САБОРНОСТ СРПСКОГ СВЕТА

Ретко шта изазива такав страх код наших регионалних партнера (а и шире) као идеја српске саборности или некаквог српског света. Исто је и с нашим унутрашњим партнерима из друге Србије

Оно где почиње моја нелагода је у нејасној медијској употреби речи „саборност“ као новотермина идеологије крви и тла… „Саборност“ су од цркве у Србији отели модерни родољубиви Добрислави из медија и интелектуалци такозване „прве Србије“, која саму себе схвата биолошки, расно и активистички религиозно. Њима треба тело српске нације, треба им живо и топло, да од њега направе мрављу колонију. Треба им живо тесто да га месе по рецептима XIX века. Пре тридесет година им колачи изгорели, сад би опет – прве су реченице текста под насловом „О чему говоримо кад причамо о саборности: Загушљиви простори пуни историјске мемле“, који је за сајт РТС-а недавно написала њихов дописник из Беча Весна Кнежевић. Иако се ова, иначе врло занимљива, ауторка потрудила да што боље истражи овај појам, из текста се стиче утисак да је то радила с унапред постављеном негативном премисом, за коју је затим тражила аргументе да је потврди.
Приписујући појму саборности пре свега црквени корен и вредност, она наводи: „У српској данашњици је та лингвистичка јединица волшебно ушла у јавни секуларни простор, те објавила амбицију да постане идеологија органске демократије. Семантику саборности треба под хитно вратити у крило цркве, пре него што нанесе страховите друштвене, културне и политичке штете.“ Саборност, међутим, није изворно црквена, односно јесте у оној мери у којој су и стара друштва била црквена, односно несекуларна. Старогрчки, антички хеленски термин за скупштину (основни стуб данашњег демократског друштва) био је „еклесиа“ – исти који се данас користи за цркву – а суштина његовог значења била је управо „саборност“, односно „сабор“. Секуларно, политичко, па чак и паганско значење ове речи је, дакле, старије од оног црквеног макар неколико стотина година, ако не и читав миленијум. При томе, ни у изворном ни у било ком од потоњих значења реч не означава хомогеност или некакво колективистичко једноумље, како се то привиђа аутору овог текста, већ консензус око неког суштински важног питања.

[restrict]

СТРАХ ОД ЈЕДИНСТВА И ту долазимо до главног проблема који наши спољашњи, регионални и унутрашњи „партнери“ имају с идејом српске саборности, односно јединства, и њега је врло вешто у тексту на тему сличну нашој сажео Предраг Ћеранић подсетивши на паролу „Не дај Боже да се Срби сложе“, јер ако се сложе (што је после последњег декрета Валентина Инцка случај у Републици Српској, о чему он и пише) – ето државе. Ми, наравно не желимо да импутирамо Весни Кнежевић због једног текста да ради против интереса српског народа, али већина оних којима смета идеја српске саборности, односно јединства, своје интересе претпоставља народним, а они су најчешће супротстављени. И због тога најчешће почињу да бацају каменице на свакога ко овакву идеју изнесе пред јавност. Такав је случај био, на пример, с покојним патријархом Иринејем, чији је позив Србима на јединство Светислав Басара својевремено оценио као дело инспирисано „рогоњом“. Весни Кнежевић је „саборност“ превише црквена, односно премало секуларна, а Басари је „јединство“ пак плод ђавољег плана да нас уништи. У сваком случају, да Срби буду јединствени је лоше, веома лоше. Само не знамо за кога, осим за све горепобројане наше „партнере“. И то не због тога што би то њима нанело неизрециву штету него зато што их омета у остваривању својих интереса и користи који су генерално на штету српског народа.
Саборност или јединство којем се данас тежи и на које се Срби позивају је управо оно о којем је говорио покојни патријарх у, за Басару и сличне спорном, ускршњем интервјуу од пре две године. „Ја не припадам ниједној политици. Желео бих и молим се Богу да нема никаквих подела међу нама него да нам буде једина политика, једини поглед и једини пут – добро нашег народа“, рекао је он тада, додајући да нам је „једина нада, једино спасење – јединство међу нама“. И то јединство је нашим „партнерима“ свуда пожељно, осим када су Срби (или Руси) у питању. Прославља се уједињење Немачке, а јединствена Европа која би требало да буде још федерализованија је апсолутни идеал којем се тежи. Јединствена и што унитарнија БиХ, такође. Још је боље евроатлантско јединство. Добро је да Украјина буде јединствена, чак и када њен председник својим суграђанима који се осећају Русима жели судбину коју је крајишким Србима наменио отац младе хрватске демокрације. Али ово, српско, не ваља и „осећа се на мемлу“, односно плод је ђавоље инспирације јер је претња „миру и стабилности“. Пошто су Срби, познато је још од писанија Анта Старчевића из средине претпрошлог века „реметилачки фактор“. Још горе би било да се деси држава, како то Ћеранић предвиђа, јер ниједна Србија није довољно мала да не би била велика, како смо то одавно констатовали.

ВИ СТЕ СВЕТ Иако нам америчка амбасада већ годинама преко крајње неукусних реклама поручује да смо „ми свет“, тај свет који смо ми никако не сме да буде српски. Зато и помињање „српског света“ ствара још већу нелагоду, па и панику, код наших партнера него помињање саборности, односно јединства. Идеја о српском свету нити је јединствена, нити је нова. Одавно постоје разни „светови“, од француског, немачког, италијанског, па чак и румунског, и они су у реду и не представљају опасност по мир, али овај српски представља. Исто тако, идеја о српском свету лансирана је не јуче него још средином 19. века и користили су је људи попут Јована Јовановића Змаја, Светозара Милетића или Владимира Ћоровића.
Иако се појам српског света у патриотским интелектуалним круговима помиње већ неко време (најмање од 2016), његово увођење у главни политички ток, за шта је заслужан садашњи министар унутрашњих послова Александар Вулин, изазвало је фрас код наших партнера, пре свега регионалних. Премда је о српском свету у јавности говорио и раније, Вулин је партнере поново изнервирао изјавивши на обележавању 13. годишњице своје партије да је „задатак ове генерације (српских) политичара стварање српског света, односно да обједине Србе где год буду живели“. Тако је заменик председавајућег Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Денис Звиздић оценио да „српски свет“ представља „провидну хегемонистичку причу која ништа добро није донела нити српском нити другим балканским народима – само ратове, страдања, етничко чишћење и геноцид“. Своју тезу је подупро краћим историјским образлагањем – 1844. Начертаније, 1941. хомогена Србија, 1986. Меморандум САНУ 1, 2012. Меморандум САНУ 2, 2021. „српски свет“. Поред тога што је „Меморандум САНУ 2“ из 2012. подједнако стваран колико су то и „Протоколи сионских мудраца“, поставља се питање како је то Србија 1941. радила на својој „хомогенизацији“. Да је није побркао с НДХ? Да није ова творевина тежила мултиетничности и „хетерогенизацији“, а његов политички лидер и оснивач странке којој припада Алија Изетбеговић чланством у организацији Млади муслимани, из које се регрутовао кадар за СС дивизију „Ханџар“ (што је Изетбеговић по тврдњама француског историчара Гзавијеа Бугарела „избегао“ само јер је био превише млад) радио на ширењу мира и толеранције? Да ли то ради његов садашњи страначки лидер, Алијин син Бакир помињући „освету“ и „друго полувреме“ и то баш у Фазлагића Кули, ноторном усташком леглу из Другог светског рата.
Занимљива су и реаговања из Хрватске. Шеф хрватске дипломатије Гордан Грлић Радман, на пример, изјавио је како се ради о „промовисању поражене великосрпске политике“, док лијепа његова „никада није имала аспирације на туђу територију, нити је тражила ревизију граница“. Дистанцира ли се то он од НДХ, коју је Фрањо Туђман, његов политички отац и оснивач странке којој припада, назвао „изразом повијесних тежњи хрватског народа“, од НДХ која се протезала до Земуна и Дрине? Од Туђманових „мировних напора“ у „Херцег-Босни“? Или то просто не сматра „туђом територијом“.
Сликовит је у овом контексту био и потпредседник Владе Црне Горе Дритан Абазовић, који је у једном интервјуу рекао да „нама не треба српски свет, већ европски свет“. Њему (да не пребројавамо крвна зрнца) можда српски свет и не треба и то је сасвим разумљиво. Нико и не жели да га њему намеће. Али шта му даје за право да одређује који и какав свет Србима или „црногорским грађанима српског националног предзнака“, како је то лепо срочио његов министар „вањских“ послова Ђорђе Радуловић, треба? Уосталом, није ли и српски свет део европског света? Можда тог на који он мисли и није јер, на пример, овде још нису дозвољени геј бракови. Још само да и он Србима почне да одређује где им је матица, али за то би прво морао да напише нешто попут „Горског вијенца“. Или не, пошто није ни Здравко Кривокапић.
У истом интервјуу Абазовић каже како је очекивао да ће од тренутка када је „Србија помогла Црној Гори са вакцинама доћи до прекретнице у позитивном смислу, али да се то није десило“. А зашто није? Можда зато што је Абазовићева влада део тих вакцина преусмерила на „оружане снаге Косова“, усвојила срамотну резолуцију о Сребреници или затеже око потписивања Темељног уговора са СПЦ? Управо је овај начин размишљања слика и прилика онога како и Абазовић и остали поменути у овом тексту виде улогу Срба и Србије. Срби и Србија треба да буду понизни, да ћутке прихвате сва понижавања која им се сервирају и да се нађу при руци када треба да помогну и буду захвални на шамару који су заузврат добили. А ако и помисле да дигну главу и нешто ураде за себе, одмах ће бити проглашени за „геноцидаше“ који мисле само о отимању „туђих“ територија, силовању и убијању. За њих је то српски свет. Добар Србин иде на прославу „Олује“, а не на литургију.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *