Доследна политика фрау Меркел

Са становишта западних посматрача немачка канцеларка није имала неких већих успеха на Балкану, пре свега око проблема КиМ. Из овдашњег угла и ово је много јер је то углавном био наставак политике њених претходника

Ако би се у билансу шеснаестогодишње владавине Ангеле Меркел, пред њен коначни одлазак с места канцелара Немачке, тражио неки значајнији неуспех, био би то проблем Балкана и пре свега питање Косова и Метохије. У низу коментара њене владавине значајно место заузима управо највећи балкански проблем који немачка канцеларка није успела да реши до краја свог мандата.
У светлу тог биланса треба гледати и њену најављену (опроштајну) посету овом региону и њен последњи покушај да добије било какав резултат своје дипломатске иницијативе, покренуте почетком ове године, којом се тражи да се регион Западног Балкана поново постави високо на списку приоритета Европске уније. У томе је, изгледа, није омела ни захуктала предизборна кампања у Немачкој.
Ову посету је први најавио председник Србије Александар Вучић на Бледу, у Словенији, да би убрзо из Албаније за АП било потврђено да ће се она 14. септембра у Тирани састати са западнобалканским лидерима, мада нема потврде да ће после Тиране посетити и Београд.
Чак је наведена и агенда те посете – предвиђено је да се Меркелова састане са свим лидерима балканских држава; састанци ће се одвијати на нивоу премијера осим с председником Србије Александром Вучићем. Очекује се да ће последњи састанак имати с косовским премијером Аљбином Куртијем, а тема разговора биће Берлински процес и немачка агенда на Балкану.

[restrict]

ДОСЛЕДНО ЗАЛАГАЊЕ Управо овај редослед, премда незваничан, говори о природи односа Немачке према косовском проблему и њено доследно залагање за независност ове српске покрајине. Ту доследност аналитичари Меркеловој приписују као принципијелан приступ који подразумева јак и стабилан регион, повезивање некада зараћених страна, помирење и европске интеграције. Наравно, немачка канцеларка је и доследни противник мењања граница, што је у неким моментима била једна од опција, инсистирајући да се кроз Берлински процес дође до поменутих принципа.
Оно што многи називају позитивно мењање њене политике према Балкану јер у почетку Меркелова није хтела да ЕУ прими западни Балкан – у ствари је мењање тактике. Још као главни иницијатор преговора Београда и Приштине, немачка канцеларка је рачунала да ће кроз процес нормализације доћи и до признања Косова као независне државе.
Симпатије врха власти у Београду стекла је током царинског и пасошког сукоба с Хрватском, када се заложила за Србију. Било је то у септембру 2015. године када је дошло до сукоба Београда и Загреба, који је Србију оптужио да на хрватску границу шаље мигранте. Због превеликог прилива миграната Хрватска је затворила прелазе са Србијом, а трпеле су економије обе државе. Под притиском ЕУ, а посебно Ангеле Меркел, Хрватска је потом отворила границе.
Што се тиче Косова и Метохије, Меркелова је успевала да све ове године избегне да каже да је Немачка заинтересована за решење тог питања само уз међусобно признање – то су углавном саопштавали њени сарадници, који се нису устручавали дајућини скоро непристојно радикалне изјаве.
Прави револт је изазвала изјава немачког амбасадора у Србији Томаса Шиба, да је агресија на Југославију 1999. била неопходна јер је требало спречити хуманитарну катастрофу и геноцид на Косову, изречена баш у време када се обележавала годишњица немачког напада на Југославију у Другом светском рату. Ту изјаву његов шеф Хајко Мас није коментарисао током боравка у Београду у априлу ове године. Међутим, ако је судити по ономе шта је Мас изговорио у Приштини, много ће бити јасније и понашање Куртија, иначе одавно окарактерисаног као немачког миљеника и штићеника. Иако пуних уста компромиса и безусловне подршке дијалогу за нормализацију између тзв. Косова и Србије, Мас је навео да ће у дијалогу „признавање Косова од стране Србије бити један од елемената решења, док стране морају да буду спремне на компромисе“. Додуше, то није поновио у Београду, што се тумачило као дипломатска тактичност. За београдске уши резервисана је била тирада о немачкој подршци ЕУ и Мирославу Лајчаку који посредују у дијалогу. Наравно да је Лајчак у тој причи немачки човек и да ће дијалог усмеравати према инструкцијама из Берлина.

БЕРЛИНСКИ ПРОЦЕС Берлински процес за Западни Балкан је без сумње једна од великих немачких спољнополитичких иницијатива, које су у тесној вези с именом и личним ангажманом Ангеле Меркел. Циљ иницијативе је омогућавање регионалне сарадње између земаља Западнобалканске шесторке (ЗБ6) – Албаније, Босне и Херцеговине (БиХ), тзв. Косова, Македоније, Црне Горе и Србије – уз став да ће им такав процес помоћи у испуњавању критеријума за чланство у Европској унији. Ову иницијативу је покренула немачка канцеларка Ангела Меркел 2014. године. Као најважнија компонента се издваја „Агенда повезаности“, која је најпре имала за циљ повезивање ЗБ6 на пољима транспорта и енергетике. Неколико одржаних самита је помогло да се успостави комуникација међу балканским лидерима и да се изради неколико инфраструктурних пројеката, односно нових регионалних иницијатива.
И пре два месеца, уочи виртуелног самита Берлинског процеса, чији домаћин је била Немачка, фрау Меркел је изразила увереност да је будућност Западног Балкана у уједињеној Европи. „У последњих шеснаест година колико сам канцеларка највећи помаци на Западном Балкану постигнути су након покретања Берлинског процеса 2014“, одговорила је Меркелова на питање „Дојче велеа“ да ли сматра да су за време њеног мандата у том делу Европе постигнути многи помаци. „Ту се ради о смењивању светлости и сенке“, рекла је. Успони и падови. Као пример навела је дугогодишњу грчку блокаду отварања приступних преговора тада Македоније с Европском унијом. „И само што смо решили питање имена, сада је ту Бугарска са својом блокадом преговора“, рекла је немачка канцеларка након још једне конференције о Западном Балкану у склопу Берлинског процеса.
Па ипак, за седам година овај процес није много одмакао од почетка и још је даљи од Солунског самита (2003), на коме су шефови држава Европске уније поставили темеље савремених односа ове организације са земљама Западног Балкана.
Чак и немачки медији наводе да су резултати самита, с обзиром на димензије проблема који се у политичко-стратешком смислу повезују са Западним Балканом, прилично мршави. „Људи у региону уопште нису добили никакав сигнал који би показивао како ће се ствари практично развијати у погледу интеграције у Европску унију“, констатује берлински лист „Тагесцајтунг“, наводећи да је угледу ЕУ у том региону без сумње нашкодила чињеница да Унија није осетније помогла Западном Балкану у борби против пандемије. „Тагесцајтунг“ подсећа да су у исто време Русија и Кина региону испоручиле вакцине: „Обећање Ангеле Меркел да ће ЕУ сада испоручити три милиона доза вакцина некако баш и не пршти одушевљењем“, закључује „Тагесцајтунг“.
Да одушевљењу нема места показује и њен састанак с Кристијаном Шмитом и Валентином Инцком и њена снажна подршка новом високом представнику за БиХ, који је на то место постављен мимо Савета безбедности УН и уз противљење Русије и Кине, као и Републике Српске. Шмит наслеђује Валентина Инцка, упамћеног само по томе што је у БиХ наметнуо закон о негирању геноцида.
Колико год многи говорили о фрау Меркел у суперлативима, када је у питању вођење немачке политике на Балкану и Србији пре свега, она не одудара много од оне коју су водили њени претходници. Некадашњи министар спољних послова СР Југославије Владислав Јовановић, говорећи о одласку Меркелове и очекивањима од њеног наследника, истиче константу, континуитет у политици Немачке према српском фактору и Србији још од времена Ханса Дитриха Геншера, па и пре тога, јер је Немачка била кључна у разбијању Југославије будући да је помагала Словенији и Хрватској да из ње изађу. „После тога је дала пуну подршку осталима и била међу водећима који су оклеветали и настављали да подржавају тезе да су Срби криви, агресори, најгори. Меркелова је само наставила оно што је њен претходник (Хелмут) Кол радио“, рекао је Јовановић за „Косово онлајн.“
Ако се осврнемо у прошлост, пре Меркелове и у време њеног мандата, уочићемо да је Немачка учествовала у спровођењу међународних санкција против Србије, као и у акцијама мировних снага у БиХ од 1992. До 1995. За одлуку о бомбардовању СРЈ 1999. године Немачка је за Вашингтон и НАТО била кључна земља, а на светској сцени је постала важан фактор када је на територији КиМ са својом војском учествовала у саставу КФОР-а, у распоређивању трупа на првој немачкој војној акцији од Другог светског рата.
Додатну омразу у претходној деценији изазвао је сукоб немачких војника са Србима на северу Косова 2011. и 2012. године. Тада је немачки контигент КФОР-а учествовао у уклањању барикада које су Срби поставили како би спречили косовску полицију да преузме контролу над административним прелазима са Србијом.
На негативну перцепцију немачке политике утицала је и немачка подршка косовским Албанцима у настојању да створе самосталну државу, те пасивност немачких мировних трупа током погрома над косовским Србима у марту 2004. године. Немачка је и међу првима признала одлуку косовских Албанаца да прогласе независност 2008. године.
Не треба гајити илузије да ће се нешто битније променити с доласком њеног наследника, ма ко то био, осим што ће се створити пауза од неколико месеци до годину дана док се власт у Берлину не консолидује. Овдашњи посматрачи и у томе виде добитак јер време у данашњој међународној констелацији игра и те како важну улогу. Пример Авганистана то очигледно показује. Зато се све чешће могу чути поруке и поуке да се с решавањем проблема наше јужне покрајине не жури и не „ломи преко колена“. Ма колико неко жалио за фрау Меркел, Србија може само да јој пожели мирну пензију, уз познату нашу крилатицу: „Далеко јој лепа кућа“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *