доводи у питање, да се и даље форсира непријатељство према Русији и Србији а јачају везе с Хрватском).
Преко своје јаке агентуре у Црној Гори утицали су на састав нове владе, тако да сада потпуно контролишу и стару и нову власт. Ни једни ни други не доносе никакве важне одлуке без консултација са „страним амбасадама“. Сада могу одржати Мила на власти, а могу га дефинитвно срушити и с функције председника. Могу кад год пожеле срушити и нову власт ако откаже послушност. Мора им се признати да је то са оног професионалног, занатског становишта, веома добро урађена обавештајна операција, чак ако се гледа и две деценије уназад.
Изостанак медијске подршке Запада протестима које је организовао Мило Ђукановић с намером да изврши државни удар (устоличење митрополита Јоаникија било је само оправдање) и поново узурпира комплетну власт готово је сигуран знак да је пуштен низ воду. Јаку подршку добио је само из Хрватске, лажне државе Косово и донекле од бошњачког дела БиХ, ако је то уопште вредно пажње. Без пропагандних машинерија као што су Си-Ен-Ен, Би-Би-Си и Дојче веле, Милове лажне оптужбе на рачун Србије, њеног председника и СПЦ имају значај само за локална препуцавања. Чини се да он више нема број телефона на Западу који може да окрене.

ХРВАТСКА ВЕЗА Једино што му је преостало (ако се неке околности не промене) јесте службена посета Загребу, то му баш и није добра идеја. Хрватска стратегија је да хушкањем Мила ослаби Србију и контролише Црну Гору. Мило то очито не види. Некритички је прихватио комплетну хрватску стратегију обрачуна са Србима, па се сада пита зашто је тамо била тако ефикасна а у Црној Гори не функционише.
Хрватска Сигурносно-обавештајна агенција (СОА) има значајну улогу код усташизације дела црногорских грађана који су најтврђа подршка Милу Ђукановићу, али све то некако губи политичку снагу јер је засновано на антисрпској пропаганди из деведесетих година. Томпсонове подстрекачке песме и сликовите пароле „Србе на врбе“ постају контрапродуктивне, а идеја о Црногорској православној цркви, коју му је такође потурила СОА, на основу усташког експеримента који није успео ни у Хрватској, само је ујединила српски корпус у Црној Гори и допринела бржем паду Мила Ђукановића.
Председник Црне Горе је посебно нервозан од тренутка заплене рекордног товара кокаина у Луци Бар (1,4 тоне), јер није сигуран ко стоји иза дојаве, да ли је то америчка ДЕА, и да ли је сада стварно крај његовом илегалном бизнису. Док су премијер Здравко Кривокапић и потпредседник владе Дритан Абазовић похвалили рад полиције, он то није учинио, и од тада је још више радикализовао протесте јер му се ново суђење и затвор сада чине као реална опција.
Док он тражи подршку у региону и припрема нови покушај насилног преузимања власти, „стране амбасаде“ врше последње провере функционисања нове владе да би се потпуно уверили да ли она стварно функционише онако како су то замислили у својим обавештајним играма и својим дугорочним плановима. Никоме не верују, него експериментишу – ако премијер Кривокапић под притиском Срба који су га предложили и покуша нешто да промени, ту је Дритан Абазовић да му то не допусти. Тако је, на пример, запретио да ће срушити владу ако Кривокапић смени шефа полиције због лоше интервенције приликом насилних протеста на Цетињу.
А Мило Ђукановић ће у „пензију“ једино ако се агентура у новој власти покаже као апсолутно поуздана и кооперативна са „страним амбасадама“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *