Туробно берлинско небо

Најпре пандемија (која, упркос свему, не посустаје), па потоп библијских размера који је однео двеста људских живота (материјална штета се процењује на десетине милијарди евра) и сад, поврх свега и авганистански хаос који је изазвао прави потрес у Немачкој: само неколико недеља пред, веома неизвесне, а стицајем прилика, изузетно важне, парламентарне изборе, никад, чини се, туробније (политичко) небо над Берлином!

Иако су се немачки званичници упадљиво трудили да у врелој (завршној) фази изборне кампање бар Авганистан избегну као још једну политички запаљиву тему, поред короне која не посустаје, драматичних климатских промена и потопа библијских размера који је погодио делове земље и „одронио“ ионако танак политички капитал једном броју лидера, авганистански хаос, с тријумфом талибана, поразом и тоталном бламажом Сједињених Америчких Држава и комплетног запада, па тиме и саме Немачке, запљуснуо је, и уздрмао, свом силином политички Берлин.
Изненађење за изненађењем. И тамо где изненађења не би смело да буде. Шок за шоком. Јавност тражи ургентна објашњења и полагање рачуна, за превиде и промашаје најважнијих институција. Како је једна тако организована држава, са јаким обавештајним службама и снажном дипломатском мрежом, могла уопште да буде затечена драматичним догађајима у Авганистану?

[restrict]

Погрешне процене

Немачку је најпре оставио на цедилу најважнији савезник. Њене дипломате су, чује се, пуким случајем сазнале за тајновити, готово панични, преко ноћи, одлазак америчких оружаних снага из Баграма, њихове највеће и најјаче војне базе надомак Кабула. Уследиле су потом погрешне процене немачке Савезне обавештајне службе (БНД) или немачког министарства спољних послова – у току су међусобне оптужбе и пребацивање кривице – о напредовању талибана према главном граду Авганистана.
Баратало се, очигледно фатално, потпуно погрешним проценама да талибани, упркос чињеници да су пред њиховом незадрживом офанзивом, правим блицкригом, падали, један за другим, градови и провинције, неће моћи тако брзо да стигну до, чинило се, војнички бар донекле боље чуване престонице. Процењивало се, опет погрешно, да ће се талибани, и кад им то коначно успе, задовољити опсадом Кабула и стрпљиво чекати да им влада преда кључеве и власт.
Талибани су, супротно таквим и толиким проценама и прогнозама, тријумфално умарширали, готово без испаљеног метка, у престоницу и башкарили се, победнички самоуверено пред телевизијским камерама, у председничком кабинету, чији је „власник“, који час пре тога, панично побегао, не заборављајући, при том, да понесе богат плен, новац и злато.
Авганистан је, иначе, од почетка био деликатна и политички варничава немачка тема. И повремено кошмар. Кад су се емоције почеле хладити, после шокантног америчког (црног) 11. септембра и терористичког напада припадника Ал Каиде (америчког чеда, иначе) у само срце најмоћније земље света, кренуле су овде отворене критике упућене тадашњем (социјалдемократском) канцелару Герхарду Шредеру.
Није му замерано што је изражавао солидарност са Вашингтоном, у том тешком часу за Америку. Зашто је, међутим, питали су његови критичари, морао да обавеже сопствену земљу „безрезервном (и неупитном) подршком“ у непредвидљивој и проблематичној ратној авантури. Власти су морале бити потом „маштовите“ да ту проблематичну подршку несустало бране. Упамћена је реплика тадашњег Шредеровог министра одбране (почившег) Петера Штрука изречена у Бундестагу да се „Немачка брани у (авганистанском) Хиндукушу“.
Упркос упозорењима да немачки војници „немају шта да траже“ у Авганистану, свака следећа влада, а реч је о непрекинутом мандату Ангеле Меркел дугом шеснаест година, продужавала је, захваљујући већини у Бундестагу, ангажовање Бундесвера, тврдећи, све време, да је реч о „мировној мисији“. Упркос чињеници да су војници (а њих је за две деценије, на авганистанском тлу боравило, наизменично, неки од њих више пута, сто шездесет хиљада) знали и тврдили супротно: били су у рату, у којем су убијали (непознат број њихових жртава, међу којима је било доста цивила и деце) и гинули.
Десетине је, не рачунајући већи број рањеника, враћено у мртвачким сандуцима. Немачки ветерани сада, гневно и јавно, иако закаснело, питају какав је уопште био смисао једног проблематичног и предугог (две деценије) рата који се окончава, пред лицем света, тако срамно.

Панична и рискантна евакуација

Пред призорима паничне и хаотичне евакуације, коју обележавају, по сведочењу очевидаца, и катастрофичних телевизијских слика, беспомоћност, безнадежност и хаос, док кључају политичке страсти, тражи се одговорност, укључујући оставке, шефова обавештајних служби, кључних министарстава и комплетне владе.
Најотровније стреле циљају политичку главу шефа дипломатије. Социјалдемократа Хајко Мас је, тврде његови критичари, чак и из редова досадашњих коалиционих партнера, конзервативаца (а међу њима су се нашла нека веома звучна и утицајна имена), игнорисао упозорења да ситуација у Кабулу постаје драматична. На њега се, најчешће и највише, сваљује кривица за закаснелу, веома рискантну евакуацију немачких држављана и локалних сарадника.
Тражених оставки неће бити. Из више разлога. Избори су на прагу и „век трајања“ садашње владајуће (велике) коалиције се окончава. „Вечита канцеларка“ Ангела Меркел коначно силази с политичке сцене. Коалиционим партнерима не одговара да улазе фронтално у међусобне конфронтације и оптужбе. Не чине то превише гласно и изричито ни опозиционе странке, које би, у другим приликама, издашно користиле овакву ситуацију. И оне, наиме, после 26. септембра и избора за Бундестаг, рачунају на парче власти, па није упутно иритирати потенцијалне партнере у неизбежним преговорима.
Исход предстојећих парламентарних избора (а они се, с обзира на сплет драматичних околности, означавају као судбински важни за Немачку и Европу) постао је наједном веома неизвестан. Само пре коју недељу чинило се да ће савез конзервативаца, Хришћанско демократска унија (ЦДУ) и њена баварска посестрима, Хришћанско социјална унија (ЦСУ) имати убедљиву предност у односу на конкуренцију. И да ће и даље, као у минулих шеснаест година, представљати стожер власти. Само овога пута у новој композицији. Било је, наиме, само питање с којом странком ће, као старији и моћнији партнер, слагати коалиционе карте.
Ситуација се, међутим, готово преко ноћи радикално, и драматично, променила. Предност конзервативне уније (изнад 30 процената) топила се из недеље у недељу. С тенденцијом даљег пада. Тренутно би, ако се нешто, опет преко ноћи, и у цајтноту, осетно не промени, лако могли да постану губитници. Са свега 24 процента гласова, колико им дају последња истраживања, отвара им се готово сигуран пут у опозицију.
До јуче безнадежно отписани њихови традиционални ривали, социјалдемократе, већ „дишу за вратом“ конзервативцима. Скоком (изненадним) са петнаест на двадесет процената и ширим коалиционим потенцијалом, могли би да дају канцелара и „отпишу“ фаворизоване конзервативце. Увелико се спекулише са инсталирањем „семафора“ у Берлину после септембарских избора. Реч је о коалицији странака сложених по раријским бојама које би, математички, према тренутној ситуацији, лако могле да обезбеде већину у парламенту: црвено (социјалдемократе), жуто (либерали) зелено (еколози).
Главни кривац за суноврат конзервативаца, ако се у обзир узму прогнозе и најновија истраживања јавног мњења, нађен је у човеку који је требало да буде „носилац наде“, малерозном Армину Лашету, званичном кандидату уније за савезног канцелара. Изабран из нужде, и упркос расположењу партијског чланства, Лашет је до сада водио бескрвну изборну кампању у којој је трошио, уместо да увећава, сопствени политички капитал.
Део тог капитала „одрониле“ су поплаве, потоп заиста библијских размера (однео је двеста људских живота и причинио штету која се процењује на десетине милијарди евра). Лашет се показао као лош, непредузимљив и неспретан менаџер. Телевизијске слике су ударнички радиле на његову штету. У медијима је лансирано разарајуће питање: може ли тако „покисли“ канцеларски кандидат уопште да води тако важну земљу. Посебно у овако драматичним, домаћим и спољнополитичким, околностима и изазовима. Као камен о његовом врату, додатно је стигла афера о плагијату неке раније објављене Лашетове књиге.

Чланство једно, руководство друго

Кандидатуру Армина Лашета, дугогодишњег премијера најмногољудније немачке покрајине, Северне Рајне Вестфалије, и однедавно лидера Хришћанско демократске уније (ЦДУ) исфорсирало је страначко руководство. Партијско чланство је било, и остало, уверено да би успешнији кандидат био шеф баварске покрајинске владе и лидер Хришћанско социјалне уније (ЦДУ).
Робусни Маркус Зедер, а о њему је реч, није крио канцеларске аспирације и амбиције. Руководство ЦДУ није могло да се помири с тим, из престижа и политичке сујете, да кандидат за најважнији положај у земљи буде из мале баварске странке а не из њених редова.
Време би, како ствари тренутно стоје, могло показати да је избацивањем Баварца Маркуса Зедера, уз сва разложна објашњења, радило у корист сопствене штете: нико од кандидата за канцелара из редова конзервативаца непосредно пред изборе није био толико непопуларан као Армин Лашет у овом тренутку.
У грозничавом покушају да се у последњем тренутку поправи ако се нешто још поправити може, минуле суботе је уприличен предизборни скуп са којег су (у овом случају спони) Маркус Зедер и Ангела Меркел послали поруку неповерљивом страначком чланству и јавности да снажно подржавају Лашета. Меркелова му се, неколико пута, уз аплауз, обратила као „будућем савезном канцелару“.
Судећи по критичким анализама најутицајнијих медија, немачки бирачи су први пут суочени са чињеницом да праве избор из „другоразредне персоналне понуде“. Странке, ко зна из каквих разлога, нису понудиле, констатује „Шпигл“ оно најбоље. О Лашету је, за ову прилику, већ доста речено.
Социјалдемократска партија (СПД) ушла је у изборну арену са Олафом Шолцом, искусним политичарем (тренутно: министар финансија и вицеканцелар), али човеком којег чланство, на референдумском, писменом, изјашњавању није хтело за лидера странке.
Олафу Шолцу, међтим, за разлику од Лашета, повољан ветар дува у леђа и „отварају се карте“, и шансе, с којима колико до јуче, нико озбиљно није могао да рачуна. Последња истраживања јавног мњења показују да су социјалдемократе неочекивано „истрчале“ испред Зелених за чијим петама су дуго и безизгледно каскали.
И над Зеленима, који су се дуго и самоуверено башкарили на сунчаној страни политичке сцене, надвила се изненада сенка можда погрешног избора. Играјући на „женску карту“, предност је дата младој, привлачној и, дакако, амбициозној Аналени Бербок над популарнијим (и темељнијим) копредседником Робертом Хабеком.
Аналена је брзо, неспретним потезима и очигледним неискуством, почела да претвара (политичку) готовину у ситниш. Уследила је и тешка афера с плагијатом њене „програмске“ књиге и – неубедљива одбрана.
Ентузијазам је почео да се хлади. Узлет Зелених, који су у једном часу (преамбициозно) већ видели канцеларски трон, је успорен или дефинитивно заустављен. Са нешто више од двадесет процената, с чим су рачунали, и не само они, и аспирацијама да сустигну, па можда и престигну, конзервативце, Зелени тренутно морају да се задовоље са осамнаест процената могућих гласова.
Исход најважнијег европског политичког догађаја у овој години, како су означени немачки парламентарни избори, постао је, стицајем прилика (а о некима од њих је било речи у овом тексту), постаје заиста драматично неизвестан. Упутно је, због тога, клонити се предвиђања и прогноза: нема ражња док је зец (још) у шуми…

[/restrict]