КРУНА ВЕЛИКОСРПСКИХ НАСРТАЈА

ХИРОТОНИЈА МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА

Шта то милогорску јавност толико иритира у чињеници да ће митрополит црногорско-приморски Јоаникије Мићовић бити хиротонисан у Цетињском манастиру 4. септембра? Има ли икаквог разума у њиховом гунђању и претњама?

Ја сам одавно видио да овдје живјети не могу и ево дође вријеме да се од силе цетињске под старост бјежим из Цетиња – писао је 21. новембра 1823. Свети Петар Цетињски. „Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах“, додао је. С обзиром на то да Петар I Петровић Његош у овом писму детаљно описује муке које су њему, али и другима на Цетињу чинили тадашњи житељи „црногорске престонице“, укључујући чак и убиства и пљачке, јасно је да живот у Цетињском манастиру никада није био лак, а да је разлика између овога данас и онога пре две стотине година само у нијансама, док је суштина иста – ради се о припадницима „дивљег племена“, како о „Цеташима“ често говоре сами Црногорци.

[restrict]

Иако се монтенегринство у последњих тридесетак година раширило и ван граница „Орловог крша“, како је о Цетињу 1895. писао тада књаз Никола Први Петровић Његош, епицентар овог, морамо употребити ту реч, лудила је и даље у „црногорској престоници“. Отуд и не треба да чуди што је најава да ће нови митрополит црногорско-приморски Јоаникије бити хиротонисан, како једино и доликује, у Цетињском манастиру код ових људи изазвала фрас и реку клевета, лажи, па чак и отворених претњи насиљем.

КАНОНСКИ СТРУЧЊАЦИ „Не постоје канонски или црквени разлози да церемонија устоличења митрополита Српске православне цркве у Црној Гори буде на Цетињу“, рекао је, како преноси „Ал Џазира Балканс“, „поглавар Црногорске православне цркве“ Михаило, односно рашчињени свештеник СПЦ и Васељенске патријаршије Мираш Дедеић. Верујемо да се овај човек озбиљно разуме у црквене каноне, не само зато што је префикс имена његове невладине организације „неканонска“ него зато што је из СПЦ избачен због „многобројних канонских преступа“. То што је рекао, међутим, и није проблематично, јер ствар устоличења митрополита на Цетињу доиста и није питање „канона“, али о томе ћемо нешто касније. Проблематичан је наставак његовог излагања у којем (поново) наступа пре као екстремни и агресивни припадник невладине организације острашћен политиком, него као неко ко се представља као свештено лице. Тим чином се, како је изјавио, „у симболичкој равни, дубоко вријеђа достојанство и земље, и народа, што је митрополиту Јоаникију и намјера – да нас понизи по оба основа и стави на знање да смо колонија којом управља београдски гувернер оличен у функцији предсједника владе, подупртога гувернером цетињске филијале Београдске патријаршије“. Дедеић у хиротонисању на Цетињу види и „најаву нових несрећа“, баш као што је то, по његовим речима, било и устоличење митрополита Амфилохија 1990. године. Колико се у Мирашевој невладиној организацији има разумевања за питања вере, канона и цркве уопште, показује нешто раније дата изјава његовог „епископа острошко-никшићког“ Бориса Бојовића да неће дозволити устоличење „тобожњег пастира неке друге државе“. Да ли то значи да, иако је члан невладине организације, себе сматра пастиром државе? Можда он то јесте, али митрополит Јоаникије свакако није, јер СПЦ није држава, нити је то икада у својој историји претендовала да буде.
Противљење свечаности хиротонисања на Цетињу изразила су и три циркусанта црногорске политичке сцене – Миодраг Живковић, Раде Бојовић и Љубомир Филиповић (звани Ћита) – окупљени у некаквој Грађанској иницијативи „21. мај“. „Великосрпски планери су одлучили да устоличење обаве у узурпираном цетињском манастиру који је историјско средиште Црногорске православне цркве и симбол црногорског православља и слободарства, што је недопустива и опасна провокација. Церемонијално представљајући Јована Мићовића као митрополита црногорско-приморског, што је једнако свим лажним устоличењима од 1920. године па до данас, СПЦ жели да потврди свој повлашћени конфесионални и параполитички статус у Црној Гори“, навела су ова три генија за које смемо да се кладимо да у животу нису, осим можда као туристи, ушли у неку цркву, али знају шта је „црногорско православље“. Они посебну симболику виде и у имену новог митрополита приписујући му чак и неки метафизички значај: „Не чуди што се након више од осамдесет година устоличава други Јоаникије на узурпираном трону Светог Петра Цетињског. Први је био слуга фашистичких окупатора, док је овај садашњи његов идеолошки истомишљеник и покорни Вучићев епископ“, навели су они. Када га већ пореде са човеком мученичке судбине и незнаног гроба којем приписују сарадњу с окупатором, поставља се питање зашто онда у звезде кују доказане сараднике фашистичких окупатора Крста Зрнова Поповића и Секулу Дрљевића, чије стихове изговарају сваки пут када запевају химну своје државе.
У правом обиљу бисера из монтенегринског трезора заблистао је и градоначелник Цетиња Александар Кашћелан, који је оценио да устоличење митрополита Јоаникија у Цетињском манастиру „вређа национална и религијска осећања православних Црногораца“ и позвао га да се хиротонише на неком другом месту. У стилу упозорења, а суштински претећи, он је позвао СПЦ да се „не игра с ватром која би могла да има далекосежне последице“ и потпуно противзаконито навео да Цетињски манастир припада општини Цетиње, а не СПЦ.
Корак даље од Кашћелана, загазивши дубоко с ону страну закона (због чега је Тужилаштво већ покренуло поступак), отишао је садашњи саветник председника државе и ДПС-а и некадашњи директор Управе полиције Веселин Вељовић отвореним позивом снагама безбедности Црне Горе на побуну против државних власти. У тексту објављеном под насловом „Видимо се на Цетињу“ у подгоричкој „Побједи“, Вељовић је написао да долазак „патријарха Порфирија на црногорско Цетиње“ представља „још један покушај агресије српске шешељевско-вучићевске клеронационалистичке политике у походу на црногорску државу“ и да је „Света дужност и обавеза сваког припадника сектора безбједности да штити и чува цивилизацијске вриједности своје државе и да одбије свако неуставно и незаконито наређење“, односно заштиту клира и верника СПЦ од могућих насртаја такозваних „комита“ на Цетињу приликом хиротоније. Он је, штавише, позвао све грађане Црне Горе да се тог дана окупе на Цетињу и спрече устоличење, што јасно представља позив на насиље.

А КАКО ЈЕ БИЛО? Прво питање које сваком нормалном човеку пада на памет када чује овакву аргументацију и ставове јесте због чега никоме од горенаведених, а Богу хвала ни верницима СПЦ у Црној Гори, на памет није пало да се на исти начин поставе према недавном устоличењу новог бискупа которског Ивана Штироње у катедрали Светог Трипуна у Котору. Како Борису Бојовићу није пало на памет да га назове „пастиром неке друге државе“, што Штироња на неки начин и јесте, а у сваком случају много више од митрополита Јоаникија, пошто Римокатоличка црква, за разлику од Православне, има своју државу – Ватикан. Нико у томе није видео провокацију, вређање, великоватиканску агресију, или слично. Ни СПЦ, наравно, није имала ништа против овог чина, напротив, церемонији је присуствовао и митрополит Јоаникије.
Историјски нема никаквог спора око тога ко треба да хиротонише новог митрополита црногорско-приморског Јоаникија, на шта подсећа парох подгорички, протојереј Никола Пејовић: „Кандидате за црногорске/зетске митрополите/епископе и рукополагали су и у трон уводили благослови пећких патријараха/архиепископа, од времена Светог Саве (тринаести вијек) па до насилног и неканонског укидања Пећке патријаршије (1766) – против ког укидања је глас дигао управо цетињски митрополит Сава Петровић а у име свих ’архијереја славено-серпских’ у писму московском митрополиту Платону 1776. године. И Петровиће – Саву, Василија и Данила Шћепчевог, као и Саву Очинића (у патријархово име хиротонисали су га у Херцег Новом – митрополити херцеговачки и београдски), Висариона Бориловића, Рувима Другог Бољевића (који српског патријарха зове ’општим оцем’ и нада се његовом доласку у Црну Гору)… и све митрополите прије њих, рукополагали су и у трон уводили пећки, српски патријарси. А то је тако јер православне епархије у средњовјековној Зети постоје од када постоји и Жичка (касније Пећка) архиепископија и то искључиво као њен саставни дио.“
Што се самог устоличења у Цетињском манастиру тиче, разумемо да градоначелник једне варошице (па макар она била и престоница), као и човек који одраније има проблеме с канонским и црквеним правом, могу да не знају и не разумеју некакве теолошке финесе, али не и да не знају и не разумеју језик којим говоре, како год га називали. Корен речи „устоличење“ јесте столица, или трон, или престо и ако се неко устоличује (или „интронизира“), то значи да се он поставља у неку столицу, седиште. А седиште Митрополије црногорско-приморске је, свидело се то или не „цеташима“ и „комитама“ у Цетињском манастиру, на Цетињу и то је једино место где се хиротонија митрополита може одржати, не по канонима него по здравом разуму. А зашто не би? Јер то некоме смета? За разлику од тога колико је природно да се неко „устоличи“ тамо где му је „столица“, толико је неприродно да некоме нормалном то може да смета. Као што би ненормално било да се бискуп београдски, или которски устоличи било где другде.
Трећа ствар, о којој би посебно рачуна морали да воде не црногорски „унионисти“ него баш заговорници независне државе, јесу углед, част и елементарно функционисање државе, а то тренутно баш у вези с хиротонијом на Цетињу највише бране они који се декларишу као Срби, а највише угрожавају такозване „комите“. Једноставно је. Они који прете да ће један миран, свечани скуп чије је слободно одржавање загарантовано и Уставом, и у самој његовој сржи, спречити насиљем могу се назвати само терористима. Ниједна држава на свету која држи до себе не преговара с терористима. Дакле, Црна Гора ако жели да буде и остане држава, мора да се оглуши о безумне захтеве за спречавањем хиротоније митрополита Јоаникија на Цетињу и да свим силама омогући њено одржавање.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *