Изгубљени друмови

КАКО СМО ОСТАЈАЛИ БЕЗ СЛОБОДЕ

У природи је људској да се прескачу зидови, препливавају реке, да се сече пут кроз бодљикаву жицу и пркоси идолима, високим свештеницима, догмама, филозофским системима, идеологијама, демагозима, диктаторима и пендрецима. Жеља за побуном је можда најважнија човекова врлина. Прометеј је украо ватру боговима, Одисеј је пловио морима а Марко Поло годинама путовао до Кине и потом до Џингис Кана, Тесла је трагао за искром а Андрић за Јеленом, женом које нема. Превазилажење препрека, физичко и духовно кретање су суштина нашег живота и бића. Нулта тачка, крај кретања означава и крај живота. Таква тачка је црна рупа свести и имагинације

Крајем 70-их и раних 80-их, аутостопирање је за многе био, ако не једини, а оно свакако најприкладнији начин путовања, упознавања других земаља, људи, култура и идеја. Новца је било мало, а жеља много. Како од социјалистичке Југославије стићи до Берлина, Копенхагена, Амстердама или Осла на капиталистичком северозападу? За разлику од наше социјалистичке браће у источном блоку, ми Југословени смо имали пасоше и могли смо да путујемо.
Пре самог путовања су се читале књиге, чак и неке чудне књиге. Пријатељ вашег дописника је својевремено успео да „позајми“, из једне београдске књижаре, Перманентну револуцију Лава Давидовича Троцког. Био је то вероватно једини покушај „позајмице“ неког рада Лава Давидовича у последњих 100 година. Други пријатељ је „набавио“ књигу са сликама руског апстрактног сликара Василија Кандинског. После 20 година, непосредно након НАТО бомбардовања Југославије, тај пријатељ, тада већ познати амерички уметник Власта Волкано је организовао, у Њујорку и Лос Анђелесу, симултани онлајн хепенинг под називом Да ли сте убили свог Србина данас? (Have you killed your Serb today?) Тешком муком „набављени“ Кандински је очигледно оставио значајан револуционарни и бунџијски траг у Властином уметничком изразу.
Искочити некако из света који те окружује био је императив, питање живота и смрти за ту студентарију. Из социјализма, из Југославије, из сопствене коже искочити, из идејног обора, и круга познатог и сигурног.
Тада је Европа још имала државне границе које је требало прећи. За то је био довољан СФРЈ пасош, није требала здравствена легитимација какву данас уводе. Цариник би, мртав озбиљан разгледао тај црвени пасош, проверавао квалитет папира, мирисао га, гребао и правио се да се разуме у израду папира и путних исправа. Постављао би питања на свом матерњем језику. Све нека јако важна питања која могу са поставе само људи у сивим, плавим или зеленим униформама: Одакле идете? Куда идете? И најзад, оно чувено и загонетно, зашто идете…?

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *