Када попис више није статистика

КО НЕ СМЕ ДА СЕ ПРЕБРОЈИ У ЦРНОЈ ГОРИ?

Зашто је елементарна и рутинска активност попут пописа становништва, која је неопходна пре свега за нормално функционисања сваке државе, поново изазвала велике контроверзе у Црној Гори? Ко и с којим разлогом жели да се попис не одржи ове године? Ко жели да „посрби“ Црну Гору, а ко се бори против тога и какве везе има устоличење новоизабраног митрополита црногорско-приморског Јоаникија са свим тим?

Први, најраније забележени попис становништва датира негде у период око 3.800 година пре нове ере, дакле готово 6.000 година пре нашег доба, а обављен је у Вавилонском царству. Трајао је шест-седам година и у њему је израчунат број људи и стоке, као и млека, меда, путера, поврћа и других производа, што је дало овом царству јасан увид у то чиме располаже и који су његови капацитети, домети и могућности.

[restrict]

Од тада до данас много се тога променило о питању пописа, али је суштина остала иста – они су неопходни за нормално функционисање сваке државе, из простог разлога како би се знало чиме држава располаже, шта поседује и да би у складу с тим могла да зна тренутну ситуацију и стање ствари на терену, шта треба поправити и променити и како би могла скројити адекватан план и стратегију за будућност. И углавном су пописи у свету рутинска и чисто процедурална ствар, осим када је реч о једном аспекту; верском, националном или сличном идентитету који може бити поларизујући (или се искористити као изговор за насилну поларизацију) одређене државе и друштва. Тада попис престаје да буде „само“ статистика и почиње да буде готово искључиво политика, мада је сваки попис првенствено, али не искључиво и предоминантно, ствар политике.

С тим „бројањем крвних зрнаца“, пребројавањем између различитих и сукобљених табора више народа, вера и сл., те „мерења“ и показивања мишића, увек иду повећане тензије које често могу да прерасту у веће ескалације насиља, па и ратове. Попис је неретко коришћен (злоупотребљаван) у разне сврхе. Осврнимо се само на наш регион и ситуацију нпр. с пописом у БиХ 2016. године. Због изразитих нерегуларности и бројних манипулација бројевима, овај попис су бојкотовали Срби и Хрвати у БиХ, јер је (недовољно) скривена намера Бошњака била мајоризација друга два конститутивна народа, те се ишло на „навлачење“ њиховог броја у БиХ на више од 50% по сваку цену, како би могли тврдити да су сада већина у БиХ и да је због тога потребна ревизија Дејтонског споразума у складу с новонасталим (фалсификованим) околностима. И успели су: 50,11%. Али им је ова Пирова победа, ипак недовољна за остварење фантазмагорија о владавини читавом Босном и Херцеговином по принципу „један човек један глас“, какав је случај у „нормалним“ земљама и демократијама, што БиХ свакако није.

ПИТАЊЕ КРВНИХ ЗРНАЦА Кад смо код „бројања крвних зрнаца“, управо та оптужба у пакету с још неколико других и спорних изјава је покренула недавно нову лавину незадовољства српског народа у Црној Гори. Премијер Здравко Кривокапић је приликом посете Пљевљима за тамошњу ТВ станицу дао интервју и између осталог рекао како ће се попис становништва тешко одржати ове године јер за то треба доста припреме, из угла позитивне законске регулативе, европских упоредних стандарда и праксе, те додао крајње непотребну и нетачну опаску да у Црној Гори људе само интересује ко је које вере и нације. Абазовић је дан касније то потврдио рекавши да за одржавање пописа нема техничких услова.

Да бисмо у потпуности деконструисали и демистификовали ове спорне тврдње, прво ћемо их разложити на два засебна дела; један који се тиче формалног дела – непостојања могућности да се на организационом пољу спроведе попис ове године, и онај други, много значајнији, који се тиче „крвних зрнаца“, тј. питања вере и нације.
Када је реч о физичким ограничењима, индикативно је да њих премијер Кривокапић апострофира, док је Управа за статистику Црне Горе, Монстат, надлежни орган државне управе за ово питање, навео још у фебруару ове године да су све планиране припремне активности у овој фази из њихове надлежности завршене, те су још тада истакли да тачан датум пописа треба да се дефинише Законом о попису који треба да утврди Влада. Дакле, у фебруару је било могућности за попис, а сада, пола године касније, њих нема? Притиснут негативним реакцијама српске јавности Кривокапић је попустио и рекао да ће неопходни Закон бити стављен на дневни ред и гласање у Скупштини 26. августа, додајући како је једно донети овај закон, а друго одржати попис јер ту постоје бројни проблеми.

Није могао да не дода и опаску о националном и верском изјашњавању, па је рекао: „Ако се попис своди на то ко је Србин, ко је Црногорац, дајте да то дефинишемо као референдумско питање, а не као питање које се тиче статистике. Зато сам и рекао да је то чисто техничко питање. Нама је довољно подјела, треба нам помирење, то се постиже поштовањем струке.“ То нас доводи до другог спорног дела; националног изјашњавања.

Како наводе из невладине организације „Ми знамо ко смо“, иницијативе српског народа из Црне Горе која се бави промоцијом и заштитом српске културе, традиције, језика и писма, основане прошле године у септембру управо и првенствено како би охрабрили све Србе да се јасно и недвосмислено изјаве на предстојећем попису, премијеров став о питању националног „пребројавања“ „нема утемељења у ранијој домаћој пракси, као ни у позитивноправној регулативи, будући да је, за потребе статистичке обраде података, чему попис становништва служи, податак о етничкој, језичкој и вјерској припадности сасвим сигурно не мање битан од било ког другог податка који се током пописа становништва прикупља“. „Штавише, ови подаци играју важну улогу у поштовању и примјени, Уставом и законима, гарантованих права припадника мањинских заједница у Црној Гори, како оних индивидуалних, тако и колективних“, додали су. Даље подсећају на супротстављање, које је, између осталих, тада изражавао и Кривокапић у својству мандатара, прошлогодишњој тенденцији одређених НВО актера и делова бивше власти да се с пописа уклони било каква национална одредница, те наводе да би искључивањем овог питања из пописа „Црна Гора представљала риједак изузетак у Европи“, јер „ниједна земља чланица Европске уније, чијем приступању Предсједник Владе номинално тежи, није, тумачећи Директиву о обради података, то учинила на начин који би наметнуо апсолутну немогућност прикупљања и обраде података о, прије свега етничком, идентитету“. „Тим прије, дакле, на то није обавезна Црна Гора, а посебно не са позивом на усклађивање са европским вриједностима и праксом, која, иако није унисона, очигледно оставља сасвим довољно простора за спровођење пописа становништва у складу са демократским тежњама већине грађана Црне Горе, који су своје опредjељење у том правцу, између осталог, исказали и дајући повјерење актуелној Влади и њеном Предсједнику. Такође, наведени податак у цjелости деконструише не нужно нелегитимни, али свакако нетачан став Предсједника Владе како интересовање за идентитетска питања постоји само у Црној Гори!“, навели су из „Ми знамо ко смо“.

За крај отвореног писма Влади Црне Горе, исправно наводе како је питање пописа и могућности да се Срби отворено, без уцена и притисака, изјасне на истом – поред измена Закона о слободи вероисповести, потписивања Темељног уговора са СПЦ, сређивања бирачког списка, измене Закона о држављанству и сл. – био и остао један од кључних захтева и легитимних очекивања свих грађана који су гласали за највећу коалицију из актуелне скупштинске већине и који су најзаслужнији за изборну победу од 30. августа 2020. године, те постављање Кривокапића на место на ком је сада.

Било како било, већина актера у Црној Гори се слаже да се попис мора одржати ове године јер у супротном је питање када ће то наредни пут бити могуће. Не само што је по Уставу влада обавезана да га спроведе ове године већ ће наредне 2022. у Црној Гори бити немогуће спровести попис због локалних избора у 12 општина, што је неприхватљиво по стандардима УН и ЕУ, а ако се он буде одложио за 2023. Годину, „то ће бити регистарски попис, а то значи да неће бити прикупљања података преко упитника и да неће бити могуће укључити ’три питања’, што је основни циљ бившег режима“. Сходно наведеним чињеницама, „потребно је да се попис спроведе од 1. до 15. новембра 2021. године“, како је казао Славен Радуновић из Демократског фронта. Што доводи до закључка да се радње процедуралне природе користе као изговор за одлагање пописа из страха одређених актера због могућности да се Срби јасно и недвосмислено, први пут од Другог светског рата без притисака и уцена, изјасне о свом броју у Црној Гори, од чега многи (не)оправдано страхују. А због чега је то тако и коме то смета?

ИМА ЛИ У ЦРНОЈ ГОРИ „ПОСРБЉИВАЊА“? Питање пописа је неодвојиво од питања, тачније ирационалних страхова многих у Црној Гори и изван ње да ће се она „посрбити“ и да се активно ради на њеном „посрбљивању“ од стране разних актера унутар и ван земље, првенствено Демократског фронта, Српске православне цркве и других, под патронатом државе Србије. У исто време док је трајала фама око пописа, повело се питање (не)одржавања заказаног устоличења новоизабраног митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу, на трону Светог Петра и у седишту Митрополије. Устоличење заказано за 4. септембар сада се доводи у питање из „безбедносних разлога“, што ће рећи противљења већине Цетињана и агресивне мањине у Црној Гори овом догађају, који виде као потврду даље окупације Црне Горе и настављање процеса започетог 1918. године. Овим поводом се огласио и градоначелник Цетиња Александар Кашћелан, рекавши да је ово устоличење новог митрополита црногорско-приморског у седишту Митрополије црногорско-приморске „играње с ватром“ и да ту свечаност треба одржати негде другде (?!). Додао је да догађај који је најављен за 4. септембар „вријеђа национална и религијска осјећања православних Црногораца који, као већински народ у Црној Гори, имају посебан сентимент и поштовање према Цетињском манастиру“. Затим је, у најбољем маниру ДПС-овске праксе крађе цркава и манастира која им је на концу и дошла главе изборним поразом прошле године, додао да: „Нико, нити државна власт, нити вјерска заједница која је у Цетињском манастиру, а који је власништво Пријестонице Цетиње, не смију занемарити ту чињеницу, али ни то да је најављени догађај устоличења митрополита високо ризичан и да су већ сада тензије веома подигнуте.“ Дакле он сматра да је Цетињски манастир власништво Пријестонице Цетиње а не СПЦ како и јесте и по Богу и по закону. А помињање „православних Црногораца“ који су „већински народ у Црној Гори“ је само још један доказ зашто је врло битно да постоји национална и верска одредница на предстојећем попису, као што ново својатање Цетињског манастира од стране локалне власти показује зашто је потребно да се што пре потпише Темељни уговор државе Црне Горе са Српском православном црквом.

О овом старом-новом проблему (не)потписивања Темељног уговора писали смо још раније и посветили му читав текст, а овом приликом ћемо само додати да се с „мртве тачке“ одмакло не ближе него само још даље од потписивања овог свеобухватног споразума. Упркос томе што су из српске Патријаршије рекли да је текст споразума усклађен још у мају, Кривокапић га је накнадно и самоиницијативно изменио и тако измењену верзију послао у Београд, рекавши да су само три члана од 20 усклађени са законима Црне Горе. Из Патријаршије су рекли да су изненађени овим изменама и да ће их њихов правни тим размотрити крајем августа, као и да не виде разлог за новим изменама, јер, понављају, текст је усаглашен још у мају, када је до потписивања требало и доћи. Тога није било, али је зато дошло до крајње беспотребног Кривокапићевог ноћног упада у Патријаршију и до покушаја утицања на Свети архијерејски Синод СПЦ који је тих дана заседао и бирао нова „кадровска решења“.

Ускоро нас очекује годишњица изборне победе 30. августа и краја 30-годишње владавине ДПС-а и Мила Ђукановића. После годину дана извесно је само једно – изборна победа се претворила у постизборни пораз, мутна вода „дубоке државе“ у Црној Гори је прогутала и актуелног премијера Кривокапића и бројне друге, а с демонтажом претходног режима се није темељно ни почело, напротив, он је демонтирао снове и жеље о другачијој држави и друштву, заједно с надањима Срба да ће се њихов положај побољшати. У складу с тим, Срби превише разлога за славље немају, што најновије компликације око пописа, устоличења Јоаникија и Темељног уговора потврђују.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *