ТОРТУРА

Mенахем Розенсафт, потпредседник Светског јеврејског конгреса, одбацио је закључке коначног извештаја међународне комисије предвођене израелским академиком Гидеоном Грајфом, називајући садржај извештаја „срамотним“. Узрујани Менахем тврди: „Извештај представља ’очајнички наставак четврт столећа напора националиста босанских Срба и њихових помагача да увере свет да оно што се догодило у Сребреници није геноцид’.“
Убрзо потом компаније Твитер и Гугл поручиле су да намеравају да са својих друштвених платформи уклањају садржаје у којима се негира геноцид у Сребреници, док је, истовремено, канадски Институт за истраживање геноцида упутио захтев технолошким гигантима Твитер и Јутјуб да забране негирање геноцида на својим платформама.
Који дан касније загребачки „Вечерњи лист“ објавио је да је посланица хрватског Сабора Каролина Видовић Кришто упутила је отворено писмо премијеру Андреју Пленковићу захтевајући увођење санкција на производе из Републике Српске и блокирање преговора Србије са ЕУ. Племенита Каролина пише: „Чињеница да Република Србија и Република Српска без икаквог срама негирају геноцид у Сребреници нападајући међународног дипломату Валентина Инцка говори о жалосној чињеници да наши источни суседи нису ништа научили из прошлости.“
Шта повезује набројане вести и коментаре упућене српском народу током минулих августовских дана? Повезница је упадљива: реч је о примерима регионалног али и ширег – западног, такозваног глајхшалтовања, односно усклађеног и сложног наступа актера и енергија различитих по модалитету и карактеру но беспоговорно удружених у подухвату обликовања наратива намењеног „дехуманизацији Срба“.
Нису ли такозвани Инцков закон, затим тактика, воља и подлост, којом је наметнут „на издисају“ једног дугог и добро плаћеног мандата, најавили управо овакве планове? Високи представник у БиХ Валентин Инцко јесте наметнуо допуне Кривичног закона БиХ којима се забрањује и кажњава негирање гeноцида, али – с његове формално-правне платформе – армија шароликих трудбеника тек креће у оперативне задатке насилног утувљивања у јавну свест идеја о „српској геноцидности“.
Најновији, у овом миленијуму не и први, покушај дехуманизације Срба увелико одмиче и може се догодити да на ширем политичком, медијско-пропагандном плану, посебно на западној страни света, ускоро видимо резултате сличне онима који су били забележени деведесетих година прошлог века. А „резултати“ тада беху антицивилизацијска, морално срамна, по свестраности и дубини јединствена сатанизација једног народа – српског, о којем су светски медиокритети, напаљено или блазирано, изговарали све оно што је колективна духовна ускогрудост била способна да досегне.
Због чега – „дехуманизација“? Овај појам тачно одређује планове сила које данас с глобалног, не сасвим транспарентног нивоа, управљају „Инцковим политичким каламбуром“. „Дехуманизација је порицање пуне људскости код других и суровости и патње која је прати.“ Ово је тумачење енциклопедијског појмовника. Може ли бити сумње да се у случају најновије законодавне активности високог представника у БиХ жели доказати да је „недостатак људскости“ припадајуће, са српским народом срасло менталитетско и карактерно својство?
Историчар Јован Пејин на „Хелмкасту“ прошле недеље подсетио је да је поменути наум стара европска пракса. „Дехуманизација српског народа почела је 1740 и неке, у време, аустријског цара и мађарског краља Карла Четвртог који је говорио: Треба учинити све да Срба буде што мање!“
У актуелном БиХ случају дехуманизације, оперативно деловање одвија се у више праваца, уз спровођење нескривене психолошке и друге тортуре над Србима. Ове праксе јесу српско поунутрашњено историјско и идентитетско искуство. Генерације су трпеле иживљавања страних психопата у улози чувара јавног ћудоређа и геополитичког поретка. У новије време поменутим матрицама дехуманизације придружује се и једна нетипична околност: сами Срби служе матрици именованој као „Пакао – то смо ми“. Писац Никола Маловић о домаћој јавној сцени бележи: „Нема дана када се на насловним странама дневних новина не хушка ближњи на ближњег, нема дана без генерисаних афера, нема дана без довођења у исту раван онога што заиста јесте вијест и гузице неке звезде лета…“
Да ли несвесно, дакле у улози својеврсних корисних идиота, или пак вођени моћном руком злонамерног комедијанта-редитеља, тек Срби свој медијски и јавни простор често уређују у духу самомржње, чиме практично чашћавају своје непријатеље. Ово кратковидо или пак калкулантско даривање непријатеља Срби најчешће изводе преко ритуалних, тенденциозних, неразумно преувеличаних тврдњи да они сами јесу „најгори од најгорих“.
Др Стеван Гајић, професора Московског државног универзитета за међународне односе, недавно упозорава (за „Регнум“) на могуће опасности од унутрашњег погубног самозаборава и штеточинског „кадрирања“ српског друштва у домаћим медијима „… у тренутку у коме ће на нас Србе поново са згражавањем гледати читава планета и у коме ће се обновити стереотип настао у британској штампи 1903. године после убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге, поновљен из свих медијских топова Запада деведесетих година о Србима као зликовцима“.
Поводом актуелног представљања злочинаца и злочина који су потресли Србију, те запањујуће педантних описа психопатског дивљања једне злогласне групе криминалаца, Гајић напомиње: Оваква врста порнографизације убиства и смрти, пре него што су се појавиле на телевизијама с националном фреквенцијом у Србији, могла се видети само у спотовима ИСИС-а (забрањеног у Русији) или у snuff порнографским филмовима који се завршавају убиством.
Овај аутор безмало да јавности упућује драматичан апел: „хипернормализација зла“ једна је од могућих трагичних последица преовлађујућих таблоидних наратива и умножавања изопачених садржаја у јавном животном простору српског друштва.
Свесним и намерним неговањем поменуте „порнографизације“ занемарује се извесност да српску друштвену и политичку сцену не анализирају само пасионирани „псеудодворниковићи“ већ и да то чине тимови за специјалне операције, психолошко и хибридно ратовање. За ове мајсторске радионице чији је посао узимање мере и демонизација (дехуманизација!) народа, српска јавна ријалити сцена и њој припадајући медијски садржаји јесу савршено упаковани поклони. Можемо само наслутити колико питерјустиновских јуришника надахнутих овим темељно подастртим „материјалима“ чека свој ред да се у јавној арени запљуне неком тврдњом попут оне коју је објавио поменути уважени енглески сер: „Срби су дводимензионални народ са тежњом ка простаклуку (…) Животиње користе своје ресурсе знатно срећније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу.“
Ако Србе нема ко да (од)брани од међународне тортуре чије смо примере навели на почетку, да ли је могућа одбрана од унутрашње тортуре о којој говоре наши цитирани аутори? Одговор није компликован. Од одлучности и куражи да га разумемо зависи хоћемо ли превазићи опасну могућност да сами скоцкамо погубни наратив према којем су околности у којима живимо (делом и стварамо) не само жестока духовна и материјална борба добра и зла већ и да је овде реч о „друштву оболелом од дубоке патологије“? Не буде ли одважности за суочавање с тим чињеницама, саморазарајући корак до дехуманизације може бити брз и кратак.

2 коментара

  1. Izgleda da smo postali strucnjaci u nipodastavanju nas samih.
    Ne shvatamo da blateci jedni druge, blatimo sve nas zajedno.
    Svaka nam cast!

  2. Tema užasno složena tako da je prosto neprimjeren naš pokušaj da se njome ovde bavimo. Ipak nekoliko važnih tačaka. Otkad smo u ovako beznadnim i bespomoćnom stanju, kad nas kinje i blate bez ikakvih posljedica ? Kako smo u takvo stanje dospjeli i koliko je naše krivice bilo u tome ? Koji je realni put izbavljenja iz stanja koje sad zavisi isključivo od milosti naših neprijatelja ? Da li se ovim temama bavi ikakva naša institucija ili pojedinac, i ako se bave, ima li nekog nalaza i preporuke ? A bez ozbiljnog sagledavanja uzroka, samo nabrajanje čeda, članaka, biserki. . . ,svega tog smrada, besmisleno je. Život jedne zajednice veoma podsjeća na partiju šaha; kad u ranoj fazi nesmotreno izgubite kraljicu , predstoji vam duga iscrpna borba da se održi te. U našem slučaju sustižu nas druge medaći, napr. bela kuga, izumiranje tako da po svemu sudeći – bez neke plemenite i snažne ruke, nema nam izbavljenja iz provalije. Ali ovakvi nedisciplinirani, politički neuređeni, nepatriptični itd., trebamo li mi danas bilo kome ? Bot vopros .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *