Дан слободе и два дана окупације

Посета Ангеле Меркел, Дан заставе и нови Прајд

Београдом су се претходне недеље вијориле три различите заставе које симболизују наше тренутно стање. Почело је немачком заставом у понедељак, која је дочекала одлазећу канцеларку Ангелу Меркел. Наставило се у среду величанственом прославом Дана заставе и националног јединства, а завршило у суботу заставама дугиних боја као мали подсетник да „не таласамо“ превише и да увек знамо где се и у каквој ситуацији налазимо. Шта се може закључити из овог вијорења три различите заставе у Београду и како је то минијатурна парадигма нашег општег стања?

Симбол постаје мој господар и непогрешиви командант – пише Карл Г. Јунг у својој „Црвеној књизи“. У складу с тим, симбол којим је почела претходна недеља у Београду био је јасан показатељ ко је наш господар и непогрешиви командант. Они вреднији Београђани који су рано ујутро одлазили на посао могли су широм града видети истакнуте немачке заставе у знак почасти због посете одлазеће немачке канцеларке и незваничне господарице глобалистичке Европе. И ништа у том чину не би било спорно да су нормалне околности, као што нису, и да та посета сама по себи није индикативна, као и да је дан који је изабран за њен долазак случајно изабран, као што врло вероватно није. Најпре, уз дуго најављивано повлачење Меркелове с немачке, европске и светске политичке сцене, које траје већ годинама, одмах се надовезује прича о њеном наслеђу које је тобоже епохално ако питате било кога из делокруга њених обожавалаца, а крајње поражавајуће ако питате било кога изван тог зачараног круга лажи и самозаваравања. Истина, Ангела Меркел је владала дуго и имала значајног утицаја на европска и светска збивања, само, је ли тај утицај користила за добробит првенствено њеног народа, а потом и других народа, или пак за остваривање партикуларних интереса далеко мањег и далеко богатијег и утицајнијег броја људи? Јер и историјски негативно перципиране личности се могу подвести под термин „великих државника“ пошто велика и епохална историјска дела нису нужно и добра дела. Примери 20. века и десетина диктатора, тирана и осталих непојамника то најбоље потврђују. Нека свако за себе одговори на то питање.

[restrict]

У складу с тим, одлука да Меркелова своју претпоследњу посету посвети Србији а потом и остатку региона за нас у суштинском смислу не мења ништа. Она одлази, њено наслеђе остаје, и тамо где је она стала продужиће неко други, утабаним путем. Међутим, да ли је било пријатно гледати немачке заставе по Београду? Сигурно да није. Чак и да то подведемо под уобичајену дипломатску процедуру и чисту формалност, не може а да не упадне у очи чињеница да се баш тог дана обележавало 80 година од успостављања система концентрационих логора Јасеновац и Стара Градишка. Амбивалентност тог дана се можда најбоље може сагледати у агенди председника Вучића за тај дан; пре подне је с патријархом у Патријаршији обележавао овај тужни и значајни јубилеј, а по подне дочекивао главнокомандујућег оне (наочиглед потпуно другачије, али суштински поприлично исте) земље која је „аминовала“ и подржа(ва)ла стварање исте те НДХ која је четири године под њиховим патронатом била један велики концентрациони логор за Србе, Јевреје, Роме и све друге „неподобне“, где је главни „србосјечки“ погон био управо у Јасеновцу и Старој Градишки.
Концепт „геополитике понижавања“ није нам стран, али ћемо се овом приликом поново осврнути на њега; реч је о томе да свог противника, након што га поразите, додатно и понизите тиме потврђујући у својим очима, те његовим и очима свих других, своју неспорну доминацију над њим и његову суштинску потчињеност вама, нарочито на психолошком плану, убијајући му морал и жељу за реакцијом. Тако је нпр. Француска потписала капитулацију пред генералима Трећег рајха у истом оном вагону у шуми Компиењ 22. јуна 1940, где је претходно капитулирао Други рајх кајзера Виљема Другог 11. новембра 1918. године. Садам Хусеин је обешен у рану зору, с првим зрацима Сунца, 30. децембра 2006. у Багдаду, тачно у време када је хоџа позивао на прву јутарњу молитву (фаџр), која се увек извршава уз прве зраке Сунца и то на први дан празника Еид ел Адха, када се обележава Аврамова „жртва“, тачније спремност да свог прворођеног сина Исака жртвује Богу. До овога као што знамо није дошло, али јесте до жртвовања Садама, што је представљало, узев у обзир све набројане околности и контекст, јасну увреду за муслимане, и амерички војници су забележили бројне конфликте и сукобе у граду тог дана управо због овог „случајног“ чина. Мада нам страни примери и нису потребни пошто имамо одговарајуће, можда и боље, домаће пандане. Довољно је сетити се „провокативне“ Фердинандове посете Сарајеву баш на Видовдан, изручења Слободана Милошевића хашким џелатима баш на Видовдан или било ког другог дана када смо понижавани, тј. када је непријатељ покушао да нас понизи и тиме умртви наш природни национални рефлекс за самоодбрану. Као што знамо, то је ретко кад деловало и углавном било контрапродуктивно. Исто тако, случајно или не, злонамерно или не, Меркелова је дошла у своју последњу формалну посету Србији тачно на дан када је започео с радом логор Јасеновац 80 година раније, што би малициозни могли прочитати као суптилну претњу, те добронамерну сугестију да нам је боље да сарађујемо и градимо „мир и стабилност у региону“, да се држимо европ(атлант)ског курса и да се „закунемо“ да с тог пута никад не скренемо, иначе…

Српски контранапад

Два дана касније је дошло „очишћење“ од тог тешког понедељка и средину седмице је обележио „двоструки“ празник, један старији и један новији, који нису супротстављени један другом већ комплементарни. Прославили смо пробој Солунског фронта 15. септембра као што се он на одређени начин, кад и како се то могло, обележавао сваке године од краја Великог рата наовамо, те се на тај јубилеј додала прослава новог празника у календарској години – Дана српског јединства, слободе и националне заставе. На позив врха државе васколико српство, широм Балкана и читавог света, тог дана је истакло српску заставу на своје куће и тако недвосмислено показало свакоме ко жели да будемо нешто друго (или да нас уопште не буде) – да и те како знамо ко смо (и да ће нас и те како бити). У симболичком смислу, ово је дошло као својеврсни српски контранапад у психолошком рату који се непрестано води против нас; као што је пробој Солунског фронта био одлучни српски пробој непријатељских линија и означио почетак ослобођења отаџбине, тако је овај празник после тужног понедељка дошао као мелем на рану и охрабрење. Стога, ако су се Немци у понедељак „шепурили“ по Београду, као њихови преци 1915. године, сигурно им није било драго да у среду гледају униформе српских војника који су их отерали из истог тог Београда 1918, и када су немачке заставе замењене српским, што се десило и претходне среде. На дивној свечаности у нашој престоници парадирали су, између осталих, и младићи у униформама истог изгледа које су носили они див-јунаци из Првог светског рата, и град је красило многоструко више српских застава неголи немачких само два дана раније. Па нека и ту симболику чита и разуме ко како хоће.
Читава ситуација око овог празника и његовог прослављања, нарочито оног најизраженијег дела – истицања заставе – пропраћена је општом и синхронизованом кампањом „домаћих“, регионалних и европских/светских колонијалних испостава глобалне „дубоке државе“, који су здушно и хорски у налетима опште логореје просипали дрвље и камење по овој свечаности и нарочито по чину истицања заставе. Није ништа чудно да они који су се самоиницијативно одрекли своје нације и отаџбине у корист имагинарне припадности „грађанству света“ и свету без граница (који не постоје изван њихових фикција) замерају приврженост одређеној националној заједници и националној држави онима чији поглед у прошлост, садашњост и будућност иде даље од филозофије дебелог црева и служења божанствима конформизма, хедонизма, мамонизма и богоборачког атеизма.
Чудно је и поражавајуће то што су се у овом хору као „помоћни гласови“ могли чути и тобожњи српски националисти (у овом случају фактички корисни идиоти „друге стране“), чинећи тако својеврсни парадокс; у исто време док су се противили овом празнику, говорећи како актуелна власт у Београду злоупотребљава националне симболе зарад прикривања својих непочистава, прикупљања јефтиних популистичких поена играјући на елементарни сентимент већине становништва и сл., свели су искрене и добре намере милиона људи широм Србије, региона и света који су тог дана истакли српске тробојке (превиђајући то као најважнији и највећи успех ове акције и празника) на причу о „игранки“ актуелне власти и злоупотреби симбола у политичке сврхе. Тако је испало да су милиони Срба који су тог дана поносно истакли тробојку заправо заведени дневнополитичком агендом владајућих структура и „насели“ на ту подвалу, а не да су једноставно у том позиву учествовали невезано за то шта мисле (или не мисле) о актуелној власти у Београду, зато што једноставно воле и поштују српску тробојку. Зато су ти српски националисти којима је ова свечаност засметала, на концу, хтели не хтели, својевољно завршили (макар о овом питању) на истој страни и у истом табору с онима којима српска застава смета уопштено и увек, био неки празник или не. Сложили су се да је власт искористила заставу за јефтини популизам и да су они који су тог дана истакли српску заставу заправо заведени и наивни, те „насамарени“ од стране власти, поставши тако „корисни идиоти“ њихове политике.
Такође су и главни и помоћни гласови из овог хора, сваки из своје перспективе, прихватили премису да се власт крије иза заставе, не схватајући да су тиме што су гађали Вучића заправо погодили тробојку (не зато што је Вучић тробојка него јер је симболика и значај овог празника умногоме надишла значај власти у Београду). Први су то учинили кроз лажну дихотомију или српска застава или уређена и модерна држава, где се застава истиче зарад скретања пажње људима с најважнијих тема као што су економија и стандард (само оних најбогатијих), људска права (само одређених група људи) и интеграције (само оне западне), док су други видели истицање заставе као скретање с теме националне издаје и погубне националне политике власти. Тајминг (време и место) и осећање за тренутак/моментум (тактичност) исто је врло битан чинилац у политици. Ко је заправо испао корисни идиот а ко није, такође ћемо оставити свакоме на појединачну процену.

Дугина застава и најава потопа

Према Старом завету, Бог је створио прву дугу као знак („обећање“) Ноји да више никада неће бити светског потопа попут оног који се тада управо завршио. Циници би рекли да када би Свевишњи „видео“ и „знао“ за шта се данас претежно користи дугина боја, послао би нови потоп без размишљања. Било како било, застава дугиних боја се за крај једне занимљиве недеље пуне симболике завијорила и у Београду, не као симбол да новог потопа неће бити већ супротно, да нам прави потоп тек предстоји. Нови Прајд одржан је у нашој престоници претходне суботе, а смањивање интересовања опште јавности за ову манифестацију из године у годину (чак и оних који би желели, крајње беспотребно, да се насилно обрачунају с учесницима) свакако је позитивно и додатни је показатељ колико је овај догађај, те читава пратећа идеолошка кухиња у којој је смућкан – октроисане природе и наметнута „нова нормалност“. Симболика није изостала ни овај пут и ако ова три догађаја (посету Меркелове, Дан заставе и Прајд) ставимо у линеарну перспективу, може се извући следећи произвољни закључак: први је показао ко је „главни у крају“, тј. ко је задужен (фактички коме је дозвољено) за одржавање реда и мира на овим просторима; други је знак да српски инат још живи и да се Срби неће лако и без борбе помирити са својом (наметнутом) судбином, а трећи да неко тамо преко океана неће ипак дозволити да се Срби превише опиру испуњењу (зацртане) судбине, те да им следи темељно дисциплиновање и измена свих оних вредности супротних „понедељку“ и „суботи“.
И тако се српска слободарска среда нашла између континенталног империјализма (у овом случају немачког, у општем смислу сваког освајача) „понедељка“ и глобалистичке „суботе“ људских права (што симболише у овом случају Прајд а у општем све насртаје на нашу душу и све планове за наше духовно преваспитавање). Разапети између две стране, као и увек до сада у нашој прошлости, ништа сем „борбе непрестане“ док се не оствари оно „што бити не може“ од нас се и не очекује. Све је лакше кад схватимо да та борба нема алтернативу.

[/restrict]