Кратка повест лета и слово о Тохољу

Пише Весна Капор

Под Платанима, у Требињу, сусрећем Мирослава Тохоља, на парти, међу шареним вестима о смрти. Земне ствари губе значај и обличје. Разумем, да на неки начин, бележећи разне вести, у котлу лета, заправо разговарам с њим. И да је овај пут, заправо слика света, сведочење његове књиге Звона за Тројицу. За Тројицу браће, за три племена –разрођена у хумском простору

Неки дани се уобличавају сами, без наше воље или хтења. Чудно лето које живимо, као паузу између две офанзиве, између два таласа невидљивих, а сасвим јасно програмираних војника-вируса, одмотава се, својим ритмом. Живи се сфуматично; мешају се сенке и светлост; растачу облици. Неизвесност долазеће јесени куцка као опомена кроз све медијске објаве; и кад би да заборавиш, кад би да кажеш: свет је дивотан, доплива увек нека глава која прежвакава зле вести.
Ипак, ово лето шири своје мирисе; кроз њега путују вести и душе. Док по конопцу ветра, једрог, скоро опипљивог, пловимо српским траговима од Савине до Пребиловаца, множе се свакојаке вести. У свежу летњу ноћ, какве су увек на херцеговачким планинама, стиже порука: отишао Мирослав Тохољ. Колико јуче, сударили смо се на београдској улици. Тохољ – уважен и прослављен као важан постмодернистички глас, у време југословенске државе, за време тешких година трвења, остаје тамо где осећа да му је место. Не склања се, бива видљив, и у једном периоду, после рата, многи критичари који су га славили, прецртавају га, и, скоро потпуно бива избачен из сваке врсте премеравања књижевности, без обзира на то што је велики број студија и радова посвећен његовом аутентичном изразу. Јер, не само да је градио Републику Српску, већ у наредном периоду бива и јатак, а објављује и Црну књигу-патње Срба у Босни и Херцеговини, те Ноћну пошту – преписке са Радованом Караџићем. Објављује и његову књигу. У том контексту, у суженој свести, такозване грађанске, а заправо окупационе елите, јасно се огледа како не постоје никакви општи књижевно-културолошки стандарди, већ само ниске политичке страсти у вечитом превирању. Све ми то промиче кроз главу, док се ветар котрља низ херцеговачку земљу, разнолику, у вечитом немиру. И, мислим, како, ето, још један снажан оде да држи јапију наше куће. Ипак, у земаљским стварима, све стоји другачије. Враћајући се из Пребиловаца, прелазимо мост Фрање Туђмана, а син Алије Изетбеговића поручује Србима да следи друго полувреме. Нигде земаљски аршини нису тако јасно видљиви као овде, у БиХ.
Српска јавност тренира се на разне начине, један од њих је прећуткивање. То је, изум савременог света. Не мора нешто да се забрани: довољно је да се не помиње. Тако се годинама покушавало са књигама Мирослава Тохоља. Ипак, кад прође овај нечасни период, кад се на кантар буду стављала само књижевна дела (уздам се да ће то једном, одиста, бити), многи ће се посрамити пред њиховим дометом. Он, није могао другачије него „са својим народом“ како у једној његовој причи, каже јунакиња у збегу, и биће то, једном, и међ Србљем, велика врлина.
Лето у својој густини заобљује оштрице ствари.
У Боки цвета српски језик; где ћемо овог скученог времена, ако не код браће?
Као мантра, ипак, међ Србима се шире поруке да је у Албанији дивно, да је чисто, да су услужни, све као у Хрватској. И следе поређења на штету Грчке и и Црне Горе. Одиста, јесте све као у Хрватској, наоко случајне политичко-туристичке пароле, нуде дубље значење. Ко уме да чита, купаће се на Савини. Или Тасосу.
Лето је тешко и омамљиво годишње доба. Срби, као и већина других, заокупљени су планетрном темом: где и како провести одмор. Одлажу се све мисли,укида сећање, празни мозак, и снобовски верује, наоко, само туристичком слогану.
Била сам на Тргу републике, у врелини августа, са неколицином, у протесту-подршци, тужна, нетом пристигла из Невесиња, док су колоне Срба бежале из Крајине. То лето се увек понавља, у свима нама: старица приморана да љуби руку младом хрватском војнику, дечије очи испод цирада, збуњене, уморна, несрећна лица, тела поред пута – разбацана као у видео игрицама, старци чије главе на платну неба иза и прекривених ствари испод, делују као фигуре на заталасаној пучини, и још толико тога. Историји се не назире крај, написао је млади историчар Александар Ђокић, пишући о овом догађају.
Овог лета, док српски портали на заставу бивше државе ређају слике спортиста са медаљама, у екстатичном заносу братсвта и јединства, хрватска репрезентативка поручује: Вољела бих да медаљу прославим у Книну, на годишњицу Олује.
На свим путоказима у западној Херцеговини прецртани су ћирилични топоними, систематично. Држе се табле око Пребиловаца и Житомислића, и у мостарском кругу.
У Пребиловцимам зри топлина и ваздух се расцветава. У Храму, помишљам да краја нема страдању; пројуре жмарци кроз кичму, а потом уз стубове, видим Ноћне вукове, и језа нестаје. У Житомислићу, случајни сусрет са владиком Димитријем, срезаним баш за народ. Стишан и ведар, доступан, при првом сусрету као најрођенији, има нешто у оку од сјаја благопочившег Атанасија. У Житомислићу који је горео више пута, увек се обнавља служење, народу и Богу. И свежина векова, може се удахнути.
Власти Мостара (са обе обале Неретве), пошто, вероватно, гледајући очима садашњости, нема више опасности да се Срби занове у броју који је био пре деведесетих, у јавности, веома подржавају све српске активности. Ипак, где се једном семе заметнуло, увек може стоструко олистати и процветати. Ми не можемо знати шта ће бити за једна трен историјског времена, за сто година, рецимо.
Насмејани младић у Кравицама, код Љубушког, на питање да ли ликер може да се плати динарима, одједном заћути. Па додаје, нисам, ако вјерујеш, никад ни видио те им динаре. Не свиђа му се, баш, ни што их помињемо.
У Невесињу, увече, у пабу Стара школа (свет се, увек, у сваком погледу мења), расипа се мелодија песме „Ако си пошла спат, лака ти била ноћ…“ Дубровачких трубадура; а на тргу споменик устаничком духу кроз векове, подсећа да је ово трпељиво место, тешка граница светова.
Лето је. Ваздух сипак, и густ. Могао је ово бити један једноставан пут, са испраженим мислима. Као у Албанији или Хрватској.
Међутим, под Платанима, у Требињу, сусрећем Тохоља, на парти, међу шареним вестима о смрти. Земне ствари губе значај и обличје. Разумем, да на неки начин, бележећи разне вести, у котлу лета, заправо разговарам с њим. И да је овај пут, заправо слика света, сведочење његове књиге Звона за Тројицу. За Тројицу браће, за три племена –разрођена у хумском простору.
Густо је херцеговачко време, небо бистро, звонко, заводљиво, ипак, за трен, преточи се у невреме: навуку се облаци, помраче облици и загрми. Седам и пишем слово за Мирослава, у ово лето које је требало да буде предах, примирје, за обичног човека, а постало је гротло тешких вести.
Стога, за Мирослава Тохоља, једно дубоко хумско поподне; густо вино и гласање цврчака, неуморно, од свитања. Фалиће његове приче, толико тога сам хтела још да чујем, да исприча својим шушкавим пригушеним гласом. Његов одлазак пада у мрежу летњих превирања, бујности и немира. Рођени приповедач и мислилац, ненадано заспао, сахрањен у родној земљи (другачије се није ни могло очекивати), дише у летњем мрешкању; осећам то по знацима што се ненадано указују, док се бело платно, на балкону, заклон од хумске врелине, њише на јари.
Тешке стазе, грке речи, светли простори-све је то човеков пут. Шуште јабланови и платани, надире ново, младо време у коме тек, као маглени траг, Мирославе, загрми наше страдање. Овде, засад, застајем. Дижем ову чашу, за наше мртве другове. И гутљај за твоју душу у вечности.