Мрежа отровног паука

Размишљања над сликом Срба у очима Запада (3)

Шта се то десило са Србима на крају 20. и почетком 21. века? Како се то историја окренула против њих? Зашто су некадашњи савезници постали противници? Зашто пламти антисрпска мржња у неким круговима региона, некадашњег „братства и јединства“, али и неким антисрпским центрима на Западу? Како је „механизам историје“ на вишеструк начин разапео национално биће српског народа на крају другог миленијума?

У хашким суђењима Срби су осуђени на укупно 1.138 година затвора. Од тога седам доживотних робија. А ниједан Хрват против злочина над Србима, ниједан Бошњак (муслиман), ниједан косовски Албанац. Према хашким пресудама нико од Хрвата и Бошњака и Албанаца није чинио злочине према Србима (обраћање А. Вучића на седници СБ УН, „Новости“, 9. јун 2021). Истовремено, за убиство 3.267 Срба, окривљени Бошњаци су осуђени на укупно 22 године затвора! При томе, Срби су етнички очишћени из Хрватске (500 хиљада), из БиХ (300 хиљада) и с Косова и Метохије (300 хиљада).

ХАШКА ПОЛУГА Хашки трибунал је полуга антисрпске кампање; 25 година он суди првенствено Србима.
Треба се подсетити Нирнбершког процеса. Међународни суд је радио годину дана, 1945–1946, и за четири облика ратних злочина (не и геноцид) осуђено је на смртну казну 12 немачких генерала, уз седам затворских казни и три ослобађајуће пресуде. И све то за нацистичко убиство 60 милиона Европљана (и становника остатка света) и немерљиву материјалну штету! У Хашком трибуналу осуђено је 74 Срба а седам доживотних затвора је равно смртној казни. Не могу се упоређивати Хашки и Нинбершки суд ни по једном параметру, осим да је у питању ратни догађај. Али ако се само издвоје облици ратног злочина и последице, човек с имало знања и осећања за правду зацрвени се од стида. Правда као одмазда.
Хашки трибунал је трансформисао грађанске, верске и националне ратове за своје државе у ратове Срба против несрба. А прегласавањем донете пресуде служе Западу и региону за доношење резолуција о геноциду у Сребреници. Ништа није случајно. Скоро три деценије суђења. „Отровни паук“ око Срба наставља да плете своју мрежу.

[restrict]

„СРПСКИ ГЕНОЦИДИ“ 1990–2020 Хрватском, бошњачко (муслиманском) и албанском оптужујућем, лажном језику против Срба заједничка је реч геноцид. То је злочин појма. Злочиначка манипулација са српским геноцидом је историјска и политичка фантастика која се прима у западноевропској демократији.
Употреба појма геноцид у процесу некадашњем председнику РС и српским официрима, генералима, није случајна и заслужује пажљиву анализу. Подсетимо се основног значења појма који је обишао свет. У свим стручним речницима и теоријским радовима појам геноцида означава свесно, циљно (намерно) уништавање нације, расе, верске заједнице. Или, геноцид је стављање свих припадника нације, вере, расе у услове живота који доводе до њеног истребљења и нестајања. Дакле, два основна елемента овог појма су свесна намера (циљ) и физичко истребљење националне, расне, верске заједнице.
Резултат ратних сукоба у бившој држави, с дубоким и пресудним политичким и војним мешањем НАТО влада, био је изгон Срба из Хрватске и с Косова и Метохије. Шта се ту десило? Какав злочин је ту извршен? Да ли је то геноцид над Србима, или нешто друго?
Прецизни чињенички извештаји о изгону Срба из Хрватске говоре да су током „Олује“ убијане све категорије становништва. НАТО је бомбардовао и случајно убио на стотине цивила, а албански сепаратисти су после уласка НАТО трупа на Косово побили неколико хиљада Срба и несрба од којих за 1.300 нема никаквих трагова. Дакле, у овим војним акцијама било је намере физичког искорењивања друге нације.
У ХХ веку догодило се неколико злочина геноцида. Русини у Украјини током Првог светског рата. Аустријска војска над цивилним српским становништвом 1914. године. Јапанци у области Манџурије убили су милионе Кинеза у Другом светском рату. Усташка држава је убила око милион Срба (800 хиљада), Јевреја и Рома током Другог светског рата. Велика Британија побила је милионе Индуса. Американци Индијанце и два милиона Вијетнамаца. Американци су бацили атомску бомбу на Хирошиму и Нагасаки. Турска држава убила је око милион Јермена током Првог светског рата. Немачки нацисти око шест милиона Јевреја.
Током три године ратовања у БиХ ниједан ратни сукоб није окарактерисан као геноцидан осим овог у Сребреници. Ако је било геноцидних намера, како се нису оствариле у претходним биткама? Откуда да само у Сребреници букне геноцид а другде га током три године није било? Одговор се налази у тзв. интерпретативној стратегији оне иностране политике која хоће да српску борбу (у БиХ и другим републикама) именује као злочиначку, а борбу других нација и вера као ослободилачку.

СУДСКЕ ОДЛУКЕ Хашке судије доносе одлуке већинским гласовима у судијском већу (три према два). То значи да се прегласавају. Другим речима, мањина и већина у пресуди не мисли исто о казни (пример судије Нијамбе у предмету Ратко Младић, или ослобађајућа пресуда за Шешеља а потом осуђујућа од десет година за вербални деликт у Србији (Хртковци) у којој није било ратних сукоба.
Ако се овоме дода чињеница да су само српски политички и војни лидери из Српске Крајине, Републике Српске и Србије (СР Југославије) оптужени за ратне злочине, онда „прича“ о индивидуализацији кривице пада, а на површину избија симболика колективне кривице српског народа.
Покушаји да се судске пресуде озаконе тако да се не смеју јавно доводити у питање – неодрживи су. То би било понижавајуће за научно знање о суду, правди, историји, као и за судијски сталеж. Ниједна озбиљна наука и научник не могу пристати на апсолутну истину хашких пресуда. Ако наука не тежи апсолутној истини, то још мање може судска пресуда. На апсурдност кажњавања „негације Сребренице“ указали су многи научници. То би био закон против слободе истраживања и демократских принципа. Норвешки научник Шел Магнусон је то прецизно изразио – Сребреница није Аушвиц. Потребна је права интерпретација сукоба на Балкану, интерпретација која ће ући у историју.
Коначно, пресуде Хашког суда не прихвата ни највећи део српске јавности. Нема начина да се јавност угуши. Може се забрањивати оспоравање судских пресуда, али усмена јавност не може да се цензурише. А време ради своје. Српска јавност има дуго памћење, има јако осећање правичности, и зна да упоређује.

ЗАПАДЊАЧКИ РАСИЗАМ Где потражити главне узроке стварања демонске слике Срба и Србије на крају другог миленијума? Одакле извире слика злих Срба?
Слика Срба на крају 20. и почетку 21. века није утемељена на чињеницама. Она је производ западног мишљења у чијем средишту је политичка воља. Политичким појмовима је промењено значење. Фаустовска култура је демонстрирана на Србима. „Безгранични простор је идеал који је западњачка душа непрестано тражила у свету око себе“ (24-2).
Оваква слика Срба, чији је рам унапред скициран, производ је једног снажног политичког крила западног и регионалног мишљења у чијем средишту није чињеничка истина већ вољно-афективна, интересна дефиниција српске националне историје и стварности.
Другим речима, ове струје политичког и јавног мишљења на Западу и региону нису заинтересоване за истину о националном постојању Срба, већ уз помоћ конструкција и стереотипима стварају негативну слику Срба са свим последицама (појмови русофобија, антисемитизам, антисрпство, и низ других међунационалних негативних карактеризација су историјски познати и актуелно раширени).
Једна традиција западног мишљења је расистичка подела народа на више и ниже. Нису само црни и жути људи нижи у односу на беле, што је био почетак расистичког погледа на свет, већ су се међу нижим нашли и Словени којима треба да владају Аријевци. Цар Вилхем II је у Првом светском рату говорио да Срби треба да се казне, а нацистички идеолог Хајнрих Химлер је у Другом светском рату писао да „Словени морају бити згажени“. Није то било тако давно.

ЛАМЕНТ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ На однос једне струје политичке Европе према Србима у ближој и даљој прошлости треба стално подсећати како бисмо се рационално односили према долазећој историји.
Разматрајући однос Европе према стварању држава на Балкану, Милош Црњански записује 1930-их: „За нас она никада није имала те симпатије, наш народ је све стварао у кукњави, у грозоти, ужасним жртвама. И скоро никад није чуо добре речи.“ Када би се, додаје писац, „скупило све оно што је говорено у иностранству о нашем народу… то би био документ који данас не би могао да се слуша без гађења“.
Ове речи Црњанског могле би се написати и данас. Разлика је само у обиму и методу деловања. „Отровни паук“ није само германски фактор већ и англосаксонски војнополитички чинилац. А од давнина је деловао и османлијски фактор на Балкану против православних Срба.
Мрежа „отровног паука“ посебно се смотала око Косова и Метохије, покрајине идентитетски важне за српску државност и културу. Хандке пише да је у сваком париском излогу 1999. године био позив на давање добровољног прилога „за Косово“. Запад није допуштао влади Србије да сузбије тероризам албанских сепаратиста. Њихови миљеници су косметски Албанци, они имају право на силу и бесправље. Али питање је како нови паук легитимише своје деловање? Како он ради против Србије као суверене државе? Ради тако што је свој, историјом изграђени фаустовски начин мишљења, активирао.

ЈУГОСЛОВЕНСТВО И КОМУНИЗАМ „Отровни паук“ није деловао само споља већ и на два начина унутар СФРЈ и у оквиру српског народа. Могао би се назвати удружени антисрпски подухват.
Југословенство и комунизам су државно и идеолошки-политички значајан узрок српског трагизма. Оба друштвена ентитета су анационална. Уласком у југословенство Срби су се одрекли (привремено, на срећу) своје националне историје и свог вековног имена. У југословенству је била уграђена српска кривица.
Једна струја српске политичке и интелектуалне елите у новој држави, од 1918. до 1990, увек је давала предност државотворној идеји југословенства и била је спремна да жртвује српство за рачун нове државе. То фатално изједначавање српства и југословенства у највећој мери је погађало управо српске националне и државне интересе. Најпре, на српској страни су пале огромне жртве за стварање прве и друге Југославије. У Првом и Другом светском рату Срби су се херојски борили на страни победника, изгубили око два милиона људи, а 1991. доживели су да се против њихових права окрену и поражене војне формације народа бивше Југославије, и силе победнице и силе губитнице у оба прошла рата.
У тој држави, за коју су дати интелектуална енергија, политичко знање, материјална добра, Срби су доживели да се делови њиховог националног бића откидају и конституишу као нове нације. Тај двојни идентитет, један преко вере други преко државности, „решен“ је одбацивањем српске компоненте идентитета. Они који су се жртвовали за нову државу, Краљевину Југославију, нису ни слутили да ће за само двадесетак година започети геноцид хрватских усташа над Србима, а неку годину касније тихи, а потом све очитији изгон Срба са Косова и Метохије.
Етничка померања српског народа настављена су и у држави за коју су веровали да је остварила сан о националном уједињењу и ослобођењу. Српска културна добра у Југославији, особито у социјалистичкој, постала су својина свих, да би се у погодном тренутку узимало колико треба. Цепа се српски језик. Ћирилица, та десетовековна културна вредност се с југословенством замењује латиницом.
После 1991. године Срби су доживели да их понижавају и вређају, на светској медијској сцени, они који нису ни знали ког су идентитета, и да њихове државе буду међународно признате, а српска државност, најстарија на Балкану, буде предмет уцена и политичких трговина. Чак су Срби оружјем истерани из Хрватске, те делова Босне и Херцеговине и Косова и Метохије.
Искуство југословенске државе показало је недвосмислено да је српска кривица била уграђена у ову државу. У међуратном раздобљу (1918–1941) Срби су оптуживани за хегемонизам, унитаризам и великосрпство. На таласу српске кривице створена је 1939. године Бановина Хрватска на етничком начелу, док су друге бановине биле уређене по географско-историјском. Јасеновац је маљем и ножем доказивао српску кривицу над женама, децом, старцима. Социјалистичка Југославија је уставноправно поцепала српски народ на федерално-конфедералне делове. А крај ове државе није могао да се догоди без ужасног оптуживања Срба.
Док је другим нацијама помогла да се осамостале а некима и да настану, југословенска држава је свом снагом запретила српском патриотизму. У том послу је учествовао део српске елите. Југословенство је један од основних извора брисања српских патриотских вредности у регистру од антипатриотизма и самомржње, до равнодушности и наивне вере у југословенство. Па каква је то држава у којој се губи вековима изграђен патриотизам а ствара нови, другог имена и вредносног садржаја – југословенски? Ако је одговор био у маглама постојања југословенске државе, како објаснити чињеницу да се и после сахране те државе помаља дух југословенства међу српским интелектуалцима?

[/restrict]

Крај у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *