ЂОРЂО СЛАДОЈЕ – ХУМОР ЈЕ ВАЖНО ВЕЗИВНО ТКИВО ЗАЈЕДНИЦЕ

Ђорђо Сладоје, фото: Бранислав Лучић

Гдје је смијех ту је и присност и фамилијарност и солидарност у муци и невољи које се смијехом најлакше разблажују. За старе Грке идиот је био онај који не учествује у јавном животу и није „део народног тела“, а човјека који не зна да се смије називали су агеласт; у мојој Херцеговини би рекли мргуд. Иако ућуткивани са свих страна, Херцеговци нису сасвим умукли нити су заборавили да се смију

Ђорђо Сладоје рођен је 1954. године у Клињи код Улога, у Горњој Херцеговини. Објавио је преко двадесет књига поезије и добио све значајне песничке награде српског језика. Сада је главни и одговорни уредник „Летописа Матице српске“. Недавно нас је обрадовао лирским романом „Модре жилице“, у издању Центра за српске студије из Бањалуке.

Откуд вам, после свега, смелост да кренете путем романа? Ко још, осим „малоумног ветра“, може да „разлистава“ ваше дело?
Парафразирајући Сиорана, могло би се рећи да је преглед распадања веома дуг и све дужи и не односи се само на роман. У распаду је и наше село и хиљадугодишња патријархална култура и њене вриједности, а што је и основна тема „Модрих жилица“. У распадању је, по мишљењу многих, цјелокупна умјетност и друге духовне творевине. О кризи, крају и пропасти умјетности написани су томови књига, а она, рачунајући и роман, упорно претрајава. Модерни роман јесте западао у тешке кризе, али је у најбољим случајевима показивао и показује способност обнове и у тематском и језичко-стилском домену, успијевајући да обухвати и осмисли диспаратну грађу коју обрађује. Роман је и након „Уликса“ доминантна форма, што не значи и да је највреднија. Он јесте књижевна матура, како је говорио ваљда Душан Матић.
Међу сажетим лирским пјесмама у везаном стиху, какве претежно пишем, знала ми се „отети“ и понека дужа наративна и ту можда треба тражити језгро „Модрих жилица“. Остало ми је, међутим, мноштво грађе коју строги везани стих није припуштао и та се грађа све чешће комешала и притискала ме даноноћно. А онда су попустиле метричке уставе и то је почело да се одмотава у нешто комотнијем стиху и слободнијим ритмовима, у таласима такорећи. И тако ми је у једном тренутку пало на памет да би то могао бити роман у стиховима, уз неизбјежну дозу аутоироније и жанровске провокације. Романе у стиховима писали су мени драги романтичари, а код нас су заиста ријетки, а и то мало што их има готово су заборављени. Ранко Поповић је тврдњом о првом српском роману у стиховима хтио да нагласи ту стражиловску линију која иде од Бранка до аутора „Модрих жилица“ и даље. А да ли је то први или сто први роман у стиховима, мени је готово свеједно.
С „вјетром малоумним“ који је друго име заборава, а у крајњем и смрти, отима се сјећање на један свијет који је некада кипио од живота а данас лагано и неумитно умире; разлистава га и туга за тим свијетом и жеља да се он барем у стиху васкрсне и у језику сачува. Разлиставају га и они ријетки који тамо још опстају, али и они што су одавно на другој страни, а можда повремено и Онај који слаже и откида листове нашег живота. И празне и исписане.
Ако је, по Емилу Штајгеру, лирика уроњеност у предмет певања, а епику одређују објективност и ширина приповедања, у чему се састојао ваш алхемичарски подухват комбиновања „два начина“?
Покојни Никола Кољевић је говорио и записао да нам је насљеђе епско а позиција лирска. С тим науком и са нешто личног искуства написао сам многе стихове, а књига „Огледалце српско“ у цјелини је испјевана тим начином, гдје су пјесме у ствари лирске реплике на епске теме и мотиве. То укрштање и преплитање епског и лирског зна бити веома узбудљиво. Огледање, макар и у смрсканом огледалцу, једног и другог свијета показује различите и необичне аспекте нашег богатог епског насљеђа, а с друге стране и невесело и ружно лице наше савремености, али и велику самоћу и несигурност онога који пјева из лирске позиције. То је уједно показатељ шта на том моћном фону лирски пјесник може данас да каже.
Ово искуство ми је помогло и у „Модрим жилицама“, гдје је кључни проблем био како лирско спасти од патетике, а епску нарацију од досаде. И ту се хумор у свим својим регистрима показао као дјелотворан и спасоносан, као агенс тако рећи. Ја, разумије се, не могу судити, нити ми се може вјеровати, о томе у којој је мјери та алхемија, како кажете, успјела. То могу само читаоци, стручни и они обични, ако обичних читалаца више уопште има. Ја могу да кажем како сам задовољан и испуњен „Модрим жилицама“ баш као да сам вратио велики дуг неком сиромаху код кога сам се задужио давно, још док је он био кулак.
Шта се десило са завичајем у чијој је школи, кад сте младовали, било на стотине деце?
Из Херцеговине, па тако и из мог краја одувијек се у свијет одлазило и у свијету за завичајем жудило. А масовније исељавање кренуло је крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог вијека. Ниједна се власт на тај крај није освртала нити је у њега улагала, па је тако, ако ништа друго, сачувана сва она пуста љепота коју је Бог дао. Тамо се живјело као прије двјесто година – без струје и воде, без пута, осим коњске стазе, у непрестаној борби за голи опстанак. Поновићу и овдје да је то био суров и мукотрпан живот, али аутентичан и на свој начин ведар. И свако ко је у оним врлетима успио да опстане заслужује најсјајнија одличја. Одлазило се најчешће у Сарајево, али и у иностранство – у Аустрију и Њемачку – ко је имао снаге за тешке послове који су га тамо чекали. Од оних силних ђака мале улошке школе многи су настављали школовање и нису се враћали. Већина села је до почетка грађанског рата у БиХ остала полупразна, да би рат све то докрајчио. А страшнијег призора од напуштене куће једва да има. Многе се за кратко вријеме саме уруше, ваљда од туге за укућанима. А све је то заправо дио бјесомучне индустријализације чије посљедице су разградња села и одвајање сељака од земље, а тиме и од слободе, и сатјеривање у фабрике, гдје су постајали у потпуности зависни од воље власти. Тако је на једној страни уништено село и разграђена патријархална култура, а на другој обављена темељна и неповратна пауперизација сељаштва. Данас тамо, у горњем току Неретве у тридесетак села једва да има живе душе, тек понеки старац или невољник који након бјекства из Сарајева (гдје се бијаше тек скућио) није имао куд. У самом Улогу остало је десетак житеља, углавном потомака Пера Тунгуза, чувеног харамбаше и вође Невесињске пушке. Улог, за који не знају и многи Херцеговци, био је стара турска касаба и царинарница на караванском путу и може се наћи на мапама још из шеснаестог вијека.
Иронијом историје Улог је данас највећи српски град на Неретви.
Крај описан у „Модрим жилицама“ је био „пасиван“, али пун живота, а онда је дошла утопија и обећала хидроцентралу, која би све потопила и преселила. Централа није подигнута, а пустош је завладала. Шта се десило?
Откада знам за себе, памтим и ту страшну причу како ће на Неретви изградити хидроцентралу и све потопити, а нас којекуде раселити. Долазили су Титови инжењери да испитују терен и одустали, па су опет навраћале неке комисије да утврде може ли се Неретва ипак „оседлати“. У међувремену је трајало тихо и неповратно исељавање. Оно мало њих који су остали чекајући хидроцентралу, односно потоп, „подављено“ је онако насуво.
Можда су они млађи и школованији повјеровали у Земљу Дембелију и благодети прогреса, односно у „лагодно сиротињство“ у којем је живјела већина народа у социјализму. Јунаци „Модрих жилица“, међутим, знају да за њих нигдје нема хљеба без мотике и да се у ствари напредује укруг. Они су поражени у неравноправној борби са ћудима природе, без ичије помоћи осим Божје, и просто нестали у вртлозима историје.
Неретва још није поражена, али све су прилике да ће се и то догодити и оповргнути Аћимове тврдње. Тамо се увелико рашчишћава готово неприступачни терен и кроз сломивратне литице пробијају прилазни путеви. Неко је, не знам тачно ко, чврсто ријешио да изгради хидроцентралу, а Кинези су главни извођачи радова. Већ су страдала два радника, јер се овакве грађевине не подижу без жртава. Сад кад нема коме, можда ће то чудо и бити направљено и неко ће се од тога окористити. Јунаци моје књиге, који су живот провели уз петролејку и свјетлост сунца јарког, сигурно неће. Али не пропада само мој завичај. Кад погледам Србију, коју је Господ као за себе стварао, нарочито њене јужне и источне крајеве, да Косово и Метохију не спомињем, или тужни Банат у којем сам провео гимназијске године, а гдје пуном паром раде народне кухиње, све ме то много подсјећа на мој Улог и истински ме сневесели.

Ђорђо Сладоје, фото: Бранислав Лучић

У студији о Раблеу и средњовековној народној култури Михаил Бахтин указао је на чињеницу да је градски трг у средњем веку и ренесанси био јединствени свет, где су сви наступи били прожети атмосфером слободе, отворености и фамилијарности. Храбри Херцеговци су били ућуткивани. Како су у роману опет проговорили?
Драго ми је да поводом Улога и преостале Херцеговине потежете чак и Бахтина. Али и без њега тамо су знали да је смијех, односно хумор у свим својим раскошним облицима важно везивно ткиво заједнице и својеврсни знак слободе, па чак и субверзивности. Јер гдје је смијех ту је и присност и фамилијарност и солидарност у муци и невољи које се смијехом најлакше разблажују. За старе Грке идиот је био онај који не учествује у јавном животу и није „део народног тела“, а човјека који не зна да се смије називали су агеласт; у Херцеговини би рекли мргуд. Иако ућуткивани са свих страна Херцеговци нису сасвим умукли нити су заборавили да се смију. Успјели су да донекле сачувају вјеру, вјерске обичаје и разноврсне ритуале и духовне садржаје који су осмишљавали њихове тегобне животе. Тако је и с гуслама чији „гањиви звуци“ и последњег сиромаха узносе међу јунаке и витезове.
Моја основна намјера јесте била да тај готово ишчезли свијет васкрснем и оживим и у језику сачувам. Све оно што је јунацима „Модрих жилица“ ускраћено у животу обилато је надокнађено у језику. Јер језик је памтилац народног живота док је народа било и док се није просуо у тобож слободне, а у ствари у пометене и усамљене индивидуе, што и по себи можемо видјети.
Колико је песник кадар да нам докаже да, по Ивану В. Лалићу, „гласови мртвих то нису мртви гласови“?
Кад смо већ код великих имена, Хелдерлин негдје каже –да јесмо откад разговор јесмо, а у Херцеговини веле – хајде да се разговара, што уједно значи и да се међусобно тјешимо. Свеколика наша култура и традиција јесте један бескрајни разговор потомака с мртвим прецима. Неки од наших најважнијих празника као што су Божић и Крсна слава у знатној су мјери посвећени прецима, у народној пјесми хајдуци дијеле плијен „све на мртва као и на жива“. Све то говори да је култ мртвих предака важан сегмент српске културе. Кроз тај разговор предака и потомака оживљава се оно најбоље из прошлости и традиције, чиме се подупиру и оснажују напори и учинци ових потоњих. Без дијалога с великим прецима и њиховим дјелима ,књижевност је готово незамислива, а поезија нарочито. Пјесник по природи својој и по налогу посла којим се бави „гледа на оба света“ и он је у неку руку дужан да својим стиховима оживи и учини чујним гласове мртвих и у томе је сва снага и васкрсавајућа моћ пјесничке ријечи. И ја сам у „Модрим жилицама“ настојао да гласове мојих предака и других драгих покојника призовем с дна историје и уткам у разговор с онима који још ходе земљом. А да ли ће гласови мртвих оживјети у некој пјесми, то ипак зависи од сваког појединачног талента. Има и оних код којих је и гласове живих тешко чути и разабрати.
Једно од питања романа је везано и за ваше завичајце и за вас саме – може ли се човек херцеговачког крша преселити у војвођанску равницу без оштећења?
Не може се ни јастук, а камоли завичај промијенити без мањих или већих посљедица и оштећења. Боље је и не питати, а још боље не провјеравати на шта је све човјек кадар да се привикне, па поред осталог и на равницу. Било је трауматичних неспоразума између домаћих и колониста и трагикомичних ситуација о чему је најбоље писао Ћопић, а данас то на свој начин чини Слободан Мандић. Понекад помислим како би било да је колонизација ишла у супротном смеру и да су Бачвани и Банаћани допремљени код нас и како бисмо их дочекали и колико истрпјели. Бојим се да би многи по трњу ходали, баш као што су слуђени Личани и Херцеговци гацали по панонском блату. Нисам склон да те менталитетске разлике драматизујем, јер кад се мало дубље загребе, виде се да је то један народ, а подјеле на тзв. шумске и водене Србе подгријавају злонамјерни политиканти. Архетипски страх мјештана од варвара и страх долазећих од непознатог у знатној су мјери превазиђени, тако да Шашорогини потомци не морају мијењати презиме, ни вјеру ни језик, ни нацију, мада нас искуство учи да се све то преко ноћи може промијенити. Надајмо се да неће.
У роману пишете: „Откад нам је подворник укинуо Бога / Остали смо сами без икога свога / Без иједног огњеног змаја и витеза / Осим ћопавога сеоскога кнеза“.
Држава и црква су по природи ствари одвојене, јер су засноване на различитим начелима – држава на сили и принуди, а црква на љубави и праштању – али ни једна ни друга нису одвојене од народа. Држава се обраћа пореском и војном обвезнику, а црква вјернику. Поједностављено казано, држава брине о хљебу, а црква о души народној. Мада одвојене, не морају нужно бити и супротстављене. Има примјера у историји, као што је немањићка Србија, гдје је владао симфонијски склад између цркве и државе. Невоље Црне Горе, које кулминирају данас пред нашим очима, почеле су, да ли случајно, с доласком првог секуларног владара. Не заговарам никакву теократију, већ само покушавам да повежем чињенице. И јунацима „Модрих жилица“ подворник је декретом укидао Бога, али он је у њиховим срцима остао жив. Многи су га скоро илегално славили, излажући се свакојаким неприликама. Не треба заборавити ни велику, да не кажем пресудну улогу жена – бака и мајки – у очувању вјере у вријеме готово обавезног атеизма. Многи се данас тешко привикавају на присуство цркве у тзв. јавном простору, а они најагресивнији оспоравају јој право мишљења о питањима важним за народни живот, право које имају чак и голубари и филателисти. Кад се погледа кроз шта су све прошли и пролазе српски народ, његова црква и држава, право је чудо да ишта од тога уопште постоји. Што се пак пјесника тиче, они су „дужни“ да свједоче о присуству Божјем у свему и да при томе не кривотворе свој однос према Богу и доживљај светог. У савременом српском пјесништву има мноштво религијских тема, али је веома мало истински религиозне поезије. Велике поезије, уопште узев, нема много и кад се заоштре критеријуми, све оно најбоље, написано на српском језику, стане у једну, али вриједну књигу којом се можемо поносити. Кад ме већ питате, покушавао сам да опјевам драму повратка из атеизма, личног и колективног, и поновно освајање религиозности, с тим што су ми то додатно компликовали повремени напади клонућа и сумње, очаја и нихилизма, а то су све смртни гријехови који ће ми, надам се, милошћу Божјом бити опроштени.
Мерећи добитке и губитке, шта видите на обзорју коначног исхода?
Свијет се опасно заљуљао, а цивилизација у којој живимо одсвуд је подривена и подупрта с горње стране, како би се у Херцеговини рекло. У кризи је готово све – националне државе и традиционалне цркве, велики хуманистички системи и утопистички пројекти, угрожене су моралне и духовне вриједности у које смо вјеровали. Без завичаја је остало и свакодневно остаје на хиљаде људи и ту је роман уморног и брижног пјесника слаба утјеха и скоро никаква надокнада за велике губитке… Што се пак Балкана тиче и Србије на Балкану, ја ту не видим да ће у догледно вријеме доћи до неког „коначног исхода“. Остаће сва та импровизована скаламерија с уграђеном пакленом машином коју ће велики опет активирати кад им затреба. Занимљиво је да су стари Грци кризу доживљавали као стање поремећаја у којем се крију рјешење и излаз. Да бисмо до тог излаза стигли, морамо се некако искобељати из мутљага југословенства и најзад се са собом саставити. Тако би нам и с другима било лакше. Мада су земаљске и небеске прилике изразито неповољне (а кад је било другачије), вјерујем и надам се да ипак нећемо пропасти, јер ни то није тако лако и једноставно.
Иако многи тврде супротно, и Срби су ипак људи и ваља нам се богме још напатити. Све с надом неугаслом да ће бити, да мора бити боље.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *